Storyteller: Picerija, reket i jedno „ne“ mafiji u Palermu
„Osećam se slobodno“, odgovara Roberto Kotone gotovo bez razmišljanja kada ga na kraju razgovora pitam kako se danas oseća. Posle više od sat vremena priče o reketu, mafiji i noći kada je sa bratom odlučio da dvojicu iznuđivača ne pusti dok ne stigne policija, njegov odgovor staje u jednu reč. Slobodno.
Sedimo u prostorijama Addiopizza u sicilijanskom Palermu, u prostoru koji je nekada bio konfiskovana mafijaška imovina, a danas je mesto podrške žrtvama iznude. Do te slobode Roberto nije došao brzo. Kada su on i njegova braća 1997. godine kupili piceriju u palermskom naselju San Lorenco, prethodni vlasnik im je odmah rekao da je lokal „sređen“ i da se pizzo, odnosno reket, redovno plaća lokalnoj mafijaškoj porodici. Roberto je imao 24 godine.
„Na početku smo plaćali, jer smo bili tri mlada momka. Nismo mogli da promenimo svet i mentalitet ovog grada“, priseća se.
Plaćali su oko 250 evra mesečno. Iznos, kaže, nije bio suština.
„Nismo plaćali mnogo, jer mafiji je važno da kontrolišu teritoriju, a ne da zarađuju od reketa“, objašnjava.
Za Roberta je pizzo značio da neko drugi polaže pravo na njegov posao i odlučuje da li sme da raste. Dok su mnogi preduzetnici u Palermu takvu praksu prihvatali kao cenu poslovanja, on nije uspevao da je doživi kao nešto normalno.
Čak su i praznici za njega imali drugo značenje.
„Za mene nisu postojali ni Božić ni Uskrs. Ti praznici bili su dani kada sam morao da odnesem novac tim ljudima“, kaže.
Oko 2005. prvi put je pokušao da izađe iz tog kruga. Prišao je jednom od ljudi koji je tada imao uticaj u kvartu i rekao da više ne želi da plaća. Posle pregovora, dogovoreno je da godinu dana plaćaju polovinu iznosa, a zatim da prestanu. Nekoliko godina zaista nisu plaćali.
„Bio sam uveren da smo to rešili. Ali nije bilo tako“, seća se Roberto.
Kada mafija ponovo pokuca na vrata
Ljudi iz mafijaškog kruga ponovo su dolazili. Njegov brat je pokušavao da kupi vreme, uveren da će ih policija uhapsiti. Neki jesu završavali u zatvoru, ali posle njih pojavljivali su se drugi.
Prelomni trenutak došao je u januaru 2016. godine. Dvojica muškaraca ušla su u piceriju, naručila dve pice za poneti i zatim pozvala Roberta napolje. Jedan mu je rekao da „nađe prijatelja i sredi stvar“.
Roberto je odmah razumeo poruku.
„Rekao sam mu: ‘To što mi govoriš znači da treba da plaćam pizzo?’ A on mi je odgovorio: ‘Da, dobro si razumeo’“, priča dalje Roberto.
Objasnili su mu da je porodica proširila svoje poslovanje, otvorila novi lokal i ulagala, ali da „nikoga nije pitala za dozvolu“.
-
- Detalj iz enterijera La Braciere u San Lorenzu, prve picerije porodice Kotone u Palermu. Foto: La Braciera / Facebook
„Rekao sam mu: ‘Ovo je moja kuća. Od koga ja treba da tražim dozvolu?’“, kaže Roberto, dok osetim da njegov glas i danas, dok posle toliko godina priča o tom događaju, treperi.
A onda im je ponavljao: „Ali mi smo u 2016. godini.“
Kada su dvojica muškaraca krenula od picerije prema svom malom „smartu“, Roberto je ušao unutra i rekao mlađem bratu Marčelu šta se dogodilo.
„Rekao sam mu: ‘Hoću da se upropastim.’ A on mi je, bez razmišljanja, odgovorio: ‘Idemo’“, priča Roberto. Sicilijanski izraz koji koristi značio je da je spreman da uradi ono što se smatralo opasnim – da se ne povuče.
Braća su izašla za njima, rešena da ih zadrže dok ne stigne policija. „Smart“ je bio tesno parkiran između drugih vozila, pa su Roberto i Marčelo stali sa obe strane automobila i praktično im onemogućili da odu. Roberto je tada izvadio telefon. Muškarci su mu govorili da slobodno zove koga želi, verovatno uvereni da će pozvati nekog mafijaškog posrednika.
„Uzeo sam telefon i pozvao 112“, kaže Roberto.
U početku mu nije verovala ni policija.
„Zvučalo im je nemoguće da neki trgovac iz San Lorenca zove i kaže: ‘Dođite, opkolili smo dvojicu mafijaša.’ Mislili su da je šala“, ali Roberto sa bratom se nije šalio.
Morao je da zove više puta. Na kraju je policajcu rekao: „Probudite se. Stvarno smo ih blokirali. Dođite odmah!“
Kada mu je rečeno da patrole stižu, Roberto je telefon prislonio uz uho jednog od iznuđivača. Tek tada je shvatio da je zaista pozvao 112.
Kada više nisi sam
Ulica se u međuvremenu punila ljudima. Mušterije su izlazile iz picerije, mladići iz kraja parkirali su skutere oko automobila da ne može da se izvuče, a saobraćaj je stao.
Počeo je da viče nasred ulice:
„U 2016. godini dolaze da traže pizzo od ljudi koji rade!“
Roberto kaže da je morao istovremeno da drži mafijaše pod pritiskom i da smiruje ljude oko sebe. „Bio je to kao neki pozorišni nastup. Morao sam da ih plašim, ali nisam smeo da dozvolim da situacija eskalira“, opisuje.
Jedan od iznuđivača tada je promenio ton. Dok su oko automobila stajali Roberto, njegov brat, mušterije i ljudi iz kraja, uhvatio ga je za ruku i pokušao da ga ubedi da ih pusti.
„Govorio mi je: ‘Znam da si dobar momak. Pusti me da odem. Ništa ti se neće dogoditi’“, priseća se Roberto.
Ubrzo su stigle policijske patrole i ulica, koja je nekoliko minuta ranije bila puna ljudi i skutera, odjednom je bila preplavljena policijskim vozilima. Roberto je noć završio u stanici.
„Ostali smo tamo do pet ujutru. Video sam njih dvojicu kako izlaze sa lisicama na rukama“, kaže.
Tek kasnije je saznao da zahtev nije bio povratak na nekadašnjih 250 evra mesečno. „Hteli su 50.000 evra u gotovini, celu Vilu Lampedusa i po 1.000 evra za svaki lokal“, objašnjava Roberto. Mafijaši su, dodaje, i ranije dolazili u novi lokal i već se ponašali kao da im pripada. Dok su pijuckali kafu, govorili su o svojim planovima: ovde ćemo napraviti bar, ovde diskoteku. Hteli su da Robertu i njegovoj braći uzmu sve ono što su sami napravili i izgradili.
Jutro posle hapšenja nije donelo olakšanje. U kvartu se već znalo šta se dogodilo, priča se širila gradom, novinari su zvali, a Roberto i njegova braća nisu znali kakvu reakciju mogu da očekuju. Osećali su da ih svi gledaju.
Tek tada je počela cela priča
Tada su u piceriju došli ljudi iz organizacije Addiopizzo koja se godinama bori protiv mafijaških praksi. „Pomogli su nam da shvatimo da mi nismo uradili ništa loše. Možda smo malo preterali, ali bili smo na pravoj strani“, kaže Roberto.
Njihova pomoć nije se završila te večeri. U narednim mesecima Roberto je sa ljudima iz Addiopizza počeo da rekonstruiše godine tokom kojih je mafija dolazila u njihov lokal: imena, datume, periode kada su zahtevi prestajali i trenutke kada su se ponovo pojavljivali.
„Shvatili smo da nas od 2004. do 2016. zapravo nikada nisu ostavili na miru“, objašnjava.
Posle njihovih iskaza usledila je nova policijska akcija. „Jedanaest ljudi je uhapšeno, a sa ona dva koje smo mi zadržali bilo ih je trinaest. Svi su bili na suđenju i osuđeni“, kaže Roberto.
U tome je i jedna od važnih lekcija njegove priče: hapšenje pojedinog iznuđivača ne znači da je reket nestao. Godinama su Roberto i njegova braća čekali da policija uhapsi ljude koji su im dolazili, ali bi se posle nekog vremena pojavio neko drugi. Tek kada su ispričali celu priču, mogli su da vide koliko dugo su zapravo bili deo istog kruga.
Palermo se u međuvremenu menjao. Grad u kojem je Roberto 1997. počeo da plaća reket nije bio isti grad u kojem je 2016. javno zadržao dvojicu iznuđivača i pozvao policiju. Uz rad institucija, nastajale su i mreže poput Addiopizza, koje su ljudima koji odluče da prijave mafiju pokazivale da ne moraju da ostanu sami.
Roberto je za Addiopizzo znao i pre te noći.
„Kada sam bio mlađi i plaćao pizzo, pričao sam o tome sa svima i gledali su me kao da sam Marsovac. Za mene je to bilo apsurdno, a za grad normalno“, priseća se. Kada je video mlade ljude koji su otvoreno govorili da reket ne treba prihvatiti, kaže da je prvi put pomislio: „Može.“
Danas njegova porodica ima više picerija u Palermu, ali Roberto ne želi da njihov uspeh bude vezan prvenstveno za priču o mafiji. Još pre 2016. osvajali su priznanja za kvalitet pice, a pomalo ironično se seća kako su predstavnici vlasti počeli da ih posećuju tek posle hapšenja.
„Govorio sam im: sada svi dolazite, a već dve godine dobijamo nagrade i tada nije dolazio niko“, kaže.
Javnost im je, priznaje, donela i dodatnu zaštitu, ali od otpora mafiji nisu želeli da naprave reklamu. Želeli su da ih ljudi poznaju po poslu koji rade.
Zato ga na kraju razgovora ne pitam da li se oseća kao pobednik, već kako se oseća danas, posle godina u kojima su drugi pokušavali da odlučuju koliko mora da plati, da li sme da proširi posao i od koga treba da traži dozvolu.
„Slobodno“, odgovara Roberto.
—
Tekst je preuzet sa Storyteller nezavisnog lokalnog medija iz Kulpina.
Tekst je nastao u okviru aktivnosti „Studijska poseta i praktične radionice“ ERASMUS+ projekta malih saradnji u obrazovanju odraslih projekta „Promena dolazi od medija zajednice“, koji zajedno realizuju Grupa za konceptualnu politiku iz Srbije i Italia che Cambia iz Italije.
