Nomen est omen


           
ANALIZE  Petar Atanacković Objavljeno: 06. 09. 2022.

Kosovski fantazam

Čega je Kosovo znak?

Šta je Kosovo? Šta je ono nama? Nama i kao pojedincima i kao kolektivu, čiji je jedan, sasvim neodređeni deo (Veći deo? Glasniji deo? Nije sasvim jasno.) ubeđen da mu bez njega jednostavno nema života. I šta je Kosovo državi Srbiji, kao kondenzaciji odnosa snaga među nama?

Očigledno je Kosovo u prvom redu simbol, i to jedan do krajnosti preopterećen značenjima, zbog čega ga i srećemo skoro svuda i ne možemo mu umaći, sve i kada bismo hteli. Jer Kosovom se označava identitet, suverenitet i legitimitet, vitalnost i potentnost, junaštvo i snaga, otpor, uspeh i dominacija, prošlost i tradicija, budućnost i perspektiva – dakle, asocijacija je mnogo, zavisno od toga šta kome godi i šta ko voli. Međutim, naša fokusiranost na Kosovo ne može se objasniti samo nabijenošću simbolizmom koji ga odlikuje – ona ide dalje od toga, zato što je Kosovo zapravo naša najveća želja, sa kojom je direktno skopčan naš imaginarni užitak.

Stoga se i može reći da Kosovo zauzima dominantno mesto u našoj imaginaciji, postajući naša ultimativna opsesija oko koje se sve vrti i u kojoj smo se zaglavili. Ono nas opseda u toj meri, da sve drugo poprima drugorazredni značaj, zbog čega se i nalazimo u jednoj vrsti blokade iz koje ne nalazimo izlaz. Ono nam ne dâ da živimo, ali nas ne pušta ni da umremo, pa tako bauljamo u nekakvom limbu između života i smrti i više ne znamo gde udaramo. Međutim, takva dijagnoza takođe ne mora ništa da znači, naročito ako mi uživamo u takvom stanju. Jer ljudi ima raznih, koji onda i uživaju u raznim pizdarijama, pa je tako i sa nama.

Upravo proizvoljnost toga šta znači “rešavanje Kosova” predstavlja jedan od problema, jer se ovom frazom pokriva bezbroj značenja i temporalnosti, kako već kojoj grupi na vlasti to odgovara, što je čini vrlo pogodnom za raznovrsne manipulacije.

Naša opsesija Kosovom ide barem vek i po ili dva unazad: o njemu se dugo pevalo i guslalo, diskutovalo i planiralo (i po krčmama i u ministarskim kabinetima), da bi onda moralo biti da je Kosovo zaista nešto dragoceno i to svima nama, doslovno svakome od nas. Zašto je to tako, može se shvatiti tek kada se – kažu ljudi – razume da centralni deo mreže diskursa, politika, planova i narativa koji okružuje Kosovo čini ono što se naziva kosovskim mitom.

Mit je razrada, izgrađena oko traume nastale u vezi sa porazom u boju na Kosovu 1389. godine i gubitkom državnosti koji je nakon toga usledio. Trauma poraza vremenom je prorađivana, da bi bila fiksirana u samom izgubljenom Kosovu, koje je kao mesto nedostatka onda postalo mesto želje, oko kojeg je izgrađen i uređen čitav sistem uživanja. Jer, kao i svako drugo uživanje, i ovo se zasniva na određenoj želji, koja je sama zasnovana na nedostatku t.j. manjku. Drugim rečima, manjak Kosova čini okosnicu srpskog uživanja. Otuda toliko strasti u odnosu prema Kosovu kada je ono odsutno, pa se želi njegov povratak, kojim bi trebalo da prevaziđemo traumu i ostvarimo imaginarno obećanje o povratku izvornog (a izgubljenog) užitka.

Zato se Kosovo i pretpostavlja kao neophodan uslov postojanja ne samo države, nego i samog naroda, koji bez njega vode tek jednu vrstu bedne polu-egzistencije. Drugim rečima, Kosovo je glavni motiv svakog našeg delovanja, jer sve što preduzimamo nužno referiše na ovaj ili onaj način na njega. Ujedno, ono je i prepreka našem svakovrsnom delovanju, jer svi ostali problemi, ma kako relevantni bili, moraju da čekaju i ne mogu biti rešeni, dok se Kosovo “ne reši”. Ma šta to tačno značilo. A u različitim epohama značilo je različite stvari. Upravo proizvoljnost toga šta znači “rešavanje Kosova” predstavlja jedan od problema, jer se ovom frazom pokriva bezbroj značenja i temporalnosti, kako već kojoj grupi na vlasti to odgovara, što je čini vrlo pogodnom za raznovrsne manipulacije. Osim toga, njeno proizvoljno značenje doprinelo je i tome da je sama fraza poprimila jedan prilično zlokoban prizvuk.

Ali, šta je Kosovski mit tačno? Zašto je to traumatično mesto naše istorije, kada mi i ne znamo šta se na Kosovu 1389. stvarno dogodilo? Jer se o Kosovskom boju faktički malo toga zna – ne zna se ni ko je sve u njemu učestvovao, ni kako je tekao, ni kakav mu je bio ishod. Sve što o njemu znamo jeste uglavnom posredno. I ako je suditi na osnovu poznatog, ovaj događaj nema snagu traumatičnog iskustva koja mu se pripisuje. Pa onda, ako ne znamo šta nam se dogodilo, otkud znamo da smo baš tad doživeli traumu? I o čijoj traumi se tu tačno radi? O traumi širokih narodnih masa? Traumi vladara? Ili pre traumi raznih crkvenjaka, pesnika i guslara iz kasnijih vremena, kao ključnih aktera u kreiranju tadašnjih diskursa? Nije baš jasno. Verovatno je tu na delu stilizacija jednog događaja u simboličku istorijsku prekretnicu, čija uloga je bila da stvori ne samo okvir za objašnjenje društveno-istorijskih (dis)kontinuiteta, nego i utemeljujući kolektivni narativ. Zato mi se i čini da je mit o Kosovu – iako su njegovi elementi na različite načine prisutni i ranije, u epovima i drugim narativima – potpuno formiran tek kasnije, verovatno tek na prelazu iz XVIII u XIX vek. I to ne u Srbiji, već među Srbima u Habsburškoj monarhiji.

Dakle, na početku svega (navodno) stoji mit. Koji nam je na zgodan i jednostavan način pružio objašnjenje ko smo, šta smo, odakle dolazimo, šta nam se dogodilo i zašto – drugim rečima, da imenuje one koji su izdali1 – kao i to šta nam je činiti. Ovaj kosovsko-mitski diskurs prožima sve pore društva, smešta se svuda i oblikuje naše mišljenje od kolevke pa do groba, jednako u javnom prostoru i u privatnosti porodičnog života, jednako na poslu među kolegama i za slavljeničkim stolom među prijateljima. Primera radi, o njemu peva Čika Jova Zmaj u dečijim pesmaricama, zbog njega učenici dobijaju diplome baš 28-og juna, kao što i knez Mihajlo na spomeniku u centru Beograda pokazuje sabljom na jug baš zbog njega – drugim rečima, nema gde ga nema. Ipak, mit ne stoji stvarno na početku, jer ima, dakle, nečeg ispod mita: njegova važnost i fatalna privlačnost sastoje se u njegovom obećanju nesputanog užitka. Sve se zasniva na jednoj želji koju smo nasledili od prethodnih generacija i koja, samim tim, i nije naša nego tuđa, želja Drugog, no svejedno, upravo je ta želja uzrok našeg postojanja i stoga ne samo da oblikuje našu želju (žudnju), nego postaje i naša želja (žudnja). Baš kao što Ž. Lakan to i kaže.

I onda, već davne 1912. godine, došao je i taj dan kada je Kosovski poraz osvećen, a Kosovo oslobođeno, čime se ostvarila ova naša želja. I tu su počeli svi naši problemi.

Dijalektika” uživanja

Oslobođenje Kosova – koje je, treba reći, bilo oslobođenje ne za sve, već samo za neke – bio je događaj od epskog značaja, onaj momenat koji je dugo bio sanjan i priželjkivan, vrhunac kojim je došlo do orgastičkog ispunjenja želje nakon toliko vremena žudnje. Njime je zaokružen krug, ispunjen zavet predaka i sve je odjednom dobilo smisao – i život, i kosmos i sve ostalo. Iako ovaj događaj nije trebao da označi kraj istorije, već pre početak jednog novog istorijskog ciklusa, njime je označen kraj nečeg drugog: ispunjenjem želje došlo je do ukidanja želje i krize dotadašnjeg načina uživanja.

Ako (na tragu Lakana) dobro razumem dinamiku želje, cilj želje (žudnje) nije da objekat želje bude stvarno dosegnut i time želja ispunjena, nego da se želja održava živom. Drugim rečima, da se približimo tom ispunjenju, da bi nam ono u poslednjem trenutku izmaklo, objekat želje se od nas udaljio, prinudivši nas da mu se opet postepeno približavamo, i tako se vrtimo u jednoj hegelijanskoj dijalektičkoj spirali žudnje/želje, čime se žudnja/želja (i uživanje skopčano sa njim) nastavlja u nedogled. Dakle, cilj želje je želja sama t.j. žudnja sama, što bi značilo osiguravanje trajnog uživanja u jednoj vrsti “dijalektičkog plesa” spram objekta želje. Jer kad se želja ispuni, ona se ukida, a uživanje u njoj nije moguće. Zato je ispunjenje želje uvek potrebno držati na “zdravoj” distanci. Ko u tome ne uspe i želju stvarno ispuni, obično se nađe u teškoj krizi užitka. Nama se upravo to dogodilo sa Kosovom.

Problem se odmah manifestovao u našem odnosu prema Kosovu. Naime, nakon toliko decenija emotivnog investiranja i fantaziranja o nesputanom užitku, jednom kada ga oslobodimo, posle 1912. godine Kosovo je izgubilo skoro svaki značaj u našem univerzumu. Drugim rečima, kako smo ga osvojili, tako smo izgubili interes za njega. Nije nas više interesovalo, ali smo hteli da ga ujedno imamo uz sebe sve vreme. Nije li to jedna posve simptomatična situacija?

Jedan od problema je bio i taj, da ono što je na Kosovu postojalo u stvarnosti, ono što je bilo stvarno Kosovo, nije odgovaralo predstavi koju smo tako dugo i pažljivo formirali o njemu. Jer oslobodioci nisu na njemu zatekli ništa od onoga što su želeli da zateknu, ni dvore srpske gospode, niti dobrodušnu srpsku raju. Takođe, zbog oslobođenja nisu vaskrsli i na Kosovu nas svečano dočekali ni car Dušan, ni knez Lazar, niti Marko Kraljević. Umesto toga našli smo nešto sasvim drugo – banalnu svakodnevicu. Običan život običnih ljudi, neko drugo stanovništvo u selima i gradovima, koje je išlo za svojim svakodnevnim poslovima, i to je bilo sve. To je morao biti šok za oslobodioce, jer banalnost svakodnevnog života umesto velelepnih prizora iz mašte stvarno zvuči blasfemično. Zato mi se i čini da sva pevanja, autoerotike i veličanja trijumfa iz kasnijih godina deluju pomalo iznuđeno, i da nisu mogle da otklone osećaje nelagode i razočarenja koji su zamenili prvobitno oduševljenje.

Konstelacija u kojoj imamo, s jedne strane, fantaziju o nesputanom užitku u vezi sa Kosovom, a sa druge paranoičnu viziju o Drugome koji nam to uživanje onemogućava, upravo je ona dobitna kombinacija koja perpetuira želju i reprodukuje identifikaciju.

U novom državnom sistemu Kosovo je imalo status “unutrašnje kolonije” u koju se po kazni proteruju korumpirani činovnici. I tako je bilo sve dok Kosovo nije izgubljeno 1941. godine. Ovaj gubitak je bio kratkotrajan, ali je ostavio važan trag u kolektivnom iskustvu, pošto nam je ukazao da oslobođenje iz 1912-te nije moralo biti za sva vremena i da bismo ga mogli opet izgubiti. Ovaj uvid kao da je vodio stvaranju jedne dvostruke nelagode u vezi sa njim, nelagode zbog prethodnog razočarenja i ujedno nelagode zbog mogućnosti da ostanemo čak i bez te nelagode. Rezultat je bio taj da je Kosovo posle 1945. godine, u nedostatku boljih ideja, bilo “zamrznuto” i “konzervirano” – jer faktički nismo znali šta da radimo sa njim, ali smo znali da nam bez njega nema života. Zbog čega smo i morali da pažljivo motrimo na njega, kako bi reagovali u slučaju neke opasnosti. A za taj zadatak niko nije bio kvalifikovaniji od Udbe druga Rankovića.

Zato je posle smene Rankovića u delu vladajućih krugova SR Srbije verovatno i nastao osećaj da “stvari” izmiču kontroli, a koji je onda dalje reprodukovan u javnosti, sve dok nije postao “opšte poznata činjenica” početkom 80-ih godina, zbog koje su bili uznemireni svi koji su držali do sebe. Mislim da spomenuti osećaj, ni malo slučajno, korespondira sa naglašenijim učešćem kosovskih Albanaca u društveno-političkom životu t.j. njihovom političkom emancipacijom, koja je zapravo percipirana kao upad Drugog u polje našeg ekskluzivnog uživanja. Albanci time definitivno preuzimaju funkciju drugog-koji-krade-naše-uživanje i tako igraju ulogu glavne pretnje našem užitku. Jer se ovaj uvek konstituiše kao ukraden. Međutim, okrivljujući Drugog za krađu uživanja prikrivamo zapravo traumatičnu činjenicu da nikada nismo posedovali ono za šta tvrdimo da nam je ukradeno2.

Konstelacija u kojoj imamo, s jedne strane, fantaziju o nesputanom užitku u vezi sa Kosovom, a sa druge paranoičnu viziju o Drugome koji nam to uživanje onemogućava, upravo je ona dobitna kombinacija koja perpetuira želju i reprodukuje identifikaciju. (O tome su sjajne redove ispisali S. Žižek, J. Stavrakakis i ostalo društvo). Jedan njen važan nusprodukt je i formulisanje slike zajedničkog neprijatelja i generisanje mržnje prema njemu. I baš je to bilo ono što nam je trebalo nakon toliko decenija krize užitka! Zato su u toku 80-ih renesansu doživeli ne samo diskurs koji je eksploatisao kosovsku mitologiju, nego i seksipil samog kosovskog mita i masovna zanesenost Kosovom. Jer odjednom kao da nam je svima to postao prioritet u životu! Uostalom, kako drugačije objasniti prisustvo milion ljudi (ili koliko god da ih je bilo) na famoznom skupu na Gazimestanu 1989?

Ovim skupom svečano je obeležena srpska pobeda u jednoj rundi političkih borbi, jer je država Srbija “uspostavila suverenitet” na celoj svojoj teritoriji (u Vojvodini i na Kosovu). Simboličko i imaginarno značenje ovog skupa bilo je, međutim, još veće: njime je (opet) osvećen poraz iz 1389-te, njime je Kosovo (opet) oslobođeno, njime je – poručivali smo sebi i drugima – prevaziđena trauma i označen početak nesputanog užitka. Koji je, kako se odmah pokazalo, opet izostao. Jer smo ispunivši želju (opet) ukinuli želju i onemogućili užitak. Zato mi je zanimljiv poznati detalj iz govora S. Miloševića na ovom skupu, gde on govori o predstojećim bitkama, ukazujući nam da neprijatelj i dalje vreba i da borba za osiguranje užitka nije gotova. Time kao da je pokušao da osnaži paranoičnu fantaziju o pretećem Drugom i tako održi proizvodnju želje.

Ne damo te zemljo Obilića, ne damo te bez krvoprolića

Za devedesete godine bi se moglo reći da su u mnogo čemu bile jedno “zgusnuto” ponavljanje iskustva iz pređašnjeg razdoblja. Ipak, bilo je i nekih novih i drugačijih momenata, pre svega to da su kosovski Albanci listom odbili da prihvate novo stanje. Njihovo odbijanje bilo je miroljubivo, ali je bilo nedvosmisleno. Mi smo time bili zatečeni, zbog čega je među nama i počeo da prevladava osećaj da nam vreme ističe, što nas je onda učinilo nervoznijima i agresivnijima. Kako smo osećali da pretnja od gubitka Kosova raste, tako smo postajali ratoborniji, ali i skloniji fatalizmu, uz zlokoban osećaj da se svi zajedno krećemo ka neumitnoj propasti. Zato smo u krajnjoj liniji i bili spremni da prolivamo krv za Kosovo, pogotovo ako ta krv nije bila naša, nego kosovskih Albanaca. I tako je nastalo jedno neodređeno, anksiozno stanje napetog iščekivanja. Čega? Pa, po svemu sudeći, baš onog najgoreg, koje je počelo negde tamo 1997. godine, a kulminiralo 1999-te u ratu protiv NATO pakta, čiji raznovrsni efekti traju do danas.

A gde smo danas sa našim Kosovom?

Kosovo je proglasilo nezavisnost i kreće se nekom svojom putanjom, uglavnom nezavisno od toga šta Srbi i Srbija o tome misle. Ipak, mi im uspešno ne dozvoljavamo da na tom putu uživaju, čak uspevamo da im redovno otežavamo život, u čemu onda nalazimo neki poseban užitak. Kao da mi njima krademo uživanje i uživamo u tome. Jer verujemo da su to zapravo naše pobede, mali koraci koji nas polako, ali sigurno približavaju… čemu? Šta je to što se mi uopšte nadamo da ćemo postići? Niko to ne zna sa sigurnošću, ali se pretpostavlja da to mora biti nešto vrlo dobro. Dobro za koga? Ni na to niko ne zna da odgovori. No, bitno je da mi nešto radimo i tako zapravo kupujemo vreme da bismo postigli… šta? Ne zna se.

Iz svega što je rečeno je očigledno da je Kosovo naš fundamentalni fantazam.

Očito je da ni nama samima nije jasno šta mi od Kosova i sa Kosovom hoćemo. Jer ono nama nije stvarna teritorija, sa stvarnim ljudima i životom koji se među njima odvija, nego slika. Mrtva priroda, Kosovka devojka, što se okači na zid i lepo izgleda. Nešto iz registra imaginarnog, što suspenduje vreme, jer smo mi, zagledani u Kosovo, zapravo zagledani u večnost. Ono je nama ono što nam spontano u datom trenutku padne na pamet da ono jeste, pojam čije značenje određujemo samo mi vodeći se isključivo našom fantazijom. A tu granice nema! A ako kojim slučajem stvarnost ne odgovara pojmu – ha! – tim gore po stvarnost.

Iz svega što je rečeno je očigledno da je Kosovo naš fundamentalni fantazam. Jer ono je zaista mesto naše traume (iako trauma izvorno ne mora imati nikakve veze sa njim), koje smo mi zaustavili i fiksirali – zbog čega temporalnost onda ni ne igra bitnu ulogu kad se radi o Kosovu – i oko kojeg smo razvili brojne, do sitnih detalja razrađene narative (= masturbacione fantazije), koji se svi spajaju u jednu “veliku priču”, koja pruža odgovore na sva moguća pitanja u našem životu i koja je ujedno i “ono nešto”, Stvar, ono što se rečima nikad ne može u potpunosti izraziti ili dovoljno dobro opisati, ali se ipak dâ vrlo dobro razumeti i osetiti. Ako si pravi Srbin. Utoliko je ono granica koja razdvaja Srbe od onih koji to nisu. Jer smo samo mi sposobni da pojmimo šta je ono, bez da moramo jedni drugima to da objašnjavamo, među nama se podrazumeva da znamo šta je – a ono je nešto samo naše, na čemu smo izgradili svoje jedinstveno uživanje. Zato na njemu zaista počiva dobar deo našeg identiteta3. Ono zaista jeste objekat naše najdublje želje – iako uopšte ne pripada nama t.j. izvorno nije naša želja, već želja drugog, baš zbog toga je postalo naša želja. I sad mi želimo tu želju kao našu sopstvenu i (tvrdimo da) uživamo u toj žudnji, a ujedno smo i vrlo nesrećni u tom uživanju.

Zato mi se čini da se “kosovski problem”4 ne može rešiti, ako se ovaj nivo fantazma ne uzme u obzir – a do sada uglavnom nije uziman u obzir. Jer bez toga, problem će nastaviti da postoji, svejedno u kom pravcu tražili rešenje za njega: bilo da Kosovo bude podeljeno između Srba i Albanaca, bilo da ostane celo, bilo da bude 120% nezavisno, bilo da se iznenada vrati u državni okvir Srbije, bilo da Albanci odluče da proteraju ili pobiju sve Srbe na Kosovu, bilo da Srbi uspeju da proteraju ili pobiju sve Albance na Kosovu, bilo da se Kosovo i Srbija ujedine u Evropskoj Uniji, bilo u formi neke balkanske socijalističke (kon)federacije. Dakle, ako nam je stalo do trajnog rešenja, prvo moramo da se pozabavimo fantazmom.

Prolazak kroz fantazam

Problem sa fantazmom se rešava tako što se kroz njega prođe t.j. tako što se rekonfiguriše odnos subjekta prema objektu njegove želje. To bi značilo prolaženje položaja u fantazmu, čime bi subjekt subjektivirao traumatski uzrok svog sopstvenog postanka subjektom, stupajući na mesto na kome je do tada bila jedna strana želja, želja Drugog. Ono poznato frojdovsko wo es war, soll ich werden. Drugim rečima, to je proces u kojem subjekt subjektivira traumu, preuzima traumatski događaj na sebe i preuzima odgovornost za to uživanje5.

Konkretno, to bi moglo da znači da postavimo sebi upravo pitanje sa početka ovog teksta: šta je nama Kosovo? To pitanje možemo raščlaniti na čitav niz drugih pitanja, od toga kako ga doživljavamo, do toga u kakvom se odnosu nalazimo spram njega i kakve obrasce odnosa stalno ponavljamo kad ga imamo, kao i kad ga nemamo? Odakle nam to dolazi, pa onda i zašto? A kakvu funkciju u svemu vrše kosovski Albanci? I kakve to veze ima sa užitkom? Ima li tu bilo kakvog užitka, da li ga je ikada bilo i hoće li ga ikada biti? Neka naši prvi odgovori budu uobičajeni: Sveta zemlja, najskuplja srpska reč, srpski Jerusalim… nema veze, i njih ćemo detaljno raščlaniti i analizirati. Zatim mogu da se postave i mnoga druga pitanja, po principu slobodnih asocijacija, koja će otvoriti dalja pitanja i tako postepeno mapirati fantazam, ukazati na simptome i prepreke, napipati ispupčenja i tenzije, njihove međusobne veze i simbioze, omogućiti artikulaciju do tada neartikulisanog, uviđanje do tada neuviđanog i one sjajne a-ha! efekte koji ih prate i teraju na dalje razmišljanje i delovanje. Sve dok ovaj fantazam ne bude u tolikoj meri opisan, razmatran, razvlačen i tumačen, da će najvećim delom izgubiti svoju magijsku privlačnost i “ono nešto”. A kad osetimo olakšanje i na posletku budemo srećni pre svega zato što smo živi, znaćemo onda i da smo uspešno stigli do kraja ovog procesa6.

Mi treba da ODVOJIMO mesto uživanja od Kosova i od svega vezanog sa njim, da preselimo svoje uživanje drugde, naselimo ga oko nekog drugog objekta želje i izgradimo neki novi fantazam. Na taj način mogli bismo Kosovo da posmatramo odvojeno od pitanja užitka, zbog čega bi ono za nas izgubilo veći deo svog značenja. Time bismo oslobodili velike količine blokirane energije i potencijala kako nas samih, tako i kosovskih Albanaca, koji bi se onda mogli usmeriti u drugim pravcima i upotrebiti za brojne druge korisne stvari i namene. Koje stvari i namene? Pa, koje god hoćemo!

1 Uverenje da je neko morao izdati da bismo mi uopšte mogli izgubiti je obrazac koji se sreće svuda i u svim vremenima – dakle, nije ekskluzivno naš, ali je među nama vrlo omiljen. I ima važnu funkciju i danas.

2 Slavoj Žižek, Metastaze uživanja, XX vek, Beograd, 1996, 15.

3 Tu parola “Kosovo je srce Srbije” zaista pogađa u centar, jer metaforički sažima suštinu ovog fantazma.

4 Pod kosovskim problemom podrazumevam konkretno permanentnu krizu, vanredno stanje i stalnu pretnju oružanim nasiljem u odnosu između Srbije i Kosova, koja parališe i iscrpljuje oba ova društva.

5 Bruce Fink: Das Lacan´sche Subject, Turia+Kant, Wien, 2018, 93-94.

6 Perspektiva posle toga nužno postaje drugačija, zbog čega mnoga sudbinska pitanja “odjednom” znaju da izgube svoju težinu. Tako će i priznanje nezavisnosti izgubiti značaj i od hamletovskog pitanja života i smrti se svesti na svoju pravu meru.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh