Nomen est omen


           
INTERVJUI  Dalibor Stupar Objavljeno: 29. 09. 2022.

VEDRAN HORVAT: Zeleno-leve partije artikulišu stvarne potrebe građana

… a desnica neka juri duhove prošlosti.

Sociolog Vedran Horvat izvršni je direktor Instituta za političku ekologiju (IPE), a u Novom Sadu je tokom jula meseca gostovao povodom učešća na tribini „Politička ekologija: Iskustva sa poluperiferije“, u organozaciji EKO Društvene akcije. Horvat je tom prilikom, između ostalog, govorio o potrebi veće građanske kontrole nad korišćenjem javnih dobara, većem poverenju koje birači u Evropi u poslednjim izbornim ciklusima daju zeleno-levim partijama, kao i trendu da se u evropskim zemljama ponovo u javne ruke vraćaju energija, voda i upravljanje otpadom.

Kako kaže za Bilten STANAR, ideja iza osnivanja IPE-a jeste bilo formiranje ekološkog think-tanka koji bi davao podršku društvenim pokretima, organizacijama civilnog društva, zelenim i progresivnim političkim grupacijama, a istovremeno i predstavljao i popularisao ta pitanja u javnom diskursu i prema institucijama.

Najistaknutiji program za obrazovanje – Zelena akademija, istakao je Horvat, za cilj je imala obrazovanje i povezivanje svih pojedinaca i grupacija koje su htele biti deo zajedničkog projekta. To se prvo manifestovalo osnivanjem stranke i platforme „Zagreb je naš“, koja je 2017. dobila prva četiri odbornička mandata u Skupštini Grada Zagreba, a nakon toga i stranke Možemo, koja je 2020. po prvi put ušla u Sabor sa sedam poslaničkih mesta, da bi zatim 2021. i preuzela vlast u gradu Zagrebu.

– U tom smislu smo bili, i jesmo, deo tog šireg ekosistema koji je kreirao i stvarao tu političku grupaciju, koja sada ima zadatak da ove ideje sprovede u stvarnost i da se u gradu sprovodi takva politika.

Otrežnjenje u praksi

Nakon dugogodišnjeg teorijskog rada, dobili ste konačno priliku da u praksi primenite brojne ideje. Da li je sudar sa stvarnošću bio otrežnjujući?

– Jako je otrežnjujući, i to ne samo zato što je kormilo preuzeto u jednom teškom trenutku pošto je grad bio jako zadužen, infrastruktura zanemarena i gde su servisirani privatni interesi različitih klijentelističkih grupa. Prekid saradnje sa svim tim grupama izazvao je puno pritisaka i nije nimalo lagan jer se u nekim slučajevima radi o, takoreći, polukriminalnim organizacijama koje upravljaju nekim poslovima.

S druge strane, posao je bio otežan birokratskim procedurama oko zapošljavanja gradskih ministara i ministarki, načelnika različitih uprava, jer je moralo proći jako mnogo vremena dok se raspišu novi konkursi, dok se odaberu novi ljudi a stari dobiju otpremnine ili odu na nova mesta. Uglavnom, prošlo je malo manje od godinu dana a da u Zagrebu nije bilo gradskih ministarki i ministara i to je značilo da je, u suštini, sav veliki posao i odgovornost bila svedena na gradonačelnika i dvoje njegovih zamenika.

Ispada da je prva godina mandata zapravo izgubljena. Kada se onda mogu očekivati konkretne promene i stvarni zaokret u funkcionisanju Grada Zagreba?

– Tek sada, unazad dva-tri meseca, ubrzano se počinju zapošljavati ljudi koji će biti na tim pozicijama, tako da možemo reći tek na jesen će biti kompletirana ta gradska vlada i svi predstavnici gradskih kancelarija, možemo reći da će se tek tada moći krenuti sa poslom i sprovoditi te ideje koje trenutno nisu zastupljene jer nema onih koji bi ih politički sprovodili.

U tom smislu, ne bih rekao da je izgubljena godina dana, ali je u svakom slučaju bila puna neočekivanih poteškoća i bila je usmerena da se sanira taj dug koji je nasleđen i da se uspostave neki novi načini komunikacije unutar gradske uprave i neki novi modeli poslovanja komunalnih i drugih preduzeća u vlasništvu grada.

Ta transformacija obećana na izborima će se tek iduće godine moći realizovati. Bitno je da u ovom trenutku nije bilo nekih velikih grešaka, ali je promenjen taj obrazac koji je bio najbitnija odrednica prošlog gradonačelnika koji je kroz grad servivsirao privatne interese, a ne služio javnom interesu.

Nova levica

U kampanji su protivnici potencirali priču da kroz Možemo dolazi levica koja vraća komunizam na vlast. Da li je ogroman uspeh ostvaren zato što su ljudi shvatili da je za zaokret potrebna zeleno-leva opcija ili su se samo slučajno poklopili određeni uslovi koji su doveli do toga da zahvatite mnogo šire od svog potencijalnog biračkog tela?

– Rekao bih oboje, ali ne samo to dvoje. Platforma „Zagreb je naš“, i kasnije Možemo, je bila uspostavljena da bi promenila politiku u gradu Zagrebu i da bi poboljšala izborne rezultate. Očekivalo se da će rezultati zbog rada i prepoznatljivosti biti daleko veći, ali bio je neočekivano dobar rezultat jer se zahvatilo puno šire od nekog glasačkog tela od možda 10 posto, koje gravitira prema zeleno-levoj političkoj opciji.

Optužbe od strane protivkandidata su bile očekivane jer su bile ideološki usmerene, ali mi nismo nimalo skrivali da je u pitanju zeleno-leva opcija. Teško se oteti utisku da desnica ne može razmišljati o levici a da ne spominje komunizam ili neko njegovo nasleđe, ali ovo je nova levica. Naravno da su neke ideje zajedničke, ali radi se o potpuno neopterećenim ljudima koji su osamdesetih godina bili u vrtićima, koji su stručni, kompetentni, koji dolaze iz različitih sfera društva, iz nekih akademskih institucija, i koji sada imaju priliku da tu teoriju i znanje sprovedu u praksu.

Lista Možemo je praktično samo popunila neki vakuum, postojeću prazninu u političkoj ponudi?

– U tom smislu, nije postojao vakuum ali je postojala praznina u prostoru jer Socijaldemokratska partija nije bila uspešna u Gradu Zagrebu. Bivši gradonačelnik je pre bio u toj stranci, a onda je postao nezavisan i jednostavno nije bilo političke opcije koja reprezentuje vrednosti nekog modernog, ekološkog grada, transparentnog, gde su javne usluge kvalitetne, gde postoji briga o životnoj sredini, o obrazovanju, o deci, u smislu da se te neke funkcije grada, koje su bile zanemarene, pojačaju, da se uslovi stanovanja koji su se vremenom sve više pogoršavali poboljšaju. U tom smislu, u gradu je postojala praznina da se pojavi takav subjekt, takav akter koji bi reprezentovao te potrebe i ideje.

Ne davimo Beograd je, u sklopu koalicije Moramo, tek ove godine prešao sličan put i ušao u beogradski i republički parlament. Da li će i ostatak tog političkog puta biti kao u slučaju Zagreba ili se stvari mogu nekako ubrzati?

– Ne želim ulaziti u ta poređenja ko je pre, a ko kasnije krenuo. Jednostavno je takvo vreme da se i u Beogradu priča sa Ne davimo Beograd, kao političkim akterom, kristalisala nešto kasnije pa su onda i procesi došli kasnije. Ja bih rekao da je sada ulazak Ne davimo Beograd u gradsku skupštinu onaj momenat kada smo mi 2017. godine napravili prvi neki izborni uspeh. I u tom smislu čak bih rekao da je u slučaju Beograda broj mandata veći, ali je to tih sedam-osam posto kao i kod nas. Prvi ulaz kod nas je bio 2017. godine, u Srbiji 2022. i to sad treba pratiti kako će se dalje razvijati potencijal mobilizacije glasača do idućih izbora.

Pored pozicije, u Srbiji je i opozicija većinski desničarskog raspoloženja, od ekstrema do umerenih. Postoje birači levice, ali ne postoji ozbiljna opcija koja bi ih predstavljala, u čemu je tu problem? Da li je to posledica tog antikomunističkog nasleđa gde se nakon raspada Jugoslavije pravio otklon od te države da bismo na kraju došli do otklona od svega, čak i od dobrih stvari?

– Sve zemlje bivše Jugoslavije imaju neku vrstu zeleno-levih političkih platformi, od Slovenije do Makedonije, i u tom kontekstu u Hrvatskoj i Srbiji su Možemo i Moramo ti koji zauzimaju poziciju nekog zeleno-levog bloka. Oni koji možda žele biti zlonamerni ili su jednostavno politički oponenti mogu uvek to koristiti kao nekakvu poluuvredu, da je to vezano uz komunizam, ali veliki broj tih ljudi je došao kasnije, to su novi, mlađi ljudi koji nemaju taj tip opterećenja. A neka desnica ganja te duhove koliko želi i neka radi s tim šta želi.

Ali mi smo sve vreme znali da se bavimo politikom, iako nismo u predstavničkim telima.

Decenija borbe na ulici

Možemo je bila raznorodna koalicija, sa više aktera koji imaju različite fokuse. Šta je tu bio najveći problem prilikom uspostave saradnje i kako je prevaziđena ta odbojnost građana prema političkim partijama, koja je vidljiva poslednjih godina? Kako ste uspeli građanima objasniti da sve što ih tišti jeste uslovljeno politikom?

– Radi se o putu koji negde ide sporije, negde brže. U našem slučaju, uspostavi političke platforme je prethodilo preko 15 godina aktivističkih borbi na ulici oko štetnih projekata, prvenstveno oko nekih investicionih projekata u Gradu Zagrebu, potom oko privatizacije „Autocesta“ gde smo uspeli skupiti i potpise za referendum. U Dubrovniku je srodna inicijativa „Srđ je naš“ isto uspela ući u gradsko veće 2017. godine, ali je tome prethodilo, u nekim slučajevima i 15, a negde 10 godina stalnih borbi za javni interes, neke vrste maratona protiv tog lošeg upravljanja Gradom Zagrebom.

I u tom periodu je isto bilo vrlo često neka distanca spram političkih stranaka. Ali mi smo sve vreme znali da se bavimo politikom, iako nismo u predstavničkim telima. Pitanja upravljanja javnim resursima i javnim prostorom jesu politička i mi smo ih u tom periodu jednostavno politizovali kroz neko autonomnije delovanje iz sfere građanskih inicijativa i pokreta. I kada je sazrelo vreme i kada su se, na neki način, poklopili različiti pojedinačni planovi i mogućnosti, ustanovili su se uslovi da se formira stranka. A i tome je prethodilo nekoliko godina priprema i razgovora, pokušaja.

U suštini, možda je tu još jedan kritični momenat – kada se shvati da postoje ograničenja delovanja sa „ulice“, kroz proteste, da se mora ući u sistem, takoreći jednom nogom zakoračiti u institucije a drugu ostaviti napolju i tako raditi na promeni.

Koji su bili najveći problemi? Sujete, neznanje, politički amaterizam ili nešto peto?

– U Hrvatskoj je u periodu 2007/2009. godina bilo čak devet zelenih stranaka koje su se sve međusobno borile, a nijedna nije bila poznata prosečnom hrvatskom biraču ili građaninu. I mi smo u tom trenutku shvatili da to nisu akteri koji mogu proizvesti neki društveni uticaj i smatrali smo da se u suštini treba fokusirati na autentične aktere koji se bore za javni interes, koji su izloženi različitim pritiscima, koji su spremni da se žrtvuju, koji su spremni dati svoje vreme.

To nije bilo lako, svi ti ljudi su bili na sudovima zbog različitih vrsta pritisaka, pritužbi i tužbi zbog različitih akcija. To je sve iscrpljujuće i ljudi nisu uvek bili spremni napraviti još taj idući korak – ući u politiku, jer je to trebalo nekako biti zajednička odluka. U suštini, možda je tu još jedan kritični momenat – kada se shvati da postoje ograničenja delovanja sa „ulice“, kroz proteste, da se mora ući u sistem, takoreći jednom nogom zakoračiti u institucije a drugu ostaviti napolju i tako raditi na promeni.

To je neka slika koja sada vlada da, u suštini, postoje dve noge i da se ide u promenu sa dve noge, jedna je u institucijama, u poziciji, a druga je napolju. To donosi nove izazove, jer noga koja je napolju nema taj tip odgovornosti i pritiska od građana i tu vrstu težine posla, nego je i dalje slobodna, građanska, autonomna. A druga je već stalno na udaru i u tom smislu je izazovno sprovesti sva ona predizborna obećanja.

U Srbiji je veliki broj ekoloških pokreta koji nikako da nađu zajednički jezik, zajednička opcija još nije izgledna iako svi imaju istog protivnika. Kako to prevazići?

– Bitno je da oni sarađuju. U kontekstu nekog političkog ukrupnjavanja, trebalo bi da dođe trenutak kada će početi delovati pod nekim zajedničkim imeniocem. Ali, te stvari ne možemo ubrzati. Treba proći vreme da se neki akteri pokažu da li su autentični, da li su vođeni i kojim interesima, da li su izdržljivi, da li su spremni ulaziti u neke rizike, izloženosti. Ima puno tih „ispita“ u pripremnom procesu.

Mi smo isto imali slična iskustva, gde su neke stranke kretale, zatim nestajale, u nekom trenu bi imale po 15-20 posto podrške, iduće godine ne bi postojale. Mislim da je bitno osigurati uslove za neki dugoročni razvoj, a ne nužno samo pojavljivanje i uzimanje nekih mandata.

Postoje prednosti diverzifikacije rada po različitim temama, dok god ne rade jedni protiv drugih ili tok se ne takmiče, možda je bolje da se tako subjektiviziraju različiti rukavci istog pokreta. Naravno da su građani koji žele biti reprezentovani takvim vrednostima možda nestrpljivi, ali s druge strane, onda i o njima zavisi. Mi smo sve vreme čekali da neko drugi sprovede naše ideje, a u suštini smo sve više shvatali da smo to mi ti koje čekamo. Ne može se prozivati neko zato što ne postoji, nego svako može ući u te cipele i pokušati istu stvar.

Da li imamo vremena da čekamo tih 10-15 godina koliko su čekali u Zagrebu, Beograd već sad kasni pet godina?

– Svi moramo proći te dečje bolesti, nema brzog rešenja.

Institut za političku ekologiju (IPE) je istraživačka i obrazovna organizacija koja oblikuje alternativne razvojne modele i inovativne institucionalne oblike za demokratsku političku i ekonomsku transformaciju društva. Kako stoji na njegovom sajtu, Institut se bavi savremenim ekološkim promenama kao društvenim pojavama koje smanjuju ili povećavaju društvene nejednakosti i utieču na odnose moći.

– Mi nismo neka klasična zagovaračka organizacija, prvenstveno smo usmereni na istraživanje i obrazovanje na podlozi tih istraživanja. Istražujemo ne samo zato da bi objavljivali, nego i zato da bi ta saznanja koristili u obrazovanju aktivista, razmeni između različitih istraživača iz različitih vrsta univerzitetskih ili drugih vrsta ustanova. U tom smislu, bili smo vrlo zainteresovani da se u Hrvatskoj uspostavi politička grupacija koja bi bila srodna našim idejama i koja bi delovala na tim vrednostima – rekao nam je Vedran Horvat.

Horevat je sociolog koji je u periodu od 1998. do 2004. godine radio je kao novinar i urednik Vjesnikovog web-izdanja. Od 2005. do 2015. vodio je zagrebačku kancelariju nemačke zelene političke fondacije Hajnrih Bel, a istovremeno je od 2012. bio dopisnik Green European Journala, a od 2012. do 2017. i član upravnog odbora Nacionalne zaklade za razvoj civilnog društva.

Povezani članci – Video STANAR: Genealogija političkih platformi – Teo Celakoski – Zagreb je naš! i Možemo!

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh