ANALIZE  Branka Ćurčić Objavljeno: 10. 11. 2023.

Vlast kao odgovor na ćutanje vlasti

Politički kapacitet ljudi u Srbiji

Kako ljudi danas u Srbiji učestvuju u politici? Glasaju i šetaju. Dakle, daju svoj glas na izborima i učestvuju na protestima koji se u ovom protestnom ciklusu dešavaju od 2016. godine. Takođe, oni koji se smatraju ozbiljnijim u nameri da se angažuju to najčešće čine postajući članovima političkih partija. Tako je najmasovnije članstvo ono partije na vlasti, s tim da je sasvim izvesno da se ljudi u nju ne učlanjuju zbog političkog angažmana, pa se s pravom postavlja pitanje da li je ona uopšte politička organizacija s obzirom na mehanizme korupcije, ucene i kapilarnog podjarmljivanja kojima uspešno sprovodi depolitizaciju sopstvenog članstva i njihovog neposrednog okruženja, što ukupno čini gotovo polovinu stanovništva Srbije. Partija na vlasti nije političko mesto jer u njoj niko više nije zainteresovan za politiku i javnu stvar, već za očuvanje sopstvene egzistencije, odnosno života koji im je depolitizacijom obezbeđen i pristajanjem na korupciju zagarantovan. Ljudi koji se nameravaju politički angažovati takođe se učlanjuju u opozicione partije, od onih tradicionalnijih koje propagiraju stav da je politici mesto samo u partijama i državi, do novih i liberalnih koje se zalažu „za jednu nogu u institucijama, a za drugu na ulici“, dakle, među ljudima. Međutim, saradnja sa ljudima, neformalnim inicijativama, pokretima i organizacijama civilnog društva koji ne moraju nužno biti članovi partije ostala je nejasna od kada se odustalo od platforme kao oblika organizovanja, a time i od mogućnosti da upravo svi oni učestvuju u donošenju odluka i u kreiranju politike stranke bivajući njeni prvi kritičari. Štaviše, primarna briga celokupne opozicije je izgradnja partijske infrastrukture, promocija sopstvenih aktivnosti i svakako osvajanje vlasti uzimanjem udela u njoj, te tim ciljevima biva podređena svaka podrška ljudima, odnosno sve što na ulici i sa ljudima radi.

Učiniti život ljudi boljim je primarna retorička preokupacija i partije na vlasti i opozicije, dakle mesto njihovog spajanja, uz snažno uverenje da je to moguće uraditi jedino iz pozicije vlasti – bilo da se ona održava ili osvaja.

Stoga je partijska racionalnost, odnosno racionalnost reprezentacije i deklarativnog zastupanja interesa ljudi ta koja uslovljava uključenje u politiku, a u krajnjoj konsekvenci u pitanju je sama racionalnost vlasti kao jedinog određenja politike u Srbiji. Za one koji su predstavljeni postoji čitav niz partijskih programa kojima će se jednom, po osvajanju vlasti, život učiniti boljim a time i ukupna egzistencija popraviti. Učiniti život ljudi boljim je primarna retorička preokupacija i partije na vlasti i opozicije, dakle mesto njihovog spajanja, uz snažno uverenje da je to moguće uraditi jedino iz pozicije vlasti – bilo da se ona održava ili osvaja. U tom smislu, između naizgled suprotstavljenih pozicija postoji konsenzus, tako da bi i vlast komotno mogla da stane iza izjave jednog opozicionog lidera da je probleme građana moguće rešiti jedino u državnom kapacitetu. To znači da se danas u Srbiji uključenje ljudi u politiku isključivo svodi na učlanjenje u partiju, odnosno, dominantna racionalnost politike jeste osvajanje vlasti partijama, grupama građana i izborima.

Kada je sve politika a svako prozvan opozicijom, na delu je politizacija koju sprovodi vlast, ali takva koja za jasan cilj ima apsolutnu depolitizaciju ljudi.

Danas je, međutim, neretka pojava da se nagovorom na politiku i retoričkim pokušajem mobilizacije ljudi najčešće kaže da je sve politika, a kada je sve, ona zapravo nije ništa. Banalna retorička proliferacija reči „politika“ ili, sa druge strane, njeno odbijanje, jedino može da se dovrši u postizanju apolitičkog konsenzusa koji je sveprisutan u srpskom društvu iako se može činiti da je ono prezasićeno politikom. Jer prisetimo se, mnogi građanski aktivisti poslednjih godina bili su izričiti u odbijanju da svoje neformalne inicijative smatraju politikom, što je bio nedovoljno promišljen odgovor na populističku manipulaciju vlasti koja je insistirala da one to jesu, štaviše, da je njihova politika opoziciona politika osvajanja vlasti, što znači i rušenja aktuelnog režima. Kada je sve politika a svako prozvan opozicijom, na delu je politizacija koju sprovodi vlast, ali takva koja za jasan cilj ima apsolutnu depolitizaciju ljudi.

Ali šta je sa kapacitetom samih ljudi za politiku, odnosno, šta je sa njihovim subjektivnim političkim kapacitetom? Šta je to i kako se „meri“? Ono što najpre treba reći je da to nije bilo kakvo esencijalno i nepromenljivo svojstvo ljudi, niti se javlja sa pukim iznošenjem predloga prema državi, „već se pojavljuje pod pravilom onoga šta je moguće na strani ljudi“. Tačnije: „Kada takvi kapaciteti postoje i dobiju svoj oblik, oni se sukobljavaju sa državom, ali ne kao alternativna vizija države, već kao oni koji nose principe, predloge, koje država smatra nedopustivim, suprotnim sopstvenoj koncepciji vlasti i dominacije. Stoga, dakle, nikako nije po sredi napuštanje pitanja države, već uzimanja u obzir da ga više ne možemo činiti izvorom i ulogom formi subjektivacije na strani ljudi, kao i da je apsolutno potrebno istaći prostore svojstvene ljudima i njihove subjektivne i političke iskaze.“¹

Treba odmah reći da subjektivni politički kapacitet ljudi danas ne postoji ni na mnogim drugim mestima, a posebno ne u Srbiji, iako se i dalje mogu dešavati pobune, protesti i različite inicijative. Drugim rečima, politička sposobnost ljudi da sami vode organizovanu politiku bez racionalnosti vlasti, struke i nauke danas nije na delu. Pre svega zato što je dominantna alternativna vizija bolje države koja će se ostvariti izborima, a državna vlast kao predmet upravo jeste izvor i ulog za sve oblike subjektivacije i političkog kapaciteta ljudi. Ono što se može čuti na gotovo svim meridijanima je da ljudi koji se danas bune samo žele da ih vlast čuje, odnosno da čuje za njihove muke, uvaži njihovo postojanje i da ispuni njihove zahteve. Međutim, građani Srbije su i u tome posredovani i ne govore izravno, u sopstveno ime, jer oni danas protestuju na poziv opozicije podržavajući je nakon dužeg vremena, kao i njene zahteve prema državi. Pored toga što se pokazalo da ispostavljanje zahteva državnoj vlasti nije dovoljno bez organizacije i kapaciteta ljudi na čijoj se strani još uvek ništa nije dogodilo, odbijanje ispunjenja zahteva je „rešeno“ zgodnom cakom, ali ipak samo cakom, da ako vlast ne ispuni zahteve ispuniće ih opozicija kada je izborima osvoji. To je razvejalo svaku iluziju da je ulog protesta celokupni restart društva i promena koju je neophodno napraviti a koja je nakon dva masovna ubistva prizivana.

Tehnika kojom vlast od podele društva na one koji imaju vlast i na one koji je još uvek nemaju čini jedini prostor politike, jeste njeno ćutanje i ignorisanje prava i zahteva.

Opšti nedostatak političkog kapaciteta ljudi posledica je podele koju je uspostavila vlast, ali se proširila među svima nama, među građanima i političkom opozicijom, prihvatanjem kriterijuma podele, odnosno, polarizacije društva na one koji učestvuju u vlasti i na one koji još uvek ne učestvuju. Danas od opozicije možemo čuti „da su oni oni, a mi mi“. Taj kriterijum podele je specifičan i u tom smislu drugačiji od značenja koje, recimo, nosi kategorija odvojene države u Francuskoj. Pre svega jer građani govore o njoj i ističu da francuska država više nije država svih koji u njoj žive, što se pre svega odnosi na ljude nefrancuskog porekla. To je učinjeno konfensionalizacijom i kriminalizacijom radnika stranog porekla. Kako radnik, odnosno rad, tamo više nije izvor bilo kakvog prava za strance, tako je u Srbiji sa građaninom koji to nije ukoliko ne učestvuje u vlasti. Lišen je gotovo svih prava što ga čini isključenim, pa bismo mogli reći da ga više ne čini ni stanovnikom Srbije, a kamoli akterom politike. A ako i pomisli da se angažuje na povraćaju svojih prava, on se mora uključiti u borbu za osvajanje vlasti. Iz toga sledi da su u Srbiji danas građani samo oni koji imaju ili žele da imaju vlast.

Tehnika kojom vlast od podele društva na one koji imaju vlast i na one koji je još uvek nemaju čini jedini prostor politike, jeste njeno ćutanje i ignorisanje prava i zahteva. Svaka inicijativa građana završila se ćutanjem vlasti. A pošto je izravan i politikom neposredovan kontakt sa vlašću za rešenje problema građana izostao, mnoge inicijative su ih napustile iako su se oko njih okupile i odlučile se na izbornu borbu za državnu ili opštinsku vlast u čijem kapacitetu i njihov inicijalni problem treba da bude rešen. Nedvosmislen primer toga jeste situacija u Novom Sadu koji je evakuisan od građanskih inicijativa jer su se sve ulile u izbornu borbu za vlast i time manipulacije vlasti učinile stvarnim.² Setimo se da se iz vlasti često mogao čuti proročki poziv: „pobedite nas na izborima pa radite šta hoćete“. Međutim, impuls vlasti kod ljudi je tinjao i pre takve odluke, što se dalo videti na primeru izbora za savete mesnih zajednica, takođe u Novom Sadu, kada su građani osvojili nekoliko njih ali su to učinili stvarajući neformalne izborne liste čak i bez pritiska zakona i vlasti. Danas se rad građanskih saveta malo razlikuje od rada drugih mesnih zajednica koje vode članovi vladajuće partije, jer ne čine ništa da bi odbranile građanski karakter mesne samouprave.³ Institucionalni kapacitet političke subjektivacije ljudi, kakve su mogle da budu mesne zajednice a zatim i drugi oblici neposrednog, direktnog učešća građana u političkim procesima, i dalje stoji neiskorišćen, kao što je neostvaren i sav kapacitet civilnog društva. Možda je to tako baš zato što su mesne zajednice organizacije građana a mesna samouprava nije jedan od nivoa vlasti – vlasti koja se želi osvojiti.

Stoga, jedini odgovor na ćutanje vlasti koji možemo da vidimo jeste sama vlast, odnosno odluka da se ona osvoji. Zato kažemo da danas u Srbiji ćutanje vlasti a potom i politizacija građana koju ona vrši predstavljaju osnovni mehanizam njihove depolitizacije. Iako to može delovati paradoksalno, osnova depolitizacije građana jeste indukovana želja da učestvuju u vlasti čak iako će do njenog potpunog osvajanja u datim uslovima teško doći. Kakogod, vlast je svela pozicije u političkom prostoru na dve – na vlast i na opoziciju – ne ostavljajući prostor za bilo kakav drugačiji oblik angažmana, što je podržano trenutnim subjektivnim mišljenjem građana. To svođenje je jedino moguće videti ako zauzmemo distancu od političke situacije koju je uspostavila vlast, a koju reprodukuju i mediji i opozicija⁴. Dakle, to je jedino moguće videti iz civilne perspektive.

Ali, ako građani imaju vlast ili žele da je imaju, zašto sve manje učestvuju u protestima i zašto se ipak masovno ne priključuju opozicionim partijama i borbi za vlast? Postoji uverenje da nisu promenili svoje opoziciono mišljenje koje će pretočiti u glas na izborima, iako sve manje šetaju. Novi Sad je opet egzemplaran, jer su u njemu na većini protesta učestvovali samo opozicioni partijski aktivisti, dok su ih građani obilazili kao da ih se protest, njegovi zahtevi i izbori ne tiču. To je očigledno uticalo na odluku organizatora da u Novom Sadu obustave proteste, čime je drugi grad po veličini u Srbiji zauzeo prvo mesto. Međutim, to nam i dalje ne daje odgovor na pitanje gde su građani ukoliko nisu tu, ako ne zauzimaju jednu od pozicija u podeljenoj i svedenoj političkoj situaciji u Srbiji. Možda nam u tome može pomoći pogled na situaciju u Rusiji, bratskoj autoritarnoj državi. Pored toga što je i u njoj mnoštvo ljudi individualnom korumpiranošću depolitizovano, u pogledu stavova o ratu u Ukrajini istraživanja⁵ pokazuju da je njihova podrška ratu i vlasti koja ga vodi manje posledica jasne imperijalističke ideologije vlasti, a više duboke depolitizacije i demobilizacije ljudi na kojima počiva Putinov režim. Rusi koji staju uz režim veruju da on bolje poznaje geopolitičku situaciju na osnovu koje donosi odluke, dakle da postoji državno znanje koje im je nedostupno, i da oni sami nisu ti koji mogu i treba da artikulišu sopstvenu političku poziciju. Pomognuto represijom vlasti, njihovo mišljenje je, dakle, da je politika nešto u čemu i ne treba da učestvuju.

U Srbiji ljudi ipak ne završavaju u zatvorima zbog svog angažmana i, za razliku od Rusije, u njoj ne postoje zakoni koji bi legitimisali takve oblike represije. Time je ovdašnju situaciju možda i teže razlučiti iako nasilje postoji, kao što postoje pojedinci koji su ga pretrpeli i koji javno govore o njemu, za sada jedino u kapacitetu nove vlasti. Ono što u ovom trenutku može da bude zaključak je da građani imaju slobodu da se ne angažuju, iako opozicija danas od njih traži ne samo podršku već i angažman na izborima. Koliko je onih koji bi se angažovali ostaje jedan od nosećih problema za opoziciju, što joj istovremeno daje prostora za manipulaciju ukoliko naumi da ih prebrojava. Drugim rečima, građani imaju slobodu da, ako i odluče da učestvuju u politici vlasti glasanjem i šetanjem, ne učestvuju u artikulaciji sopstvenih političkih iskaza i pozicija. Takva „sloboda“ je krajnja i najočiglednija konsekvenca depolitizacije o kojoj je reč, a svođenje celokupnog političkog prostora u Srbiji na dve šine ne pomaže promeni situacije i ne vodi nigde. Postoji i treća, ali ta šina uglavnom vodi građane van Srbije.

I konačno, postoji li nešto što je moguće uraditi u ovoj situaciji? Smatramo da civilna perspektiva s obzirom na politiku nije iscrpljena i da je i dalje moguć politički rad ispitivanja i iznošenja singularnog i individualnog mišljenja ljudi s obzirom na izbore, partije, državu i vlast, čime se potencijalno može doći do novog načina razmišljanja a možda i do novih predloga s obzirom na njih. Odnosno, mislimo da je i dalje moguć rad na širenju mogućnosti intelegibilnog diskursa među ljudima⁶ čiji se interesi međusobno razlikuju ili uopšte nisu iskazani, a koji u današnjem svetu sve teže mogu da izbegnu jedni druge, kao što ne mogu da izbegnu ni samu vlast.

—

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR 20&21, jesen 2023.

Ilustracija: Adolf Wissel, Zemljoradnička porodica iz Kalemberga (1939) i granični prelaz Republike Srbije

—