ANALIZE  Branka Ćurčić Objavljeno: 27. 06. 2025.

Sadašnja budućnost Srbije

Studentski protesti u Srbiji traju već sedam meseci, a njihovi učinci su mnogostruki. Svi državni univerziteti su u blokadi, a nastavnici u osnovnim i srednjim školama su obustavili rad od januara do aprila ove godine. Advokati su štrajkovali tokom februara, dok su poljoprivrednici i univerzitetski profesori stali su uz studente. Saobraćajnice su blokirane, studenti organizuju marševe kroz mnoge delove zemlje, ali i u EU institucije u Briselu i Strazburu. Nacionalne manjine se po prvi put osećaju ravnopravnim građanima Srbije.

Ali najznačajniji učinak studentske borbe jeste masovna delegitimizacija vlasti Vučićeve Srpske napredne stranke (SNS). Nakon pola godine istrajnih borbi, postalo je jasno da vlast u Srbiji nema podršku većine i da je njen legitimitet ne samo upitan, već da više i ne postoji.

Ipak, ona je u ovom trenutku i dalje na vlasti i kao da postaje sve represivnija. Suprotno zakonu, univerzitetskim profesorima koji podržavaju studente je ukinula plate. Bez dokaza je optužila i u zatvoru držala šest opozicionih aktivista među kojima su i studenti. A nad građanima koji su u tišini odavali poštu žrtvama pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu na najmasovnijem a mirnom protestu održanom 15. marta u Beogradu, upotrebila je non-leathal oružje, tzv. „zvučni top“.

Smatra se da opresija raste srazmerno opadanju legitimiteta, no pitanje koje se još ne otvara jeste šta znači vladati bez legitimiteta? Problem koji bi se njime mogao misaono zahvatiti, ili bar osvestiti, jeste Realno vlasti bez legitimiteta, odnosno, nasilje pod kojim se danas ruše sve institucije demokratskog društva i političkih zajednica kakve znamo. Međutim, ono nije zamislivo iz građanske perspektive. Za nju vlast bez legitimiteta ne može biti vlast i mogu joj se samo uputiti pravno-metaforične uvrede kao što su „vlast kriminala“, „zarobljena država“ ili „mafijaška država“, u nadi da će one mobilisati otpor novom stanju situacije.

Rastavna sinteza

Pored masovnih protesta, jedna od redovnih akcija pobunjenih studenata i građana i dalje je odavanje pošte poginulima šesnaestominutnom ćutnjom (16 žrtava pada nadstrešnice) na javnim mestima, obično uz blokade saobraćajnica. Na simboličnoj ravni, to je akcija koja ilustruje jedan od slogana ovih protesta – „Sve mora da stane“. Sve mora da stane dok se ne utvrdi odgovornost za poginule, odnosno, kako su glasili inicijalni zahtevi studenata, dok institucije ne počnu da rade svoj posao. Tu se pre svega mislilo na instituciju tužilaštva, od koje se zahtevalo nezavisno vođenje postupka utvrđivanja odgovornosti za pad nadstrešnice.

Opšte je poznato da tužilaštvo u Srbiji ne može biti nezavisno jer se podrivanje institucija događa od dolaska SNS-a na vlast, a ako se ovome doda činjenica da se pad nadstrešnice desio na nedavno rekonstruisanoj Železničkoj stanici kao delu šireg, javnog i državnog projekta obnove železničke mreže, imamo situaciju u kojoj su zahtevi studenata neispunjivi pošto bi vlast morala da uhapsi samu sebe.

Na paradoksalnost ovakvog studentskog zahteva se od početka gledalo kao na taktiku, odnosno na poziv ljudima koji rade u institucijama da se pridruže studentima i građanima u protestima i da oslobode tužilaštvo kao „zarobljenu instituciju“. Masovnost protesta bila je odgovor na aporetičnost ovakvog zahteva, ali se nije dogodila i mobilizacija zaposlenih u institucijama. Stoga su studenti izašli sa novim zahtevom, a to je raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora na kojima ova vlast mora biti svrgnuta ukoliko želimo slobodne i nezavisne institucije.

Bez uloge smrti i stradanja bilo bi nemoguće analizirati ovu situaciju jer sa njom sagledavamo i jedan globalni fenomen, a to je neodgovorna uprava i odsustvo pravne vrednosti sigurnosti, koja je potpuno nestala sa opštom deregulacijom i „kriminalizacijom“ političke vlasti.

Uverenje da se ova tragedija nije desila slučajno, široko je rasprostranjeno. Međutim, iako je jedan od slogana protesta bio i slogan „Korupcija ubija“, a među zahtevima najvažniji bio onaj kojim se tražila krivična i politička odgovornost za nesreću, ovi protesti nisu isključivo anti-korupcijski. Tačnije, protesti i zahtevi studenata nisu bili usmereni samo na iskorenjivanje korupcije iz institucija vlasti, već su od početka imali afirmativan predlog za institucije. Nije tajna da je široko rasprostranjena praksa koja vlast u Srbiji čini kriminalnom individualno korumpiranje i masovni klijentelizam kojima vladajuća stranka drži u pokornosti zaposlene u javnim institucijama. Pored toga što je u pitanju jedan od razloga zašto pozivi studenata na generalni štrajk nisu imali učinka.

Štaviše, anti-korupcijski narativ je više svojstven stranačkoj opoziciji, a ne studentima čiji iskazi zapravo obiluju zahtevima za pravdom, solidarnošću, sigurnošću i pravnom državom. I zaista, opozicija voli da naglasi da je ona inicirala prve proteste, kao i akciju odavanja pošte poginulima, ali njihova masovnost je posledica masovnog šoka zbog razmera tragedije. Naš je utisak je da je metaforičnost smrti okupila i mobilisala ljude, i da se sa padom nadstrešnice to dogodilo po drugi put u kratkom istorijsko-političkom intervalu – pre dve godine desio se masakr u osnovnoj školi u Beogradu, kada je jedan učenik ubio deset đaka, jednu odraslu osobu i ranio još šest drugih, da bi odmah sutradan imitacijom izazvao masovno ubistvo u mestima nadomak Beograda, Duboni i Malom Orašju.

Smrt i nesreće mogu se misliti kao aktanti društvenih i političkih događaja. Komemorativnost srpskih protesta i skupova je njihova specifičnost, pa su se i studentske blokade, iako inicirane nasiljem nad studentima, dogodile tokom odavanja pošte poginulima. Čak je se i upotreba „zvučnog topa“ dogodila u toku komemorativne ćutnje na najmasovnijem skupu u istoriji ne samo srpske prestonice, već i čitave političke zajednice. Bez uloge smrti i stradanja bilo bi nemoguće analizirati ovu situaciju jer sa njom sagledavamo i jedan globalni fenomen, a to je neodgovorna uprava i odsustvo pravne vrednosti sigurnosti, koja je potpuno nestala sa opštom deregulacijom i „kriminalizacijom“ političke vlasti. Rečju, smrt i tragedije jesu učinile da građani u velikom broju izađu na ulice, ali se organizacijski momenat ovih političkih događaja dešava sa studentskim blokadama fakulteta i univerziteta.

Za razliku od uobičajene prakse političke opozicije, studenti u početku nisu tražili smenu režima već, kako su govorili, promenu sistema. Sada je, međutim, zahtevaju i to čine zahtevom za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora ali bez učešća opozicije na listi koju bi podržali. Dakle, i jedni i drugi u ovom trenutku traže smenu vlasti, ali to ne čine zajedno. Kako je do ovakvog međusobnog „promašaja“ došlo, kada je utisak da je ovim protestima stvoren širok savez različitih društvenih i političkih aktera? I još važnije pitanje je kako je takvom rastavnom sintezom došlo do delegitimizacije vlasti?

Jedna dimenzija tog problema je dugogodišnja diskreditacija opozicije od strane vlasti i odbijanje građana da se identifikuju sa opozicijom iz straha da i sami ne budu difamirani i inkriminisani. Bilo je sigurnije tvrditi da aktivizam građana nema veze sa politikom, pa je to i pre ovih protesta bio uslov masovnosti okupljanja.

Ono što bi bilo važno istaći je da se mnogo više podrške i solidarnosti događa na emotivnoj i afektivnoj nego na političkoj ravni organizovanja i odlučivanja.

Međutim, to je dovelo do problema depolitizacije koja se ne izražava samo njenim poricanjem: još uvek se može čuti iskaz – „ovo nije politika“, koji su najpre upotrebljavali njihovi roditelji u brojnim građanskim protestima, no tu je sada i problem „omnipolitizacije“ izjavama tipa „sve je politika“, čime se gubi organizacijski i kapacitet političkog pregovaranja u stvaranju saveza koji su neophodni za smenu vlasti.

U tome je ležao osnovni razlog ograđivanja studenata u blokadama od bilo koje druge organizacije, bila ona opoziciona politička stranka, organizacija civilnog društva ili aktivistička organizacija. Međutim danas imamo jasniji i politički artikulisaniji odgovor studenata na pitanje njihovog ograđivanja od opozicionih stranaka. Naime, studenti insistiraju na izbornoj listi bez učešća istaknutih opozicionih političara jer, kako tvrde, opozicija do sada nije uspela da se složi i ujedini u jednu listu koja bi mogla da svrgne aktuelnu vlast u Srbiji; da se složi i ujedini na način da u to jedinstvo poveruje i čitav narod.

Pored toga što se time ukazuje na globalni trend krize političkih partija, ovde je takođe reč o studentskoj subjektivizaciji. Dakle, opozicija nije uspela u onome u čemu studenti jesu i što smatraju svojim najvećim uspehom, a to je da su složni, da im je najbitnije da su svi zajedno i da odluke donose kroz diskusije i transparentno na plenumima svojih blokiranih fakulteta. Kako je rekao jedan umetnik i njihov profesor, studenti čvrsto poštuju društveni ugovor koji su sami postavili, i to je nešto što nas je sve iznenadilo i razbilo stereotipe o mladima kao samoreferentnoj digitalnoj generaciji zatvorenoj u sebe.

Uprkos otome što je u pitanju prva generacija rođena sa digitalnim tehnologijama, njima je lični odnos primaran¹. Oni izrazito poštuju solidarnost sa različitim društvenim grupama i odsustvo hijerarhije, pa zato među studentima nema vođa niti uzajamnog nadmetanja: poštuju svačiju individualnost i autentičnost, a kako se u istraživanju zaključuje, njihova interakcija sa starijim generacijama će u budućnosti biti ključna.

Na izvestan način, to se danas događa u Srbiji. Svojim akcijama i gotovo tvrdoglavim istrajavanjem u zahtevima, oni su izazvali oblike solidarnosti i podrške koje niko nije mogao da očekuje. Važan momenat je i da su u jednom trenutku studenti pozvali građane da se sami organizuju u zborove na način na koji su to oni učinili kroz plenume i kako bi se svi uključili u donošenje odluka o državnim i nacionalnim pitanjima koja su pokrenuta protestima. Od tog trenutka se širom zemlje organizuju zborovi na kojima građani donose odluke o brojnim pitanjima, od komunalnih problema do izglasavanja nepoverenja lokalnim vlastima, a njih i dalje prate blokade i protesti kojima se pojačava pritisak na aktuelnu vlast.

Međutim, ono što bi bilo važno istaći je da se mnogo više podrške i solidarnosti događa na emotivnoj i afektivnoj nego na političkoj ravni organizovanja i odlučivanja. Građani vrlo emotivno reaguju na studente, grle ih i plaču, doživljavajući ih kao svoju decu i kao oslobodioce, a sebe više kao roditelje nego kao aktivne građane. Iako je afektivna ravan važna i ima svoje afirmativne učinke u trenutnoj situaciji, ona ima i svoje nedostatke posebno kada se radi o građenju širih saveza. Premda je bilo oblika podrške zaposlenih u sektoru obrazovanja, dva poziva na generalni štrajk nisu uspela. Osim deklarativne podrške i komemorativnih skupova, zaposleni u javnim institucijama se nisu organizovali, te je utisak da preovlađuje afektivna ravan i briga o studentima kao mladima, kao deci, više nego organizovanje sa njima u zajedničkoj borbi. Drugim rečima, roditelji ne preduzimaju odlučnije korake, pa ponekad deluje i kao da se skrivaju iza svoje dece.

Smatra se da politička ravan šireg organizovanja mora podrazumevati i pregovore sa opozicionim partijama te se mnogi nadaju da će do nekog oblika saradnje i doći. Međutim, iako je uz studente, opozicija još uvek ne preduzima korake koji bi uspostavili političku saradnju sa studentima. Čak ni novi zahtev studenata da se raspišu vanredni parlamentarni izbori ne navodi opoziciju da se na svom terenu odlučnije izjasni i pridruži pritisku na vlast napuštanjem parlamenta.

Procesi afektivne i simboličke podrške studentima pre nego efektivni politički savezi doveli su do gubitka legitimiteta, i to je nešto što je sa aspekta političkog organizovanja novina.

Početkom juna 2025, održani su regularni izbori u dva manja grada u Srbiji. U jednom od njih, celokupna opozicija se ujedinjila na jednoj izbornoj listi na poziv studenata. Kada su se po prvi put ujedinjili, dobili su podršku studenata i njihova pobeda se očekivala. Međutim, to se nije desilo jer je vlast nasiljem – ucenom javnih službenika, kapilarnom mobilizacijom, kupovinom glasova i poklonima penzionerima i siromašnima, neregulisanim biračkim spiskovima – zadržala vlast tesnom većinom glasova. Ipak, mnogi to smatraju uspehom i testom za vanredne parlamentarne izbore koje zahtevaju.

Izvesno je da su studentske blokade i protesti već učinili da vlast izgubi podršku kakvu je do sada imala. Odnosno, procesi afektivne i simboličke podrške studentima pre nego efektivni politički savezi doveli su do gubitka legitimiteta, i to je nešto što je sa aspekta političkog organizovanja novina. Izraz rastavna sinteza, koja ukazuje na fragmentaciju i produkciju mnoštva razlika i razumevanja da bi se tako podeljene komponente iznova povezale sa novim iskustvima i razumevanjima na nove načine, na verodostojan način prikazuje tu karakteristiku protesta.

Demokratske vrednosti su viđene kao nacionalne – kao novi oblik suverenizma ali i izolacionizma – što odudara od dosadašnjeg shvatanja demokratskih vrednosti kao univerzalnih i internacionalnih.

U tom smislu, ovo što se trenutno dešava u Srbiji jeste novo i izvesno je da su i pored nekohezivnog i u suštini apolitičnog procesa i razlika koje se potenciraju između različitih aktera, efekti na vlast snažni. Ovi protesti su protesti omladine i podrške mladima, protesti smene generacija i nacionalne obnove, u čemu po prvi put nakon više godina ljudi u državi vide budućnost za sebe i svoju decu.

Ono što je zanimljivo za globalni politički kontekst u kojem su pretnje po demokratiju ileberalnim režimima i ratovima sve veći, ta budućnost u Srbiji je ipak viđena kao demokratska. Ali ta vizija nije imuna na globalne promene, što znači da su demokratske vrednosti viđene kao nacionalne – kao novi oblik suverenizma ali i izolacionizma – što odudara od dosadašnjeg shvatanja demokratskih vrednosti kao univerzalnih i internacionalnih.

Borba na simboličkoj ravni

Na svojim protestima i dugim marševima kojima su prepešačili na stotine kilometara i gotovo celu Srbiju, u tolikoj meri da se u jednom trenutku nije znalo iz kojih u koje gradove pešače, studenti ističu državne zastave, pevaju himnu i sa sobom nose primerke Ustava. Studenti su na sebe preuzeli državne simbole, odnosno, oduzeli ih aktuelnoj vlasti. Oni su ti koji su organizovali pravo obeležavanje dana državnosti protestom u Kragujevcu, prvoj srpskoj prestonici, uz podršku mnoštva ljudi, a ne vlast. U toj situaciji, demagogija vlasti koja se predstavlja kao nosilac odbrane srpskog, državnog i nacionalnog interesa ostaje bez efekta. Preuzimanjem simbola, studenti na izvestan način prisvajaju državu koju žele da sačuvaju od korumpirane vlasti.

Studentske proteste u Srbiji podržali su i mnogi iz regiona, odnosno iz republika nekadašnje Jugoslavije, verujući da ovim protestima može da nastane drugačija Srbija – nehegemona i miroljubiva. Ono što je zanimljivo je da niko od njih ne referiše na Jugoslaviju, emancipatorski socijalistički projekat, jer je on okončan krvavim ratovima koje je vodila i podstrekivala Srbija. Stoga je gotovo neverovatno da danas, podržavajući studente, Hrvati govore da su oni „naši Srbi“, a Bošnjaci koji žive u Srbiji i koji su u ratovima bili najveće žrtve, po prvi put se smatraju ravnopravnim građanima.

Ipak, jedan deo javnosti, posebno građani koji su bili aktivni u antiratnim i mirotvornim politikama, još uvek oseća zabrinutost: ova simbolika navodi na mišljenje da princip kojim su se vodili, „istina, odgovornost, pomirenje“, nikada neće zaživeti.

Jedna scena koja se nedavno desila nas je sve razoružala. Naime, blokada državne televizije, koja je u službi režima, organizovana je u periodu koji je obuhvatio i uskršnje praznike. Kako bi blokada opstala, a studenti većinski pravoslavne veroispovesti mogli da proslave Uskrs sa svojim porodicama, zamenili su ih bošnjački studenti iz Novog Pazara. I tu nije kraj, tom prilikom je jedan od srpskih vojnih veterana iz rata devedesetih pozdravio blokadni skup izgovarajući „selam alejkum“ i poručio roditeljima bošnjačkih studenata da ne brinu, jer će ih oni štititi zato što su svi studenti njihova deca.

Izvesno je da se nešto menja i na planu nacionalizma koji svi aktuelni, post-jugoslovenski režimi perpetuiraju, jer kao da se ljudi, građani ovih zemalja sve manje osećaju ugroženima čak i kada studenti u Srbiji na svojim marševima, pored državnih zastava nose pravoslavne ikone, krstove i druge simbole pod kojima je Srbija vodila ratove devedesetih.

Ipak, jedan deo javnosti, posebno građani koji su bili aktivni u antiratnim i mirotvornim politikama, još uvek oseća zabrinutost: ova simbolika navodi na mišljenje da princip kojim su se vodili, „istina, odgovornost, pomirenje“, nikada neće zaživeti. I zaista, studenti smatraju da je borba za rasvetljavanje ratne prošlosti preveliki teret za njih, pogotovo zato što u vreme ratova devedesetih nisu bili ni rođeni. Očigledno je da se pre svega bave sadašnjošću, pa tako i kada tvrde da poštujući Ustav uvažavaju i njegovu preambulu kojom se i dalje tvrdi da je Kosovo neotuđivi deo Srbije.

Rat na Kosovu, masovne žrtve i počinjeni zločini, a posebno borba Albanaca za samoopredeljenje i nezavisnost, politička su pitanja sadašnje budućnosti, pa je za nadati se da se studenti opredeljuju za politiku koja je u njihovoj moći i koja ih neće deliti dok ne ostvare svoj cilj.

Sve su to pitanja i problemi kojima će se rešenja morati tražiti u budućnosti na koju će bar sadašnjost gledati sa više poverenja, ako već traumama opterećena prošlost to nije bila u stanju. Rat na Kosovu, masovne žrtve i počinjeni zločini, a posebno borba Albanaca za samoopredeljenje i nezavisnost, politička su pitanja sadašnje budućnosti, pa je za nadati se da se studenti opredeljuju za politiku koja je u njihovoj moći i koja ih neće deliti dok ne ostvare svoj cilj. Tome u prilog ide i konzervativno-nacionalističko opoziciono javno mnjenje prema kome je Vučić izdao Kosovo i kapitulirao pred politikom njegove nezavisnosti, a sa kojim ovi mladi ljudi moraju da se nose.

I zaista, bilo je iznenađujuće da su u atmosferi ukupnog nepoverenja prema međunarodnom poretku, studenti organizovali biciklističku turu u Strazbur, pa onda i maraton do Brisela, kako bi svoje viđenje situacije u Srbiji predstavili institucijama Evropske unije. Opšteprihvaćeno mišljenje među građanima Srbije je da EU nije zaisteresovana za borbe koje oni vode protiv Vučićevog režima, kao ni za korumpiranost vlasti u zemlji koja je u procesu pristupanja. Sentiment razočarenja je potkrepljen nedavnim insistiranjem vodećih EU članica i dogovorom sa aktuelnim režimom o eksploataciji retkih sirovina u Srbiji, pre svega litijuma, što je prethodnih godina dovelo do mnoštva protesta i protivljenja građana ovom planu.

Politička artikulacija

Kriza predstavljanja je opšti narativ nepoverenja u partije i to se u Srbiji izražavalo zahtevima za promenom sistema. Ti zahtevi su češće polemički stavovi i argumenti koji unose razdor u opoziciono stanovništvo ciljajući i dalje na opozicione partije kao jedine zainteresovane za promenu režima, pošto ova podrazumeva smenu Srpske napredne stranke i njihov dolazak na vlast. Ali pošto opoziciju režimu ne čine samo stranački organizovani građani, i pošto udruženja građana i građanske organizacije nisu samo lažne nevladine organizacije GONGO i PANGO², potrebno je drugačije misliti i političku artikulaciju, a ne samo vlast koja je postala kriminalna ostajući bez legitimiteta.

Namera da studenti formiraju „svoju listu“ je više simptom nego svest koju bismo mogli smatrati političkom odlukom i predlogom – političkom artikulacijom – isključivo zato što ne osvešćuju političku funkciju i ulogu autonomije univerziteta.

Ni kriminalizacija vlasti, ni stranačka politička artikulacija nisu pravi odgovor na krizu i stanje situacije koje i dalje utvrđuju oni koji raspolažu monopolom nasilja i zapošljavanja. Studentska odluka da traže vanredne parlamentarne izbore i to tako što bi sami trebalo da formiraju izbornu i pobednički listu, opterećena je đačkim i akademskim intelektualizmom koji ne može da odgovori na zahteve mišljenja političke veridikcije ili utvrđivanja političke istine situacije u kojoj smo se našli. U tom smislu namera da formiraju „svoju listu“ je više simptom nego svest koju bismo mogli smatrati političkom odlukom i predlogom – političkom artikulacijom – isključivo zato što ne osvešćuju političku funkciju i ulogu autonomije univerziteta. Politička je odluka i iz politike se definiše autonomija univerziteta, a poverenje u nju je iznova okupilo zajednicu u razmerama (simboličkim i moralnim) o kojima režim više ne može ni da sanja.

Politička artikulacija koja bi podrazumevala političku intelektualnost u kojoj univerzitet ne mora učestvovati u formiranju partija bila bi izlaz iz zamke u koju su upali baš krizom reprezentativnosti i nepoverenjem u reprezentacijski „sistem“ politike. Svest o problemu bi trebalo da zameni nesvesno simptoma kojim je dotaknut problem i istaknuta želja za promenom i novom političkom zajednicom, zajednicom koja se „istinski“ zasniva na demokratiji i vladavini prava. Ova „istinskost“ ili autentičnost je samo novi pokušaj ili pokušaj iznova da se formira politička zajednica i to je politička artikulacija koja se već događa, samo joj treba još malo hrabrosti da odoli starim navikama mišljenja, a ova se najlakše nameću kada je subjekt pristojan i poslušan.

—