O potrebi za građanskim društvom u Srbiji
Uvod
Srbija je jedno duboko podeljeno društvo. Svaki dan svedočimo konfliktima epskih razmera koji se odvijaju na naslovnicama tabloida, na protestima opozicije, kontra-mitinzima vlasti, u komentarima na intrenet objavama, za porodičnim stolovima. Teške reči mogu biti razmenjene, uvrede bivaju izrečene, čak dolazi i do nasilja. Međutim, konflikti koji se vode tako vatreno su pre svega zapravo konflikti jedne relativno površinske prirode. Sa obe strane političke arene se mogu naći ljudi sličnih vrednosti, ljudi sa sličnim vizijama toga koje politike treba i ne treba implementirati. Konzervativni desničari, liberali, pro-EU i anti-EU pojedinci, socijaldemokrate – oni se svi mogu naći i među vlašću i među opozicijom, makar nominalno; te podele na kraju dana nisu prevashodno ideološke. Takav nivo svesti je naizgled dominantan među samim građanima (a naizgled i među mnogim političarima i političkim aktivistima), koji nemaju stabilne političke identitete, a često ni konkretna pitanja do kojih im je stalo i oko kojih mogu da se mobilišu. Ono što je prisutno je ili, sa jedne strane, zadovoljstvo zbog uživanja relativne ekonomske stabilnosti i rasta, bez preteranog interesovanja za bilo šta drugo (kod onih koji podržavaju vlast); a sa druge strane je prisutno jedno neusmereno opšte nezadovoljstvo društvom u kojem se pojedinac nalazi, koje će se mobilisati oko bilo kojeg pitanja, štagod ono bilo, samo ako ima priliku da se izrazi to opšte nezadovoljstvo prema vlasti (kod opozicije).
Ako se i artikulišu političkim jezikom problemi Srbije među građanstvom, najčešće se artikulišu kroz pitanje pravne države – ideje da sistem treba da funkcioniše kako je zamišljen i da niko ne sme da bude izuzet od njegovih pravila zbog svojih društvenih privilegija. Ovo svakako jeste razuman i neophodan zahtev; polazišna tačka za bilo kakvu društvenu promenu jeste postojanje garancija da će ta društvena promena zaista i biti sprovedena. Međutim, zaustavljanje na pravnoj državi kao leku za sve bolesti društva jeste ipak jedno kratkovido i nekreativno razmišljanje o društvu. Postoje mnogi problemi koje i države u kojima se (u većoj meri) poštuju i primenjuju zakoni nisu rešile – a koje mi delimo sa njima. Promišljanje ovih problema nije nešto što treba biti ostavljeno za daleku budućnost kada se istinska liberalna demokratija u Srbiji napokon i desi. Jedan od argumenata koje ja želim izneti ovde jeste upravo suprotno razmišljanje tom pristupu – ja tvrdim da je promišljanje problema društva i organizovanja oko njih srž svakodnevnog praktikovanja demokratije iz kojeg se uopšte i rađaju demokratski subjekti koji su sposobni da izgrade i održe demokratsko društvo.
Ukoliko sagledamo istoriju demokratija na koje se mnogi u opozicionoj sceni Srbije ugledaju (često zapadajući u određena fatalistička objašnjenja razlika između njih i nas putem ideja kulture ili nekakve nebulozne ideje „domaćeg mentaliteta“), videćemo da su se ona sva redom izrodila iz feudalnih, konzervativnih monarhija, koje nisu vrednovale ličnu slobodu – ni po čemu suštinski drastično različitih od uslova iz kojih se naša država izrodila. Neke od njih (poput toliko često pominjane Nemačke kao ideala ka kome treba stremiti) su tek vrlo nedavno zbacile okove najmračnijih i najrepresivnijih režima u istoriji koji su vladali na njihovoj teritoriji. Kako je do toga došlo?
Ono što je prethodilo sve većoj demokratizaciji u 19. i 20. veku, kao i kasnijoj odbrani te osvojene demokratije, jeste pre svega postojanje vitalnog i razvijenog građanskog društva. Danas se taj termin koristi u, po meni, previše uskom smislu u odnosu na ono što on suštinski podrazumeva – pokreti različitih interesnih grupa, neformalni kolektivi, kulturne organizacije, sindikati, udruženja poslodavaca, verska društva, radnički klubovi i društveni centri; u kasnijim fazama pokreti nove levice, feministički pokreti, studentski pokreti, anti-ratni, anti-kolonijalni, pokreti za LGBT+ oslobođenje – to su sve neki od aspekata građanskog društva čije delovanje je ostavilo dubok trag na funkcionisanje današnjih demokratija.
Bez želje da omalovažavam napore različitih aktivista kod nas (među kojima računam i sebe), u Srbiji toga suštinski nema. Ljudi većinom nisu organizovani oko bilo kojeg svojeg identiteta ili društvenog položaja – te i njihovi sami identiteti često nisu neutralni, već nametnuti od strane dominantnih narativa. Građani Srbije mahom pasivno konzumiraju politiku – i kada se mobilišu, njih gotovo isključivo mobilišu već uspostavljene političke partije, izvodeći ih kao pasivne političke potrošače na svoje proteste, akcije i motivišući ih da za njih glasaju. Međutim, prosečan građanin, koji sebe smatra politizovanim, aktivnim u društvu i sl, uglavnom nije neko ko ima svakodnevno iskustvo demokratije. Nije član udruženja, kolektiva ili pokreta u kojima se njegov glas čuje, u kojima su njegov subjektivitet i njegovi interesi prepoznati – i samim time gubi u potpunosti svoje društveno pravo glasa. Jer, uprkos popularnim shvatanjima, pitanje demokratije nije pitanje toga da li postoje izbori ili ne – pa čak ni to da li su ti izbori fer. Demokratska država je ona koja mora da uzima u obzir interese svojih organizovanih građana, želela ona to ili ne – jer gubitak podrške za vlast, od strane npr. masovnih i popularnih radničkih sindikata (kakvi trenutno u Srbiji nisu suštinski prisutni) znači potencijalno suočavanje sa paralisanjem ekonomije koju nijedna demokratska vlast ne može da razreši sem kroz dijalog i odgovor koji poštuje i širi prava radnika, te samim time i poštuje demokratsku volju i moć svojih građana.
Totalitarne vlasti mogu da takav konflikt razreše kroz masovna hapšenja i ubijanja svojih građana, prinudni rad i druge metode koje su njima dostupne, a nisu demokratskim zemljama. Totalitarizam, međutim, proizvodi količine nepravde u društvu koje su na sopstven način neodržive – poput lonca pod pritiskom, u tim režimima (često nasilna) revolucija postaje odgovor koji građani nude kada opresija pređe određene granice podnošljivosti (i/ili kada stabilnost koju totalitarizam obećava i koja ga legitimiše prestane da postoji). To je nešto što će se desiti pre ili kasnije – međutim, ukoliko postoji živo sećanje građana na pred-totalitarni život, ukoliko postoje i dalje podzemne formalne ili neformalne mreže organizovanih građana koji održavaju taj duh živim, kao što su postojale u mnogim fašističkim zemljama, tada će i totalitarna vlast lakše i brže pasti; a proces revolucije će je i revitalizovati na određeni način, kao što je to bio slučaj sa bogatim političkim i građanskim tradicijama koje su proizašle iz različitih pokreta otpora fašizmu i okupaciji tokom Drugog svetskog rata. Ukoliko je režim dovoljno dugo na vlasti da su se takve mreže izgubile, onda će i proces tranzicije u demokratiju biti bolniji i nesigurniji – često podrazumevajući ostanak jednih te istih ljudi na vlasti, samo u novom ruhu – u tim slučajevima ponovna izgradnja demokratskog duha među građanima mora da krene manje-više ispočetka, imajući kao osnovu samo mreže pro-demokratskog otpora, koje često nisu dovoljne da pruže trajniji mobilizacijski potencijal za građane kada se diktatura uruši – pogotovo jer neretko njihovi prominentni predstavnici i sami krenu da igraju ulogu predstavnika nekih novih režima.
Mi, iako ne živimo u suštinski demokratskom društvu, i dalje smo daleko od totalitarizma (ukoliko bi se ijedan od prethodnih sistema u ovoj državi mogao tako opisati, to svakako već dugo nije slučaj, iako su se određeni autoritarni elementi donekle zadržali/obnovili). Stoga u našem društvu postoje i dalje prostori za organizovanje i delovanje koji su nam otvoreni – to organizovanje možda neće biti neometano ali i dalje ima potencijala da bude ostvarivo. Naša budućnost i dalje leži u našim rukama, dokle god je ugrabimo dok još uvek imamo tu opciju na stolu.
Radnički pokret
Možda najbitniju ulogu u izgradnji demokratskog duha, pa samim time i demokratskih institucija u Evropi, jeste odigrao radnički pokret. To je pokret koji nastaje u 19. veku kao odgovor na brutalne i nehumane uslove koje je industrijsko društvo proizvelo za većinsku populaciju Evrope – uslove koji su inicijalno bili drastično gori od feudalnih obaveza kmetova. Dvanaestočasovni radni dani, potpuno odsustvo zaštite (bilo fizičke, bilo pravne), siromaštvo, nemaština i život u neadekvatnim uslovima, su sve zajedno proizveli nužnost za organizovanjem radnika kao opresovanih subjekata. Sindikati, radničke zadruge, radnički domovi, radnička politička društva, radničke kulturne i sportske institucije, radnički univerziteti i programi opismenjavanja i samoedukacije, stvorili su jedan milje u kojem je radnik prerastao iz pukog šrafa u mašini, u jedno obrazovano, misleće biće koje je imalo duboko iskustvo demokratije u ovim institucijama. Iako radnici većinu 19. veka nigde u svetu nisu imali pravo glasa, ipak je njihovo organizovanje doprinelo razvoju demokratije. Pored toga što su univerzalno pravo glasa i demokratski i fer izbori bili na samom vrhu zahteva radničkog i socijalističkog pokreta, ovaj pokret je davao de facto moć onima koji je formalno nisu imali. Političari su morali da računaju da je radnički pokret potencijalna pretnja po društveni poredak, te da mu pružaju ustupke kako bi se očuvali na vlasti. Ti ustupci su, jedan po jedan, u mnogim državama Evrope vremenom doveli do ispunjavanja osnovnih zahteva radničkog pokreta – univerzalno pravo glasa, osmočasovni radni dan, državna socijalna zaštita, pravo žena da učestvuju u političkom životu i mnoge druge, u zavisnosti od konkretnih konteksta. Iz toga se jasno vidi moć organizovanih građana koji sebe smatraju subjektima društvenih promena, a ne, u najboljem slučaju, pasivnih učesnika u istim.
Ono što je dalji bitan razvojni put jeste rađanje socijalističkih partija iz miljea radničkog pokreta. Socijalističke partije su davale artikulaciju na parlamentarnoj sceni tim mnogobrojnim i raznorodnim organizacijama radnika. Te partije su kasnije i same uticale na osnivanje autonomnih radničkih organizacija pod svojim okriljem – međutim one su bile jaje koje je kokoška radničkog miljea izrodila, a ne obrnuto. Danas, kada svedočimo nastanku savremenih socijalističkih partija, koliko god one bile dobronamerne (a ponekad čak i skromno uspešne na izborima), one sebe ne izgrađuju na temeljima postojećih radničkih pokreta. One izražavaju glas klasno-svesnih radnika u društvu u kom klasno-svesni radnici suštinski ne postoje – jer ne postoje ni organizacije koje bi u radnicima tu klasnu svest formirale. Svakako, društveno-ekonomski uslovi rada današnjice su svetlosnim godinama udaljeni od uslova rada na pomolu industrijske revolucije pre 200 godina – međutim, suštinske nepravde, iskorišćavanja i povređivanja prava nad radnicima i dalje opstaju i široko su rasprostranjene. Potreba za organizacijama radnika (ali i svih onih koji bi se tako mogli nazvati, iako u datoj organizaciji nisu u toj ulozi – poput pokreta zakupnika stanova, organizacija beskućnika, udruženja primalaca socijalne pomoći, udruženja penzionera, pokreti korisnika zdravstvenih usluga….) je i danas aktuelna; a bez njihovih artikulisanih zahteva, socijalističke partije će biti osuđene na nerelevantnost, jer danas više ne odgovaraju na pitanja koja građani sami postavljaju. Partije prvenstveno trebaju biti reaktivne na potrebe svoje baze, a tek sekundarno uticati na razvoj i širenje tih potreba. Danas se taj princip još uvek i primenjuje – samo što je baza neartikulisana masa bez jasnih principa i podela, te partije ciljaju na najmanjeg zajedničkog sadržilaca; odnosno, igraju na kartu populizma.
Slične mehanizme delovanja kao u radničkom pokretu jasno vidimo i u razvoju drugih klasnih partija u 19. i 20. veku. U istočnom delu Evrope, u državama poput Bugarske ili Rusije (pa i Kraljevine SHS, jednim delom), postojale su izrazito jake agrarne partije, koje su predstavljale interese seljaštva, ogromne većine populacija ovih država. Ove stranke, međutim, takođe nisu nastale ni iz čega. One se razvijaju iz bogatog pokreta seljačkog zadrugarstva, organizovanja bezemljaša i sitnih proizvođača, ali i seljaštva generalno, da bi se ono borilo za svoje interese; isto tako i pokreti opismenjavanja, edukacije, kulturnih centara i opšte donošenja duha demokratskog života na selo, su stvarali političke subjekte koji su potom izražavali tu subjektivnost u izrazito progresivnim parlamentarnim političkim pokretima. Daleko od konzervativizma koji se pripisuje seljaštvu kao nužna karakteristika njihove klase, organizovano seljaštvo je sebe pokazalo kao jednu demokratsku – pa čak u nekim slučajevima i pro-socijalističku – silu u nekima od države istočne Evrope. U drugim zemljama su slične strukuture seljačkog pokreta korišćene za mobilizaciju u „narodne“ partije – poput Socijalnih-hrišćana u Austriji npr, u kojima su bile zastupane konzervativnije ideje o društvu, kao i interesi drugih klasa pored samo seljačke. Ovo govori o važnosti autonomije klasnih pokreta u odnosu na strukture koje neće autentično predstavljati njihove interese.
Druga strana novčića progresivnog organizovanog seljaštva, jeste neorganizovano konzervativno radništvo. U marksističkoj teoriji ranije posmatrano kao jedina progresivna sila društva, ono je danas dobrim delom apolitično ili je čak i pod krilom konzervativno-desničarskih grupa. Ovo donekle razotkriva činjenicu da kada Marks i marksisti govore o „radničkoj klasi,“ ono o čemu govore nije samo ekonomska ili statistička kategorija – ona je jedan kompleks društvenih, socijalnih, kulturnih i političkih tela, koji kreira svest o zajedničkim interesima (ili se može čak reći i da proizvodi zajedničke interese kao takve), koji se potom mogu zastupati predstavništvom političkih partija radničke klase.
Hrišćanska demokratija
Još jednu bitnu – i donekle neprirodnu – ulogu u demokratizaciji evropskih država je odigrala Katolička crkva. U mnogim državama Evrope je još od pada Zapadnog rimskog carstva postojala jasna tenzija između crkve i države. Crkva je imala svoje (duhovne, političke, ekonomske) interese i bila je predvođena strancem – papom – koji je bio van kontrole svetovnih vlasti. U isto vreme, ogromna podrška koju je crkva uživala među pučanstvom, kao i pretnja nasiljem od drugih vladara ukoliko bi se zauzela jeretička ili anti-crkvena pozicija, je primoravala svetovne vladare da konstantno pregovaraju sa crkvom i uzimaju njene interese u obzir.
Protestantska reformacija je iz temelja poremetila ove odnose, sa različitim rezultatima u različitim zemljama. U nekim državama – poput, recimo, Engleske – je pomogla kraljevima da razreše tenziju između crkve i države jasno u korist države, uspostavivši državnu crkvu nad kojom su oni imali kontrolu. Sa druge strane, na drugim mestima (poput, na primer, onoga što će kasnije postati Nemačka) je rezultirala jednom pat pozicijom između Katolika i Protestanata – primoravajući državu da primenjuje ili politiku tolerancije ili politiku marginalizacije nedominantne religije (bilo da je ona katolička ili protestantska). Konflikt crkve i države je još dalje bio komplikovan radikalnim sekularizmom koji se javlja u Evropi sa Prosvetiteljstvom – najoštrije izražavan u Francuskoj, i jednim delom u Italiji (tamo, doduše, koliko iz ideoloških razloga, utoliko više iz suštinski puko teritorijalnih pretenzija na Papine teritorije).
Svi ovi procesi dovode do toga da Crkva – najčešće Katolička, mada negde i različite manjinske protestantske grupacije – postane jedna u nizu interesnih grupa, koja nema više potpuni monopol nad duhom čitavog građanstva jedne zemlje, i koja mora iz te pozicije da se brani od mešanja institucija države u njihove živote. Ovo u periodu modernizacije dovodi do okupljanja Hrišćana (odnosno, najčešće ćemo ovde govoriti zapravo o Katolicima) kao svojevrsne manjinske grupe. Ona, na sličan način kao i radnički pokret, razvija svoje institucije – verska udruženja i pokrete koji okupljaju vernike u druženju i izučavanju crkvenih učenja, socijalne i humanitarne organizacije, katoličke radničke sindikate, katolička udruženja seljaštva, katoličke škole, te mnoge druge institucije koje se često grupišu pod kolektivnim imenom pokreta „Katoličke akcije.“ Ljudi okupljeni u ovim udruženjima i pokretima su često stavljali prioritet upravo svom verskom identitetu u odnosu na klasni, nacionalni ili bilo koji drugi – i to je pogotovo bio slučaj tamo gde je on bio manjinski i/ili meta napada (kako je, recimo, bio slučaj sa Katolicima u Nemačkoj pod Bizmarkom). Organizovanost na ovom osnovu će takođe vremenom pronaći svoj izraz u politici sa javljanjem prvih ozbiljnih partija hrišćanske demokratije, prvo početkom 20. veka, a potom mnogo intenzivnije nakon Drugog svetskog rata.
Sama priroda Katoličke crkve jeste delom određivala pravce u kojima će se ove politike razvijati – kao jedna izrazito hijerarhijska, patrijarhalna i konzervativna institucija, ona nije bila sklona demokratiji i često se i priklanjala fašističkim/autoritarnim strujama. Međutim, ono što je ironično jeste činjenica da je sama pozicija Crkve i njenih društava kao samo još jedne u nizu interesnih grupa u širem društvu vremenom naterala njene političke predstavnike da se okrenu demokratiji i da koriste jezik manjinskih prava, ličnih sloboda i volje naroda u odbranu svojih institucija od napada sekularne i/ili protestantske države – samim time dajući (vremenom) političkom izrazu Katoličanstva jednu nekarakterističnu posvećenost demokratiji i demokratskim vrednostima.
Razlika u kontekstu Srbije je ta što se ovaj konflikt između crkve i države kod nas nikada nije materijalizovao. Pravoslavna crkva je od nastajanja nezavisne srpske države bila državna crkva – podređena interesima svetovnih vlasti, koje je lojalno podržavala; a i pred kojima je neretko bila i nemoćna da pruži otpor, jer je uvek postojala mogućnost da će svetovne vlasti prosto smeniti crkvene (silom, ako je potrebno) i postaviti nekog njima lojalnog na te pozicije. Samim time, u Srbiji Pravoslavna crkva trenutno ne učestvuje u formiranju konstruktivnog građanskog društva, koje bi razdvajalo društvo i državu, te davalo poseban izraz interesa ljudi kao Pravoslavaca (ili nekog sličnog identiteta). Ta tenzija je imala potencijale za razvoj u međuratnom periodu, kada je postojalo mnoštvo verskih zajednica sa donekle konfliktnim interesima – međutim, pojava komunizma je svakako onemogućila dalju crkvenu (ili džamijsku) politiku kao takvu. Današnje manjinske verske zajednice će takođe pre identifikovati svoju politiku kroz nacionalni ključ (jer postoje mahom jasna preklapanja između Mađara, odnosno Hrvata, i Katolika, ili Bošnjaka, odnosno Albanaca, i Muslimana, dovoljno da njihove manjinske partije mogu adekvatno da zastupaju i interese njihovih manjinskih crkava). Nizak nivo savremenog učešća u crkvenom životu širom verskog spektra u Srbiji, kao i njegova pomenuta povezanost sa nacionalnim identitetom, ukazuje na to da verski identiteti najverovatnije neće odigrati bitniju ulogu u daljoj transformaciji demokratskog društva u Srbiji.
Nova levica
Šezdesetih godina u Sjedinjenim državama dolazi do skupljanja i ukrupnjavanja različitih pokreta sa preklapajućim pitanjima i mnogim zajedničkim članovima. Ovde možemo govoriti pre svega o studentskom pokretu, pokretu za građanska prava Crnaca, kao i pokretu protiv rata u Vijetnamu. Iz njih će se dalje razvijati i dobijati na važnosti i pokreti poput pokreta drugih manjinskih etničkih grupa, drugotalasnog feminističkog pokreta, ekološkog pokreta, pokreta za gej oslobođenje, ali i mnogih drugih. Zapadna Evropa, jednim delom pod uticajem dešavanja u SAD-u, ali i dobrim delom kao rezultat njenog specifičnog konteksta i pitanja relevantnih za konkretne evropske države, je u stopu pratila ovaj trend.
Ono što je nastalo kao rezultat jeste politička artikulacija različitih socijalnih pitanja izvan klasičnih podela levice i desnice na radništvo i kapital – mada mnogi od ovih novijih pokreta imaju fokus na ugroženim grupama u stanovništvu i u konfliktu su sa interesima krupnog kapitala i konzervativnih društvenih struktura, što ih stavlja čvrsto u tabor levice. Tako nastaju pokreti tzv. „nove levice,“ koja stavlja na dnevni red pitanja koja do tada nisu bila u prvom planu i organizuje prethodno ne(dovoljno)organizovane grupe. Uticaj ovog pokreta ne treba zanemariti – mnoga od pitanja koja je on otvorio su i dan danas u prvom planu na agendi Zapadnih progresivnih pokreta i partija (ali i na kontra-agendi desnih skupina). Ona postepeno nalaze i svoju političku artikulaciju, prvo kroz nastajanje novih partija poput nemačkih Zelenih – ali i kroz postepeno ulaženje i u dominantne progresivne partije, poput evropskih socijaldemokratskih stranaka ili američke Demokratske stranke.
Srbiju, kao državu koja je u tom periodu bila pod komunističkom upravom, ovi procesi ipak nisu u potpunosti zaobišli – pod uticajem previranja i na Zapadu, ali i na Istoku, u Beogradu dolazi to praćenja globalnog trenda studentskih protesta 1968. godine. Međutim, nedostatak slobode nezavisnog političkog organizovanja sprečava ovakav pokret u tome da postane permanentan aspekat politike u našem društvu i on ubrzo iščezava. Tek 80-ih godina imamo začetke organizovanja grupa na osnovu grupnih identiteta kakvo je već decenijama unazad postojalo na Zapadu; međutim, ono što imamo kao specifičnosti kod nas jesu dve stvari: 1. uspon radikalnog konzervativizma, autoritarizma i rata, koji dovode do ekstremno nasilne reakcije na etničke, nacionalne, seksualne i druge manjine, žene kao i njihove političke pokrete 2. možda i podjednako važno, postoji uticaj organizacionih formi razvijenih u Zapadnim zemljama koje bivaju transponovane na kontekst Srbije, uprkos velikim različitostima u društveno-političkoj istoriji. Kroz velik priliv stranih finansija i kroz njihove donatorske politike, umesto da feminizam, LGBT+ prava, prava Roma, ekologija i sl. budu masovni pokreti prvo, koji okupljaju svoje ciljne grupe u demokratskim udruženjima – što je drugde dovelo do toga da ljudi u marginalizovanim grupama imaju svakodnevno iskustvo demokratije, kao i razvijenu svest o svojoj društvenoj poziciji – oni u Srbiji počinju kao polu-elitne, profesionalne organizacije.
Iako ovakva udruženja i fondacije koje ih podržavaju i te kako imaju svoju funkciju u konstelaciji svakog razvijenog demokratskog političkog sistema, ona ne mogu biti temelj na kome se grade politike bez baze širih pokreta iz kojih su se originalno u drugim državama izrodili. Kako stvari stoje, takozvane ‘identitetske’ politike proizašle iz Nove levice su u Srbiji i dalje uglavnom zaglavljene u ograničenim krugovima, bez šire podrške. Ovo stanje se poslednjih godina donekle i menja, kroz istup npr. ekoloških, lokalnih pokreta ili određenih feminističkih grupa, koje sve rade na uključivanju većeg broja ljudi u svoje članstvo i stavljanje ovih pitanja na dominantnu političku agendu. Ovi pokreti – pre svega ako govorimo o ekološkom pokretu – su već počeli da oblikuju i političku scenu Srbije, kroz rast zelenih partija formiranih da se artikulišu interesi upravo ljudi organizovanih na ove načine. Međutim, ovo je fenomen čijem razvoju trenutno svedočimo i ostaje za videti koji će biti njegovi dugoročni efekti na političku i demokratsku kulturu u Srbiji.
Nacionalno pitanje
Ideje nacionalizma, iako su donekle imale i neke prethodnike tokom istorije, u svom savremenom obliku suštinski nastaju tokom 18. i 19. veka, kao proizvod ere prosvetiteljstva. Neki nacionalizmi, poput francuskog ili američkog nastaju kao rezultat upravo prosvetiteljskih ideja, dok se u centralnoj i istočnoj Evropi – a pogotovo u onome što će kasnije postati Nemačka – razvijaju kao svojevrsna reakcija na ove ideje. Romantičarski pokret koji potiče iz Nemačke odbacuje modernizaciju, postoji veličanje zamišljenog ideala srednjeg veka, ali i odbacivanje trenutnih teritorijalnih podela u korist etničkog principa – ideje da ljudi koji pripadaju istoj „etničkoj grupi“ (pojam koji se različito definiše u različitim kontekstima; u nemačkom kontekstu će osnovu za njega činiti jezik) treba da žive u jednoj državi – u svojoj ekstremnoj formi smatrajući da u takvoj državi treba da žive samo pripadnici te etničke grupe. Ove ideje su se proširile i među rastućom obrazovanom srednjom klasom u osmanskom carstvu krajem 18. i tokom 19. veka – u Srbiji dobrim delom pod uticajem prečanskih intelektualaca, koji su bili direktno pod uticajem nacionalističkih diskursa koji su se dešavali u Habsburškom carstvu.
Nacionalizam ubrzo postaje dominantan politički diskurs na Balkanu, prožimajući se kroz sve aspekte društva i često uzimajući presedan nad svim drugim pitanjima. On je u početku imao ulogu jedne demokratizujuće i modernizujuće sile, navodeći veliki broj građana da se organizuju u različita udruženja i pokrete – pogotovo ako govorimo o Srbima u urbanim centrima Habzburškog carstva. Traženje nacionalnih prava i konflikti oko pitanja toga kako država treba da izgleda i ko u njoj sme i ne sme biti predstavljen su doveli inicijalno do bogatog razvoja demokratskih principa i u Habsburškoj monarhiji, ali i u Kneževini Srbiji. Međutim, kako vremenom nacionalizam postaje dominantan diskurs on gubi ovu prirodu i taj potencijal, postajući dominantna i konzervativna ideologija, koja koči dalji razvoj demokratije u društvima gde je jako izražen. Nacionalizmi nedominantnih društvenih grupa su i dalje imali potencijal da utiču na transformaciju države u demokratskim pravcima – međutim, na Balkanu su oni poslednjih decenija uglavnom rezultovali oružanim sukobima, rastom autokratije i zatvaranja prostora za društveni dijalog i pozitivne promene koje mogu iz njega proizaći. Izuzeci svakako postoje, te tamo gde pokreti nacionalnih manjina nisu imali ekspanzionističko-teritorijalne pretenzije jeste došlo do kreativnih razrešenja izazova sa kojima se društvo suočavalo i širenjem demokratskih principa – npr. u razvoju manjinskih prava u Vojvodini, ali i u ostatku Srbije. Ipak, nacionalna politika jeste danas u ogromnom broju slučajeva poprimila prirodu zatvaranja dijaloga i sredstva za ućutkivanje različitog mišljenja; neretko služeći i da ućutka bilo kakvo postavljanje ne-nacionalnih pitanja – nazivanje političkih protivnika ili aktivista nacionalnim izdajnicima se pokazalo kao moćno oružje za kočenje demokratskih principa delovanja.
Zaključci
Srbija, ipak, uprkos svim ovim pojedinostima, nije preterano posebna. Mnoga društva su imala slične nedostatke ili društvene posebnosti, a ipak su uspela da se razviju u funkcionalna demokratska društva sa bogatim građanskim društvom. Neka, sa druge strane, koja su imala mnogo razvijenija građanska društva i pokrete, te po razvoj demokratije povoljnije uslove su kroz svoju istoriju više puta završavale u raljama autokratije. Društvene okolnosti u kojima se razvijamo nas svakako dobrim delom određuju, ali one nikada nisu u potpunosti determinističke. Mi kao građani imamo mogućnost svesnog izbora i usmeravanja društva u različitim pravcima u kojima smatramo da se ono treba kretati.
Ono što možemo naučiti iz navedenog pregleda našeg društva, kao i drugih demokratija nam može, doduše, pomoći u tim nastojanjima. Ukoliko razumemo društvo u kojem živimo, lakše ćemo moći da koristimo njegove struje da u njemu bolje plivamo, nego kada bismo pokušavali da idemo isključivo uzvodno. Potrebno je identifikovati kontradikcije koje postoje u našem društvu – one tačke marginalizacije čije žrtve mogu biti organizovane kao subjekti da se bore za svoje interese. Što više takvih pukotina u društvu biva otvoreno i usmereno ka jednom konstruktivnom promišljanju društva, to će društvo biti bolje, ne samo kroz rešavanje konkretnih društvenih pitanja na kojima se radi, već i kroz izgradnju jedne demokratske kulture i svesti građana o njihovoj moći. Ukoliko verujemo da građani treba da se pitaju i da država treba da zastupa naše interese, umesto da prosto nameće svoje, onda su svake promene u pravcu većeg organizovanja građana u interese grupe po nas pozitivne, čak i ako nismo pripadnici nijedne od tih grupa.
Kako će to izgledati to trenutno nije određeno i zavisiće od volje konkretnih grupa da se okupe oko konkretnih pitanja, koliko i od trenutnih potreba društva. Razvoj ekoloških pokreta u Srbiji, kroz borbe protiv mini-hidroelektrana ili izgradnje rudnika litijuma i drugih brojnih lokalnih pokreta za zaštitu prirode i zajedničkih dobara nam može poslužiti kao ilustrativan primer kako takvi procesi u društvu mogu da izgledaju. Videli smo ogromnu mobilizaciju ljudi širom države oko ovih pitanja, njihovo okupljanje i demokratsko osnaživanje kroz osnivanje svojih pokreta, udruženja, pa na kraju i političkih partija. Druge društvene pukotine mogu imati ovaj potencijal takođe. Ali potrebno je raditi na tome da taj potencijal bude iskorišćen. I jedino tako, kroz direktno i svakodnevno iskustvo demokratije će se izgraditi i očuvati demokratija na državnom nivou. Do tada će ona ostati fragilna kao što trenutno i jeste.
