Nomen est omen


           
ANALIZE  Nikola Đoković Objavljeno: 19. 11. 2023.

O sumnjivoj iscrpljenosti jednog političkog subjekta

Rasprava o politici indulgencije

Čini mi se da je problem ljudske iscrpljenosti, kao i dotrajavanja svih kapaciteta i resursa za mišljenje i delovanje u srpskoj politici, star koliko i primarna situacija koja ga je generisala – uspon i dolazak Slobodana Miloševića na vlast i krvavi ratovi za teritorije koje su usledili. Nekako, ruku pod ruku sa tim manirom navikavanja na permanentno stanje rata, dugogodišnjeg moralnog i svakog drugog kolapsa, usled svih provizornih kriza, uzmicanja i egzila, išli su i famozna politička apatičnost, utučenost, bezvoljnost, sva ta stanja kojima smo navikavani na trpljenje dok bi svaki naredni razorni talas bio preplavljući i utapajući, puštajući nas da plutamo u sopstvenoj devastaciji. Tako su se, permanetno bacani ideološkim talasima, indukovano potkapacitetni za rasuđivanje i delovanje, mnogi (malo)građani prilagođavali na novo političko vjeruju, te trajno oglašavali već potrošenima za mogućnost političke akcije.

Čovek, nacionalno svrstan i opredeljen pre svega, dresirao se raznim metodama samopoštede, učio se da zaćuti kad je bilo potrebno, zatečen, nemušt i nem na „pravom mestu“ i u „ključnom trenutku“.

Mnogi su se, tom linijom izuzeća koja se krila u zgodnoj laži o našoj (vekovnoj) iscrpljenosti, prepuštali sveprožimajućoj utrnulosti i neosetljivosti bića, otvrdlog poput neprobojnog oklopa i isprečenog pred drugim ljudskim bićem, koje je zvalo upomoć. Čovek, nacionalno svrstan i opredeljen pre svega, dresirao se raznim metodama samopoštede, učio se da zaćuti kad je bilo potrebno, zatečen, nemušt i nem na „pravom mestu“ i u „ključnom trenutku“. Sve je manje bivalo svrsishodno pobuniti se, i ta se praksa demonstrirala i uvežbavala, postepeno, temeljno i dugotrajno (sa nesagledivim posledicama), na svakom kapilarnom mestu koje se moglo još uslovno zvati mestom iskazivanja političkih stavova. Trebalo se utilitarno dovesti u red, posvetiti se „profesionalno“ i hinjeno samo jednom strogo selektivnom cilju, posvedočiti se kao poklonik vere u mogućnosti ličnog prosperiteta i napretka, u grotlu zločina, pronevera, pljački i ubistava. Štednja na emocijama i afektima nije bila samo posledica ekonomskog kolapsa, već i uzdržavanja od svega „preteranog“, od onog nenormativnog i „nesuđenog“ da se, ikako i ikad, izrodi i pomoli ispod fasade rigidne funkcionalnosti. Fokus na kratkoročne dnevne ciljeve, život u insuliranoj lepoti trenutka, postali su strogi kontrolor političkih eksterijera i interijera.

U mom su se slučaju, kroz mnoga previranja i mene, uglavnom smenjivala različita ambivalentna stanja i intimne krize. Ipak, sva ta raznorodna mesta mojih „nasumičnih“ lutanja i kolebanja prožimalo je jedno permanetno stanje koje se nije moglo imenovati kao puka iscrpljenost i predavanje. Možda pre kao žudnja. Upornost te žudnje se pomaljala uprkos opstrukcijama u govoru i pisanju koje sam pokušavao da prebrodim i savladam, mireći pisanje sa mišljenjem i vice versa.

Izgarajući u moralnoj neurasteniji (kako je to mušičavo stanje moralne „neuračunljivosti“ definisao u svojim romanima i esejima sam Miroslav Krleža), pokušavao sam, zapravo, ispisati i poveriti drugome sopstveno misaono tkivo, meso i bilo. Na čuvanje, razumevanje i solidarnost. U buci zvaničnih, propagadnih narativa, u galamdžijskoj kući u kojoj postojano „urla laž“ (Bertlold Breht).

Iskušavao sam, kroz prostor i vreme, uprkos životnoj inerciji, fragmentarnu ali upornu misaonu kristalizaciju. Sve do onih trenutaka kada je sve postajalo namah otvoreno za raznovrsne uvide. Istovremeno, zbirka pomoćnih, upotrebnih i dostupnih alata bivala je sve oskudnija. Istrajavanje se svodilo na pitanje elementarnog oslonca u produkciji serije kolapsa. Zazivanje tog oslonca postao je dnevni ritual i praska jedne intimne stabilizacije, kako bi se uopšte moglo govoriti i misliti u svetu u kome se nije dalo osloniti na bilo kog, odnosno samo na one probrane koje su ti sreća i slučaj „komedijant“ dodelili kao mogućnost jednog retkog blagoslova, oduzimajući ti sve ostalo. U tački ukrštanja srećnog susreta i faličnog gubitka. Između jednog stanja u kojem, po iskustvu psihoanalize, osiromašuje čitav svet usled gubitka „objekta“ ljubavi („tugovanje“), i drugog, u kome trajno osiromašuje sopstveni ego, jer taj gubitak, bez šanse za preboljevanje, postaje intimno trajno vlasništvo („melanholija“). Gubitak bivše domovine imao je sve karakteristike jedne teško izlečive i zaceljive traume.

Često bi se, to posrćuće i osiromašeno, pauperizovano „ja“, kome je značajno otežano pravo na otpor, doimalo kao izvestan amater i privoljeni početnik. Kao nesnađeni diletant u poretku opšte hajdučije. Kao anahroni preživak iz nekog drugog vremena, koje nije imalo pravo ni zagrliti na rastanku. Ujedno je „ono“ neko ko pokušava da prevaziđe idolatriju političkih vođa, pogrešne idole i uzore. Osećalo se to „ja“, tumarajući od jednog do drugog političkog skupa, kao već upotrebljen i iskorišćen glas koji je davao svoj bespogovorni pristanak, zato što je poverovalo obećanju jedne kolektivne ekstaze i sumnjivog emfatičkog zanosa. Ostavljeno, naposletku, samo sebi, prepušteno ličnim nedoumicama i sumnjama koje su bivale trajnije i jače od svakog trenutka iluzorne solidarnosti u kolektivu.

Šuškalo se tako, u vidu nedokazane glasine, da je „narod umoran od svega“. „Narod“ stoga nije mogao da se odluči šta bi sa svojim žalovanjem koje nije uključivalo smrt onih etnički drugih, već isključivo sopstvenih komoditeta, milostivih benefita i uzdarja.

Prag tolerancije na teror je, svakako, bio uveliko već pređen, znatno pre te vlastite, turobne političke inicijacije. Useljavao se taj državotvorni teror u gostoprimljivost porodičnih „odnosa“, prihvatan širom otvorenih ruku od „običnih građana“, čestih denuncijanata. Siguran u snagu sopstvene mogućnosti maskiranja u „interese svih“, postajao bi taj teror odomaćen, i sonorno usaglašen sa „mišljenjem“ mnogih, pre svega onih sabornih. Bio je to gordi trijumf političkog cinizma u kapacitetima njegovog odstranjivanja i potpunog zatiranja „nepripadajućeg“ mišljenja, na sramotu i poraz svim filozofima stoicima i kinicima. Kao da je onaj famozni pravno-politički nonsens, lex specialis, postao ideološki lakmus papir svakog zbivanja, svih regulativa i regulisanja političkog i intimnog života, mera „svih stvari“.

Svesno umanjivanje i iščezavanje ličnosti onoga koji misli, ta politička deminutivizacija, zbivala se u korelaciji sa samoviktimizacijom, apatijom i očajanjem. Jednostavno, „on“, taj nesuđeni mislilac, biva iscrpljen, ili pak proglašava sebe za trajno iscrpljenog. Time se ustanovljuje u zajednici jednakih, primajući saučešće i podršku onih već uveliko kompromitovanih sopstvenim nezameranjem. Šuškalo se tako, u vidu nedokazane glasine, da je „narod umoran od svega“. „Narod“ stoga nije mogao da se odluči šta bi sa svojim žalovanjem koje nije uključivalo smrt onih etnički drugih, već isključivo sopstvenih komoditeta, milostivih benefita i uzdarja. Narod je stoga potvrđivao sebe u mitskoj „večnosti“ jednog patološkog, hroničnog stanja odumiranja. U skladu sa tim zaveštanjem, narod se jednostavno morao razumeti, baš kao i njegova tavoreća ozlojeđenost. Svi protivnici tog stanja omamljenosti sveopštom iznurenošću, morali su biti unapred ućutkani kao defetisti, navodno kao oni koji prvi odustaju dižući ruke od „svetog cilja“. Trijumfovalo je jedno kapitalno odsustvo (sa)učešća prema svemu što je unapred odstranjeno iz tela političke zajednice, budući da nije zasluživalo status večne žrtve kojoj se podizala paradna spomen-kosturnica. Državotvorna i državnička, dakako. Uprkos stvarnim masovnim grobnicama koje su sejane „negde drugde“ i bez „naše“ nazočnosti, van vidokruga zaslepljenog dotrajavanja u žrtvujućem kolektivu.

Sve to vreme palankom je kolala jedna nikad zaista uzdrmana hipoteza, aksiom. Naime, iz političkog oportunizma, moralo se pretpostavljati da ta narodnjačka monada ćuti nešto dubinski i suštinski važno za sve nas. Kao po onom Koštuničinom, pervertiranom „naravoučeniju“ iz pisma Aci Tomiću (da se „mi“ jedino u „ćutanju“ razumemo), sve se dodatno veličalo kao nacionalna moralna superiornost, u jednom (pseudo)mističnom predavanju zatajnom, „tihujućem“ kultu. „Vertikalna nacija“, ponizno, religijski okupljenja, okamenjena i sapeta u svojoj jatačkoj odanosti sopstvenim egzekutorima, opetovano je prizivana kao nužni sagovornik i sabesednik svakom imaginarnom misliocu i govorniku. Taj poniženi, ali ipak gordi „duh“, bio bi uvek iznova evociran i prizivan iz sopstvene oskudice, baš u svojstvu te lišenosti i umuklosti, kao neupitno herojski i mitski, poslovično „slobodarski“. Tako celivan crkvenim ritualima i milovan rukom demagoga, usled vlastitog grizodušja, kao i poslovične moralne i materijalne bede – što je svima moralo na kraju postati belodano i banalno obznanjeno – taj puk se i dalje doziva i misli sažaljivo i tugaljivo, kao umoran i iznuren, još jednom na izmaku sopstvenih snaga. Potpuno oprhvan i dotučen dok ga sve prevazilazi i u svemu vidi trag one tvrdoglave mitske iscpljenosti predaka u „prelasku preko Albanije“, uprkos svim činjenicama koje bi ukazivali jedino na istrajnost jedne istorijske laži. A ipak mu se, dok se poziva na „grobove predaka“, njihove vojne pohode i upitni moral, uporno laska i podilazi.

I nakon svih sumornih iskustava bliže i dalje prošlosti, počinjenih masovnih zločina i genocida, mit o konstitutivnoj patničkoj „isrpljenosti“ parapolitičkog (metafizičkog) narodnog „subjekta“, još uvek provejava ovim pustopoljinama, kao neuzdrman ideologem. Onaj koji se zove da se veseli, priželjkujući kroz tu pesmu morbidno opelo svim drugim, srodnim i manje srodnim narodima, skandirajući uništenju Drugog kao konačnom izrazu sopstvene „slobode“, zloćudno je „sabran“ baš ovih dana, u gotovo svuda izvođenoj, novokomponovanoj himni-budnici „srpskog sveta“. Nova i trećerazredna, a tobože drevna, ustanička, kako i dolikuje mitu o nevinosti nacije. U opozicionim krugovima, opet nas se konspirativno uverava kako je „narod“ sabran oko sasvim drugačijih ciljeva, te ga se mora liderski „slušati“, uz dubok i patetičan gest saučešća, i svo razumevanje za njegovu tradicionalnu, prostorno-vremensku pometenost. O novim terorističkim napadima i ratnohuškačkim planovima „rukovodstva“, kao i priželjkivanju srpske „osvete“ zbog nezavisnosti Kosova, nema ni reči ni pomena, u toj distribuciji opozicione ćutnje.

Narod tako, i metaforički i doslovno, postaje istorijska igračka koja se stalno kvari, od jednog do drugog vašara, očekujući da se neko konačno postara o restauraciji njegovog punog političkog kapaciteta.

„Slobodarstvo“ se, stoga, uživa i konzumira kao virtuelni i krajnje simulantni pojam istorijske veličine i političke nužnosti. Kao krajnje bezbedna pozicija koja ne košta ništa onog ko je promoviše. Indulgenciju potrošenom političkom biću pružaju svi, na svim stranama onoga što se neutralno imenuje političkim spektrom, a što jako podseća na politički vašar. Baš isti onaj, farsično anahron, sa koga nam se pre izvesnog vremena, još jednom „ujedinjena opozicija“, očitovala i kolektivno uslikala. Upravo u mizanscenu plastičnih balona, šećerne vune i licitarskih srdaca nacionalističkog kiča. Tu, na vašaru, ovi prvaci i „ustanici“, baš kao da su zalutali u nekakvu opskurnu repliku Karađorđeve ustaničke Srbije, štede i odmaraju takozvani narod, do naredne akcije. „Dok ne napuni baterije“, kako vele. Štedljivo čekajući, valjda, trenutak za upotrebu daljinskog pogona. Narod tako, i metaforički i doslovno, postaje istorijska igračka koja se stalno kvari, od jednog do drugog vašara, očekujući da se neko konačno postara o restauraciji njegovog punog političkog kapaciteta.

Već uslišene, neme molitve, svedene na proste gestove i jeftinu pantomimu, ovih dana pristižu na dodeljeno im, državotvorno mesto. Volja da se ostane politički bezvoljan, sveden na brojku i zbir, kapitalizovaće se, sada je već izvesno, paradnim zaokruživanjem listića. Na nečemu što će naličiti na izbore. Tamo gde više neće biti nikakve potrebe za bilo kakvim daljim trudom ni „trošenjem“ kapaciteta, usled namirenja istorijske i „građanske dužnosti“. Moći će se još jednom odahnuti od odgovornosti za učešće u ispisivanju novog poglavlja istorije zla.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR 20&21, jesen 2023.

Ilustracija: Paul Mathias Padua, Leda sa labudom (1939) i mural Ratka Mladića u Beogradu

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh