U odbranu politike i života – slučaj Impastato Pepino
Na put sam krenuo sa Balandijeovom Političkom antropologijom (Georges Balandier) i knjigom koju do sada nisam čitao a koju autorka Debora Pučio-Den (Deborah Puccio-Den) naslovljava Mafiakraft. Mislio sam da ću stići da je pročitam pre no što krenem za Italiju, ali nisam uspeo. Da sam pročitao određena poglavlja, možda bih se bolje snašao u Palermu.
Naime, mi smo se kroz Palermo kretali mapom aktivističkog sećanja koje su nam pripovedanjem prenosili ljudi sa kojima smo se sretali i imali prilike da razgovaramo. Da sam stigao do mesta na kome se govori o slučaju Đuzepe Impastato – Pepino (Giuseppe Impastato Peppino), znao bih ko nas je posmatrao sa zidova koje smo videli i mogli fotografisati u Palermu. Ja nijednu sliku nisam napravio (a da liči na svet) i sada imam urednički i dizajnerski problem koji može postati i pravni ukoliko se odlučim na neovlaštene pozajmice sa neta. Imali smo već iskustvo sa trolovima koji štite autorska prava i njihovim advokatima koji su spremni da vas zastraše do očaja ne bi li vam isterali kintu čak i kada je vaš trud neprofitan i javno koristan.
Da stvar bude tužnija, o Pepinu mi je govorio i Andrea (Andrea Degl’Innocenti), naš saputnik i saradnik, ali ja to nisam shvatio. Spomenuo je baš njega kada mi je na pitanje kako levica gleda na antimafija pokret odgovorio da savremena borba nakon Drugog svetskog rata započinje levičarskim aktivizmom, pa je meni bio važniji zaključak da u Italiji nema prigovora radikalne klasne analitike i kritike kakva se neguje u mojoj zemlji, za koju je mafija samo jedan od načina kojim se distribuira preobraženi oblik (verwandelte Form) viška vrednosti, zbog čega i nije vredna revolucionarne borbe i vremena naših militanata.
Kada se krećeš kroz mesta kroz koja su nas naši informatori sproveli, Pepinovo lice gleda te sa plakata, sa poternica pravde, sa grafita koji slave legalitet. To je tek problematično za rigidan kritički i teorijski ukus na koji sam i sâm naviknut. Crno-bela fotografija koja prikazuje mladića, otprilike dvadesetih, raščupane kose i pogleda za koji ja ne bih rekao da je izazivački (kao što to sugeriše veštačka inteligencija), ostala je zagonetka za mene sve dok nisam došao kući. Jednostavno, nije bilo prilike da pitam, niti hrabrosti, budući da italijanski ne govorim a ni moj engleski nije dovoljno dobar. Može mi se dogoditi da mi ljudi odgovore na pitanje, ali da ja to ipak ne razumem. Nisam ni od onih koji se u realnom vremenu informišu uz pomoć smart-interneta o onome što govore njihovi „sagovornici“.
Debora Pučio-Den (u nastavku teksta samo Debora) ima čitavo poglavlje posvećeno njegovom slučaju, a Mafiakraft je zanimljiva i važna knjiga baš zato što se u njoj obrađuje problem imenovanja mafije koji za ishod nema definiciju njenog pojma, već deskripciju i genealogiju akcija i borbe protiv nje – borbe protiv delovanja onih koji ćutanjem pružaju otpor mislivosti onoga što i sami kao ljudi misle. Štaviše, ti ljudi su spremni da nas navuku da kulturalizujemo njihovo ponašanje i u tome nas ohrabruju: „mafija je suština sicilijanske duše i karaktera“.
Borba protiv takvog ćutanja, frustrirajućeg i zastrašujućeg istovremeno, nedvosmisleno nas dovodi pred politiku jer i zakon, legalitet, samo zahvaljujući njoj može završiti iza rešetaka. Nama je to danas poznatije nego ikada ranije, ali je i dalje potrebna politička odlučnost da se pohapse oni koji su zakonima zaštitili svoje kriminalno i više nego dobro organizovano delovanje. Po mom mišljenu, a preuzeo sam ga od jednog italijanskog novinara čije sam ime zaboravio, Srbija nema mafiju, već njenu ulogu obavlja država – njena služba i aparati prinude. U tome je razlika između nas i ljudi koji se u Italiji bore protiv mafije. Mafija u Italiji danas menja oblik i način delovanja, možda korupcija više ne ulazi spolja, već se, kao i kod nas, širi iz vlasti, iz samog sistema vladanja i upravljanja. Možda nam se Italija približava i možda se ploče političkog poretka menjaju sa geopolitičkim tektonskim pomeranjima pa se iznova u centru sveta događa ono što je započelo i isprobano na njegovoj periferiji, ali to je pitanje koje još nismo u stanju ni da formulišemo kako treba.
Đuzepe Impastato, za prijatelje Pepino, vlastito je ime nečega što ostaje otvoreno za mišljenje.
Đuzepe Impastato, za prijatelje Pepino, vlastito je ime nečega što ostaje otvoreno za mišljenje. Mogli bismo reći da je njegovo ime mesto ukrštanja aktivizma i novinarstva, na način koji nam je takođe blizak i koji smo na putu u nekoliko navrata pokušali da problematizujemo.
Ukratko: Đuzepe „Pepino“ Impastato (1948–1978) bio je sicilijanski novinar, radio-voditelj i aktivista radikalne levice iz Činizija, mesta u blizini Palerma, potekao iz porodice povezane s mafijaškim okruženjem. Uprkos tome, javno je raskinuo s tim svetom i kroz politički rad, lokalne inicijative i slobodnu, samofinansiranu stanicu Radio Aut otvoreno denuncirao veze Cosa Nostre, lokalne politike, biznisa i trgovine drogom; u satiričnoj emisiji Onda Pazza a Mafiopoli posebno je prozivao šefa lokalne mafije Gaetana Badalamentija. U noći između 8. i 9. maja 1978. otet je, ubijen i njegovo telo postavljeno uz železničku prugu kod Činizija uz eksploziv, kako bi se zločin prikazao kao samoubistvo ili neuspešan teroristički napad. Istog dana je u Rimu dojavom pronađeno telo Alda Mora. Nakon dugotrajnog prikrivanja i pogrešno vođene istrage, italijansko pravosuđe je utvrdilo mafijaški karakter ubistva: Badalamenti je 2002. osuđen na doživotni zatvor kao nalogodavac, a Vito Palacolo (Palazzolo) je osuđen kao izvršilac.
Tek po povratku saznajem detalje u vezi sa ovim, već istorizovanom slučajem, i ono što sledim kao parabolu je zapravo lajtmotiv političkog aktivizma. Reči koje nakon ubistva pronalaze napisane među njegovim papirima u stanu tetke sa kojom je živeo predstavljaju aktivistički klasik, jazz standard aktivističkog raspoloženja sažet u iskazu: „razmišljam o napuštanju politike i života“. Ta rečenica, tačnije njen deo, pojavljuje se najpre u Il Giornale di Sicilia, nedelju dana nakon tragičnog događaja. Novinari su u saradnji sa policijom rekontekstualizovali i rasturili sadržaj pisama napisanih godinu dana ranije, inspirisanih političko-aktivističkom krizom i razočarenjem koje ulazi u opis rada i delovanja svakoga ko se zaista bavio politikom: politikom kao čovek s ljudima. Sukob na Pepinovoj levici je posebna priča tog vremena i takođe ga je lako preslikati na našu situaciju i vreme, ali to bi podrazumevalo duži tekst od ovoga. Pepinov angažman, refleksije i samokritike koje je zapisivao, zloupotrebljen je i iskorišćen kao alibi za ubice koje se bave politikom drugačije od njega. Cosa Nostra ima svoj način uticaja na političke odluke i zbivanja, i na bezbednoj je distanci od svakog mogućeg razočarenja u ljude. Mafija ljude ubija kada joj stanu na put ili iznevere njena očekivanja.
Prepričaću vam ukratko šta piše u knjizi Mafiakraft: Đuzepe Impastato i njegovi drugovi preuzeli su na sebe zadatak da raskrinkaju mafijaške ličnosti i aktivnosti. Delili su letke, štampali novine, lepili po zidovima plakate i pokrenuli svoju radio stanicu, veoma popularan aktivistički medij toga vremena. Stanovnici Činizija su do tada možda i mogli da se prave da ne vide i ne čuju, ali to više nije bilo moguće kada su Impastato i njegovi prijatelji u svojim lecima mafijaše nazvali pravim imenom. Dokumentovali su štetu nastalu mafijaškim aktivnostima putem fotografija i javno govorili na Radio Autu o disfunkcionalnoj lokalnoj administraciji. Razoktrivali su intrige u samom srcu opštinskog veća Činizija, kojem su dali nadimak „Mafijopoli“. Ali ono što će Pepina koštati života, bilo je ismevanje takozvanih „ljudi od časti“, ruganje njihovoj navodnoj veri u Boga i vređanje kojim je prljan njihov najdragoceniji oblik simboličkog kapitala: čast. Impastato je viđen kao drznik i agresor jer se smatralo da su optužbe izraz nasilja nad „časnim ljudima“ i napad na njihov ugled.
Skandalizacija još uvek nije i politička akcija, ali i to je bilo dovoljno da se mafija odluči na ubistvo. Impastato je prekršio pravilo omerte, a on je dobro znao da razotkrivanje određenih skandala može u očima zajednice kojoj pripada predstavljati veću krivicu od samih skandala. Badalamenti, Vito Palaco i drugi mafijaši iz Činizija bili su izloženi mogućem preziru zajednice, ali to se nije dogodilo. Situacija se okrenula protiv Pepina i ekipe, te su oni postali „skandal“ svojih porodica i komšija. Impastato je označen kao „ludak“, a o tom proglašavanju ludim ćemo i sami imati prilike da slušamo u prostorijama Adiopizzo, u kojima nam je Roberto Cottone ispričao svoju priču, ali više o tome čitaćete u tekstovima koji su još u pripremi. Pepinovi drugovi su nazvani sfardati (nešto kao klošar, bednik, prosjak ili gubitnik – svakako ne ugledan kao mafioso), a nakon njegove smrti, njegove prijatelje i rođake koji su želeli da budu saslušani kao svedoci, policija je otpisala kao saučesnike u terorističkom aktu. Od samog početka istrage policija je odbacila mogućnost ubistva i pretresla Impastatovu kuću u nadi da će pronaći dokaze o njegovim navodnim terorističkim poduhvatima. Sedamdesetih godina prošlog veka optužba za terorizam često je odmah potezana da bi se kvalifikovali napadi i pokušaji atentata, da bi se tek kasnije ispostavilo da su to bila dela koja je izvršila mafija. Kada je policija pronašla pismo u kojem je mladi aktivista izrazio svoje mladalačko i baš zbog toga duboko političko razočaranje, beležeći misli koje su mogle zazvučati suicidno, panduri su smatrali da su potvrdili svoju hipotezu i zatvorili predmet. Bila je to uobičajena rutina okretanja glave od mafijaškog zločina. Dosluh između mafije i politike kao nečeg normalnog stav je kojeg su se držali i sudije i drotovi, za koje bi pokretanje istraga protiv mafije bilo jednako nezamislivo koliko i nemoguće. U to vreme još nije bilo pravnih instrumenata koji omogućuju inkriminaciju mafijaškog udruživanja, no savez vlasti i kriminala će i to nadživeti. Izveštaj koji je objavio komesar Činizija mogao je tako – kao i u mnogim drugim mafijaškim slučajevima – označiti kraj istrage.
Vezu između politike i mafije moramo i konceptualno raskidati, iako se ona iznova stvara empirijskim povezivanjem policije i mafije.
Vezu između politike i mafije moramo i konceptualno raskidati, iako se ona iznova stvara empirijskim povezivanjem policije i mafije. Tako, na primer, policija za Žaka Ransijera nije isto što i politika. Ako ideologija poziva i proziva, interpelira individue u subjekte i privodi mestu koje treba da zauzmu u distribuciji položaja i pozicija u društvu, policija nam poručuje da okrenemo glavu, da ne gledamo jer se i nema šta videti, a mi sada možemo zaključiti da je sama policija u režimu omerte jer odvraćanje pogleda prethodi ćutanju. Imamo za to i našu situaciju kao primer: slučaj ubistva u restoranu na Senjaku je uverljiv primer prikrivanja zločina u kome učestvuje policija iako je optužnica personalizovana i sada je pod njom (krivično delo neprijavljivanja krivičnog dela) samo, u tom trenutku, načelnik beogradske policije, a danas svoj zamenik, pošto je u njegovom pritvoreničkom odsustvu funkciju načelnika obavljao njegov zamenik. Politika je za Ransijera, za razliku od policije, isključivo stvar demokratije. Demokratija, kako kaže, nije tek vrsta političkog režima, već je sam režim politike demokratija. Jednostavno rečeno: politika je demokratija – ili je nema. U terminima koje mi koristimo (Sylvain Lazarus) to se može izraziti i ovako: politike ima samo kada je na strani ljudi i kada je ona na distanci prema vlasti i državi. To je nešto što se još uvek teško prihvata i za šta najveću odgovornost snosi akademski živalj koji konceptualizuje političku inteligenciju i poput policije odvraća pogled ljudi od politike. Kada se tome pridruže druge snage u društvu, sa svojim pretenzijama na vlast, dobijamo poredak depolitizacije koji se sprovodi iz same vlasti. Ali to je duža priča.
Policija i mafija nisu nužno morale deliti formalni plan da bi proizvodile isti učinak. Dovoljno je bilo da policija prihvati mafijaški način insceniranja mesta zločina i da se prema njegovim tragovima odnosi kao prema istini. Policijsko odvraćanje pogleda prethodi ćutanju, ali u ovom slučaju ona nije samo ćutala – ona je određivala gde treba gledati. Usmerila je pogled na eksploziv, navodni terorizam i Pepinov rukopis, a udaljila ga od prebijanja, krvi, nalogodavaca i mafijaškog motiva. U tom smislu policija postaje deo režima omerte. Ne zato što nužno ništa ne zna, već zato što svojim autoritetom proizvodi granicu između onoga što se sme videti i onoga što treba prevideti.
Kontraistraga Pepinovih prijatelja bila je politički čin. Oni nisu samo branili uspomenu na mrtvog druga. Preuzeli su uloge istražitelja, novinara, veštaka i tužilaca onda kada institucije nisu htele ili nisu umele da ih preuzmu. Transparent na mestu ubistva bio je konkurentski zapis. Natpis „Đuzepe Impastato je ovde ubijen od mafije“ nije bio samo izraz žalosti, već pokušaj da se na mestu zločina uspostavi drugačija verzija događaja, suprotna policijskom izveštaju. Kamen poprskan krvlju postao je protivtrag. Dok je zvanična verzija mesto zločina čitala kao scenu neuspelog bombaškog napada, aktivisti su ga čitali kao mesto premlaćivanja, insceniranja i prikrivanja. Pepino je najpre ubijen kamenom, a potom vezan za prugu sa eksplozivom kojim će biti raznesen.
Od tog trenutka postoje dve istrage. Jedna je institucionalna i ona se zatvara; druga je građanska, politička i javna, koja će se u više navrata otvarati. Istina nije jednostavno pronađena u arhivu: morala je biti politički proizvedena, branjena i dokazivana.
Umberto Santino, Pepinov prijatelj, aktivista, pravnik i istraživač, u tom procesu je imao ulogu treće figure. Porodica i prijatelji imali su moralni zahtev, a Dokumentacioni centar „Giuseppe Impastato“, koji osniva Umberto Santino, pretvorio je taj zahtev u dokumentaciju, pravni argument, javnu kampanju i dugotrajan pritisak na institucije.
Moral i politika imaju složen odnos, naročito iz ugla politike. Za moral je manje više jasno da politika mora biti etična, ali za politiku to nije uvek tako jasno. Iz perspektive ljudi taj se čvor morao razvezati tako da se pravda i zakon uvedu u igru, a sud suprotstavi korupciji i kriminalizovanoj policiji.
Santino nije samo tumačio slučaj; učestvovao je u promeni njegovog statusa. Njegov rad je pomogao da se događaj prevede iz lokalne sumnje u javnu aferu, a potom iz afere u pravni predmet. Centar je istovremeno bio arhiv, laboratorija i politička organizacija. On je prikupljao dokumente, čuvao sećanje, proizvodio publikacije i pomagao porodici da istraje u pravnom postupku. Istraživački i politički rad ovde nisu suprotstavljeni, već međusobno zavisni. Spoznajna ekspertiza se demokratizuje i otvara put političkoj istrazi koja je na strani ljudi, organizacija civilnog društva, koje će od tog vremena preuzeti mobilizacijsku inicijativu javnosti u borbi protiv mafije. Ono što sebi dugujem je povratak u Palermo i poseta ovom Centru, u nadi da ću i pre toga od njega dobiti dozvolu da objavim Pepinove fotografije (digitalne slike) za potrebe objavljivanja ovog teksta.
Slučaj Impastato pokazuje da se pravo ne pojavljuje automatski kao suprotnost mafiji. Da bi pravosuđe moglo da deluje, najpre su morali biti proizvedeni politički pritisak, javna pažnja, dokumenti i nove pravne kategorije. „Promena svesti“, odnosno stava javnog mnjenja morala je biti politički artikulisana i za to su zaslužne organizacije civilnog društva, organizacije na strani ljudi i za ljude.
Ali u društvu kakvo je sicilijansko, prelaz sa osvete na pravdu nije samo promena ponašanja, već promena posrednika. Porodica koja je pripadala svetu omerte odbacila je privatnu osvetu i obratila se sudu. Time je država dobila ulogu koju su ranije imali „ljudi od časti“ iz mafijaškog sveta. Njih će se nazvati „ljudima od mira“. Felićia Bartolota Impastato (Felicia Bartolotta Impastato), Pepinova majka, nije samo tražila kaznu za ubice. Tražila je da se sačuva čast njenog sina i da njegovo ime ne ostane povezano sa terorizmom i sramotom. Pravda je u njenom govoru istovremeno pravna, moralna i statusna obnova.
Antimafijaško pravosuđe je u lokalnom imaginarnom jeziku preuzelo ulogu „ljudi od časti“. Sudija Kinići (Rocco Chinnici), a potom Falkone (Giovanni Falcone), ne pojavljuju se samo kao predstavnici države. Oni se u porodičnom sećanju pojavljuju kao ljudi koji imaju integritet, štite slabije i vraćaju ugled onome kome je oduzet. To je stvorilo strukturalnu sličnost između mafije i države, ali ne i njihovu moralnu istovetnost. I mafija i pravo imaju pravila, sankcije, unutrašnje tribunale i autoritet. Razlika je u tome što antimafijaško pravo pokušava da vrati monopol na pravdu javnoj instituciji, dok mafija taj monopol privatizuje.
Falkone je važan jer je promenio način na koji se mafija može pravno misliti. Ona više nije posmatrana kao zbir nepovezanih ubistava i pojedinačnih prestupa, već kao organizacija sa strukturom, hijerarhijom i sistemom odlučivanja. Slučaj Impastato bio je deo tranzicije od moralne tvrdnje ka pravno dokazivoj konstrukciji. Rečenica „ubila ga je mafija“ morala je da se prevede u pitanja o klanu, nalogodavcu, izvršiocu, odgovornosti i lancu odlučivanja.
Zakon Ronjoni–La Tore (Legge Rognoni-La Torre) otvorio je mogućnost za novu vrstu procesuiranja. Uvođenje mafijaškog udruživanja kao krivičnog dela omogućilo je da se mafija ne tretira samo kao zbir pojedinačnih ubistava, već kao organizacioni poredak. Ipak, zakon sam po sebi nije bio dovoljan. Bez znanja o unutrašnjem funkcionisanju Cosa Nostre, bez pentita (pokajnika), bez antimafijaških tužilačkih timova i bez istraživačkog rada, pravna norma bi ostala prazan instrument. Slučaj je pokazao i granice države. Čak i kada je bilo jasno da je Impastato ubijen zbog mafijaškog delovanja, dugo nije bilo moguće individualizovati krivičnu odgovornost. Znati da je zločin mafijaški nije isto što i dokazati ko je naredio ubistvo.
Istina je zato dolazila u fazama. Najpre je Pepino prestao da bude terorista a tek kasnije su imenovani počinioci i nalogodavci. Rehabilitacija sećanja prethodila je punoj pravnoj odgovornosti. Pepinov slučaj je „desingularizovao“ žrtvu. On više nije bio samo jedan mrtvi mladić iz Činizija. Njegov slučaj je povezao druge žrtve, antimafijaške grupe, novinare, sudije i građanske inicijative. Od pojedinačnog slučaja nastala je politička afera. Afera, prema Deborinim rečima, nastaje kada privatna nepravda postane javno pitanje, kada dobije aktere, dokumente, konkurentske interpretacije i institucionalni prostor. To je možda najvažniji doprinos odlomka iz Mafiakrafta čije čitanje upravo dovršavam. Knjiga ne prikazuje slučaj samo kao istoriju mafijaškog ubistva, već kao istoriju preobražaja jedne smrti u javni predmet, politički problem i pravno pitanje.
Kod nas nema mafije jer državni aparati prinude štite organizovani kriminal, ali nema ni organizacija civilnog društva u koje građani veruju.
Pepino nije samo junak zato što je bio hrabar. On je junak zato što je pokušao da promeni režim vidljivosti: da ono što svi znaju, ali niko ne izgovara, postane javno, čujno i politički relevantno. Ali njegov status junaka mora ostati problematičan. Ako se svede na portret na plakatu, može se izgubiti njegova radikalna politička pozicija. Ikonizacija može biti nastavak pacifikacije. Dok je živ, Pepino je bio neugodan, radikalan i provokativan; nakon smrti može postati prihvatljiv, lišen konflikta i prilagođen institucionalnom jeziku legaliteta. Rekuperacija je mehanizam institucionalizacije koja za rezultat ima upisivanje u državu mišljenja koje je nastalo na distanci u odnosu na nju. Ta distanca je bila neophodna da bi se stvorio drugačiji normativni sklop, takav da je obračun sa mafijom postao moguć. Ali isto tako, potrebno je umeti zatvoriti, zaključiti jednu politiku, što nije isto što i zatvaranje slučaja kakvo policijska i sudska istraga može napraviti. Saturacija jedne politike znači otvaranje mogućeg za nas, u ovom trenutku i na mestu na kome mi politički mislimo i delujemo.
Zato portret na zidu treba čitati dvostruko. On je znak pobede sećanja nad brisanjem, ali i znak mogućeg pripitomljavanja političkog lika. Pitanje nije samo zašto se Pepino danas slavi, već šta je iz njegove borbe uklonjeno da bi mogao biti slavljen. Moramo postaviti pitanje šta se za nas zatvara kada se zadovoljimo slavom i pobedom i šta se otvara kada sami zatvorimo jednu borbu da bismo otpočeli novu i našu.
Takva pitanja po logici političkog mišljenja opterećuju saznajno upoređivanje srpske i italijanske situacije i odnosa civilnog društva prema državi. Isto se može reći i za novinarsku organizacionu i političku intelektualnost jer se i novinari, kada su nezavisni, upisuju u registar civilnog društva. U Italiji je vodeću ulogu u borbi protiv mafije preuzelo civilno društvo – nakon partijskih organizacija koje su nasledile seljačke kooperative – i to je neuporedivo sa srpskom situacijom. Kod nas nema mafije jer, kao što sam rekao, državni aparati prinude štite organizovani kriminal, ali nema ni organizacija civilnog društva u koje građani veruju. Od samog početka, devedesetih, neguje se mržnja prema civilnom sektoru i danas se ona, među mladim ljudima, studentima, tretira kao nešto prirodno i samorazumljivo. Da to nije samo spekulativna lamentacija nad sosptvenom sudbinom – sudbinom aktiviste civilnog društva – dokazuju nedovosmislene političke izjave koje potpisuje studentski pokret, čiji je ključni operator političkog mišljenja „ograđivanje“. Zašto i to ne reći otvoreno?
—
Tekst je nastao u okviru aktivnosti „Studijska poseta i praktične radionice“ ERASMUS+ projekta malih saradnji u obrazovanju odraslih projekta „Promena dolazi od medija zajednice„, koji zajedno realizuju Grupa za konceptualnu politiku iz Srbije i Italia che Cambia iz Italije.
