Državotvorna opozicija i Kosovo
Često se može čuti mišljenje da nije lako biti opozicija u Srbiji. Razjedinjena i zavađena, marginalizovana i medijski oblaćena, dugo je tavorila na obodima javnog i političkog života u formi bojkot opozicije koja je htela da Srbiju pogura na njenom evropskom putu i stane u odbranu institucija koje (više) ne postoje. Ili je u oblicima konstruktivne i državotvorne opozicije nastojala da se prišlepa vlasti na njenom desnom krilu glumeći prorusko i kvazipatriotsko strašilo, doprinoseći stvaranju slike o aktuelnom režimu koji ne gleda ni na Istok ni na Zapad, već sebično i autistično zagovara odbranu nacionalnih (tj. vlastitih) interesa, bez solidarnosti sa drugim nacijama (npr. Ukrajinom). Zato takva vlast ne može da očekuje razumevanje i podršku, već samo otpor i gnušanje.
Može li se istovremeno delovati opoziciono i državotvorno?
Ipak, i takva opozicija uspela je da se na poslednjim izborima u znatnijem broju domogne položaja narodnih predstavnika u parlamentu, što je opozicione stranke prinudilo da se više ideološki profilišu i jasnije pozicioniraju u odnosu na zvaničnu politiku državne vlasti. U ovom slučaju, posebno je zanimljiv status državotvorne opozicije (konkretno Zavetnici i koalicija NADA), čija pozicija otvara pitanje: može li se istovremeno delovati opoziciono i državotvorno? Videćemo da je to teško izvodljivo, mada je moguće pretvarati se da je to održivi stav, ali samo kao mistifikacija koja ide na ruku politici vladajuće stranke.
Državotvorna opozicija je konzervativni oblik političkog organizovanja desnice, čije su principe Zavetnici koncizno formulisali kroz odbranu famoznih nacionalnih interesa: vojna neutralnost, očuvanje porodičnih vrednosti i borba za opstanak Kosova u okrilju Srbije. Jasno, u fokusu je zalaganje za spas državnih atributa koji su ugroženi i spolja i iznutra. U tom pravcu ide i izjava Žike Gojkovića da je država iznad svake politike. To je nedodirljivi entitet nepodložan dnevnopolitičkom strančarenju koje skrnavi svetu instituciju vlasti, galamili su oduvek sa desnice. Ali avaj: biće da je zapravo politika protiv svake države ona (o)pozicija koja državi određuje njenu meru i adekvatno mesto u starinarnici istorije, umesto da je tretira kao skup sinekura na kojima treba što duže parazitirati.
Garant celovitosti i snage države je u njenom jedinstvu i zajedničkim naporima relevantnih političkih faktora koji rade na očuvanju njene stabilnosti. Otuda je stav državotvornih stranaka u opoziciji prema pitanju Kosova relevantan za razotkrivanje njene pozicije koja se poklapa sa nastojanjima režima na tom polju. U tom smislu, valja nešto reći o istupima Miloša Jovanovića iz koalicije NADA, jednog od najagilnijih ideologa desnice, koji se, po sopstvenom priznanju, dugo bavio problemom Kosova.
Poseban ideološki ton ovoj koaliciji daje (N)DSS, stranka koja je posle petooktobarskih promena bila poznata po tome što je pozivanjem na pravni formalizam u pitanjima spoljne politike maskirala unutrašnje paktiranje sa bezbednosnim službama sklonim starom režimu. Poput plime i oseke, ova stranka je stalno na klackalici između forsiranja pravnog konzervativizma i obuzdavanja želje za nacionalističkim busanjem u prsa, koja ne sme da dobije prizvuk udaranja u ratne bubnjeve, ali se zato mora pokazati kao odlučan, borbeni i naoko dostojanstven stav u odbrani onoga što se smatra za ispravnu nacionalnu stvar, kao što je borba za Kosovo.
Upravo se na kosovskom pitanju može pratiti to stalno vrludanje i naizmenično smenjivanje pozicija principijelnog legalizma i sramežljivog militarizma.
Jašući na talasu navodne i stalne ugroženosti srpskog naroda od strane njegovih ratobornih komšija u regionu (nasleđena fobija iz 90-ih godina), u DSS-u smatraju da bi priznanje Kosova pokrenulo secesionističke procese u Srbiji. Za ovim „pravnim” argumentom posebno se posezalo u vreme isceniranog od vlasti unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, koji bi svim učesnicima u njemu omogućio ravnopravno učestvovanje sa glasovima koji bi imali odgovarajuću težinu i značaj, u skladu sa važnim pitanjem koje tretiraju. Da ne bude zabune, Jovanović je pojasnio o kakvim državotvornim akterima se tu radi: u dijalogu o Kosovu glavnu reč mogu imati samo stranke kao „institucije države” (uz nezaobilazno učešće predstavnika SANU i SPC, čij je nacionalno dosledan stav dobro poznat), a ne nekakva „lovačka društva i mesne zajednice”. Nije teško videti kuda smera takva nadmena arogancija: suzbiti inicijative odozdo, a glavnu reč prepustiti oprobanim demagozima koji decenijama podgrevaju nacionalističku paranoju.
Kosovo, taj „metafizički obrazac održanja srpskog naroda” postaje moneta za potkusurivanje i populističko oruđe za obračun sa izdajnicima i političkim protivnicima.
Nakon što je farsa sa unutrašnjim dijalogom okončana sa mršavim ili nikakvim rezultatima, Jovanoviću se pružila prilika da pokaže zube. Sluteći da potezi koje povlači Vučić idu u pravcu priznanja južne srpske pokrajine, on izriče pretnju da bi u tom slučaju zapalio Skupštinu Srbije i pozvao ulicu da brani Kosovo. Nemajući hrabrosti da otvoreno pozove na „vojno rešenje” kosovskog pitanja, on ima drskosti da priziva građanski rat i rušenje institucije parlamenta za čiju se nezavisnost navodno zalaže. Kosovo, taj „metafizički obrazac održanja srpskog naroda” postaje moneta za potkusurivanje i populističko oruđe za obračun sa izdajnicima i političkim protivnicima.
Upravo se na kosovskom pitanju može pratiti to stalno vrludanje i naizmenično smenjivanje pozicija principijelnog legalizma i sramežljivog militarizma. U pregovorima sa Prištinom, srpska strana treba da se poziva na Rezoluciju 1244, jer ona pruža mogućnost povratka srpskih snaga bezbednosti, ali se nikad konkretno ne navodi na koji način bi se to moglo ostvariti. Umesto toga, tvrdi se da se želi sve osim rata, ali bi „možda” trebalo držati vojsku u stanju pripravnosti, kako bi se uplašila druga strana i time sprečilo nasilje. Tu Jovanović staje i dodaje da ne treba o svemu javno pričati, pa ostajemo uskraćeni za upoznavanje skrivenih ciljeva ove tajne diplomatije. Aluzije na odbrambeni i preventivni rat u vidu pretnji koje se nikad neće ostvariti uvek ostaju kec iz rukava kad sve drugo omane.
No, zna Jovanović i za mirnodopske mere koje preporučuje braniocima srpskih interesa. On traži pružanje konkretne pomoći Srbima sa Kosova tako što bi se podsticalo finansijsko jačanje srpskog korpusa kroz kupovinu tamošnjih resursa. To podrazumeva zalaganje za prolongiranje strategije zamrznutog konflikta, čime se on produbljuje, a podele zaoštravaju širenjem nepoverenja i mržnje između Srba i Albanaca. Ali, to je ono što desnica stalno radi: podiže zidove između naroda i države iznad ljudi.
U istom pravcu ide i poslednji proglas za okupljanje u odbrani Kosova koji su nedavno objavile desne stranke u opoziciji, koji obznanjuje Deklaraciju o ustavno-pravnoj reintegraciji Kosova i Metohije u pravni poredak Srbije, koja bi obuhvatila reintegraciju čitave teritorije Kosmeta sa svim građanima koji tamo žive. Na koji način, ponovo je prećutano. Ova zakasnela i neiskrena inicijativa čini samo ponovno vraćanje na pozicije šupljeg legalizma, posle kojeg njegovi protagonisti uvek mogu reći: „Eto, bili smo konstruktivni, ali druga strana ne želi dogovor i kompromis”. Tada može da usledi već viđeno zveckanje oružjem i pucanje iz prazne puške.
Šta onda preostaje državotvorcima iz opozicije po pitanju Kosova? Isto što i kliki na vlasti: tinjajuća nada u vrelim patriotskim srcima da će se jednog radosnog dana preokretanjem istorijskih tokova (u jednom naletu optimizma, Jovanović kaže da bi se to moglo desiti za vreme naše generacije) kad okolnosti dozvole (verovatno pomoću rata), Kosovo moglo ponovo postati deo Srbije, nešto poput reprize slučaja Hong Konga. Do tada, treba samo biti strpljiv i izigravati naoružane proroke.
Srpski blok, ušuškan između levih i desnih „ekstrema”, ali i gonjen fantazmom čistote tražeći pristojne i neokaljane ljude, u otklonu prema kriminalizovanom i prljavom SNS-u, još uvek ćuti o Kosovu, jer su njegovi desni takmaci o tome već sve rekli.
I tako, dok Jovanović i kompanija biju uzaludne bitke, režim se priprema da im izmakne tlo ispod nogu i oduzme tapiju na titulu moralno ispravne desno orijentisane političke pozicije. U punoj ofanzivi protiv „lažnih srpskih desničara”, novonastajući Srpski blok, skrpljen od probranih ulizica režima, nastoji da diskredituje desnu opoziciju navodnim širokim narodnim frontom u interesu samo Srbije i nikoga više. Ispunjavajući želju Šefa naprednjačke bande da, kao u stilu italijanskog fašizma, bude Vođa na čelu narodnog pokreta sa državnom batinom u pozadini, Srpski blok nema nameru da kompromituje i odstrani desnu opciju, već teži da desnici podari novo utemeljenje, da je posadi u srce državne vlasti kako bi se u novom ruhu i na stari način nastavila dosadašnja politika. Odnosno, stvoriti istinsku državotvornu poziciju neutralisanjem „lažne državotvorne opozicije“, ali podjednako neefikasnu u pogledu rešavanja kosovskog pitanja. Držatvotvorni desničari lansiraju uzbunjujuće proglase koji ne obavezuju nikoga. Srpski blok, ušuškan između levih i desnih „ekstrema”, ali i gonjen fantazmom čistote tražeći pristojne i neokaljane ljude, u otklonu prema kriminalizovanom i prljavom SNS-u, još uvek ćuti o Kosovu, jer su njegovi desni takmaci o tome već sve rekli.
U nedostatku kreativnih rešenja za južnu pokrajinu, pritvorni centrumaški naprednjaci mogli bi da potraže nadahnuće od severnih suseda (mađarskih neofašista). Žrtvujući krvavi ideal radikalske Velike Srbije u prilog košmarnoj viziji naprednjačke male Mađarske, srpska država bi postala karikatura svog severnog komšije (insistiranje na odbrani nacionalnog suvereniteta i zalaganje za EU uz držanje strane Putinu). U takvoj fantazmagoriji, konačno nacionalno konsolidovana i ujedinjena Srbija bila bi u stanju da se bori za Kosovo. I da ponavlja u beskonačnost sve katastrofe koje je desnica počinila u proteklih 30 godina.
