Nomen est omen


           
ANALIZE  Ivan Živkov Objavljeno: 12. 02. 2024.

Dug put od izbornih do suštinskih društvenih promena

Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću

Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su vrednosno nepomirljive i poziciju države u međunarodnim okvirima doživljavaju sasvim drugačije. Da li je zaista tako?

U atmosferi opšte podrške javnosti tadašnjoj jugoslovenskoj politici „miroljubive koegzistencije“ u svetu, u Beogradu je 1989. godine, samo dva meseca pre pada Berlinskog zida i opšteg kraha blokovske podele sveta, održan Samit nesvrstanih zemalja. Deset godina kasnije, u Beogradu je pod NATO bombama vladala antizapadna histerija uz razbojničke napade na ambasade SAD i najuticajnijih članica EU. Još jednu deceniju kasnije, u istim tim, tada prijateljskim ambasadama, ili bar uz njihovu svesrdnu pomoć, kreirao se i održavao proevropski vrednosni obrazac srpskog društva. Poslednjih deset godina smo svedoci zatvaranja kruga spoljnopolitičkog i vrednosnog usmerenja ovdašnje političke elite, a za njom i većinske javnosti, što je najbolje vidljivo kroz pokušaje zauzimanja neutralne (nesvrstane) pozicije prema ratu u Ukrajini, odnosno jačanje veza s istočnim silama, pre svega s Kinom, u nameri da Srbija ne bude (samo) zapadna kolonija.

Nedvosmislena većina građana Srbije je protiv ulaska naše zemlje u Evropsku uniju, pokazalo je istraživanje agencije Ipsos početkom 2022. godine. Samo 35% građana u tom trenutku je podržavalo nastavak evrointegracija, a nakon godinu dana, posebno nakon majske tragedije za koju je vlast optužila „zapadne vrednosti“, i ponovnog oružanog sukoba na Kosovu uz ljudske žrtve, koji je ispraćen salvama državno-medijskih žalopojki o nedobronamernom Zapadu, opravdano je pretpostaviti da je javnost dodatno gurnuta u antievropejstvo.

Javnost u Srbiji je tako, u četiri decenije, prošla put od neupitne podrške politici „ni Istok ni Zapad“, preko podrške potpunoj konfrontaciji Zapadu, zatim podrške politici da Zapad (EU) nema alternativu, do svojevrsnog povratka na pozicije „ni tamo ni ovamo“, uz većinske simpatije prema Rusiji dok sprovodi agresorski rat protiv Ukrajine i Hamasu dok sprovodi terorističke napade protiv Izraela, koji je deo ili bar bliski saveznik „kolektivnog zapada“.

Najveću podršku EU je u Srbiji imala 2003, kada se u prilog pridruživanju izjasnilo 72 odsto građana, a samo osam odsto je bilo protiv. Sve do 2013. godine, podrška tom spoljnopolitičkom usmerenju bila je natpolovična. Većina populacije tokom devedesetih je imala negativan stav o Zapadu, a ako bismo se vratili još unazad, u osamdesete, videli bismo snažnu većinsku podršku „Titovom putu nesvrstanosti“. Javnost u Srbiji je tako, u četiri decenije, prošla put od neupitne podrške politici „ni Istok ni Zapad“, preko podrške potpunoj konfrontaciji Zapadu, zatim podrške politici da Zapad (EU) nema alternativu, do svojevrsnog povratka na pozicije „ni tamo ni ovamo“, uz većinske simpatije prema Rusiji dok sprovodi agresorski rat protiv Ukrajine i Hamasu dok sprovodi terorističke napade protiv Izraela, koji je deo ili bar bliski saveznik „kolektivnog zapada“. Ni u jednoj od te četiri decenije u javnosti nije postojao ozbiljan pluralizam konkurentnih ideja i politika. Uvek smo imali situaciju da velika većina podržava „put koji nema alternativu“, a da se drugačija mišljenja smatraju disidentskim ili ekstremnim, uz svesrdne pokušaje društva da ih učini i potpuno marginalnim. Opisana situacija zapravo ukazuje na to da bi umesto pojma javnost u Srbiji bilo ispravnije govoriti o (službenoj) pseudojavnosti.

Nekritičko jugoslovenstvo (titoizam), nekritički srpski nacionalizam, i nekritičko evropejstvo su različiti pojavni oblici istog stanja političke svesti u Srbiji tokom osamdesetih, devedesetih i u godinama nakon dvehiljadite. U poslednjoj deceniji ta svest je opet pojavno konvertirala, ali svoju suštinu nije menjala. Nju karakteriše nesposobnost da se vidi drugačije, šire i dublje od onoga što je trenutno vladajuća vrednosna matrica, uz izuzetnu netolerantnost prema svemu što se od nje razlikuje. Još jedna opšta karakteristika tog stanja političke svesti, što je možda i najveći razlog za pesimizam prema budućnosti, jeste način i dinamika kojim napušta vladajući i prihvata novi sistem vrednosti. Naime, što realni život snažnije dokazuje da vladajuće, široko prihvaćene vrednosti ne dovode do proklamovanih i željenih ciljeva, vrednosni sistem se od strane političke elite i sredstava državne represije, uključujući i medije, emotivnije i brutalnije brani, a stepen konformizma u opštoj populaciji raste, sve dok ključni društveni procesi koji proizilaze iz tog vrednosnog sistema ozbiljno ne ugroze ukupnu društvenu egzistenciju. Tada dolazi do sloma sistema vrednosti, a većinska javnost preuzima novu vrednosnu matricu koje će se u narednom periodu nekritički držati.

Cinično se to može i ovako formulisati: treba uspostaviti Vladajuću stranku, nju ovdašnje stanovništvo poštuje i podržava, ostale im uglavnom nisu po ukusu.

Prema onome što vidimo poslednjih meseci, aktuelna matrica je istrošena, bliži joj se slom, ali se ne nazire da će nakon toga biti suštinskih promena, u smislu stvaranja istinskog idejnog pluralizma. Baš kao što se nakon prvobitnog, originalnog koncepta nesvrstanosti bitka za dominantnu poziciju vodila između zagovornika građanskog društva po zapadnom modelu i onih koji su bili za kič srbovanje po cenu rata i izolacije od sveta, tako se i sada, nakon očekivanog raspada farsično-tragičnog pokušaja kopiranja nesvrstanosti sedenjem na više stolica, ponovo vodi bitka za preuzimanje dominacije nad društvom između manjinske prozapadne elite i većinske, antizapadne elite, koje nam nude jednako farsično-tragično ponavljanje nekritičkog evropejstva, odnosno nekričkog nacionalizma koji vodi u izolacionizam. U dnevnopolitičkom kontekstu, to je borba između „proEU“ i „patriotske“ opozicije. Akteri te bitke, s obe strane, i ne pomišljaju na dugoročni suživot konkurentnih ideja i vrednosti, već očekuju da će im se većina koja podržava aktuelnu vrednosnu matricu pokloniti i prikloniti nakon što preuzmu institucionalnu moć, u sledećem, najmanje desetogodišnjem periodu. Istorijsko iskustvo im opravdava takva očekivanja. Cinično se to može i ovako formulisati: treba uspostaviti Vladajuću stranku, nju ovdašnje stanovništvo poštuje i podržava, ostale im uglavnom nisu po ukusu.

Dokle smo kao društvo stigli uz takvu ideološko-političko praksu? Dotle, da se nakon oružanog sukoba sa smrtnim posledicama na Kosovu, u kojem je ključno učestvovao visoki funkcioner „Srpske liste“, što je lokalna ispostava vladajuće partije, čeka čitav dan da jedan čovek, predsednik republike, saopšti javnosti šta se dešava i šta će biti preduzeto od strane državnih organa. I tako je za svaki problem, u svakoj situaciji. Nakon toga „državni funkcioneri“ i „analitičari“ ponavljaju njegove reči, hvale njegovu „mudrost“ i sprovode njegove naloge. Nema institucija, nema procedura. To nam je veći problem i od kosovskog, a kosovski nas drži zarobljene već pola veka.

I naredni izbori, bilo vanredni parlamentarni do kraja ove godine, bilo redovni lokalni i pokrajinski početkom sledeće, neće se odvijati u atmosferi javne polemike o poreskim stopama, inflaciji, kupovnoj moći ili ljudskim pravima i korupciji, nego opet o istoriji, ratovima, grobovima, žrtvama, herojima, osvetama, zakletvama, a u paketu s tim i o usmerenosti Srbije ka zapadu ili istoku. Nagomilani problemi u privredi, prosveti, zdravstvu i sve ono od čega zavisi kvalitet života u sadašnjosti su ponovo gurnuti u stranu, čak i za debatovanje, a kamoli za rešavanje. Peti oktobar je, zbog sličnog ambijenta, kasnio najmanje osam godina. I sad opet kasni, bar toliko, što proizvodi nepopravljivu štetu od strane autokratske i kriminalne vlasti, ali i dovodi do duhovne bede i materijalnog siromaštva koji ni nakon političkih promena ne mogu da iznedre perspektivno društvo. To istorijsko kašnjenje ima visoku cenu. Sada, kada se nazire da se krug zatvara, ali i da su ponuđene alternative takođe već viđene, najstrašnije pitanje koje moramo sebi da postavimo glasi imamo li ljudskog potencijala, tog neophodnog pogonskog goriva, da napravimo neki iskorak i preuredimo društvo, ili smo trajno zapali u kovit iz kojeg nema povratka dok se ne svedemo na onaj narod koji može da stane ispod jedne šljive?

Kapacitet ovdašnje populacije da postane pluralističko društvo je verovatno bio približan onom kod hrvatske ili rumunske populacije krajem osamdesetih, ali se nije realizovao kao u ta dva susedna primera. To se nije dogodilo slučajno, nego je posledica sistematskog sprečavanja s vrha, od strane svih pominjanih elita. I ovde treba izneti terminološku napomenu da se zapravo radi o kvazielitama. I ma koliko one bile različite u zagovaranju željenog spoljnopolitičkog usmerenja Srbije pa i uređenja društva, sve su, nekada pojedinačno, a nekada udruženo, povlačile poteze koji su doveli do današnje apatičnosti, konfuznosti i nesnalaženja naše javnosti u savremenom svetu, odnosno Evropi.

Da bi se lakše razumelo zašto su u pitanju kvazielite, neophodno je skrenuti pažnju na raširenu pojavu intelektualnog konvertitstva, kojeg u dnevnoj politici u stopu prati fenomen „preletača“. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kojem bi trebalo da se rađa, neguje i uvažava kritičko mišljenje, 2010. godine je gostovao profesor Mariborskog univerziteta dr Sergej Flere i održao predavanje na temu “otvorenog društva, multikulturalizma i tolerancije” podučavajući naše buduće sociologe pluralizmu i evropskim vrednostima. Uvaženi gost i predavač dr Sergej Flere je intelektualni konvertit koji je svojevremeno gorljivo branio vrednosti jugoslovenskog, socijalističkog, jednopartijskog društva. Bio je predsednik ideološke komisije koja je 1981. godine udaljila s novosadskog univerziteta sociologa Lasla Sekelja uz obrazloženje da je „potcenjivao značaj diktature proletarijata u delima klasika marksizma”, da je “jednostrano i neobjektivno ocenjivao stanje društvene misli” i da je time “došao u sukob sa linijom Saveza komunista“ (navodi su iz Izveštaja fakultetske komisije formirane s ciljem da izvrši pregled i analizu radova magistra Sekelja, i Referata te komisije za reizbor Sekelja na mesto asistenta). Ideološko konvertitstvo intelektualaca može se lako pratiti jer oni iza sebe ostavljaju materijalne dokaze svojih bivših i aktuelnih, a protivrečnih ideja, stavova i postupaka. Čak i letimičan pogled u prošlost današnjih domaćih ideologa „evropskih vrednosti“ (uzmimo za primer Janka Veselinovića, opozicionog političara parlamentarne grupacije „Pravac Evropa“, a nekadašnjeg delegata na kongresu Saveza komunista) pokazuje da je često reč o bivšim promoterima ideja poput društvene svojine, socijalističkog samoupravljanja, nesvrstanosti i sličnih. Da li su zbog toga izloženi javnoj kritici ili argumentovanom preispitivanju stručnog ili bar moralnog kredibiliteta? Uglavnom nisu. Kritika i preispitivanje te vrste ne stanuje u Srbiji.

Od strane opisanih pripadnika (kvazi)elita, Srbija je pune četiri decenije svesno i ciljano centralizovana, izborni sistem joj je s namerom doveden do toga da se samo još šef države bira većinski, po imenu i prezimenu, a da se sve druge instance biraju proporcionalno, preko izbornih lista i stroge partijske kontrole. Nadalje, u političkim organizacijama je decenijama prisutna negativna kadrovska selekcija, one se i formiraju kao inokosna politička preduzeća, koja imaju (neprikosnovenog) lidera, grupu njegovih bliskih saradnika i bespogovorne sledbenike. U javnom prostoru obitavaju grupe i organizacije koje su uz pomoć centara moći iz takozvane „duboke države“, narodski rečeno „službi“, formirane s ciljem da obesmišljavaju političku borbu i da kompromituju građanski aktivizam. Političke promene su kompromitovane brzim i lakim odustajanjem od predizbornih obećanja udruživanjem dojučerašnjih navodnih ideoloških protivnika u jedinstvenu vlast, kao i nebrojenim primerima prelatanja iz opozicionih u vladajuće grupe.

Država nam liči na politički eksperiment u kojem izborna kampanja ne prestaje, a u prilog tome govori činjenica da je za tri decenije višestranačja češće bilo vanrednih nego redovnih izbora. U trenutku pisanja ovih redova nagoveštavaju se još jedni takvi do kraja godine ili u proleće sledeće, a atmosfera sve više liči na onu iz dvehiljadite: opozicija izgleda kao slabašna i razbijena, neomiljena, ali uprkos tome ni vlast ne može „mirno da spava“ jer su joj rezultati takvi da i tradicionalni glasači svakog ovdašnjeg autokrate, a to su pre svega pripadnici kontigenta starijih i slabije informisanih ljudi, sve otvorenije pokazuju nezadovoljstvo životnim standardom koji se ubrzano urušava. U tim uslovima ne pomaže ni „penzionerska kartica“ ni „parizer propaganda“.

Do političkih promena će doći, populacija u Srbiji ima dovoljno političkog kapaciteta da u nekom trenutku zbaci vladara glasanjem protiv njega, čak i u krajnje antidemokratskim uslovima, ali je veliko pitanje, pošto je svakog dana sve manja i sve starija, ima li kapaciteta da u institucionalnim okvirima, ili revolucionarno, napravi civilizacijski iskorak i ne zaustavi se samo na personalnim promenama na Andrićevom vencu i u Nemanjinoj.

Ono što se u Srbiji 2023. godine naziva izborima je čitavu poslednju deceniju namicanje demokratske fasade autoritarnoj vlasti jedne kriminalne ekipe. Do glasova se ne dolazi kako bi trebalo – izražavanjem slobodne volje birača koji su blagovremeno i potpuno, istinito informisani o kandidatima i njihovim stavovima, nego prvenstveno informativnom manipulacijom, a jednim delom i ucenama, odnosno pretnjama, podmićivanjem i trgovinom uticaja. Oni koji su protiv postojećeg stanja nisu opozicija u klasičnom smislu reči, više zaslužuju epitet disidenata, boraca za oslobođenje svog društva. U formalnoj, stranački organizovanoj opoziciji koja izlazi na izbore, uz neke od tih disidenata pregršt je oportunista, karijerista, mešetara i obaveštajaca, koji služe krečenju pomenute fasade, usput gaseći entuzijazam svakom političkom idealisti. Kako smo do toga stigli?

Istorijsko iskustvo nam nije pomoglo. Dugi su bili periodi ropstva i okupacija. A u slobodi od stranih osvajača, najčešće smo imali vladavinu jednog čoveka, monarha ili jednopartijski sistem, takođe s doživotnim vladarem. S takvim nasleđem, teško je graditi demokratiju. Pa ipak, ako mogu Rumuni i Hrvati, zašto ne mogu Srbi? Logično je razliku potražiti u devedesetim godinama prošlog veka, u kojima je većina država i naroda dotadašnjeg socijalističkog bloka, pa i zapadnih delova bivše Jugoslavije, obavilo tranziciju u društva zapadnog tipa, dok je režim u Beogradu Srbiju zaustavio u pokušaju da bude deo tog talasa, i od države koja je osamdesetih celoj istočnoj Evropi bila pojam slobode, napravio možda i trajno osakaćenu političku tvorevinu.

Postoji značajan broj ljudi koji podržava svaku vlast misleći da time podržava svoju državu, a opoziciju ne doživljava kao normalnu pojavu, nego kao neprijateljsko delovanje i remetilački faktor.

Rušenje autonomija i razvlašćivanje lokalnih samouprava je uvek antidemokratski proces, a on je u Srbiji započeo već krajem osamdesetih, i uz samo par epizoda koje su odudarale od tog trenda, doveo je do današnje teritorijalne organizacije i političkog sistema, koji su „na papiru“ kompleksni, ali imaju jednostavnu suštinu: o svemu direktno, ili prikriveno, u krajnjoj instanci, odlučuje šef, a šef je čelnik vladajuće partije bez obzira koje mesto zauzima u državnom aparatu. Poslednji primer je dovoljno slikovit: da li je Aleksandar Vučić prvi potpredesnik vlade, premijer ili predsednik republike, sasvim je svejedno, sve dok neprikosnoveno upravlja vladajućom partijom. Srbija je danas ista kao u doba uspostavljanja svoje državnosti, onakva kakvu je Vuk Karadžić opisao Milošu Obrenoviću rečima „kad ste Vi u Topčideru i praviteljstvo je u Topčideru, kad ste Vi u Kragujevcu i praviteljstvo je u Kragujevcu, kad ste vi na putu, i praviteljstvo je na putu“. Mesto predsednika Srbije bilo je moćno dok ga je zauzimao partijski šef – Slobodan Milošević, Boris Tadić ili Aleksandar Vučić, a slabašno kada je ga je zauzimao neko ko nije na čelu vladajuće partije: Milan Milutinović ili Tomislav Nikolić. Dva predsednička mandata Borisa Tadića su bila značajno različita baš po tome što tokom prvog partija kojom je rukovodio nije bila vladajuća, a tokom drugog jeste.

Postoji značajan broj ljudi koji podržava svaku vlast misleći da time podržava svoju državu, a opoziciju ne doživljava kao normalnu pojavu, nego kao neprijateljsko delovanje i remetilački faktor. Ne treba se zavaravati da je to od juče, da je svima nametnuto i da zavisi samo od vlasti i medija. Dva i po veka nakon Francuske revolucije, mnogi svojevoljno žele apsolutnog vladara i privilegovani sveštenički stalež, dominaciju religije nad naukom i ukidanje dostignutih građanskih prava i sloboda. A ti mnogi su baš iz „trećeg staleža“, oni koji su u takvom sistemu podjarmljeni. Pa ipak, profesori univerziteta, doktori nauka, akademici, uopšte oni koji bi trebalo da su intelektualci, a koji „ćute, rade, gledaju svoja posla“ dok plagijatori naučnih radova i kupci diploma stiču akademska zvanja, i dok oportunisti uništavaju institucije i pustoše javna dobra, gori su po društvo od „botova“, „sendvičara“ i onih sa socijalne margine koji glasaju za vlast jer su dobili „dve crvene“ i paket hrane.

To što je u Srbiji sve isto, bez obzira da li ima ili nema vladu, a dešavalo se da je nema, odnosno da ima tehničku mesecima pre i nakon izbora, pokazuje koliko su nam institucije puka fasada ličnoj vlasti jednog uzurpatora svih ovlašćenja. Personalne promene unutar vlade takođe ne proizvode nikakav efekat, mnogi ministri dođu i odu sa scene, a da ih niko i ne upamti. Ako bi neko pomislio da je to zato što se struktura moći prvenstveno odražava u partijskoj strukturi, opet bi bio na krivom tragu, jer i unutar partijske organizacije sve funkcioniše po sličnom principu. Tako je vladajuća SNS više puta menjala svoje potpredsednike, dešavalo se čak i sve istovremeno, a da se ni u njoj ni u društvu kojim upravlja nije promenilo baš ništa. Ako bi neko pomislio da to važi samo za SNS ili samo za partije na vlasti, i on bi bio na krivom tragu. Isto je i u takozvanim demokratskim partijama, bile u vlasti ili u opoziciji. Uzmimo za primer Demokratsku stranku. U pitanju je organizacija koja je nesumnjivo promenila najviše šefova i izgradila najviši stepen unutrašnje izborne demokratije, bar formalno. Pa čak i u njoj članstvo se, svesno ili nesvesno, u praksi odriče mogućnosti da istinski bira.

Više hiljada članova Demokratske stranke je 2016. godine biralo jednog od četiri predsednička kandidata, a onda se u istom tom procesu praktično odreklo prava da biraju i potpredsednike stranke, nekritički glasajući za čitav personalni paket koji je predložio lider za kojeg su se opredelili. Izbornoj proceduri kojom su se funkcioneri i članovi te stranke glasno hvalili zaista se ne može ništa prigovoriti: više kandidata, javne debate, neposredni izbori s pravom glasa svakog člana stranke, tajno glasanje. Rezultati izbora ipak su pokazali da u toj stranci ne postoji suštinska demokratija. Naime, za potpredsednike se glasalo na posebnom glasačkom listiću, biralo se pet od dvanaest kandidata, a pobedili su baš oni koje je predložio pobednik izbora za predsednika. Takav ishod, mada bi teorijski mogao biti, uopšte nije slučajnost. Demokratska stranka jeste neposredno birala svoje rukovodstvo, ali u razrađenom mehanizmu članovi stranke nisu glasali pojedinačno za kandidate koje žele da vide na određenim mestima, već za grupe ljudi, takozvane „lobi liste“. Posledica takvog postupanja je uvek apsolutna pobeda jednog lidera i njegove a priori sastavljene ekipe, kao i marginalizacija svih onih koji joj ne pripadaju.

Političkom voljom Srpske napredne stranke načinjen je i poslednji korak u gušenju građanskog karaktera mesnih zajednica jer izbori za savete mesnih zajednica postaju nadmetanje stranačkih lista, istovetno izborima na gradskom, pokrajinskom ili nacionalnom nivou.

Glasanje za „lobi liste“ godinama je trenirano i dovedeno skoro do savršenstva na izborima za članove saveta mesnih zajednica. Za razliku od prakse koja je bila prisutna do dvehiljaditih godina, kada su se članovi saveta mesnih zajednica birali na zborovima građana, u najvećem broju lokalnih samouprava poslednjih dvadesetak godina oni su birani tajnim glasanjem preko glasačkih listića, ali tako da su kandidati bili predstavljeni samo svojim imenom i prezimenom, eventualno zanimanjem. Smatralo se, a tako su i odgovarajući propisi nalagali, da mesna samouprava treba da ima građanski karakter, a ne da bude još jedan nivo vlasti za koji se bore političke partije. Međutim, u praksi, partije su mehanizmom „lobi lista“ izigravale taj koncept i tako ne samo učestvovale u izborima nego ih vremenom i uzurpirale u celini. Retko gde se dešavalo da za člana saveta bude izabran neki nezavisni kandidat s podrškom samo svog komšiluka, jer su političke organizacije oprobanim mehanizmima izvodile svoje sigurne i kapilarne glasače na birališta, prethodno ih instruirajući koje brojeve na listiću (lobi listu) treba da podrže.

Političkom voljom Srpske napredne stranke načinjen je i poslednji korak u gušenju građanskog karaktera mesnih zajednica jer izbori za savete mesnih zajednica postaju nadmetanje stranačkih lista, istovetno izborima na gradskom, pokrajinskom ili nacionalnom nivou. Najočigledniji primer opisanog procesa bili su izbori za savete mesnih zajednica u Zrenjaninu početkom ove godine, gde je po prvi put u istoriji mesne samouprave u Srbiji uveden proporcionalni izborni sistem.

Mesne zajednice u Zrenjaninu, posebno seoske, nemaju dovoljan broj birača da bi dobre strane proporcionalnog izbornog sistema mogle da dođu do izražaja. Osim toga, izlaznost birača na mesnim izborima je veoma mala. U takvim sredinama većinski sistem je najpodesniji, između ostalog i zbog svoje jednostavnosti. Proporcionalni sistem favorizuje političke stranke, posebno velike koje imaju respektabilne organizacione kapacite. Cilj je da se obeshrabre nezavisni kandidati i grupe građana da se uopšte kandiduju. Dokaz za takvu tvrdnju su i odredbe Odluke o mesnim zajednicama koju je usvojila Skupština grada, a po kojoj predlagač liste mora da prikupi dvadeset overenih potpisa po kandidatu, a lista mora imati kvalifikovan broj kandidata. Organi za sprovođenje izbora deluju samo u stalnom sastavu, nije predviđeno učestvovanje predstavnika predlagača lista u njihovom radu. Cenzus je tri odsto. Nema smetnji da u nazivu lista, pored političke partije, bude navedeno i ime njenog lidera. Epilog takvih „izbora“ u Zrenjaninu je bio očekivan: u svim mesnim zajednicama učestvovala je samo jedna lista, i to vladajuće partije, i ostvarila apsolutnu „pobedu“.

Opisano utapanje mesnih zajednica u totalni sistem vlasti kakav je viđen u Zrenjaninu je poslednji korak otimanja mogućnosti građanima da se samoorganizuju, ali i da učestvuju u društvenom životu kao pojedinci – osvešćene individue. Na prvim višestranačkim izborima 1990. godine, svaki Zrenjaninac je uz odgovarajuću podršku svojih komšija mogao da se kandiduje za člana saveta mesne zajednice, za odbornika u skupštini grada, za poslanika u pokrajinskom parlamentu ili za poslanika u državnoj skupštini. Danas ne može ništa od toga, jer da bi koristio svoje ustavom garantovano aktivno biračko pravo, mora da se udruži na neku listu, što u praksi najčešće znači da pristupi partijskoj organizaciji koja funkcioniše na prethodno opisani, liderski način, i u okviru koje su većinom ljudi koji „vežu konja gde im gazda kaže“. Posledica je povlačenje većeg broja ljudi s ličnim i profesionalnim integritetom iz aktivnog bavljenja politikom, i negativna selekcija, odnosno sve tanja kadrovska baza u strankama.

Kada bi u savetu te mesne zajednice mogli da budu i pojedinci koji su lično i profesionalno afirmisani, a ne samo partijski podobni, bili bi stvoreni svi uslovi da se na tom, mesnom nivou stvore jezgra otpora onome što vlast sprovodi na štetu građana.

Mesne zajednice se ne preuzimaju od strane partijskih totalitarnih struktura samo zato što one ne trpe ni trunku društva koje nije pod kontrolom, pa čak ni zbog (zlo)upotrebe nešto novca ili drugih resursa kojima mesne zajednice eventualno raspolažu, nego zbog simboličkog značaja koje u određenim situacijama mogu da imaju. Na sve većem broju mesta u Srbiji postoje problemi koji bi se teško „gurali pod tepih“ kada bi mesne zajednice na čijim teritorijama se dešavaju bile izvan kontrole vladajuće partije. U Zrenjaninu je to slučaj s izgradnjom fabrike autoguma kineske kompanije Linglong, koja je do sada prekršila veći broj zakona u oblasti planiranja i izgradnje, zaštite životne sredine i ljudskih prava, uz izvršenje više krivičnih dela. Iako prilično obespravljena, mesna zajednica na čijoj teritoriji se takve stvari dešavaju, mogla bi da reaguje kao pravno lice i obraća se i javnosti i domaćim i međunaronim instancama s velikim legitimitetom. Kada bi u savetu te mesne zajednice mogli da budu i pojedinci koji su lično i profesionalno afirmisani, a ne samo partijski podobni, bili bi stvoreni svi uslovi da se na tom, mesnom nivou stvore jezgra otpora onome što vlast sprovodi na štetu građana.

Ne tako davno, devedesetih godina, u istom tom Zrenjaninu, dešavalo se da se gradski čelnici moraju povući i povinovati željama lokalnog stanovništva. Tako su meštani Elemira 1997. godine iz svih seoskih poslova i nadležnosti izbacili tada aktuelnog člana Izvršnog odbora Skupštine opštine (pandam današnjem članu Gradskog veća). Do takvih situacija nije dolazilo često, ali je i sama mogućnost važna, da se iskoristi po potrebi. Osim što su tada članovi saveta mesnih zajednica birani i razrešavani na zborovima građana, i odbornici su birani većinski sa određene teritorije, koja se najčešće poklapa sa teritorijom mesne zajednice, naročito seoske. Tako izabran odbornik lokalne skupštine je po svojoj funkciji učestvovao u radu saveta mesne zajednice, bez prava glasa, a bio je obavezan, takozvanim mandatnim glasom, da na sednici skupštine lokalne samouprave po određenim pitanjima koja se tiču mesne zajednice iz koje dolazi, glasa prema odlukama zbora građana. Današnji odbornici, koji su birani kao kandidati stranačkih lista, nemaju nikakavu vezu, a ni obavezu prema svojim mesnim zajednicama, glasaju isključivo kako im partija kaže, često na štetu svog komšiluka.

Do postojeće situacije, duboko centralizovane države i izbornih pravila koja snaže koncept „jedan narod, jedan lider, jedna partija“, a slabe ulogu pojedinca s kredibilitetom i sprečavaju pojavu kritičke javnosti i građanskog društva, ne bi se došlo da je bilo dovoljno onih koji bi se takvim trendovima blagovremeno suprotstavili i pobunili protiv partijskih vrhuški kada su im otimale deo po deo participacije u odlučivanju. To nas vraća na zaključak da u Srbiji nikada nije bilo prave javnosti, odnosno da je u opštoj populaciji više onih koji bi se mogli okarakterisati kao podanici, nego kao građani.

Ta većina svoju ulogu u politici vidi samo u tome da povremeno izađe na birališta, uporno tražeći osobu kojoj će dati blanko podršku da odlučuje o svemu, a istovremeno joj preneti svu odgovornost za (ne)uspehe koji slede. Između dva glasanja i dalje dominiraju rezoni ponašanja poput „ne talasaj“, „gledaj svoja posla“, „ne zameraj se“ i slični. Koliko je slučajeva da je neko ko nije blizak aktuelnoj vlasti, sasvim konkretno njenom lideru, bilo danas, bilo tokom takozvanog „bivšeg režima“, putem javne nabavke ugovorio s državom neki veoma vredan posao? Ima li uopšte takvog primera, tačnije izuzetka, da potvrdi pravilo po kojem se u Srbiji procedure uglavnom formalno poštuju, najčešće su i transparentne, ali se na kraju ipak uradi onako kako je šef zamislio? I sve to svojevoljno sprovedu neki ljudi podaničkog mentaliteta, odričući se prava da budu deo procesa odlučivanja. Više od trideset hiljada ljudi je fizički potpisalo i overilo svoju podršku narodnoj inicijativi da se zabrani rudarenje litijuma i bora u Srbiji. Tu inicijativu, uredno predatu državnoj skupštini, vlast ignoriše više od godinu i po dana, ispostavlja se da će to biti i čitav mandat jednog parlamentarnog saziva, a potpisnici ne pokazuju niti organizuju bilo kakav bunt zbog toga.

Kao što se danas zna za „bugarski voz“ tako će izgleda ubuduće znati i za „srpskog glasača“, nakon izbornog inženjeringa po kojem se u državi podele lokalni izbori na dva dela, a onda se sigurni glasači vlasti formalno preseljavaju iz jedne u drugu opštinu i glasaju dva puta.

Šta se onda može očekivati od još jednih vanrednih parlamentarnih, prestoničkih i parcijalnih lokanih izbora ove godine? Za početak, nova vrsta manipulacije biračkim telom i spiskovima. Kao što se danas zna za „bugarski voz“ tako će izgleda ubuduće znati i za „srpskog glasača“, nakon izbornog inženjeringa po kojem se u državi podele lokalni izbori na dva dela, a onda se sigurni glasači vlasti formalno preseljavaju iz jedne u drugu opštinu i glasaju dva puta. Opozicija o tome otvoreno govori, ali ipak ulazi u takvu „izbornu“ trku, a nemali broj „birača“ po ko zna koji put prihvata da budu tretirani kao krompiri, koji se negde utovaruju ili istovaruju po narudžbi vlasti. To je isti onaj profil osoba koje su devedesetih trpele ratne strahote, ekonomske sankcije, hiperinflaciju, kolaps životnog standarda, ali nisu osetile potrebu da glasaju za promene. Ni sada se vlast ne plaši ekonomskog sunovrata koji se zahuktava, jedino od čega strahuje je gubitak podrške takozvane međunarodne zajednice i gubitak prestiža, odnosno monopola nad (lažnom) zaštitom nacionalnih interesa na Kosovu. Zato se ekonomska politika svodi na jeftin parizer i „helikopter“ novac, što su mere dovoljne za zadovoljstvo podanika, dok se na polju srbovanja tabloidno-medijski udara po „izdajničkoj“ opoziciji.

Ova i sledeća godina, ipak, mogu da budu za Vučića ono što su za Miloševića bile 1996. i 1997. godina, kada je doživeo prve izborne poraze i kada je do tada totalitarni sistem vlasti počeo da mu se para kao stari džemper, kada ga je međunarodna zajednica od „faktora mira i stabilnosti“ kako ga je predstavljala nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma preko noći proizvela u „balkanskog kasapina“, ali i kada je on započeo period najsnažnije represije nad svojim kritičarima. U slučaju Vučića, taj period bi mogao da bude od 2024. do 2027. godine, kada mu ističe drugi predsednički mandat.

Da bi do političkih promena došlo, što je još uvek daleko od suštinskih društvenih promena, ali je u današnjoj Srbiji neophodan uslov za njih, i opozicija treba da evoluira, što se sporo i teško dešava. Nema opravdanja zašto joj je do ove godine bilo nemoguće da formira jedinstvenu izbornu listu organizacija koje zastupaju, makar deklarativno, vrednosti građanske demokratije. Još 2017. godine Vučić je na predsedničkim izborima pao ispod 45 odsto glasova u Beogradu pa su prestonički izbori naredne, 2018. godine, koji su održani odvojeno od svih ostalih, bili solidna prilika da udružena opozicija overi svoju većinu. Ta prilika je propuštena, čime je aktuelna vlast ojačana. Punih pet godina od tada, gledamo slične scene. Nezrelost opozicije pokazana je i prošle, 2022. godine na predsedničkim, parlamentarnim i beogradskim izborima. Pogrešna usredsređenost na izbore u glavnom gradu, uz prečesta ponavljanja kako na njima „postoji šansa“ je slala poruku svima onima koji žive u unutrašnjosti da su manje važni, maltene unapred prežaljeni, što je na njih moglo samo destimulativno da utiče. Iskustvo nas uči da se političke promene u Srbiji prvenstveno generišu iz poraza kandidata vlasti na predsedničkim izborima. Tako su pali socijalisti 2000. godine, demokrate 2012, tako će pasti i naprednjaci – kada Vučić lično bude poražen. Šansa za neki „crnogorski scenario“ je minimalna. Zato je bilo logično da se prošle godine kompletna opozicija usredsredila na predsedničke izbore jer joj je to, iako mala, bila jedina šansa da pobedi. Umesto toga, istakla je više bledunjavih predsedničkih kandidata, za koje je vodila mlaku kampanju, s daleko manje entuzijazma nego onu za gradonačelnika Beograda, koji se čak i ne bira neposredno. Ignorisana je činjenica da se za više od trideset godina samo dva puta većina u Skupštini grada Beograda formirala bez najveće vladajuće stranke s državnog nivoa: prvi put 1997. godine i trajala je sedam meseci, a drugi put 2012. godine i skončala je petnaest meseci kasnije. To je važan istorijski kontekst za analizu mogućnosti da vlast u glavnom gradu bude formirana bez Srpske napredne stranke, ako je ona vladajuća u državi.

Da bi neku lokalnu vlast formirala prema svojoj volji, prethodne državne vlasti koristile su razne mehanizme. Jedan smo videli svojevremeno u Zaječaru, kada je čitava izborna lista, i to ona koja je dobila najviše glasova, a za koju su birači mislili da je opoziciona, ušla u koaliciju s naprednjacima, a nešto kasnije se i formalno utopila u njihove redove. Drugi mehanizam je pojedinačno prevođenje odbornika s opozicione na stranu aktuelnog režima. Više od pedeset odbornika izabranih na opozicionim listama pomoglo je u mandatu od 2016. do 2020. godine Srpskoj naprednoj stranci da formira lokalne vlasti u šesnaest opština širom Srbije. Jedna od takvih je i ona u beogradskoj opštini Vračar. U opisanim okolnostima, jedina šansa opozicije da 2022. godine dođe do vlasti u Beogradu bila je izuzetno ubedljiva izborna pobeda koja donosi više od polovine odborničkih mesta. Relativna pobeda u vidu nešto većeg broja apsolutnih glasova birača nije bila dovoljna, jer neminovno vodi u postizborno pakovanje skupštinske većine, a u tome onaj ko drži vlast na višem nivou ima „bele figure“ i izvesno pobeđuje, što je Vučić i uradio.

Neke važne pouke o biračkom telu Srbije, i njenim političkim akterima, mogu se izvući iz statističkih podataka, odnosno razultata prethodnih izbora. 2012. godine ubedljivo najmoćniji čovek u Srbiji bio je Boris Tadić. Dve godine kasnije, taj isti čovek je jedva prešao izborni cenzus i to ponajviše zahvaljujući glasovima vojvođanskih autonomaša (LSV Nenada Čanka). I najmoćnija politička organizacija nakon dvehiljadite, Demokratska stranka doživela je 2014. godine jedan od najlošijih rezultata od kada postoji. Ima i drugih primera da je na političkoj sceni Srbije sve promenljivo i prolazno, poput Vojislava Koštunice, koji je na direktnim izborima 2000. godine pobedio Slobodana Miloševića, zatim dva puta bio biran za premijera Srbije, a 2014. nije prešao izborni cenzus. Slično je i u drugim unesrećenim državama, poput Ukrajine. Tamo je Viktor Janukovič 2010. godine neposredno od građana izabran za predsednika, pre toga je bio premijer, a četiri godine kasnije je bez izbora, na ulici, zbačen s vlasti i prognan u inostranstvo.

Od izbora 2014. godine do danas u Srbiji su najmoćniji Aleksandar Vučić i njegova stranka. To je činjenica koju svi moraju uvažavati. Ali, osim te činjenice, postoje još neke. Jedna jako važna je i ta da pobede SNS na izborima uopšte ne predstavljaju „istorijske“ rezultate ili „najveći trijumf od uvođenja višestranačja“ u Srbiji, kako je to često pokušavano da se predstavi. Na izborima 1990. godine, SPS je osvojila 2.321.000 glasova. Deset godina kasnije, lista DOS je osvojila 2.403.000 glasova. Dakle, oba puta više nego liste SNS prethodnih godina i oba puta su te pobedničke liste, kao i SNS, imale samostalnu većinu u skupštini (SPS sa 194 mandata, a DOS sa 176). Boris Tadić je 2008. godine morao da osvoji 2.305.000 glasova da bi pobedio na izborima, a Tomislav Nikolić je 2012. postao predsednik Srbije sa svega 1.553.000 glasova. Vojislav Koštunica je 2002. godine dobio 1.992.000 glasova, ali nije izabran za predsednika Srbije jer je izlaznost na izbore bila ispod pedeset odsto, što je tada bio zakonski uslov.

Tu grešku je izuzetno dobro opisala Verica Barać, kada je svojevremeno govorila o odnosu medija i nevladinog sektora prema tada novoj vlasti DOS-a nakon dvehiljadite godine, sumirajući uočenu, a neopravdanu blagonaklonost i izostanak kritike opaskom koju je često čula, a glasi „ovi su sada naši“.

Koje su političke pouke iz ove istorije izbornih rezultata od 1990. godine do danas? Prva, da dobar rezultat neke liste ne zavisi samo od apsolutnog broja njenih glasača, već u velikoj meri od ukupne izlaznosti na izbore i rasporeda glasova koje osvoje konkurentske liste. Druga, mnogo značajnija pouka je da ono što može da izgleda kao politički konsenzus, opšta podrška i legitimitet za vođenje društva i države u jednom trenutku, lako i brzo može da se istopi. Politički nezrelo biračko telo, uz izostanak fer i demokratskih izbornih uslova, jesu pogodno tlo za osvajanje i održavanje apsolutne vlasti, ali su potencijalni izvor naglih i burnih promena. Tako je, na primer, Milošević samo četiri meseca nakon istorijskog izbornog rezultata i dobijenih 2.321.000 glasova morao vlast da brani tenkovima na ulicama Beograda 9. marta 1991. godine, a zatim i da raspiše vanredne izbore 1992. godine na kojima je dobio milion glasova manje. A kada je pre 23 godine konačno izgubio izbore, pa desetak dana kasnije na ulici i vlast, mnogi su pomislili da je to sasvim dovoljno da bi Srbija sigurno krenula dobrim putem, po logici koju često i danas čujemo: „samo da on padne, sve drugo ćemo lako“. Tako se dogodilo i da su mnogi preko noći, bez ikakvih kvaliteta, i bez ikakve kontrole, postajali jako moćni, samo zato što su se Petog oktobra našli u opoziciji. Ako bi se ponovila slična situacija i kada Vučić izgubi izbore, da većina građana bude zadovoljna samo tom jednom, personalnom promenom, i prestane aktivno da se ineresuje za sve drugo u društvu, Srbija ne bi krenula u oporavak već u novi krug poraza i propadanja. Tu grešku je izuzetno dobro opisala Verica Barać, kada je svojevremeno govorila o odnosu medija i nevladinog sektora prema tada novoj vlasti DOS-a nakon dvehiljadite godine, sumirajući uočenu, a neopravdanu blagonaklonost i izostanak kritike opaskom koju je često čula, a glasi „ovi su sada naši“. Barać je tada izrekla i nešto što bi trebalo da je moto svakog osvešćenog građanina: ne postoje „naši“ na vlasti, jer svaka vlast je sklona da se otrgne kontroli i sklizne u korupciju, u svaku vlast treba sumnjati i neprestano je preispitivati.

Barać je zapravo parafrazirala sociologa Roberta Mihelsa koji je opisao kako deluje „čelični zakon oligarhije“ unutar svake vlade ili partije, kako se vrh odvaja od dna, a nosioci vlasti se čine neosetljivim za potrebe masa. Ma koliko izbori bili demokratski, a često nisu ni to, oni predstavljaju samo povremene trenutke učešća građana u odlučivanju. Tokom dugog perioda između izbora, birači bivaju pasivni i isključeni, nekad više, nekad manje, u zavisnosti od karaktera vlasti. Zato Hauard Zin u svojim Istorijskim esejima o američkoj demokratiji zaključuje da je potrebno „srednje rešenje, moćno ali odmereno, opasno, ali koje se može kontrolisati, kojim bi se vršio pritisak, pa čak i šokirali oni što odlučuju o institucionalnim promenama“. On dodaje da se pokazalo kroz iskustva buržoaskih, socijalističkih i nacionalnih revolucija da ne postoji ni jedna forma vladavine kojoj se može verovati da će, kada jednom osvoji vlast, obuzdati sopstvene ambicije, proširiti slobode i skloniti se. Drugim rečima, na građanima je obaveza da vode stalnu borbu s državom i vlastima, bez nasilne revolucije, ali koristeći mnogo više od glasačkih listića, kako bi održavali u životu pravdu, slobodu i javni interes. Onoliko koliko imaju političkog i demokratskog kapaciteta u sebi, toliko će uspešno graditi društvo po svojoj meri. To znači da je dug i neizvestan put od izbornih do suštinskih društvenih promena, stabilne slobode i participativne demokratije.

Ta suština, condicio sine qua non demokratije, koja se ovaploćuje i konkretizuje u pravoj, kritičkoj javnosti, u Srbiji nikada nije zaživela.

Umesto emotivnih reakcija zbog izbornih (ne)uslova, siromašne ponude na glasačkom listiću i izbornih rezultata, građani Srbije treba što pre da nauče da je politika stalna i važna društvena delatnost u kojoj se ne može biti uspešan ako se učestvuje samo kampanjski, već se to mora raditi svakodnevno i uporno, da rezultat u toj delatnosti kao i u većini drugih zavisi od znanja, iskustva i uloženog truda, a pogotovo da ne postoje ni lider ni stranka koji će, nakon što dobiju podršku na izborima, rešiti njihove probleme umesto njih samih. Demokratija je oblik vladavine u kojem postoji sloboda izbora i poštovanje transparentnih procedura, ali to je samo njena spoljašnja forma. Suštinu joj čine slobodni građani koji su svesni svojih prava, u kontinuitetu ih i u celini konzumiraju, a po potrebi i brane. Ta suština, condicio sine qua non demokratije, koja se ovaploćuje i konkretizuje u pravoj, kritičkoj javnosti, u Srbiji nikada nije zaživela, a sloboda i društvo zasnovano na njoj će ostati samo ideali sve dok ljudi od te slobode beže jer im se čini da je tako lakše živeti, što je davno objasnio Erih From. U tome im svesrdno pomažu i autoritarna vlast i licemerna pseudoelita, raspoređena i u opoziciji, s kojima čine neku vrstu za sebe štetne simbioze.

Autor studije: sociolog Ivan Živkov, Zrenjanin

Studija je pisana u novembru 2023. godine za Bilten STANAR.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.


Za neke od nas je rečeno da nismo pošteni – intelektualno pošteni – zato što smo kritikovali opoziciju i zamerali joj što je zatražila od Vučića […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh