Nomen est omen


           
ANALIZE  Željko Popović Objavljeno: 03. 09. 2022.

Pohvala apstinenciji

Od rezignacije do političkog udruživanja

Iako su od strane vlasti i opozicije proglašavani kao sudbinski i presudni za opstanak zemlje ili nastavak njenog navodnog razvoja i prosperiteta, aprilski izbori u Srbiji nisu doneli ništa novo. Očekivana ili stidljivo priželjkivana promena vlasti u teškim izbornim uslovima svela se na značajniji ulazak opozicionih snaga u parlament, nastavak (sada nešto okrnjene) dominacije vladajuće stranke i cementiranje glasačke podrške trenutnom predsedniku Srbije. Ove izbore obeležila je nešto veća izlaznost (oko 60%), na koju su uticali permanentni apeli sa svih strana na neopredeljeni deo potencijalnih birača da se konačno izjasne, ponegde je to prelazilo i u vređanje, pa smo tako mogli čuti da „treba da je sramota onih koji ne izađu da glasaju“.

Tu dolazimo do jedne od najvećih misterija na domaćoj političkoj sceni: tajne uporne apstinencije većeg dela biračkog tela kao prateće pojave svih izbornih procesa, koja sprečava da se narodna volja artikuliše na pravedan način. Mada bi naslov ovog teksta mogao da sugeriše da se ovde radi o apologiji apstinencije i njenoj glorifikaciji kao neizbežnog stanja apatije i posledice gađenja prema politici i političarima, pokušaćemo da dokažemo nešto drugo: uzdržavanje od izjašnjavanja na biralištima nije nužno apsolutni princip koji važi za sva vremena, čime se trajno oslobađa odgovornosti od donošenja odluka, već iznuđeni (politički!) stav koji odbija postojeće ponude stranaka na političkom tržištu i zahteva alternative koje se ne svode na nametnute izbore i lažne dileme, već se zalažu za ostvarivanje zajedničkih interesa i realnih potreba ljudi, političkom akcijom odozdo protiv zvanične (anti)politike svake vlasti. Pre toga, valjalo bi da makar naslutimo ko bi mogao da čini tu famoznu apstinentsku masu i kojim bi motivima i razlozima ona mogla da se rukovodi u svom tvrdoglavom odbijanju izborne participacije i gnušanju od moralizma „građanske dužnosti“ glasanja na dan izbora.

Pre svega, osećamo potrebu da napomenemo da nas ovde ne interesuju oni građani koje politika ne zanima i koji ne žele da se zamaraju stvarima na koje navodno ne mogu da utiču. To su pojedinci koji su zadovoljni time što redovno primaju svoje teško zarađene, često osrednje plate i što mogu da se na miru prepuste svojim grozničavim potrošačkim strastima posećujući tržne centre po izboru, kako bi lakše potisnuli frustracije od šikaniranja od strane vlasti i ucene bahatih šefova na radnom mestu. Drugim rečima, političke slobode su trajno žrtvovane zarad relativnog i privremenog blagostanja, koje se medijski može napumpati i prikazati kao nadolazeće ali neprolazno Zlatno doba postignuto zaslugama nepogrešivog liderstva i skromnošću običnih ljudi, čije će strpljenje biti nagrađeno zahvalnošću.

I tako ostajemo u začaranom krugu gluposti u kojem kolo igraju vlast, narod i mediji uz fanfare koje najavljuju mir i stabilnost, čiji je preduslov da narod ostane miran i zabavljen svojim poslom.

Ovakvo stanje najbolje oslikava ideološka zloupotreba nesrećne maksime, besramno i cinično lansirane sa vrha vlasti, a koja glasi: Samo vi radite svoj posao! Ova žalosna izjava očajnog mučenika iz Jasenovca izgovorena pred ustaškim dželatima obiluje simboličkim značenjima i porukama, ali dva konteksta su posebno značajna za ovu temu. U oba slučaja, nju eksploatiše vlast. Predsednik države i vladajuće stranke koristi je kako bi opisao sve tegobe i muke svog teško izdržljivog položaja, koji ipak čvrsto drži u svojim rukama zarad dobra svih nas, uprkos svim pritiscima koji dolaze od spoljnih neprijatelja pretežno sa Zapada i nasuprot salonskom kritizerstvu, medijskim blaćenjem i udarcima na čast porodice predsednika od strane tajkunske opozicije. U drugom smislu, navedena deviza nosi podmukliju poruku: samo vi marljivo radite svoj posao, jer posla ima (osim ako niste zlonamerni prema državi pa se stalno bunite zbog loših uslova, prekomernog rada ili niskih plata), a nezahvalan i mukotrpan rad bavljenja politikom prepustite onima koji se time bave, kojima je to posao, tj. stranačkim funkcionerima i ekspertima koji poznaju tehnologiju moći, nedostupnu običnim ljudima koji su zaokupljenim svojim svakodnevnim brigama oko preživljavanja, pa nemaju vremena ni volje da se udubljuju u tajne političkog zanata, koji se time mistifikuje ili još gore, banalizuje populizmom, što treba da odvrati od politike one koji nešto znaju o njoj, dok one nezainteresovane prepušta da budu vođeni ili ih tera u apatiju. Takav diskurs podstiče apstinenciju apolitičkog tipa i uverenje da svako treba da radi svoj posao, gazde da vladaju, sluge da služe, jer tako je uvek bilo, što znači da će tako i ostati. I tako ostajemo u začaranom krugu gluposti u kojem kolo igraju vlast, narod i mediji uz fanfare koje najavljuju mir i stabilnost, čiji je preduslov da narod ostane miran i zabavljen svojim poslom.

Prost narod kao rezervoar iz kojeg se snabdeva ucenjena glasačka vojska u javnim preduzećima poima se kao antipod sizifovskim naporima malih preduzetnika da opstanu u okruženju sveprisutne države koja sprečava navodnu jednakost šansi na tržištu.

No, to već svi znamo, samo treba ponekad na to i podsetiti. Na tom tragu, usudićemo se da krenemo kratkim putem pokušaja klasne analize koja bi mogla da ukaže na društveni koren apstinencije, čiji su uzroci u odnosima snaga koji su omogućili i dalje održavaju decenijsku vladavinu naprednjačkog režima. Naime, stiče se utisak da mračni sjaj lažnog Zlatnog doba počiva na klasnom kompromisu glavnih društvenih aktera između kojih je uspostavljena nestabilna ravnoteža. Nosioci krupnog kapitala su raznim koruptivnim aranžmanima povezani sa državnom vlasti, što im omogućuje da svoje poslove neometano obavljaju uz pristanak ili podršku te vlasti. Sa druge strane, široki delovi radničke i niže srednje klase zadovoljni su povećanom dostupnošću slobodnih radnih mesta, jer im je u svežem sećanju ostala masovna nezaposlenost iz vremena DOS-a, na koju režimski mediji često podsećaju. Pri čemu prećutkuju da se očaj tih slabo plaćenih poslova mora kompenzovati prekovremenim rintanjem, što predstavlja potencijal za nezadovoljstvo tih slojeva i njihov politički angažman. Ili dovodi do tapkanja u apstinenciji, ako se prihvati mirenje sa takvom situacijom. Na kraju, imamo pripadnike uglavnom srednje klase koja otvoreno izražava nezadovoljstvo, na čijem talasu su opozicione stranke dospele u narodnu skupštinu. U pitanju su skupine koje su ostale bez sistemske podrške države, prepuštene vetrometini tržišne stihije i strahu od pauperizacije, one traže oslonac u pravno uređenoj državi, koja će im garantovati sigurno mesto u zlatnoj sredini i izbegavanje krajnosti između mafije na vlasti i primitivnog puka zaslepljenog rijaliti razonodom koji se percipira kao glasačka mašina vladajuće stranke. Iz ove perspektive, proleterska baza i režimski tajkuni iz uprava državnih firmi su dve strane iste medalje, isti glas za SNS. Prost narod kao rezervoar iz kojeg se snabdeva ucenjena glasačka vojska u javnim preduzećima poima se kao antipod sizifovskim naporima malih preduzetnika da opstanu u okruženju sveprisutne države koja sprečava navodnu jednakost šansi na tržištu. I oni bi da samo rade svoj posao, tako što bi se sopstvenim radom uzdigli iznad unajmljenih nesrećnika, dok bi država trebala da stoji sa strane sve dok poslovi dobro idu.

Politički zahtevi ovih slojeva često su upereni protiv neracionalnih državnih izdataka i građevinskih i urbanističkih projekata u prilog povećanju komfora tankog sloja ekstremno bogatih. Tražeći od države da pomogne domaćim privrednicima, umesto da se rasipa subvencijama strancima, ovaj građanski aktivizam hrli u zagrljaj desnici i njenom gunđanju protiv stranih investitora. Važno je promeniti gazde, a ostali nek rade svoj posao. Ako vam se to ne sviđa, preporučuje se glasanje za manje zlo, čime se priznaje sopstvena nemoć i kapitulacija pred „realnim“. A o glasanju iz uverenja nema ni govora, jer se kaže da je to izgovor za pasivnost. Vrhunskog li pragmatizma: imate slobodu da birate svoje tlačitelje, a svoje uverenje ostavite kod kuće i pravite se pametni pred prijateljima.

Često se mogu čuti, posebno uoči izbora, glasovi onih koji se posebno upinju da dokažu kako „nisu svi isti“. To je tačno, ali nas brinu sličnosti koje ih povezuju i čine da liče jedni na druge. O tim zajedničkim karakteristikama kojima se odlikuju naše političke stranke sada valja nešto reći, jer one bitno utiču na uzdržanost prilikom glasanja i političko (ne)opredeljivanje.

Prva stvar koja bode oči je odsustvo ideologije kao jasne vrednosne orijentacije, što treba da obezbedi što širu podršku birača i izbegne drastične polarizacije u biračkom telu. To se primeti i u programima stranaka, koje kombinuju elemente levih i desnih ideologija, ne vodeći računa o njihovoj nekompatibilnosti. Time se želi prikazati njihova spremnost na uvažavanje složene realnosti nasuprot zadrtom insistiranju na apstraktnim principima. No, time se samo otvaraju vrata za prodor karijerista željih vlasti po svaku cenu koji će ideologiju svesti na demagogiju.

Najviši nivo saglasnosti svih važnijih političkih aktera postignut je na pitanju Kosova, čija se nezavisnost odlučno odbacuje.

Sad stižemo do druge bitne odlike političkih stranaka: oslonac na lojalne kadrove i isticanje značaja liderstva. Od stranačkog članstva se očekuje da sledi „politiku“ vrha stranke, koja se često personalizuje u vidu jedne ličnosti, koja decenijama može stajati na njenom čelu, kako bi sačuvala svoju prepoznatljivost među širokim masama, za koje se pretpostavlja da su politički nepismene, čemu su stranke dobrim delom same doprinele.

I poslednje: ovako strukturisane stranke često pribegavaju homogenizaciji javnosti i birača igrajući na kartu patriotizma. Umesto da neguju vrednosti mira i solidarnosti među narodima, huškačkim izjavama komšije u regionu se prikazuju kao krvnici i zločinci, a sopstveni narod kao večito ugrožen i nezaštićen, pa mu stalno treba starateljstvo u liku vođe čvrste ruke. Najviši nivo saglasnosti svih važnijih političkih aktera postignut je na pitanju Kosova, čija se nezavisnost odlučno odbacuje. Jedino se na nepriznavanju kosovske samostalnosti dozvoljava upad ideologije, ali u obliku mitologije koja treba da prekriva sve podele, kako bi u prvi plan izbacila samo jednu: jaz između srpskog i albanskog naroda koji treba produbljivati mržnjom i obostranim nepoverenjem. I tu se svi slažu, samo bi jedni, goropadniji, vatrom i gvožđem vratili „oteto“, a drugi, skromniji, štrcnuli bi barem komad „naše“ teritorije sa severa Kosova, a i jedni i drugi da više ne vide i ne čuju nijednog Albanca u svojoj blizini.

I ako je sve tako, pa za koga onda glasati? Za one kojima desne opcije ne dolaze u obzir, izborna apstinencija se nameće kao privremeni izlaz radi očuvanja ličnog i političkog integriteta i potencijalno jasnijeg uvida situacije sa distance i margine koji sprečava rasipanje snaga na lažne alternative. Dok čekaju eventualnu i moguću pojavu „tvrdoglave manjine“ koja bi radikalno drugačijim diskursom mogla ugroziti dominaciju zvaničnih kvazi politika, tako što bi pogodila u žicu realne interese i potrebe nezadovoljnika čiji se glas ne čuje, građanima željnih političkog delovanja uvek preostaje samoorganizovanje ili priključivanje nekim od postojećih udruženja građana. Tako bi apstinencija, sporim podzemnim hodom ispod i nasuprot institucija, prešla u svoju suprotnost: od tragičnog stanja na rezignaciju osuđenih individua do udruženih političkih subjekata koji smeju ono što hoće.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR #15, leto 2022.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh