Bilten STANAR: O slikama u ovom broju
Slike izazivaju oprečne reči. I to ne toliko zbog toga što se iste slike nekom sviđaju a nekom ne, niti zbog toga što iste slike nekog vređaju a drugog inspirišu, već što u samom odnosu slika i reči postoji temeljni nesporazum. Dok smo i do poslovice doznali da „slika govori hiljadu reči”, jedan od najuticajnijih teoretičara vizuelne kulture, Vilijem Mičel u knjizi Šta slike žele?, polazi od toga da je svojstvo slike upravo to da ona ne govori. On sliku upoređuje sa nemom lutkom kroz koju krišom progovara neki trbuhozborac. A onda kada smo uvređeni nekom slikom, postajemo nalik trbuhozborcu koji je uvređen onim što ta lutka govori.
Hiljade reči koje su u ovom broju Stanara zamenjene slikama-montažama Slobodana Stošića, uopšte dakle nisu na strani slike – već u rečima kojima se te slike mogu opisati i sumirati i kojih ima na hiljade upravo zato što im slika oduzima moć kojom se diče da mogu da budu do kraja određene i do kraja smislene. Naoružana deca, u familijarnom beogradskom ambijentu, mogu biti reči koje sumiraju ove slike, ali ako uzvratno ovaj opis uporedimo sa slikama, znamo koliko on ne odgovara na pitanje šta su zapravo ove slike i šta one uopšte hoće od nas. Hiljade reči upotrebićemo da svoja viđenja i svoje želje vidimo u slici. Sve da ne bismo videli da nas slika ne samo uvek gleda već od nas nešto i želi.
Pitanje možda više nije gledamo li mi sliku ili gleda ona nas, već je pre to pitanje mislimo li mi sliku ili to ona misli (za) nas?
Ovde korišćene fotografije preuzete su sa dostupnih sajtova koji promovišu kampove u Rusiji i Ukrajini na kojima se deca uče upotrebi vatrenog oružja. U te kampove ih smeštaju roditelji koji pristaju da te fotografije budu i javno dostupne. U Stošićevoj intervenciji isečci ovih fotografija dece sudeluju u dvostrukoj montaži. U prvoj se one kroz infracrveno „očuđenje” realnosti smeštaju u prepoznatljive lokacije u Beogradu i uspostavljaju montažni kontinuitet s njima. Ovakva montaža jeste ona kojom slika postaje „vizuelna konstrukcija društvenog polja” (Mičel), i kojoj se u tom polju odgovara rečima i diskursima. Druga intervencija ne tiče se reči koliko samih slika. Prekrivanje očiju dece, kao čin brige, ovde nije samo u ulozi prikrivanja njihovih identiteta. Karakter slike je takav da ovakvo prekrivanje nije samo sprečavanje da se nešto na slici izloži našem pogledu, već i ometanje slike da se sa nje gleda na nas. Prekrivalice ovde preuzimaju geometrijske oblike iz Maljevičevog slikarstva, onog koje je proglasilo „supremaciju nad formama iz prirode” i dovelo sliku u „nultu tačku” u kojoj pitanje možda više nije gledamo li mi sliku ili gleda ona nas, već je pre to pitanje mislimo li mi sliku ili to ona misli (za) nas?
Tekst je objavljen i u štampanom broju Biltena STANAR 18&19.
