ANALIZE  Branka Ćurčić Objavljeno: 22. 09. 2022.

Kraj politike mira u beskonačnom ratu

Šta da radimo sa politikom mira koja više nije stvar ni politike države niti one na strani ljudi?

„Ni jedna vojska i ni jedna policija ne mogu poraziti volju naroda koji je odlučan da se suprotstavi nasilju”, rečenica je koja je izgovorena na skupu povodom obeležavanja trideset godina od antiratnog otpora u Vojvodini i Srbiji tokom rata u bivšoj Jugoslaviji – organizovanog otpora ljudi i žena prisilnoj mobilizaciji, odnosno, povodom uspostavljanja Duhovne republike Zicer u Trešnjevcu¹. Nedvosmisleno opredeljenje za mir i odbijanje učešća u ratu, dovelo je do toga da je mobilizacija zaustavljena i da niko od žitelja ovog malog vojvođanskog mesta, ali i okolnih, nije izgubio život odlaskom u rat. Čini se da je odlučnost bila ključna stvar. Ali tako je i danas, jer prilikom svake akcije koju ljudi organizovano preduzimaju, izumeva se prostor koji je apsolutno drugačiji i odvojen od ratne politike države, i taj prostor je mesto u subjektivnosti. To je odluka o kojoj je ovde reč.

Državna politika odavno više nije oslonac politici mira. Ali da li je to oružani otpor?

Danas, tokom rata u Ukrajini, ljudi su takođe odlučni da se suprotstave oružanoj agresiji Rusije. Ali ovoga puta oni to čine uzimanjem oružja u ruke, pridružujući se ukrajinskim, državnim, odbrambenim vojnim formacijama, iako smo na početku ovoga rata mogli da vidimo goloruke Ukrajince koji odlučno stoje ispred ruskih tenkova sprečavajući ih da osvoje njihove gradove. Učešće u oružanoj borbi je viđeno i kao nacionalni otpor i možda je baš činjenica da je upravo to što je nacionalni ono što ovu borbu ne mora nužno izjednačiti sa politikom države koja je za nas već duže vreme ratna i odvojena od ljudi. Državna politika odavno više nije oslonac politici mira. Ali da li je to oružani otpor?

Ono što je potrebno uraditi je da svakoj situaciji treba priznati njen singularni karakter, a svakom predlogu i akciji ljudi intelektualnost. Odnosno, podjednako je važno sagledati šta je bio predlog ljudi za mir tokom organizovanog antiratnog pokreta, kao i šta danas ljudi čine organizujući se u oružani otpor ratu. Taj pristup je daleko pošteniji od neodgovornog transponovanja apstraktnog pacifizma, pogotovo danas kada ne postoji globalni i organizovan antiratni otpor, već samo oružani i nacionalni. Pitanje koje me je preokupiralo je da li ti ljudi imaju svoju politiku, kako oni koji su se u Vojvodini zalagali za mir, tako i oni koji danas učestvuju u oružanom otporu, i koja bi to politika bila? Ipak, ne mogu da se ne zapitam šta se desilo sa politikom mira i zašto ona očito nije organizovana, a možda ni relevantna.

Bez granica, teritorije, imovine

Jedan od slogana Duhovne republike Zicer bio je „bez granica, teritorije, imovine”, a kako ljudi koji su je uspostavili danas govore, oni su osmislili prostor koji obezbeđuje mirnu savest u vremenu ratnih sukoba i nasilja nad civilima. Njihov cilj je bio da se odupru prisilnoj mobilizaciji muškaraca koji su regrutovani za rat u Hrvatskoj i kao svoj uspeh vide činjenicu da zbog njihove organizovane antiratne borbe ni jedan čovek iz ovog dela Vojvodine nije poginuo u ratu. Proglasili su republiku, ali republiku koja je bila prostor savesti, koja je bila duhovni koliko i organizovani prostor otpora mobilizaciji i militarizmu. Iako je njihova republika imala svoj ustav, rotaciono rukovodstvo, čak i himnu, te se može učiniti da je bila kopija državne organizacije, ona to nije bila. Ideja da se proglasi republika upravo predstavlja reakciju na uspostavljanje novih država ratnim razaranjem Jugoslavije i na borbu za etnički čiste teritorije tada već proglašenih nezavisnih država i njihovih paramilitarnih formacija. Duhovna republika Zicer je obdelavala sasvim drugačiji princip teritorijalizacije; bila je duhovna „teritorija” mira potpuno odvojena od ratne politike države i, u tom smislu, ona je bila republika koja je uspostavljena na strani ljudi i na strani civilnog mira. Da li možemo tvrditi da je ona predstavljala i politiku na strani ljudi?

Postoji suštinska razlika između referenduma koje organizuje država i referenduma koje organizuju ljudi kada žele da legitimišu i (institucionalno) utemelje svoju odluku.

Važno je napomenuti da ova duhovna republika nije bila usamljeni primer antiratnog otpora u Vojvodini. Njoj su prethodile mirovne demonstracije u Senti i Adi, takođe protiv rata i prisilne mobilizacije, a deo te pobune predstavljalo je sazivanje lokalnih, opštinskih referenduma na kojima su se ljudi izjašnjavali da li žele da idu u rat ili ne. Kao zakonima utemeljene instrumente neposrednog učešća ljudi u donošenju odluka, referendume su neretko zloupotrebljavali gospodari rata u bivšoj Jugoslaviji. Činili su to samo da bi dobili legitimitet naroda za odvajanje teritorija koje će pripasti novonastalim državama, i to je uvek išlo zajedno sa nasiljem bio primarnim instrumentom. Baš kao što je to danas slučaj sa Krimom i Donbasom, gde se referendumi odvijaju pod pritiskom Rusije zarad odvajanja ukrajinskih teritorija, koje, ako ubuduće i ne budu pripojene ruskoj federaciji, postaju prostor „legitimisanog” ruskog prisustva i kontrole. Referendume koje organizuje država stoga smatram delom njene ratne politike, a kako nam iskustvo pokazuje, tako je i u mirnodopskim okolnostima. U tome se, između ostalog, ogleda suštinski ratni karakter politike vlasti prema ljudima – vlast isključuje ljude, ne uzima ih sve u obzir i manipuliše logikom uključenja, zahteva njihov glas samo kada je njoj potrebno (na izborima), a danas opet možemo videti i da je spremna da ih žrtvuje u oružanim sukobima. To negativno ubrajanje, odnosno, poricanje prava ljudi Silven Lazaris (Sylvain Lazarus) danas naziva odvojenom državom. Postoji suštinska razlika između referenduma koje organizuje država i referenduma koje organizuju ljudi kada žele da legitimišu i (institucionalno) utemelje svoju odluku. U slučaju antiratnog otpora u Vojvodini, ta odluka se nedvosmisleno nalazila u osnovi borbe za mir i otpora ratnoj politici države.

Vratimo se pitanju takve mirovne politike kao politike na strani ljudi. Da li je ona to bila? Šta je bilo mesto te politike, ako kažem da je njeno ime bilo politika mira? Iako su se u slučaju duhovne republike na stotine muškaraca i žena svakodnevno okupljali i boravili, živeli i delovali u prostorijama picerije Zicer, mestom te politike u smislu kristalizacije i organizacije politike, odluka i predloga koje su izneli i koji su bili masovno prihvaćeni, smatram ne fizički lokalitet već mrežu antiratnog otpora koja je tada uspostavljena. Dezerteri, prigovarači savesti, majke, žene, aktivistkinje i organizacije civilnog društva iz cele zemlje, a pri tome mislim ne samo na Srbiju već i na Jugoslaviju, udruženo su vodili politiku mira koja je za njih bila moguća. Ljudi su tada vodili i subjektivno mislili politiku mira, koja, ne samo da nije imala svoj oslonac u državi, nego je izumela sopstveni prostor inspiracije i afirmacije u odnosu na sasvim jasnu ratnu politiku države.

Granice, teritorija, imovina

Ono što se danas dešava na strani ljudi u Ukrajini nije više odluka koja je vezana za mir, ni politika mira niti organizacija uspostavljena oko takvog predloga. Rekla bih da je na delu upravo suprotno – ljudi se organizuju u oružani otpor i pridružuju se državnim odbrambenim snagama, i zbog toga taj otpor dobija odliku nacionalitetnog². Kakav je njihov odnos prema državi i njenim dispozitivima kao što su teritorija, granice a potom i nacionalni karakter te borbe?

Ukrajinci danas brane teritorijalni integritet države, njene granice, brane se od agresije i, u izvesnom smislu, od mira koji im nameće ruska država. U prethodnom vremenu, pre novih ratova koji su počeli u Jugoslaviji devedesetih a koje su vodile državne elite sa kriminalnim organizacijama protiv civilnog stanovništva, ratovi su bili međudržavni i pobednička strana je imala mandat da vrši pritisak na poraženu da prihvati njene uslove prekida oružanih sukoba, odnosno njene uslove mira. Možda se Putin hladnoratovski zaigrao ovom agresijom želeći da nametne svoje uslove mira, ali ono što njegovu intervenciju čini i novoratnom jeste sila koju primenjuje nad civilnim stanovništvom i kojom razara civilnu infrastrukturu ukrajinskih gradova, a ta sila nije samo vojna, već i paravojna (Donbasom su ordinirale paravojne formacije koje su operisale u Siriji i na mnogim drugim mestima u svetu). Danas, cilj rata više nije mir. Već neko vreme živimo u vremenu rata bez mira, odnosno, u vremenu beskonačnog rata. Ono što je danas na snazi je da ni ljudi u Ukrajini više ne žele mir, već kako kažu, pobedu u ovom ratu.

Odgovor Ukrajinaca na ovu situaciju nije, kako sam već rekla, ideja mira, već nacionalitetni oružani otpor. S obzirom da se nalazimo u vremenu kada politika na strani ljudi više ne postoji, kako smo se i sami uverili, i da je prostor politike sveden na politiku države i vlasti, na partije i izbore, možda je iluzorno postaviti pitanje da li ljudi koji pružaju otpor u Ukrajini imaju svoju politiku (a pogotovo postaviti pitanje zašto nemaju politiku mira). Ipak, njihov otpor kao i odluka da se oružanim putem suprotstave agresiji jesu snažni, iako se, po mom mišljenju, potpuno odvijaju u prostoru (odbrambene) politike države. Slogan „Slava Ukrajini” nije rezervisan samo za državne i vojne funkcionere, već ga sa njima dele svi: i oni Ukrajinci koji se bore i oni koji su izbegli od rata u druge zemlje. Možda je ono što treba da vidimo u tom otporu ujedno i otpor nosećem argumentu ruske politike rata, koja, iako neopravdano, sve Ukrajince smatra nacionalistima, pa čak i nacistima. Nastojanje da sačuvaju teritorijalni integritet države koju smatraju nezavisnom, a to znači i nepodložnom ruskom uticaju koji se proteže od korupcije i kriminala do oružane agresije, možda treba videti kao politiku nacionalitetnog otpora, koja nije niti nacionalizam niti nacizam. Stoga ruski zahtev za denacifikacijom Ukrajine besmislen. Ali, ostaje pitanje koliko je ona zaista politika na strani ljudi.

Možda se to dešava upravo zbog beskonačnog rata koji za cilj više nema mir, a koji je utemeljen u politici države kao jedinom mestu politike kojom je danas premrežen celokupan politički prostor.

I na kraju, šta da radimo sa idejom i politikom mira, koja u beskonačnom ratu više nije stvar ni politike države niti one na strani ljudi? Od Ukrajinaca često čujemo i uzvike „ne ratu”, kao i od mnogih Rusa, Belorusa, pa čak i kod nekolicine nas u Srbiji. Do nas dopiru šture informacije o tome da majke u Donbasu protestuju protiv mobilizacije svojih sinova i muževa u rusku vojsku, ili onih nedovoljno obučenih koje ukrajinska vojska šalje na prve linije fronta. Ali, ti protesti ostaju sporadični događaji kojima državna politika i rata i otpora manipuliše i optužuje suprotstavljenu stranu za instrumentalizaciju ljudi. Ideja i politika mira ne uspeva da se probije. Mi možemo imati svoja mirovna uverenja koja su individualna, ali danas ne postoji organizovana akcija kojom bi se odlučno založili i vodili politiku mira i koja bi bila masovno prihvaćena. Možda se to dešava upravo zbog beskonačnog rata koji za cilj više nema mir, a koji je utemeljen u politici države kao jedinom mestu politike kojom je danas premrežen celokupan politički prostor.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR #15, leto 2022.