Pravo na secesiju – samoopredeljenje naroda i nacionalna država
U ova ratna vremena, kada je dominantni diskurs zagušen naizgled dobronamernim ali zapravo licemernim apelima na mir i stabilnost, prizivanje prava naroda na samoopredeljenje može se činiti kao dolivanje ulja na vatre nacionalizma i podstrekivanje na oružane sukobe. Primena tog prava u međunarodnoj praksi, kao i njegova analiza u pravnoj i političkoj teoriji,otkriva njegovu sklonost ka instrumentalizaciji od strane najmoćnijih država, ali i revolucionarni potencijal koji može značajno uticati na destabilizaciju međunarodnog poretka ili promenu odnosa snaga unutar njega. Posmatranje samoopredeljenja u istorijskoj perspektivi otkriva njegovu povezanost sa državom, ratom i nacionalizmom, silama koje su težnjama naroda za slobodom,često iskrivljavale njihov smisao i cilj, nastojeći da ih vrate u stanje ropstva i zavisnosti.
Kao neželjeno dete revolucionarne politike narodnih masa i konzervativog prava državne vlasti, pravo naroda na samoopredeljenje je od samog nastanka moralo da se izbori za priznanje od strane političkih aktera i pravnih stručnjaka. Francuska revolucija, taj vanredni politički događaj, proglasila je osnovno pravo svakog naroda da organizuje svoj oblik vladavine bez mešanja stranih sila, uz uvođenje plebiscita kao sredstva za određivanje pravnog statusa date teritorije, kako bi se revolucionarne tekovine očuvale pravnim mehanizmima.
U 19. veku, sa usponom nacionalnih država, poziv na samoopredeljenje čuo se u pokretima za ujedinjenje Italije, ali i separatističkim pokretima u Austrougarskoj monarhiji, tako da samoopredeljenje ne mora nužno dovesti do cepanja država, nego i do stvaranja multinacionalnih državnih celina, kao što su bile Kraljevina SHS i kasnije Čehoslovačka. Ipak, prva asocijacija koja se javlja na pomen samoopredeljenja, koja istovremeno čini i njen konceptualni koren, jeste oružana pobuna protiv suverene države i njene vlasti na određenoj teritoriji, po tome je ono postalo prepoznatljivo i popularno među porobljenim narodima u njihovoj borbi za nezavisnost.
Međutim, popularnost samoopredeljenja i njegova prevratnička snaga bila je i predmet reakcionarnih zloupotreba, nacisti su se pozivali na samoopredeljenje Nemaca koji su živeli van granica Nemačke kao deo svojih planova za aneksije tuđih teritorija. Sa druge strane, nejasan pravni status tog prava i naglašen i emocionalno obojen moralni stav izazivali su podozrenje i oprez pravnih eksperata, koji su izbegavali navođenje konkretnih naznaka u kojim slučajevima se može koristiti to pravo, a dugo je odlagana i njegova pravna kodifikacija u međunarodnim deklaracijama i rezolucijama.
Lenjin je bez uvijanja isticao da sloboda u formi samoopredeljenja podrazumeva mogućnost izbora secesije i pune političke nezavisnosti uz postizanje statusa nezavisne državnosti koja se može postići održavanjem referenduma.
Protivrečni karakter i različita tumačenja samoopredeljenja jasno dolaze do izražaja tokom i nakon Prvog svetskog rata njegovom afirmacijom kao političkog načela bez pravnog utemeljenja od strane američkog predsednika Vudroa Vilsona. Da bi se postigao trajni mir u Evropi, neophodno je podupirati zahteve manjinskih naroda za nacionalnom državom i okončati sa postojanjem nacionalnih imperija. Međutim, načelo samoopredeljenja nije moguće dosledno sprovesti zbog interesa sila pobednica, koji su nekim narodima davali legitimitet za formiranje novih država, dok su drugi narodi morali da se zadovolje garancijom manjinskih prava umesto državnosti. U strahu od beskonačne fragmentacije teritorijalnog integriteta, pribeglo se zagovaranju autonomije kao zamene za ostvarenje samoopredeljenja i pravnog okvira za poštovanje manjinskih prava. Na kraju, došlo se do toga da su primarni korisnici samoopredeljenja bile priznate države čiju nadležnost štiti suverena ravnopravnost, a ne nacije i manjinski narodi čiji zahtevi za državnošću mogu da pomrse račune velikim silama. Ipak, saveznici se nisu ustručavali da u slučaju potrebe zaigraju na kartu nacionalizma malih naroda kako bi se suprotstavili internacionalizmu boljševika, što na istorijsku scenu dovodi Lenjina i specifično zalaganje sa samoopredeljenje u okviru sovjetskog marksizma.
Lenjin je bez uvijanja isticao da sloboda u formi samoopredeljenja podrazumeva mogućnost izbora secesije i pune političke nezavisnosti uz postizanje statusa nezavisne državnosti koja se može postići održavanjem referenduma. On pravi razliku između podrške pravu na samoopredeljenje i podršci konkretnim zahtevima za njegovu realizaciju, što nije isključivalo potrebu suprotstavljanja konkretnim secesionističkim zahtevima u određenim momentima. U zavisnosti od različitih etapa kapitalističkog razvoja, poziv na samoopredeljenje ne treba podržati u kapitalitičkoj fazi sa formiranim državama u kojima postoji jasno izraženi antagonizam između proletarijata i buržoazije, jer klasne tenzije potiskuju nacionalističke aspiracije i omogućavaju oslobađanje međunarodne solidarnosti. Sa druge strane, promovisanje samoopredeljenja u kolonijama tokom rata treba da podstakne njihovu pobunu i izazove globalni revolucionarni talas, što bi ubrzalo kraj rata i početak socijalizma.
Anticipirajući zajednicu nezavisnih socijalističkih država, Lenjin je bio uveren da narod koji nije potčinjen a ima pravo na samoopredeljenje, ne bi pribegao njegovom korišćenju u formi nezavisne državnosti, već bi se opredelio za jedinstvo među ravnopravnim narodima. Naizgled paradoksalno, pravo na otcepljenje omogućilo bi spajanje naroda na internacionalističkoj osnovi, u savez velikih socijalističkih država. Za razliku od Vilsonovog koncepta samoopredeljenja koje daje prednost stabilnosti, redu i poretku kao uslovu trajnog mira između imperijalističkih država čiji se interesi i aspiracije ne dovode u pitanje, Lenjin je insistirao na postizanju slobode kao ravnopravnosti, čak i kada to podrazumeva upotrebu nasilja za ostvarenje nezavisne državnosti od imperijalističkog mešanja u poslove i život naroda.
Kako je to izgledalo u praksi? Boljševici nisu insistirali na samoopredeljenju u onim zemljama gde nije postojao razvijeni radnički pokret,ali, sa druge strane, nisu mogli dozvoliti nezavisnost malih nacija koje bi proždirali ratom zavađeni imperijalizmi. Nakon Oktobarske revolucije, sovjetska vlast je mirno primila odvajanje Finske od Rusije, jer tamo nisu postojali snažni radnički sovjeti. Međutim, u slučaju Ukrajine, to se nije moglo dopustiti. Iako je u toj zemlji situacija bila dosta zamršena, jer su istovremeno na njenoj teritoriji bili prisutni nemački okupatori i belogardejski reakcionari, u njoj su delovale i dobro organizovane jedinice pod vodstvom boljševika, uz prisutnost žilavog otpora Mahnovih anarhista, što sve govori u prilog snažnim impulsima ukrajinskog naroda ka slobodi i nezavisnosti, koji su nakon građanskog rata, doveli do sticanja statusa Ukrajine kao regionalne zajednice u rangu sa Rusijom i Belorusijom. Iz tog razloga, kada Putin danas izjavljuje da je Lenjin stvorio Ukrajinu (pa bi je zato valjda trebalo sravniti sa zemljom), sasvim promašuje poentu, jer u imaginarijumu samodržavlja, vođe su te koje masama daruju nezavisnost, a ne narodi koji borbom dolaze do slobode.
Za Trockog, nacionalno samoopredeljenje predstavlja osnovnu formulu za ugnjetene narode koja garantuje njihovu ravnopravnost i samostalno postojanje, ali taj princip stoji ispod ujedinjavajućih tendencija socijalističke privredne izgradnje, jer međusobno izolovane države nisu privredno održive. Kao protivteža separatizmu, samoopredeljenje ide u pravcu centralističkih tendencija planske privrede. Nakon Drugog svetskog rata, kada SSSR postane respektabilna svetska sila, Sovjeti će po pitanju samoopredeljenja imati duple standarde kao i njihovi kapitalistički takmaci. Umesto međunarodne radničke solidarnosti i svetske revolucije, primat dobija mir kao vrhovni cilj, kako bi se očuvala blokovska podela sveta i netaknute interesne sfere. Sa druge strane gvozdene zavese, Brežnjev je ograničio pravo na samoopredeljenje istočnoevropskih država pod sovjetskim patronatom tako što je isključio mogućnost promene socijalističkog oblika vladavine. U slučaju da dođe do toga, protiv država sa takvim namerama može biti primenjena sila od strane drugih članica Varšavskog pakta.
U uslovima aktuelne ratne krize koja preti da eskalira do svetskih razmera, pozivanje na mir i stabilnost (državnog kriminala) ima ideološku funkciju gušenja slobode i jednakosti.
Po završetku Drugog svetskog rata, u deklaracijama UN-a načelo samoopredeljenja afirmiše se kroz status prava svih naroda za nezavisnošću od kolonijalne dominacije, pri čemu bi se to pravo strogo ograničilo na kolonijalni kontekst, kako bi se bivše kolonije izborile za jednaka prava, ali i da bi se zaštitio teritorijalni integritet postojećih država. Pored toga, sa stanovišta međunarodnog prava, nacionalne manjine nemaju pravo na samoopredeljenje, već na političku i teritorijalnu autonomiju.
Nije teško pretpostaviti da je urušavanje kolonijalnog sistema teško palo zapadnim državama koje nisu htele da se bez borbe odreknu kolonija. U početku su one zastupale stav da samo kolonijalne sile mogu odobriti samoopredeljenje kolonijalnim narodima u trenutku kada oni dostignu dovoljnu zrelost (po mogućtstvu što kasnije, a najbolje nikad), kako bi ih prijateljski nastrojene kolonijalne vlasti vodile na njihovom putu sazrevanja ka slobodi. Kada je ta providna argumentacija raskrinkana, zapadne države su dale principijelnu podršku samoopredeljenju, ali u formi univerzalog principa opšte važnosti, koji bi skrenuo pažnju sa sopstvenog kolonijalizma, istovremeno zahtevajući slobodu država Istočnog bloka od sovjetskog mešanja. Takav stav je pomogao opstanku neokolonijalizma kroz pravilo nemenjanja granica bivših kolonija koje su odredile kolonijalne vlasti.što je dovelo do nastanka nefunkcionalnih država podeljenih verskim i plemenskim sukobima, jačanja represije nad manjinskim narodima i produkovanja separatističkih tendencija.
Pokušaji implementacije samopredeljenja na terenu realpolitike pratila su odgovarajuća nastojanja u političkoj i pravnoj teoriji, gde su najveći napori usmereni ka razgraničenju samoopredeljenja od autonomije i secesije. Takva shvatanja ističu da samoopredeljenje ne sadrži u sebi krajnju želju za nezavisnom državom,a secesija, kao njen najradikalniji oblik, opravdana je u slučaju borbe protiv strane vojne okupacije ili kada država odbija da pruži širi vid autonomije datoj grupi. Davanje teritorijalne, kulturne i ekonomske autonomije zaštitilo bi narode koji nemaju državu i očuvalo suverenost postojećih država.
U istom pravcu idu teorijske struje koje prave razliku između unutrašnjeg i spoljašnjeg samoopredeljenja. Prva varijanta se odnosi na težnje naroda da ostvare politički i kulturni razvoj u okviru postojeće države i jedan oblik autonomije u vidu očuvanja posebnosti i odbijanja asimilacije. Nevolja sa unutrašnjim samoopredeljenjem je što može lako da dovede do separatizma i nacionalizama manjinskog i većinskog naroda. Štaviše, insistiranje na autonomiji jednog dela građana u autoritarnoj državi izvesno će dovesti do brutalnog i masovnog kršenja njihovih ljudskih prava, što će imati za posledicu pružanje otpora represiji i zahtevu za secesijom, tj. spoljašnjim samoopredeljenjem.
Savremena strategija međunarodnog prava fokusira se na unutrašnje samoopredeljenje kroz delovanje političkih i pravnih mehanizama koji omogućavaju uživanje individualnih ljudskih prava i zaštitu određenih grupa unutar svake države kroz uključivanje svih građana u proces donošenja odluka. Istovremeno, države koje poseduju razvijenu demokratsku kulturu i visok životni standard dobiće prednost u zaštiti teritorijalnog integriteta, koji je dodatno ojačan uverenjem da formiranje države samo na osnovu etniciteta nema utemeljenje u međunarodnom pravu. Osim toga, smatra se da demokratske države imaju širok spektar sredstava pomoću kojih mogu da odgovore na zahteve očuvanja integriteta, dok novoosnovane države mogu postati plen velikih igrača na svetskoj sceni, tako što će izgubiti suverenitet na području monetarne i fiskalne politike ili mogu ostati bez nadležnosti u vršenju zakonodavne i sudske vlasti.
Pravo naroda na samoopredeljenje kao pravni argument poslednji put se pojavljuje u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova i ocene Međunarodnog suda pravde o legitimnosti samoproklamovane državnosti. Nezavisnost putem samoopredeljenja postoji kao mogućnost samo za kolonije, što nije bio slučaj sa Kosovom, tako da je kosovski presedan tumačen kao jedinstveni izuzetak od opšteg pravila kada se narodima ne dozvoljava da stvore svoju državu putem brutalne represije i nizom neuspelih pregovora. Iako su kosovske vlasti u početku tražile oslonac nezavisnosti pozivanjem na samoopredeljenje i oslobađanje putem sile u slučaju potrebe, u potrazi za legitimitetom državnosti u međunarodnom okruženju, one su kasnije pribegle pozivanju na nezavisnost u korist mira i regionalne stabilnosti. Takođe, neke zemlje koje su podržavale kosovsku nezavisnost formulisale su princip korektivnog samoopredeljenja, koji se primenjuje protiv država koje nemaju predstavničku vladu ( u ovom slučaju nedemokratski režim u Srbiji) pa zato ne mogu da uživaju pravnu zaštitu od secesije.
Specifični slučaj Kosova komplikuje projekat međunarodne izgradnje države sa domaćom vladom sa ograničenim ovlašćenjima u cilju obezbeđivanja pravne države kroz nadgledanu nezavisnost od strane međunarodne uprave.Time su građani Kosova isključeni iz upravljanja i donošenja zakona, što Kosovo približava statusu nekadašnjih kolonija. Ali, za razliku od bivših kolonija, zrelost naroda nije bila uslov za državnost, dok je subordinacija stranoj upravi postala garant stabilnosti. Pokazalo se da se kosovska državnost nije legitimisala u smislu ravnopravnosti naroda, nego je služila kao korektiv protiv mešanja Srbije uz uskraćivanje unutrašnjih prava građana Kosova.
Ipak, poslanici kosovske skupštine, uprkos stranom sistemu dominacije, mogli su u deklaracijama da afirmišu konstitutivnu volju naroda i ideju narodnog oslobođenja nastojeći da uspostave novi pravni i politički poredak. Tekovine gerilskog otpora ugrađene su u temelje nove države, a međunarodni princip teritorijalnog integriteta koji se odnosi samo na međudržavne odnose, nije sprečio nedržavne aktere na Kosovu da proglase nezavisnost.
Na globalnom planu, može se primetiti jačanje ideje državnosti i njenog međunarodnog statusa, što ukazuje na prevlast konzervativnog shvatanja samoopredeljenja, uz istovremeno odsustvo međunarodnog priznavanja nedržavnih grupa kao potencijalnih aktera političke slobode. Kao prividna kontrateža jačanju etatizma, promovišu se principi ljudskih prava u kontekstu izolovanih pojedinaca kao potencijalnih žrtava, što povlači za sobom artikulisanje bezbednosnih politika i jačanje države kao garanta mira i stabilnosti. Kraće rečeno, samoopredeljenje postaje bezbednosni problem koji priziva rat, a navodno jedini način da se on izbegne je forsiranje dobro naoružane države bremenite militantnim nacionalizmom čija je jedina alternativa ratni sukob. Taj začarani krug učvršćen je nuždom nedržavnih grupa koje su primorane da se definišu u smislu nacionalnog identiteta, kako bi bile prepoznate kao međunarodni akteri sa manjinskim pravima autohtonih naroda, Ali, kao što smo videli, međunarodno pravo ne priznaje samoopredeljenje samo na osnovu etniciteta, već daje prvenstvo ugrožavanju ljudskih prava, čime se isključuju kolektivi i grupe sa revolucionarnim potencijalom i slobodarskim težnjama za koje državnost nije cilj samoopredeljenja.
U uslovima aktuelne ratne krize koja preti da eskalira do svetskih razmera, pozivanje na mir i stabilnost (državnog kriminala) ima ideološku funkciju gušenja slobode i jednakosti. Zaboravilo se da ljudi mogu biti neslobodni u slobodnoj državi i da radnici nemaju domovine, jer ona je svuda gde može da dosegne nevidljiva ruka svetskog tržišta i gvozdena peta države. Sve do nekog novog samoopredeljenja za ravnopravnost naroda i slobodu ljudi.
