ANALIZE  Branka Ćurčić Objavljeno: 29. 09. 2026.

Novinarstvo koje se ne miri, ljudi koji ne odustaju: O studijskoj poseti Italiji

Kakvim se novinarstvom bavimo i koje pristupe problemu o kojem izveštavamo negujemo, bilo je jedno od nosećih pitanja na koje smo tražili odgovore tokom sedmodnevnog boravka u Italiji. Bila je to prilika za aktivnu diskusiju i razmenu ideja i praksi o konstruktivnom i solutions novinarstvu koje neguje mreža italijanskih novinara u okviru kolektiva Italia che Cambia, sa kolegama iz Srbije, novinarima lokalnih medija zajednice, čiji se rad može obuhvatiti sintagmom – novinarstvo u konfliktnom okruženju. Naš cilj je bio unapređenje sopstvenih praksi izveštavanja o lokalnim inicijativama ljudi koji se organizuju da bi menjali i unapređivali svoje životno i radno okruženje kroz društvene, političke i ekološke akcije. Kako izgleda novinarstvo koje se piše iz zajednice, o zajednici, i to na senzibilisan način koji nije afirmativan per se, ali ni isključivo kritički, nastojali smo da reflektujemo tokom „Studijske posete i praktičnih radionica“ u okviru Erasmus+ projekta Promene dolaze iz medija zajednice, koji zajedno vode Grupa za konceptualnu politiku (GKP) iz Srbije i Italia che Cambia (ICC) iz Italije.

Prva stanica: zadrugarska Venecija

Iz Srbije nas je krenulo šestoro – novinarke i novinari iz pet medija zajednice: Storyteller iz Maglića, INmedija iz Inđije, Razglas.news, Autonomija portal NDNV-a, i Bilten Stanar, glasila GKP-a iz Novog Sada. U duhu projekta, negujući principe „zelenog“ ekološkog putovanja, u Veneciju smo stigli noćnim autobusom. Već je prvi susret sa angažovanim građanima u ovom gradu otvorio nove perspektive, sasvim drugačije od Venecije kao grada turizma. Zahvaljujući susretu sa Massimom Rennom i Patriziom Belletti iz La Cooperativa il Filò, stekli smo sliku o inicijativama ljudi koji se zalažu za principe solidarne ekonomije u ovom gradu. Ova zadruga je deo mreže AERES – Venezia per l’AltrA Economia koja postoji od 2008, osnovana na inicijativu grada Venecije, a koja danas okuplja etički orijentisana preduzeća, zadruge, fondacije i neformalne grupe koje rade u mnogim domenima: od organske proizvodnje do etičkog bankarstva.

 

La Cooperativa il Filò je etička zadruga koja posluje od 1989. godine, spajajući projekat socijalne inkluzije i zapošljavanja sa zanatstvom i međunarodnim partnerstvima zasnovanim na principima pravedne trgovine (fair-trade). Nakon zajedničke ture kroz istorijsku Veneciju koja je više ličila na urban drifting nego na turistički obilazak, imali smo priliku da posetimo jednu od njihovih fair-trade prodavnica ispunjenih proizvodima nastalih različitim putem od uobičajenog, komercijalnog. Kupiti kreativne proizvode u ovom butiku znači i menjati odnos prema konzumerizmu, jer iza svakog od njih stoji ono što su naši domaćini nazvali prostorima mogućnosti, otpora i solidarnih ekonomija. Ono što nas je zainteresovalo jeste pristup community designa kojim se dizajn proizvoda koristi kao alat za rad sa marginalizovanim pojedincima vraćajući im dostojanstvo i transformišući ih iz isključenih u aktivne stvaraoce vrednosti za zajednicu. Umesto prostora Venecije kao pukog suvenira i njenih stanovnika kao dela scenografije, Massimo i Patrizia su nam predstavili multidimenzionalnost grada kroz njihov napor da uspostave urbanu civilnu konstelaciju zajednica koje međusobno komuniciraju kroz etičke, solidarne i socijalne mreže, otvarajući nove perspektive, mogućnosti i imaginacije. A naše perspektive su počele da se menjaju i dodatnim uvidom da su zadruge, odnosno, kooperative, vrlo važan i razvijen deo života i rada ljudi u Italiji, duge istorije ali i sadašnjih, novih oblika ovog načina organizovanja.

Druga stanica: Sicilija koja se menja

Sledećeg jutra smo krenuli vozom duž cele teritorije Italije, od njene gotovo najsevernije do najjužnije tačke – od Venecije do ostrva Sicilija i grada Palerma. Ovaj dugi, petnaestosatni put imao je dve pauze: presedanje u Napulju iz brzog voza za koji se ispostavilo da takođe može da kasni, u intercity kojim smo doživeli i predah i jedinstveno iskustvo kada se ukrcao na brod koji nas je prevezao sa kopna, iz Kalabrije, na Siciliju. Pored unikatnog doživljaja, ovom atrakcijom je istovremeno započelo naše uvođenje u društveni kontekst Sicilije. Most preko Mesinskog tesnaca je italijanski Skadar na Bojani – svaka vlada je želela da ga izgradi, ali ni jedna do sada to nije uspela da uradi. Razlozi su brojni i kao prvi se navodi problematika izuzetno trusnog i zemljotresima podložnog terena, tzv. tektonskog rova nastalog pomeranjem Afričke i Evroazijske tektonske ploče. Kao drugi razlog najčešće se navodi njegova finansijska zahtevnost, a nikako zanemarljiv nije ni strah od korupcije i uplitanja mafije koja ima tradiciju učešća u infrastrukturnim projektima u Italiji. I upravo ta činjenica je predstavljala naš ulaz i inicijalnu tačku boravka na Siciliji.

Nedostatak infrastrukture je jedna od stvari koje Siciliju čine „globalnim jugom“ ne samo Italije već i Evropske unije, i koje gotovo pet miliona stanovnika ovog ostrva drže na granici siromaštva. Zato je dugo na delu bila praksa napuštanja Sicilije u potrazi za većim ekonomskim mogućnostima. Kroz sasvim lično iskustvo, o tome nam je pričala Elisa Cutuli, urednica Italia che Cambia Sicilia, na prvoj radionici koju smo održali. Krajne personalizovanom pričom, ona je uspela da nas uvede i u sicilijanski društveni kontekst i u prakse ove mreže novinara. Kao i veliki broj Sicilijanaca, Elisa je u jednom trenutku otišla sa Sicilije, a zatim se vratila i danas živi i radi u Kataniji. Taj povratak joj je otvorio potpuno drugačiju perspektivu na okruženje u kom je odrasla – na ljude, njihove inicijative, priče koje je ranije, dok je bila deo tog sveta, jedva primećivala. Upravo se iz tog ugla najbolje razume njena praksa – ona beleži iskustva i prakse ljudi na Siciliji koji pronalaze nove mogućnosti i načine da na njoj ostanu, žive i rade, kao i njihove invencije kojima to postižu. To je, kako je objasnila, i način da se pokaže da postoje mogućnosti tamo gde se stereotipima tvrdi da posla nema.

Oni predlažu da se finansira otvaranje radnih mesta zasnovanih na stvarnim potrebama lokalne zajednice, odnosno, stvaranje poslova koje ljudi zaista žele i za kojima imaju realnu potrebu.

Kao ilustraciju takve inicijative, predstavila nam je mrežu o kojoj je izveštavala – Patto per Restare (Pakt za ostanak), koju je pokrenulo šezdesetak sicilijanskih organizacija s ciljem da se izgrade uslovi za ostajanje na ostrvu, boreći se protiv depopulacije i odlaska mladih ljudi. Mreža je Regionalnoj skupštini Sicilije ove godine predala predlog zakona pod nazivom „Sicilia Zero Disoccupazione“ (Sicilija bez nezaposlenosti) – dokument, koji, umesto peticije, nudi konkretan operativni model inspirisan francuskim projektom Territoires Zéro Chômeur de longue durée ili Područja sa nultom nezaposlenošću. Polazna ideja je jednostavna: na Siciliji ne nedostaju ljudi sposobni da rade, već kanali koji bi ih povezali s potrebama sopstvene teritorije. Oni predlažu da se finansira otvaranje radnih mesta zasnovanih na stvarnim potrebama lokalne zajednice, odnosno, stvaranje poslova koje ljudi zaista žele i za kojima imaju realnu potrebu.

Ovo je samo jedna od preko 4.000 inicijativa građana o kojima Italia che Cambia izveštava i koje zauzimaju mesto na njenoj obrnutoj mapi Italije, gde se jug i Sicilija nalaze na vrhu, a sever na dnu. Okretanjem geografskog prikaza želeli su da promene uobičajenu percepciju stvarnosti i simbolički oslobode jug Italije nametnutih narativa o večitoj krizi i inferiornosti. Naš boravak i upoznavanje konteksta su dokazali da ta gesta ima svoj efekat.

Putovanje u putovanju: Anti-mafia pokret 2.0

Želeli smo da vidimo kako izgleda kada se strah i duboko ukorenjena apatija transformišu u organizovani otpor odozdo.

Pored rada i razmene sa novinarkama i novinarima iz Italia che Cambia, naš cilj je bio da upoznamo neke od inicijativa koje se nalaze na mapi i u mreži ove organizacije. Za nekoga ko dolazi spolja, postojanje mafije u Italiji, a posebno Cosa Nostre, danas često deluje kao kulturalizovana prošlost, mitologizovana kroz filmove i bezbedno odvojena od savremene realnosti. Međutim, naša motivacija da se upoznamo sa radom pokreta Addiopizzo proizašla je upravo iz saznanja da mafija nije nestala, već je samo promenila metode, baš kao što se menjaju i oblici pritiska na društvo u Srbiji. Želeli smo da vidimo kako izgleda kada se strah i duboko ukorenjena apatija transformišu u organizovani otpor odozdo. U društvu kao što je naše, gde su civilno društvo, građani, aktivisti i lokalni preduzetnici izloženi institucionalnim ucenama i nasilju sistema, primer Addiopizza predstavlja veliku inspiraciju.

Aktivna već 22 godine, ova mreža čini deo anti-mafia pokreta 2.0, koji je usledio nakon institucionalne borbe upravo protiv sicilijanske mafije početkom devedesetih godina XX veka. Ono što je ova mreža pokazala je da se zakon tišine (omerta) i prividne nemoći pred mafijom ruše međusobnom solidarnošću. Želeli smo da razumemo njihov model „kritičke potrošnje“ (Consumo critico) – koncept gde građani svojim novcem štite privrednike koji su rekli „ne“ iznudi i plaćanju reketa mafiji, izraženo kroz slogan: „Plaćam one koji ne plaćaju“ (Pago chi non paga). Pitanje se postavilo da li se ta vrsta ekonomske solidarnosti i građanske hrabrosti može primeniti u našem atomizovanom i polarizovanom kontekstu.

Naše „putovanje“ kroz ovaj pokret započelo je Palermo No Mafia turom, koje je za nas organizovala društvena zadruga alternativnog turizma – AddioPizzo Travel. Tročasovna šetnja je započela ispred stepenica Teatra Massimo, amblematičnog mesta romantizovanog prikaza mafije iz filmova Kum, ali odmah se odvajajući od te slike kroz stvarnu priču o snažnom i decenijama dugom uticaju mafije na rekonstrukciju upravo Teatra Massimo, kao ključnog mesta kulture i otpora mafiji. Ovo vođenje kroz stvarnost grada omogućilo nam je da detaljno upoznamo istorijski aspekt delovanja mafije na Siciliji, slojeve nasilja, straha i ćutanja, ali takođe i otpora ljudi koji danas oblikuje svakodnevicu Sicilijanaca. Hodali smo istim ulicama kojima prolaze ljudi čije je priče tek trebalo da čujemo.

A onda smo ih i čuli, na susretu u sedištu organizacije – Comitato Addiopizzo, prostorijama koje su nekada pripadale mafiji, a zatim su joj oduzete i dodeljene civilnom društvu. Imali smo priliku da čujemo svedočenje jednog preduzetnika, Roberta Cottonea, vlasnika picerije, koji je uspeo da se izbori da ne plaća reket mafiji, a zatim smo razgovarali i sa članom mreže koji dugo radi s ljudima koji se odluče da prijave ucene. Taj deo razgovora je bio najteži trenutak čitavog puta. Roberto je, pričajući o godinama straha i pritiska pod kojima ljudi žive pre nego što odluče da progovore, u jednom trenutku jedva zadržavao emocije, a zajedno sa njim i mi. A dostojanstvo koje je zadržao predstavlja pravu ilustraciju slogana celokupnog pokreta: „Ceo narod koji plaća reket je narod bez dostojanstva“.

Addiopizzo je pokret koji već dve decenije stoji uz one koji odbijaju da plaćaju pizzo, reket koji se mafiji vekovima davao kao cena „zaštite“ a zapravo kontrole ljudi i teritorije, i pomaže im pravnom i psihološkom podrškom kroz ceo proces, od prve odluke da progovore do suda. Nekada je oko 80% sitnih preduzetnika u gradu plaćalo pizzo. Danas taj broj drastično pada, ali mnogi ga i dalje plaćaju, ne nužno iz straha, nego i iz uverenja da im se to isplati. Ipak, AddioPizzo danas okuplja 1.063 mafia-free preduzeća širom Sicilije i oko 14.000 kritičkih konzumenata, što značajno utiče na promenu društvenog i ekonomskog aspekta života ljudi na Siciliji.

I tu se naše putovanje u putovanju nije završilo. Narednog dana smo se izmestili iz Palerma u Kapači, malo mesto u ruralnoj sredini koji je postao poznat po atentatu na sudiju Đovanija Falkonea 1992. godine. U nekadašnjoj železničkoj stanici osnovan je MUST23 – interaktivni muzej sa imerzivnim salama, VR iskustvom i fotografskom izložbom, posvećen ubistvu sudija Falkonea i Borsellina od strane mafije. Kroz iskustvo nas je proveo vodič Niko, koji nam je objasnio zamisao autora: da svaki posetilac prvo samo čuje, a tek potom vidi ono što su stanovnici Kapačija doživeli tog 23. maja 1992. godine. Bio je to snažan, zaglušujući zvuk eksplozije na autoputu, a tek onda dolazak na mesto gde se dogodilo ubistvo. Zahvaljujući VR iskustvu i sami smo mogli da se nađemo na mestu ubistva, tik uz krater eksplozije, i da na taj doživimo iskustvo jedne od najvećih nacionalnih tragedija u Italiji. Ono je omogućilo da shvatimo veličinu i težinu borbe protiv mafije, kao živo sećanje, a potom kao i dalje prisutan svakodnevni otpor ljudi.

O vezi između anti-mafija pokreta i ekologije na Siciliji, imali smo priliku da čujemo zahvaljujući socijalnoj zadruzi Palma Nana, gde smo držali naše radionice i slušali o njihovom radu. Na zidu njihove kancelarije dočekala nas je velika mapa prirodnih rezervata Sicilije, kao vizuelni podsetnik na 1983. godinu kada je ova zadruga nastala iz direktne, građanske odbrane tih prirodnih dobara. Danas, njihov rad počiva na neodvojivim principima ekološke i socijalne pravde, sa posebnim fokusom na edukaciju dece i mladih o građanskoj svesti i očuvanju okoline. Kao aktivna članica mreže Addiopizzo, Palma Nana unosi anti-mafija dimenziju u ekološki aktivizam, jer je na Siciliji organizovani kriminal decenijama duboko upleten u nelegalne poslove i građevinske malverzacije koji direktno ugrožavaju životnu sredinu. Kroz primer Palme Nane videli smo kako je moguće povezati odbranu prirode sa odbranom društva od korupcije i straha.

Složen odnos novinarstva i aktivizma

Kroz sve radionice održane zajedno sa članovima Italia che Cambia, sa Elisom Cutuli a zatim i Andreom Degli’Innocentijem, glavnim urednikom ICC, provlačila se zajednička potka – odnos između lokalnog novinarstva i aktivizma u dve različite sredine, u Srbiji i u Italiji. Ovim diskusijama i razmenom iskustava postavilo se pitanje da li novinari mogu i treba da postanu aktivisti koji se zalažu za neku konkretnu borbu. Stvar nije u tome da se napusti profesionalna distanca, nego u tome da se preispita sopstvena novinarska praksa i pronađu načini da se ona kroz refleksiju pozicionira kao autonomna u odnosu na građanske inicijative, ali i u odnosu na vlast. Stoga je pozicija novinara složena pozicija nekoga ko, zalažući se za vrednosti demokratije i organizovanog građanskog angažmana, ne bi trebalo da bude samo glas protiv koruptivne vlasti, već glas koji prikazuje i objašnjava kompleksne fenomene stvarnosti o kojoj izveštava. Upravo to Italia che Cambia radi kroz ono što nazivaju konstruktivnim i „ekološkim“ pristupom: izgradnja poverenja, uspostavljanje dugoročnih kontakata s ljudima i njihovim inicijativama, i pažnja koju posvećuju svakoj pojedinačnoj priči koju predstavljaju svojoj publici.

Kroz susrete sa novinarima i lokalnim inicijativama koje pokreću mnoge lokalne borbe i okupljaju mnoštvo intelektualnosti, ova raportaža predstavlja putokaz za ono što je moguće, odnosno, svet u kojem zapravo možemo i želimo da živimo.

Od reportaže do raportaže

Ovaj tekst nije zamišljen da bude klasična reportaža sa putovanja, iako i ona može da ima svoj značaj. Formu ovog zapisa pre imenujem kao raportaža (rapportage), naglašavajući time ključni značaj rapporta kao odnosa poverenja, solidarnosti i razmene koji mogu da se uspostave među ljudima. Upravo te veze grade sredinu koja je multidimenzionalna, bogata značenjima i novim pravcima angažmana. Kroz susrete sa novinarima i lokalnim inicijativama koje pokreću mnoge lokalne borbe i okupljaju mnoštvo intelektualnosti, ova raportaža predstavlja putokaz za ono što je moguće, odnosno, svet u kojem zapravo možemo i želimo da živimo.

—

Odricanje od odgovornosti: „Ko-finansirano sredstvima Evropske unije. Izneseni stavovi i mišljenja su stavovi i mišljenja autora i ne moraju se podudarati sa stavovima i mišljenjima Evropske unije ili Nacionalne agencije (davaoca namenskih bespovratnih sredstava), Fondacije Tempus iz Beograda. Ni Evropska unija ni Nacionalna agencija ne mogu se smatrati odgovornima za njih.“