Italia Che Cambia: Studenti koji organizuju revoluciju u Srbiji
Grupa novinara i aktivista iz Srbije, koje smo upoznali u okviru jednog evropskog projekta, govorila nam je o izuzetnom širenju studentskog pokreta u Srbiji i koji ugrožava vlast donedavnog predsednika Aleksandra Vučića i njegovog razgranatog aparata vlasti.
Kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić 8. septembra, posle gotovo dve godine protesta, najavio raspuštanje parlamenta i prevremene izbore za 25. oktobar, studenti su već bili spremni. Već sutradan, 9. septembra, formirana je studentska lista „Studenti pobeđuju“. Za njeno podnošenje bilo je potrebno najmanje 10.000 overenih potpisa: tokom jednog vikenda prikupili su više od 70.000, a neki su na štandovima čekali u redu i po šest sati. U centru Beograda su 14. septembra doneli desetine kutija punih potpisa do sedišta izborne komisije, u pratnji hiljada ljudi koji su uglas uzvikivali: „Pobeda!“
Vučić je istog dana pokušao da umanji značaj svega toga, odbacujući ih kao „listu bez imena, bez programa, bez planova, bez ičega“. U međuvremenu su volonteri te liste išli od vrata do vrata, od sela do sela. U okviru programa „Student u svakom selu“ obišli su više od hiljadu sela i gradova i postavljali štandove na trgovima. Prema rečima aktivista, za samo dvadeset dana pokucali su na vrata 170.000 domaćinstava. Petnaest hiljada građana pozvano je da prođe obuku za posmatrače na biračkim mestima.
Kako pokret nastao u blokiranim amfiteatrima, bez vođe i bez portparola, uspeva da deluje toliko efikasno i precizno? Ko odlučuje i na koji način, ako niko nije na čelu? Kako se usklađuje rad hiljada volontera od Subotice do Novog Pazara? I ko su ti mladi ljudi koji se retko pojavljuju na televiziji, koje prethodne generacije teško razumeju, a koji danas izazivaju čoveka koji Srbijom vlada već četrnaest godina?
Pandorina nadstrešnica
Da bismo to razumeli, korisno je da se vratimo malo unazad. Sve je počelo 1. novembra 2024. u 11:52, kada se betonska nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu srušila na ljude koji su ispod nje čekali. Stanica je neposredno pre toga bila rekonstruisana u okviru Novog puta svile, programa kojim Kina finansira infrastrukturu u desetinama zemalja. U nesreći je poginulo šesnaest ljudi, ali ni dve godine kasnije niko nije pozvan na odgovornost. Sudovi su postupke protiv trinaest osumnjičenih, među kojima je i bivši ministar infrastrukture Goran Vesić, više puta vraćali na prethodne faze ili poništavali.
Za mnoge građane Srbije taj srušeni beton postao je simbol sistema u kojem korupcija i netransparentne javne nabavke vrede više od ljudskih života. Protesti su izbili gotovo odmah, ali su u početku bili tihi. Svakog dana u 11:52 ljudi su zastajali na ulicama i blokirali saobraćaj na šesnaest minuta, po jedan za svaku žrtvu. Grupa ljudi je 22. novembra, ispred Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, napala studente i profesore tokom odavanja pošte žrtvama. Prema navodima varšavskog Centra za istočne studije (OSW), bili su to organizovani članovi vladajuće stranke.
Tri dana kasnije studenti su blokirali fakultet. Za nekoliko nedelja blokada se proširila na više od dve trećine visokoškolskih ustanova u zemlji. Studenti su vlastima postavili četiri zahteva: da objave svu dokumentaciju o rekonstrukciji stanice, identifikuju i krivično gone napadače na studente i profesore, povuku optužbe protiv studenata uhapšenih tokom protesta i povećaju budžet za visoko obrazovanje za 20%. Nijedan od tih zahteva, barem u početku, nije podrazumevao pad vlade.
Novinari i aktivisti s kojima smo razgovarali ne ustručavaju se da ga nazovu „državnom mafijom“, „sistemom organizovanog kriminala pre nego političkom vlašću“.
Suočeni sa neprestano neispunjenim obećanjima vlasti i institucijama koje nisu reagovale, studenti su shvatili da oni koji su na vlasti nikada neće ispuniti njihove zahteve. Nadali su se i da će se pokrenuti zaposleni u državnim službama, od sudija i tužilaca do službenika, ali se to nije dogodilo. Zato su od maja 2025. promenili cilj: prevremeni izbori.
Sistem kojem se suprotstavljaju izgradila je Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS), na vlasti od 2012. godine. Mnogi analitičari opisuju ga izrazom state capture, „zarobljena država“: situacija u kojoj jedna stranka faktički kontroliše institucije, pravosuđe i medije i podređuje ih sopstvenim interesima, slično kao u Mađarskoj Viktora Orbana. Zoran, Branka i drugi novinari i aktivisti s kojima smo razgovarali ne ustručavaju se da ga nazovu „državnom mafijom“, „sistemom organizovanog kriminala pre nego političkom vlašću“.
Jedan od najuznemirujućih slučajeva jeste slučaj kriminalnog klana Veljka Belivuka, uhapšenog 2021. godine. Belivuk je pred sudom svedočio da je njegova grupa bila organizovana kako bi služila potrebama predsednika i da je korišćena i za zastrašivanje političkih protivnika. Vučić je uvek negirao bilo kakvu povezanost, ali je istraživački portal KRIK dokumentovao kontakte između klana i visokih policijskih funkcionera.
Ali „mafija“ na vlasti deluje i u svakodnevnom životu. Članska karta SNS-a često je ulaznica za posao u javnom sektoru ili ugovor sa opštinom, a onaj ko ga na taj način dobije ostaje vezan za stranku. Još 2017. godine posmatrači Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) ukazivali su na pritiske na zaposlene u javnom sektoru da podrže Vučića i da potom obezbede i glasove svojih podređenih, članova porodice i prijatelja.
Ko se ne povinuje, rizikuje radno mesto, ugovore i miran život. To dobro zna Jovan Nenadić, beogradski cvećar koji je podržao studente. Za tri i po godine njegovu radnju inspekcija je posetila tri puta; u tri meseca nakon što je javno izneo svoj stav – gotovo osam puta. I mediji su velikim delom pod kontrolom vlasti, a oni koji stanu uz studente plaćaju cenu kroz pretnje, zastrašivanje i fizičke napade: nije slučajno što je Srbija zemlja sa najviše napada na novinare u Evropi, u kojoj se beleži oko 14% ukupnih kršenja medijskih sloboda, iako u njoj živi približno 1% evropskih novinara.
To je iskusio čak i teniski šampion i nacionalni idol Novak Đoković: otkako je počeo da šalje signale podrške studentskom pokretu, državni mediji prestali su da slave njegove uspehe. Pa ipak, danas izgleda da čitav Vučićev aparat podrhtava pred napredovanjem studenata, iako oni nemaju ni medije, ni novac, ni političko iskustvo.
Minuciozna organizacija
„Neverovatno je da su uspeli tako brzo da se organizuju. Počeli su izbornu kampanju mnogo pre Vučića i to je sve iznenadilo. Dan nakon što je Vučić najavio izbore, studenti su u Novom Sadu već organizovali prvi skup kojim su započeli kampanju. Bilo je zaista impresivno. U retkim prilikama kada se pojave na televiziji zvuče naivno, a onda urade ovako nešto. Ponekad imam osećaj da ih mi iz starijih generacija ne razumemo.“
Branka Ćurčić, aktivistkinja i analitičarka, suosnivačica Grupe za konceptualnu politiku (GKP) iz Novog Sada, sa sve većim uzbuđenjem govori o onome što se događa u Srbiji, dok se vozimo vozom od Palerma do Kapačija. Nju i nekoliko njenih koleginica i kolega upoznao sam u Palermu, u okviru evropskog projekta „Change Comes from the Community Media (3CM)“, koji koordinira GKP.
Branka je nastanak studentske organizacije videla iznutra. U decembru 2024, nekoliko nedelja nakon početka blokada, ona i njene kolege iz GKP-a zamolili su da provedu jedan dan na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, koji je bio u blokadi kao i gotovo sve visokoškolske ustanove u zemlji. Čak je i njihova poseta, pre nego što je odobrena, bila predmet rasprave i glasanja na plenumu, skupštini na kojoj studenti donose sve odluke.
Ono što su zatekli nimalo nije ličilo na haos koji se često zamišlja kada se govori o blokadi. „Na ulazu nas je grupa zadužena za bezbednost legitimisala, uz osmeh. Unutra su prostorije bile čistije nego za vreme nastave: studenti su svakog jutra čistili pre dolaska zaposlenih, a od 22 do 7 časova poštovali su kućni red kako ne bi uznemiravali domara koji živi u zgradi.“
Ali u čemu je tajna ovako pedantne, odnosno, minuciozne organizacije? U središtu organizacione strukture je plenum, jedino mesto na kojem se odlučuje. Oko njega je sedam radnih grupa, otvorenih za svakoga ko želi da učestvuje i obaveznih da na svakoj skupštini podnesu izveštaj o svom radu. Možda je najvažnije pravilo da nema vođa ni portparola i da svaka javna izjava mora odgovarati stavu izglasanom na plenumu. U početku su studentkinje i studenti koje su govorili za televizije odbijali čak i da kažu ime i prezime, kako ih ne bi smatrali predstavnicama ostalih.
Iz ovakvog načina rada možda proizlazi utisak naivnosti koji studenti ostavljaju na televiziji. „Loše govore o nečemu što dobro rade“, sažima Zoran Gajić, takođe iz GKP-a. „Organizuju se preko plenuma, neposrednih kontakata i društvenih mreža, kako u zatvorenim grupama tako i na otvorenim kanalima, pa im tradicionalni mediji nisu potrebni ni da se obrate zemlji ni da komuniciraju međusobno.“
Ovakva struktura zajednička je mnogim blokiranim fakultetima, koji su tokom meseci izgradili pravu mrežu, takođe sa preciznim pravilima. Svaki fakultet ima radnu grupu zaduženu za odnose sa drugim fakultetima, čiji članovi učestvuju na međufakultetskim sastancima. Oni prenose odluke svog plenuma drugima, a svom plenumu donose odluke ostalih. I ovde važi opšte pravilo: niko ne govori u svoje ime, već prenosi izglasane stavove. Još u decembru 2024. godine plenumi četiri fakulteta Univerziteta umetnosti u Beogradu – likovnih umetnosti, primenjenih umetnosti, muzičke umetnosti i dramskih umetnosti – povezali su se kako bi zajednički učestvovali u javnim akcijama. Dve godine kasnije mreža povezuje više od osamdeset plenuma širom zemlje.
Upravo je ta univerzitetska mreža odabrala 250 kandidata studentske liste. Mehanizam, kako objašnjava Zoran, polazi odozdo: „Svaka kandidatura potiče iz plenuma koji je najbliži predloženoj osobi, iz njenog grada ili, ako je reč o profesoru, sa njegovog fakulteta, i taj plenum proverava njen integritet. Studenti se o biografiji i karakteru raspituju kod ljudi kojima veruju, a svako na plenumu može da predloži odobravanje kandidature ili veto.“
Uz plenume rade komisije i grupe posvećene pojedinim temama, tako da se informacije o svakom imenu proveravaju na više mesta. Potom odluka ide pred sve ostale plenume u mreži i svaki može da uloži obrazloženi veto. Dovoljno je da jedan fakultet kaže „ne“ pa da kandidatura bude zaustavljena. Jedini nepromenljivi kriterijum, prema Zoranovim rečima, jeste da kandidat nikada nije bio na rukovodećoj funkciji u nekoj stranci, ni vlasti ni opozicije.
Prema mišljenju ovog aktiviste, sistem ima određene slabosti: „Neke osobe koje su nama delovale krajnje sumnjivo prošle su“, kaže, „dok su druge, koje smo smatrali potpuno čistim, bile isključene“. Čini se da posebnu težinu imaju predrasude prema nevladinim organizacijama i organizacijama trećeg sektora: „Studenti su se od samog početka distancirali od svakoga ko je organizovan, a naročito od onih koji rade u organizacijama civilnog društva. Odbojnost prema civilnom društvu postala je opšteprihvaćen stav i rezultat je višedecenijskog omalovažavanja i klevetanja onih koji se bave ovom vrstom društvenog i političkog aktivizma.“ Prema strankama je, međutim, pristup bio blaži: isključeni su svi funkcioneri, ali ne i obični članovi i simpatizeri.
Svi u zborove!
Nastali na univerzitetima, protesti su se ubrzo proširili na naselja, preko zborova građana. Reč je o instrumentu neposredne demokratije predviđenom srpskim Zakonom o lokalnoj samoupravi, koji stanovnicima nekog naselja ili sela omogućava da se okupe, razgovaraju o problemima svog kraja i glasaju o zahtevima i predlozima koje je opština dužna da razmotri i na koje mora da odgovori.
Godinama su ovi zborovi postojali gotovo samo na papiru, sve dok u martu 2025, nekoliko dana pre velikog protesta i posle dva neuspešna pokušaja generalnog štrajka, studenti nisu objavili „Pismo narodu Srbije“ sa pozivom: „Svi u zborove!“ U pismu su svoje plenume uporedili sa zborovima, kao dva oblika iste neposredne demokratije. I jasno su rekli da ne žele, niti mogu, da predstavljaju volju svih: teret promena nije mogao da padne samo na njihova pleća.
Odgovor je stigao brzo. Prema podacima organizacije Građanske inicijative, do kraja marta 2025. već je održano najmanje 148 zborova. Samo tokom aprila istraživački centar CRTA zabeležio ih je u najmanje 339 mesta, od severa do juga zemlje. U Novom Sadu zborovi su se umrežili i na zajedničkom sajtu objavili spisak zborova svih četrdeset sedam mesnih zajednica u gradu. U Čačku je oko dve stotine ljudi okupljenih ispred gradske uprave simbolično izglasalo „smenu“ gradonačelnika i predsednika skupštine grada.
Danas su zborovi svojevrsni teritorijalni ogranak studentskog pokreta. Učestvuju u akcijama, blokadama puteva i organizovanju protesta. Pre svega, objašnjava Zoran, „smatraju se prvom linijom izbornih posmatrača“ i ključni su za sprečavanje nepravilnosti pri glasanju na lokalnim, ali i drugim izborima. Mnogi su čak osnovali posebna udruženja u tu svrhu.
Odnos sa studentima, međutim, nije sasvim ravnopravan. Strateške odluke, od liste do kandidata, i dalje ostaju u fakultetskim plenumima. Branka je to primetila još 2025. u eseju „Sadašnja budućnost Srbije“: ljudi su grlili mlade, plakali, gledali ih kao svoju decu i kao oslobodioce. Bili su više ponosni roditelji nego građani koji aktivno učestvuju. Zoran je još direktniji: „Postoje odrasli ljudi, roditelji, koji u njih polažu velike nade i prepuštaju im da vode procese u kojima ne bi ni učestvovali da nije bilo masovnog studentskog bunta.“
Protivrečnosti
Povodom prve godišnjice tragedije studenti Državnog univerziteta u Novom Pazaru, gradu na jugu sa većinskim bošnjačkim stanovništvom, prepešačili su 400 kilometara za šesnaest dana kako bi stigli do Novog Sada. Usput je nastala jedna od najdeljenijih fotografija pokreta. Nadija Delimeđac, studentkinja bošnjačke nacionalnosti iz Novog Pazara, grli Savu Nikolića, studenta srpske nacionalnosti iz Ćuprije.
Za mnoge je to bio simbol Srbije koja je, prvi put posle više decenija, koračala ujedinjena. Trideset godina nakon ratova u kojima se raspala Jugoslavija, zemlju i dalje prožimaju etničke i verske podele. Bošnjaci, najbrojnija muslimanska manjina, žive uglavnom u Sandžaku, oblasti oko Novog Pazara, i često su izloženi podozrenju. Vlast ne čini mnogo da te podele prevaziđe.
Tokom devedesetih Vučić je bio član ultranacionalističke Srpske radikalne stranke i ministar informisanja u vreme Slobodana Miloševića. Danas se u inostranstvu predstavlja kao umeren i proevropski lider, ali se u zemlji, prema mišljenju mnogih posmatrača, često služi nacionalističkom retorikom. U septembru, veče pre nego što je najavio izbore, na televiziji je u slavljeničkom tonu komentarisao sahranu Ratka Mladića, generala osuđenog za genocid u Srebrenici.
Zato fotografija dvoje studenata ima toliku vrednost. A nije ni jedina takva slika: Branka je ispričala da su, dok su studenti blokirali ulaze u Radio-televiziju Srbije, javni medijski servis, bošnjački studenti iz Novog Pazara tokom pravoslavnog Uskrsa zamenili svoje pravoslavne kolege kako bi oni mogli da proslave praznik s porodicom. Jedan srpski veteran ratova devedesetih pozdravio ih je rečima „Selam alejkum“, obećavajući njihovim roditeljima da će ih štititi, jer su sada „svačija deca“.
Ali uz te slike postoje i druge. Na trgovima se među studentima i građanima vijore srpske zastave, vide se kokarde i tradicionalne kape i odjekuje državna himna. Pokret je 17. maja 2026. objavio „Memorandum o Kosovu“, koji nekadašnju pokrajinu, nezavisnu od 2008, ali čiju nezavisnost Beograd ne priznaje, definiše kao neotuđivi deo Srbije.
„Ali danas je rat globalni kontekst u kojem svaka zemlja mora jasno da definiše svoju spoljnu politiku. Neodgovornost prema prošlosti preti da postane neodgovornost prema sadašnjosti.“
Studenti ćute i o genocidu u Srebrenici. Za novopazarskog aktivistu Fahrudina Kladničanina to je pragmatičan izbor, načinjen da se ne izgubi podrška, ali koji na kraju počinje da liči na logiku političara protiv kojih se pokret pobunio.
„Rat iz devedesetih ne može se ponoviti“, komentariše Zoran, „ali danas je rat globalni kontekst u kojem svaka zemlja mora jasno da definiše svoju spoljnu politiku. Neodgovornost prema prošlosti preti da postane neodgovornost prema sadašnjosti.“
Pobeda u vazduhu
„Svi su uvereni da će pobediti, nemaju nikakve sumnje“, kaže Zoran. To je samopouzdanje koje se prenosi s jedne osobe na drugu, gotovo kao zaraza. Pisac Malkolm Gledvel je u eseju „Small Change“ pisao upravo o tome: kako su se sit-in protesti protiv rasne segregacije u SAD 1960-ih širili iz grada u grad. U Srbiji je ta „zaraza“ poprimila oblik ogromnih demonstracija i – poslednjih nedelja – izborne kampanje od vrata do vrata.
Od najave prevremenih izbora studentska lista svake nedelje na svom sajtu objavljuje raspored obilazaka, mesto po mesto, sa satnicom. Samo tokom vikenda 3. i 4. oktobra, na primer, volonteri su obišli dvadeset četiri mesta u Vojvodini i Mačvi, ravničarskoj oblasti zapadno od Beograda. U svakom mestu postavljaju štand na trgu, a zatim idu od kuće do kuće, razgovaraju s porodicama i objašnjavaju izborni program, koji su studenti nazvali „Mi znamo kako“.
Program je, istini za volju, prilično štur i ostaje neodređen kada je reč o temama poput spoljne politike – Srbija je kandidat za članstvo u EU, ali održava bliske veze s Rusijom – i nezavisnosti Kosova. Sve će biti završeno velikim skupom u Beogradu 22. oktobra. Bez naklonjenih televizija i velikih sredstava, studenti se oslanjaju na jedino sredstvo koje im niko ne može oduzeti: neposredan kontakt s ljudima.
Entuzijazam sa trgova, međutim, moraće da bude proveren na prevremenim izborima 25. oktobra. Prema junskom istraživanju centra CRTA i Univerziteta Stanford, među onima koji su već odlučili za koga će glasati Studentska lista imala bi 44,9%, a SNS 35,7%. Istraživanje agencije Faktor plus, sprovedeno tokom avgusta i septembra i objavljeno u provladinom dnevniku Blic, pokazuje obrnut rezultat: SNS 47,2%, studenti 31,5%, uz 31% neodlučnih. Druga istraživanja ukazuju na izjednačenu trku, sa oko 40% podrške za obe strane.
Kako god da se završi 25. oktobar, nešto se u Srbiji već promenilo.
Mnogo je nepoznanica u vezi sa glasanjem. Na izborima 2023. godine, međunarodni posmatrači ukazivali su na pritiske na zaposlene u javnom sektoru, kupovinu glasova i ubacivanje dodatnih listića u glasačke kutije. Ove godine, prema Radiju Slobodna Evropa, više od 500.000 birača upisano je bez precizne adrese. Prema istraživačkom centru CRTA, ta nepravilnost prvenstveno je posledica neusaglašenosti evidencija Ministarstva unutrašnjih poslova i katastra. Mnogi aktivisti, međutim, u tome vide delovanje policije, koja bi, prema njihovim tvrdnjama, prijavljivala fiktivna prebivališta kako bi omogućila glasanje onima koji na to nemaju pravo.
Broj prijavljenih za glasanje u inostranstvu više se nego udvostručio, sa manje od 40.000 na preko 100.000, što je možda znak da je „zaraza“ prešla državne granice, ali se broj biračkih mesta povećao samo sa 81 na 93. A prvi put će se svuda glasati prema vremenu u Srbiji: u Australiji ili Sjedinjenim Državama – noću. Studenti su u međuvremenu odlučili da na izbore izađu samostalno. Više opozicionih stranaka, među kojima su Demokratska stranka i Zeleno-levi front, odustalo je od izlaska kako se glasovi ne bi rasipali, a jedna već predata lista povukla se da bi ih podržala. To je politički potez u kojem je sve stavljeno na jednu kartu.
„Ako ova opklada ne uspe“, kaže Branka, „opozicija Vučiću rizikuje da ostane gotovo bez glasa u parlamentu.“ Ali Zorana brine i suprotan scenario. Strahuje da režim možda neće priznati poraz i da će zemlju uvući u otvoreni sukob. A čak i ako preda vlast, pita se kako bi vlada sastavljena od ljudi bez političkog iskustva mogla da obezbedi poštovanje zakona dok su policija i pravosuđe i dalje u rukama stare stranke, i kako sa javnih funkcija ukloniti kompromitovane ljude iz stranke koja tvrdi da ima više od 700.000 članova. „Kako sutra uhapsiti kriminalce“, pita se, „ako su svi aparati prinude u rukama stranke na vlasti?“
Kako god da se završi 25. oktobar, nešto se u Srbiji već promenilo. Za manje od dve godine stotine naselja ponovo su otkrile zborove građana, instrument koji je decenijama postojao samo na papiru. Petnaest hiljada ljudi pozvano je da prođe obuku za nadgledanje biračkih mesta. Više od sto hiljada građana Srbije u inostranstvu prijavilo se za glasanje, više nego dvostruko u odnosu na prethodne izbore. A jedna generacija odrasla pod autoritarnom vlašću naučila je da odlučuje zajedno, na skupštinama, bez vođa i bez portparola.
—
Tekst je prenet sa web sajta partnerske organizacije Italia che Cambia. Prevod: GKP/Bilten Stanar.
Tekst je nastao u okviru aktivnosti „Studijska poseta i praktične radionice“ ERASMUS+ projekta malih saradnji u obrazovanju odraslih projekta „Promena dolazi od medija zajednice“, koji zajedno realizuju Grupa za konceptualnu politiku iz Srbije i Italia che Cambia iz Italije.
