Nomen est omen


           
ANALIZE  Petar Atanacković Objavljeno: 01. 12. 2023.

Saučešće u vlasti

Samovolja vlasti i proizvoljna fragmentacija društva

Jedno od glavnih obeležja diktatorskih, tiranskih i apsolutističkih vlasti su samovolja i proizvoljnost – drugim rečima, nepostojanje jasno definisanog i obznanjenog sistema pravila i procedura po kojima deluju državni mehanizmi i kojih se i oni sami (mehanizmi) pridržavaju u svim okolnostima. Umesto toga, u ovakvim sistemima postoji proizvoljno određivanje, pomeranje i menjanje pravila i procedura, kao i jedna neuhvatljivost tj. neshvatljivost principa (tj. nejasnoća u pogledu principa) po kojima se pravila određuju i menjaju, zašto se uopšte menjaju i zašto se to čini u jednom određenom trenutku, a ne pre ili kasnije.

Kada samovolja i proizvoljnost postanu vodeći državni principi, posledice po društvenu dinamiku obično budu vrlo razorne, budući da doprinose ozbiljnoj fragmentaciji društva. Ova fragmentacija dešava se po nekoliko osnova istovremeno i uglavnom ne samo da ide mimo uobičajenih klasnih podela u društvu, nego ih najčešće i zamagljuje i na taj način (prividno) negira njihovu relevantnost za bilo kakvu vrstu društvene analize. Inače, možda je baš to jedan od razloga zbog kojeg se dežurni marksistički analitičari često ne snalaze dobro u analizi takvih društava, što se onda odražava i u njihovim preporukama za političko delovanje, koje su u najboljem slučaju potpuno odvojene od realnosti, a u najgorem slučaju i reakcionarne?

Uglavnom, spomenuta fragmentacija se odvija na (opet) proizvoljan način i baš zbog toga (dakle, usled nejasnoće na kojim principima se zasniva) dobija na oštrini, agresivnosti, naglašavanju razlika i podela među elementima društvenog skupa, tako da će društvo više nalikovati ozbiljno zavađenoj skupini na ivici ne prostog građanskog rata, koji bi imao da potvrdi dominaciju jedne skupine nad drugom, nego pravog rata do istrebljenja, a manje ličiti na apstraktni skup koji bi trebao da se nalazi u jednoj vrsti ekvilibrijuma (nametnutog kroz naddeterminaciju jednog konkretnog principa, praćenog manje-više regulisanim klasnim odnosima i sistemom jasnih pravila i zakona). Društvo u kojem su samovolja i proizvoljnost jedini principi u mnogo čemu je ozbiljno disfunkcionalno, i na neki način nalikuje razbijenom ogledalu, čiji svaki deo odražava tek jedan deo lica koje u njega zuri, u kojem svaki fragment ima svoju posebnu perspektivu, dok veća slika i jedinstvena perspektiva nedostaju, i utoliko nije daleko zaključak da je u pitanju jedna vrsta psihotičnog društva – društva koje nije sačinjeno od psihotičnih osoba, nego koje se vodi psihotičnim pravilima, a ta su da se pravila nikad ne mogu tačno znati i da se svako malo menjaju po nepoznatom principu.

Jedan od zanimljivih efekata ovakve vlasti je i to da je ogromna većina građana na jedan ili drugi način uvučena u njeno delovanje, jer mora neprestano da prati dinamiku vlasti i izmene pravila po kojima ova deluje, a što je neprestan posao, budući da se pravila ne znaju i nalaze se u stanju neprestane transformacije. Drugim rečima, većina građana je prinuđena na neprestanu budnost i jednu ili drugu vrstu aktivne participacije u vlasti, što dugoročno ima vrlo negativne posledice u smislu njihove antiemancipacije, budući da horizont državne politike postaje jedini politički horizont većine građana.

Ovo odsustvo jasnih pravila otvara i neslućene mogućnosti državnih intervencija, pre svega u onim poljima u kojima je državno prisustvo obično neočekivano, ili za koje većina društvenih aktera drži da nije neophodno, ili barem koje zahteva neku vrstu pregovora sa državom i konsenzusa o tome da je njeno prisustvo potrebno ili neophodno i u ovom polju. Pre svega tu mislim na polje svakodnevnog života tj. mikro polje međuljudskih odnosa, (ne)sporazuma, strasti, drama i sukoba.

Samovolja vladara zahteva saučešće građana da bi mogla da funkcioniše.

U slučaju države koja sledi propisana pravila i procedure, ovakve vrste intervencija mogu biti problematizovane upravo pozivanjem na pravila i procedure, pa se završavaju nekom vrstom pregovora i dogovora (dakle konsenzusa) o pravilima i procedurama, koji takve vrste intervencija ili onemogućava ili pak dozvoljava. Kod države čija su glavna obeležja samovolja i proizvoljnost ovakve vrste intervencija javljaju nam se kao naročito dramatične, jer uopšte nije jasno na osnovu čega dolazi do tih intervencija, šta im je cilj, da li se time postavlja neko novo (virtuelno) pravilo, ili je to pre usamljeni slučaj (izuzetak), kao i to na osnovu čega može da se proceni da li je jedno ili drugo. Jer ne može, pošto, kao što je rečeno, pravila i procedure nisu transparentni.

Mit o samovolji vladara

Međutim, funkcionisanje države koja deluje na principima samovolje i proizvoljnosti nije zaista moguće na duže staze, ukoliko samovolja i proizvoljnost nisu široko prihvaćeni od većeg broja društvenih aktera i samih građana. Kada postoji dovoljno širok društveni konsenzus da su pravila neophodna i da ih se država mora pridržavati, ne postoji ta vrsta represije koja bi mogla da drži sve društvene faktore u pokornosti na duži rok. Mogući su povremeni ispadi, diktature i tiranije su, kao što znamo, moguće i dešavaju se, ali nikada ne mogu da opstanu bazirajući se samo na represiji. Dakle, za opstajanje jednog takvog sistema čiji je vodeći prinicp samovolja vladara potrebni su građani i institucije kojima je samovoljnost samima u interesu tj. koji sami funkcionišu na principima samovolje i proizvoljnosti. Drugim rečima, samovolja vladara zahteva saučešće građana da bi mogla da funkcioniše.

Upravo je to, rekao bih, zaključak i Mišela Fukoa u jednom od njegovih možda i najinteresantnijih i ujedno u široj javnosti slabije poznatih tekstova, Životu ozloglašenih ljudi (La Vie des hommes infames). Baveći se sudbinama ljudi u Francuskoj u 18. veku, koji su bili direktno pogođeni represivnim mehanizmom poznatim kao zapečaćeno pismo (ili kraljevsko pismo), Mišel Fuko je došao do vrlo zanimljivih rezultata, koji su po mnogo čemu u suprotnosti sa onim što se moglo očekivati, pa bi se utoliko mogli nazvati i šokantnim.

Zapečaćeno pismo je kraljevska odluka u pogledu sudbine određenog pojedinca, koji je imao biti zatvoren zbog svojih zločina i pri tome nije imao pravo da zna ni koji mu se zločini stavljaju na teret, ni kako je uopšte došlo do kraljevske intervencije (na čiju pritužbu), niti je na raspolaganju imao bilo kakvu vrstu pravnog leka tj. nije mogao da se brani, niti na bilo koji način ospori odluku. Osim ukoliko sam suveren nije izmenio svoju odluku. Dakle, po sredi je bila najdirektnija vrsta intervencije suverena u živote običnih ljudi sa vrlo dramatičnim posledicama.

Svakako najpoznatija žrtva zapečaćenog pisma je bio Markiz de Sad, mada to ne može da iznenadi, kada se zna kakvu je reputaciju imao. Ono što je Fuko otkrio jeste da je bilo na stotine i hiljade sasvim nepoznatih i uglavnom beznačajnih ljudi kojima se ovakva vrsta gotovo božanskog gneva sručila na glavu zbog daleko manjih „zločina“. Rasipni sinovi koji su trošili porodično nasleđe na pijanke i prostitutke, muževi i žene koji su radije provodili vreme u veselom društvu uz čašicu nego sa svojim bračnim partnerima, bivši monasi skloni pederastiji, ili kojekakve dangube i skitnice čiji se zločin ogledao samo u tome što su svojim prisustvom naružavali (imaginarnu) stvarnost u nekom beznačajnom provincijskom naselju.

Postavlja se vrlo logično pitanje, otkuda baš oni da upadnu u oči najvišoj vlasti? Je li moguće da je kraljevska vlast bila tako sveprisutna da joj baš ništa nije moglo promaći i da se onda prevashodno i bavila odstranjivanjem raznih beznačajnih, moralno posrnulih pojedinaca, pošto joj je u primarnom interesu bila briga o moralnom stanju društva? Upravo na ovom mestu dolazi najzanimljiviji Fukoov nalaz, a taj bi bio vrlo jednostavan odgovor: ne, naravno da nije. Kraljevska vlast nije bila sveprisutna, pa je onda još manje mogla znati ko su uopšte bili neki tamo Mathurin Milan, koji je „vodio jedan opskuran život“, ili pak Jean Antoine Touzard, „otpadnik iz franciskanskog reda, bundžija, sposoban za najgore zločine, sodomista i ateista“1. Policija u današnjem smislu reči je bila tek u začetku, kao što je i sistem prikupljanja, klasifikovanja i obrade raznih podataka o građanima bio na samom početku (ako se o tako nečemu uopšte i moglo govoriti u to doba). Tako da i nije bilo reči o, iz današnje perspektive gledano, logičnom „prevođenju“ stečenih saznanja o građanima i njihovim odnosima u neke posebne vrste odluka i polisija, uključujući tu i policijske intervencije. Ali otkuda onda intervencije, mogli bismo se zapitati? Otkuda je kralj mogao znati za bivšeg franciskanskog opata ili grešnog sina porodice Milan? Tu nam je Fuko zaista otvorio oči, ustanovivši da se nijedna od tih vrsta intervencija ne bi dogodila da nije bilo odgovarajućih dojava iz njihovog neposrednog okruženja. Dakle, tek kad se tvoj bližnji požalio kralju na tebe, kralj je intervenisao. Drugim rečima, kraljevska samovolja bi bila nemoguća bez saučešća građana u njoj.

Narativ o proizvoljnom delovanju kraljevske vlasti zaista može da se percipira kao jedan zgodan mit, kojim su, rekao bih, saučesnici u kraljevskoj samovolji, oni koji su njegovu samovolju zapravo ozbiljno i masovno zloupotrebili za svoje samovolje, prikrivali svoje saučesništvo.

Za ovakvu vrstu saučešća u vlasti zaista je bio potreban izuzetan napor zainteresovanog građanina. Jer se komunikacija sa kraljevskom vlašću odvijala na jedan vrlo ritualizovan način, oslanjajući se na specifičan kôd, koji je morao da ispuni izvesne uslove i sadrži određene ključne reči, da bi uopšte mogao biti prepoznat od strane kralja kao dostojan odgovora. Poznavanje ovog kôda i ove vrste ritualnog komuniciranja predstavljalo je specifičnu vrstu tajnog znanja ograničenog na uski krug posvećenih (advokata, notara i sličnih), koji su ovu vrstu usluge, naravno, dobro naplaćivali. Dakle, da bi se neko otarasio muža raspikuće ili žene raspuštenice, ili prosto odstranio nekog dosadnog pijanca iz komšiluka, bilo je potrebno ne samo da se odluči da je vreme da ih se otarasi, nego da tome posveti svoje dragoceno vreme, rad i ne baš zanemarljivu sumu novca. I ljudi su tome rado pribegavali, kako izlazi iz Fukoovih nalaza. Razlog za to je prosta činjenica da se ljudi, izgleda, rado odlučuju na učešće u vlasti. Naime, za takvu vrstu angažmana sledi jedna gotovo neopisiva imaginarna nagrada! Učešćem u vlasti ljudi stiču ogromnu moć i jedan zastrašujući stepen uticaja, i tako i sami postaju vlast! Kralju nije bila potrebna plaćena mreža policajaca i denuncijanata, kada je već postojala mreža dobrovoljnih pandura i špijuna, tako da je kraljevska vlast zaista bila sveprisutna i to na način opisane kolaboracije! Drugim rečima, Luj XV ili Luj XVI nisu sedeli samo u Versaju, nego su u liku ovih vlasti žednih građana bili prisutni u svakom selu u Francuskoj! I obrnuto, svaki od ovih građana je bio ne samo savesni građanin, nego se direktno nalazio u službi države, pa je čak bio i sam kralj! I ujedno potpuni ludak, jer od Lakana znamo da se ludak, koji misli da je kralj, ni malo ne razlikuje od kralja koji misli da je kralj. Tako da su, u suštini, građanin-denuncijant, pandur i kralj jedna te ista figura tj. isto mesto u strukturi i onda i nije bitno ko ovo mesto konkretno zauzima u kojem trenutku, da li je Luj XVI nezadovoljni otac seoskog grubijana, ili je nezadovoljni komšija bivšeg franciskanca kralj Francuske.

Posledice ovakvog stanja u Francuskoj su bile krajnje dramatične i osetile su se na duži rok! Naime, sumirajući analizu situacije, Fuko nas obaveštava da „intervencija jedne neograničene političke moći/vlasti u odnose svakodnevice biva ne samo prihvatljiva i rasprostranjena, nego čak i vrlo poželjna, a ujedno se od nje i ozbiljno strahovalo. Ova tendencija je postepeno otvorila tradicionalne, na porodičnoj pripadnosti zasnovane odnose zavisnosti administrativnoj i političkoj kontroli. I zato ne treba da čudi da je neograničena vlast kralja, koja je funkcionisala u sred svih tih strasti, besova, bede i zlobe, uprkos ili možda baš zbog svoje enormne koristi građanima postala predmet mržnje i gađenja. Oni koji su pisali kralju molbe za izdavanje zapečaćenih pisama i kralj koji ih je izdavao su na kraju postali žrtve svoje kolaboracije: ovi prvi su postepeno izgubili svoj tradicionalni autoritet u korist jedne administrativne moći; a kralj, koji je svakodnevno bio upetljan u toliko intriga i mržnje, na posletku je i sam postao predmet mržnje“2. A svi znamo na koji se način završila ova priča.

Utoliko narativ o proizvoljnom delovanju kraljevske vlasti zaista može da se percipira kao jedan zgodan mit, kojim su, rekao bih, saučesnici u kraljevskoj samovolji, oni koji su njegovu samovolju zapravo ozbiljno i masovno zloupotrebili za svoje samovolje, prikrivali svoje saučesništvo. Kralj je imao biti isključivi krivac i zlikovac, onaj koji se sa trona u Versaju spustio sve do punktova za roštilj među soliterima na Detelinari isključivo zbog svoje perverzne želje da bude sveprisutan i da drži sve pod kontrolom, dok građani nisu imali baš ništa sa svim tim.

Nije isključeno da kraljevi i predsednici republika zaista imaju posve lične, perverzne motive da se uključuju u odnose mržnje, strasti i druge mikroskopske drame i budalaštine svojih podanika i građana, pogotovo ako i sami spadaju u one koji zaista misle da su kraljevi i predsednici republika. Jednog ludaka takvog kalibra imamo baš danas u Srbiji, tako da nam ne pada teško da zamislimo takav scenario. Uprkos svemu, njihova samovolja nije moguća bez kolaboracije građana željnih vlasti. Zato se setimo ove priče jednom kada Aleksandar Vučić padne sa vlasti i kada sva zla počinjena u vreme njegove vladavine budu pripisivana isključivo njemu lično.

1Michel Foucault, Das Leben der infamen Menschen, Berlin: Merve, 2001, 8-9.

2Isto, 33-34.

Naslovna ilustracija: Angelo Jank, Mladi jahači (1939) i naplatna rampa Doljevac

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR 20&21, jesen 2023.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Mesni forum: O potrebi za građanskim društvom u Srbiji petak, 8. decembar u 18h Grupa za konceptualnu politiku Pariske komune 42 (lokal u prizemlju), Novi Sad […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 05. 12. 2023.


Uvod Srbija je jedno duboko podeljeno društvo. Svaki dan svedočimo konfliktima epskih razmera koji se odvijaju na naslovnicama tabloida, na protestima opozicije, kontra-mitinzima vlasti, u komentarima […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 04. 12. 2023.


Samovolja vlasti i proizvoljna fragmentacija društva Jedno od glavnih obeležja diktatorskih, tiranskih i apsolutističkih vlasti su samovolja i proizvoljnost – drugim rečima, nepostojanje jasno definisanog i […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 01. 12. 2023.


Pitanje statusa mesnih zajednica je zanimljivo prevashodno zbog toga što otvara niz drugih problematičnih i akutnih pitanja u ovom društvu. Zbog toga ga je neophodno posmatrati […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 11. 2023.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh