Nomen est omen


           
ANALIZE  Ivana Maksić Objavljeno: 11. 11. 2023.

Od samouprave do potčinjavanja

U potrazi za „društvom

Pre dve godine navršilo se tačno 150 godina od Pariske komune, radničkog preuzimanja vlasti, koje je, iako kratkoročno, dovelo do artikulisanja i sprovođenja političkih zahteva, od kojih su mnogi danas nezamislivi. Reč je o ukidanju stajaće vojske i smrtne kazne, dečijeg i noćnog rada, otpisivanju dugova i stanarina, kao i oduzimanju i nacionalizovanju crkvene imovine. Crkve je trebalo da postanu mesta političkog delovanja i obrazovanja. Radnicima je trebalo biti omogućeno vlasništvo nad proizvodnim sredstvima, uz priznavanje prava vlasniku fabrike na određenu nadoknadu. Zabranjeno je do tada široko rasprostranjeno kažnjavanje radnika. Tokom trajanja komune, postignut je visok stupanj radničkog samoupravljanja, a radnici su, uz ostale komunare koje su činili novinari, lekari, umetnici i svi politički aktivni građani koji su izgarali za pravednije društvo, bili uključeni u neposrednu vlast, odnosno neposredno političko delovanje i direktnu demokratiju. Komuna je bila izrazito antimonarhistički nastrojena, nastala je pod uticajem Prve internacionale, a crvena zastava koja je zamenila nacionalnu trobojku, simbolički je nastavila da se vijori i kasnije, idejno određujući Oktobarsku revoluciju, Španski građanski rat i druge progresivne pokrete i pobune. Iako žene tada nisu imale pravo glasa, tokom Komune su bile izrazito aktivne i organizovale su feminističke inicijative. Komuna je priznavala sva građanska prava strancima, bez obzira na poreklo i status, jer je svoju zastavu smatrala zastavom Republike celog sveta.

Uprkos važnosti političkog učinka, za Komunu se i danas vezuje „negativan predznak“ – zbog oružanog preuzimanja vlasti, iako je direktna demokratija, koja počiva na aktivnom učešću građana u vlasti, navedena još u revolucionarnom ustavu iz 1793, kada je pravo na ustanak proglašeno za „najsvetije pravo i najveću od svih obaveza1.

Desetine hiljada žrtava bile su rezultat upravo njenog brutalnog gušenja, odnosno odmazde koja je usledila tokom takozvane Krvave nedelje. Komunari su poraženi, između 10 000 i 20 000 njih je ubijeno, zatvarani su, kažnjavani prisilnim radom, proterani ili izbegli iz zemlje. Nastupilo je doba novih kolonijalnih osvajanja i eksploatacije zapadnog i severnog dela afričkog kontinenta i Indokine, čiji će rezultat biti milioni novih podjarmljenih i produbljivanje socijalnih i drugih nejednakosti.

*

Srbija je 70-ih godina 19. veka bila obeležena prodorom kapitalizma, snažnim birokratizmom i centralizmom. Biračko pravo imali su građani koji su plaćali „danak“ na imanje, rad ili prihod, a na svaka tri poslanika koja bi odabrao narod, dolazio je jedan koji je postavljao knez. Ustav je samo deklarativno garantovao slobodu štampe i udruživanja. Bila je to u suštini policijska država u kojoj je vladala cenzura.

Na spoljnom planu, Srbija je bila neposredno ekonomski potčinjena Austriji, o čemu svedoče i reči Bernharda Singera, člana austrijske Trgovačke i industrijske komore koji, u svojoj studiji, piše da sve zemlje koje su ušle u krug austrijskih ekonomskih i političkih interesa, uključujući i Srbiju „mogu imati svoje vladaoce, mogu ih šta više i zakraljiti, svoju zemaljsku autonomiju, svoje zakonodavstvo, svoje jezike i običaje očuvati, ali ekomno i vojnički moraju se nama priljubiti.2

Oko 90% stanovništva je živelo na selu gde se odvijala snažna pauperizacija, zahvaljujući ogromnoj prezaduženosti. Položaj radničke klase, tada u nastajanju, bio je nepodnošljiv jer su neretko radili i više od deset časova dnevno u veoma lošim uslovima.

U toj i takvoj tadašnjoj Srbiji ipak je došlo do previranja i formiranja jedne nove političke snage koja se snažno suprotstavljala tadašnjim dvema političkim opcijama – liberalnoj i konzervativnoj. Mešanje policije u rad i kontrola izbora „opštinskih časnika, dovela je do ideje o neophodnosti uvođenja samouprave kao načina razračunavanja sa birokratskim sistemom i militarizmom.

*

Kragujevac je zbog Topolivnice3 tada bio najznačajniji industrijski centar, a bio je i mesto delovanja Svetozara Markovića, člana Prve internacionale i prvog socijaliste i internacionaliste u Srbiji i na Balkanu. Kao neko ko je među prvima kritikovao mešanje državne vlasti u opštinske poslove, kao i velikosrpsku politiku,4 smatrajući da bi pokušaj obnavljanja srednjovekovne države Srbiju na spoljnom planu učinilo osvajačkom, što bi je trajno posvađalo sa susedima, a na unutrašnjem – vojno-policijskom državom, zbog svog delovanja je već 1874. osuđen na zatvorsku kaznu.

U listu „Radenik, pisao je, između ostalog, i o Pariskoj komuni, a u Kragujevcu pokreće Javnost (list za nauku i politiku) i Oslobođenje. U to vreme su mnogim tadašnjim francuskim studentima koji su se upoznali i povezali sa pariskim komunarima, oduzimane stipendije i oni su bili primorani da se vrate u Srbiju, što je bio slučaj i Maše Kojića, koji je preveo „Istoriju pariske komune.

Godine kada je proglašena Pariska komuna, vlasti u Srbiji su zajedno sa reakcionarnim snagama tražili da se zabrani list „Radenik, a svi koji su blagonaklono gledali na ideju slobode i jednakosti proglašeni su ubicama, „zlotvorima otečestva, „izdajnicima srpstva“ i „nihilistima.

Uprkos represivnim merama, tih godina je ipak došlo do politizacije širih društvenih slojeva – pre svega radnika, ali i učitelja i nastavnika. Prikupljali su se potpisi da knez Milan Obrenović podnese ostavku i ode iz Srbije, kako bi se proglasila republika. Dolazilo je do đačkih i studentskih pobuna protiv tada rasprostranjenog špijuniranja učenika od strane internatskih nadzornika i njihovog nasilnog izbacivanja iz škola, a tadašnji ministar prosvete je svu krivicu svaljivao na učenike – zanemarujući potpuno uzroke ovih nemira.

Kao građani koji su platili porez na rad, radnici Topolivnice su zadobili pravo glasa i mogli su birati svog predstavnika, odnosno opštinskog „časnika. Iako ideja samouprave nije bila široko prihvaćena u uslovima stroge policijske kontrole, i iako je od 1665 ljudi koji su imali pravo glasa, glasalo samo 276, opštinska vlast je ipak oteta iz ruku povlašćenih slojeva, te su, nakon neuspele izborne prevare, pobedile pristalice ideja Svetozara Markovića.

Zbog parole Samouprava došlo je do prebijanja na ulicama, otpuštanja radnika i učenika, novih hapšenja i saslušanja.

*

Za tri godine će se navršiti tačno 150 godina od februarskih demonstracija u Kragujevcu, jedne od malobrojnih svetlih epizoda u političkoj istoriji Srbije, događaja koji je često opisivan kao odjek Pariske komune, ali je danas gotovo potpuno zaboravljen.

Građani su se te 1876. godine jednostavno okupili da proslave izbornu pobedu koja je garantovala veću jednakost i bolje uslove života. Tom prilikom se gradom vijorila crvena zastava (barjak) na kojem je bilo ispisano Samouprava, svirali su se marševi i Marseljeza.

Zanimljivo je da je i kragujevački prota Miloje Barjaktarević podržao učesnike demonstracija i primio ih u svoje dvorište, nakon čega je pritvoren i izgubio je službu. A tadašnji profesor Gimnazije, Vule Paštrmac, izjavljuje: „ovde treba da padne mrtvih, pa to da bude dokaz, da naš narod još nije za samoupravu, pa onda da nagrne vojska, pa sve da stegne, dovede pod komandu i dotera po starom.5

Vrlo brzo su zaista i napravljene policijske zasede, a vojnici su hvatali i tukli građane koji su glasali za poverenje u odboru, govoreći pojedincima – oćeš samoupravu? Milan Obrenović je izdao naređenje vojnom ministru za nalog komandantu kragujevačke stajaće vojske da „drži vlast u svojim rukama, sve učesnike pohvata, izvede vojsku u svoju čaršiju i svakoga koji se usprotivi njegovim naredbama, iseče na komade, a na svetinu, koja bi smetala izvršenju naredbe da puca i inače, bez pardona, učini sve za obezbeđenje reda i primereno kazni i onih krivaca, koji nisu lično učestvovali u buntovnoj demonstraciji.6 Tadašnji predsednik vlade, Ljubomir Kaljević, najavio je ostavku ukoliko vojni ministar pristane da izvrši ovu naredbu, upozoravajući kneza da je u pitanju „sokačka demonstracija“ koja ne predstavlja nikakvu pretnju, a da je nenaoružanim demonstrantima „jedina krivica što su nosili Crveno barjače, a ne zemaljsku zastavu7.

Liberalno glasilo „Istok“ senzacionalistički izveštava da su u Kragujevcu izabrani „sankiloti, odnosno „bezgaćnici“ i da je opština pala u ruke nihilista. U novinama se iznose potpuno nerealni izveštaji da su ljudi sa crvenim komunskim barjakom hteli proglasiti varoš Kragujevac za „slobodnu i nezavisnu komunu, da su demonstranti imali nameru da zapale Kragujevac, kao što su komunari zapalili Pariz. Zagrebačke narodne novine zameraju kragujevačkom građanstvu što nije bilo „srdačno da komunističku sablazan pripreči.

Pobeda na opštinskim izborima koja je značila borbu za lokalnu samoupravu i za šire uključivanje masa u odlučivanje o poslovima i stvarima od zajedničkog interesa završena je pojačanjem represivnih mera, iscrpljivanjem i mučenjem politički aktivnih građana, a posebno tridesetorice optužene za „kolovođe, koji su držani u pritvoru i po stotinak dana, bez dozvole poseta, neretko zaključani u jednoj jedinoj prostoriji u kojoj su bili primorani i da vrše nuždu. Zbog parole Samouprava došlo je do prebijanja na ulicama, otpuštanja radnika i učenika, novih hapšenja i saslušanja.8

Iste godine počinje i rat između Srbije i Turske, izlazi poslednji broj Markovićevog „Oslobođenja, ukidaju se samoupravna prava i policija nastavlja da postavlja i smenjuje opštinske zvaničnike.

Dela građanske istoriografije koja obrađuju period 70-ih godina 19. veka izostavljaju događaj poznat kao kragujevački Crveni barjak, a nekada ga i krivotvore. Na zidu svečane sale moje nekadašnje Osnovne škole „Svetozar Marković“ devedesetih godina još uvek su stajala drvena slova reči Samouprava, ali su vrata koja su vodila iza scene male bine bila oslikana ogromnim portretom Svetog Save. Današnji Kragujevac je, nakon raspada SFRJ i talasa privatizacija, deindustrijalizovana kasaba u kojoj se kontinuirano i aktivno briše radnička, a u skladu sa revizionističkim politikama, veliča pravoslavna crkva i ekskluzivno „knjaževsko-srpsko“ nasleđe i istorija.

*

„Srbija među šljivama“ danas je Srbija među krimosima, a to što je veliki broj ljudi spreman da brani kriminalce i ratne zločince, direktna je posledica činjenice da je to u postojećem sistemu legalno, legitimno i probitačno.

Jedna od najučestalijih rečenica kojom se danas u Srbiji nariče jeste „Mi više nismo društvo, premda nije jasan vapaj za odbranu društva koje to više nije, odnosno kako bi se to, već raspalo društvo, branilo i od čega i koji bi bio njegov lepak ujedinitelj?

Kako to neoliberali, sa tolikom verom u preduzetničku moć pojedinca, odjednom žele društvo, post festum, decenijama nakon što je trijumfalno proglašen njegov kraj?9 Ne bi se li, u stvari, moglo reći da „društvo“ funkcioniše upravo onako kako je ustrojeno, jer, u suštini, ono predstavlja „samo senku koju bacaju sukcesivni oblici vlasti. Tako je ono nekada bilo „ukupnost podanika apsolutističke države iz vremena Levijatana, a danas „ukupnost ekonomskih aktera unutar liberalne države.10

„Srbija među šljivama“ danas je Srbija među krimosima, a to što je veliki broj ljudi spreman da brani kriminalce i ratne zločince, direktna je posledica činjenice da je to u postojećem sistemu legalno, legitimno i probitačno. Kapilarna nije samo moć, nego i vlast koja je premrežila, potkupila i zakupila sve javne institucije i prostore. I premda aktuelni poredak puca po šavovima, i dalje se globalno gine za naciju i teritoriju, dok istovremeno potpuno zamire borba za slobodu i jednakost.

*

Koja je veza između geopolitičkih interesa i interesa određene lokalne zajednice, odnosno komunalnih, zajedničkih interesa ljudi koji je čine? Da li je održivo neprestano glasati u potpuno razorenoj infrastrukturi teritorije kojom vlada kriminalna vlast i miriti se, uvek i iznova, sa „izbornom voljom građana? Je li moguće artikulisati politiku izvan prostora birališta i ima li ime prostor koji bi njoj imanentan antagonizam učinio mogućim? Ili se, pak, današnji politički kapacitet ljudi iscrpljuje u davanju legitimiteta vlasti, odnosno, u jednoj rđavoj beskonačnosti saučesničkog i (bez)interesnog potčinjavanja?

Od jasno iskazane želje za samoupravom u devetnaestovekovnoj Srbiji, naš današnji nedosanjani san je mirna „smena vlasti, pa možda i ne treba da čudi što protestni zahtevi koje ispostavljamo i artikulišemo uistinu više nisu politički, već isključivo – stranački.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR 20&21, jesen 2023.

Ilustracija: Adolf Ziegler, Četiri elementa: vatra, zemlja, vazduh i voda (1937) i srpski grafiti

1 Deklaracija o pravima čoveka i građanina iz 1793, 35. (poslednji) član.

2 Navedeno u knjizi Živomira Spasića, Kragujevački crveni barjak 1876, Radnički univerzitet u Kragujevcu, Kragujevac, 1972, str. 13.

3 Premeštena je još 1851. iz Beograda.

4 Prvi je koji je kritički u svojim tekstovima upotrebio izraz Velika Srbija.

5 Živomir Spasić, Kragujevački crveni barjak 1876, Radnički univerzitet u Kragujevcu, Kragujevac, 1972, str. 71.

6 Isto, str. 82.

7 Isto, str. 83.

8 Među glavnim pitanjima na saslušanju bilo je „Kao državni sluga, kako ste mogli ići pod zastavom koja nije srpske, već je crvene boje i revolucionarna?, str. 95.

9 Ovde mislim na čuvenu izjavu M. Tačer da ne postoji društvo, već samo pojedinačni muškarci, žene i porodice.

10 Nevidljivi komitet, Našim prijateljima, sa francuskog preveo Đorđe Čolić, FMK, Beograd, 2016, str. 144.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Mesni forum: O potrebi za građanskim društvom u Srbiji petak, 8. decembar u 18h Grupa za konceptualnu politiku Pariske komune 42 (lokal u prizemlju), Novi Sad […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 05. 12. 2023.


Uvod Srbija je jedno duboko podeljeno društvo. Svaki dan svedočimo konfliktima epskih razmera koji se odvijaju na naslovnicama tabloida, na protestima opozicije, kontra-mitinzima vlasti, u komentarima […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 04. 12. 2023.


Samovolja vlasti i proizvoljna fragmentacija društva Jedno od glavnih obeležja diktatorskih, tiranskih i apsolutističkih vlasti su samovolja i proizvoljnost – drugim rečima, nepostojanje jasno definisanog i […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 01. 12. 2023.


Pitanje statusa mesnih zajednica je zanimljivo prevashodno zbog toga što otvara niz drugih problematičnih i akutnih pitanja u ovom društvu. Zbog toga ga je neophodno posmatrati […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 11. 2023.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh