Protestni zborovi građana
„Svi u zborove!“, poziv je koji su studenti u blokadama uputili svim građanima kroz Pismo narodu Srbije samo nekoliko dana pre najmasovnijeg protesta održanog u Beogradu. Izjednačili su svoje plenume sa zborovima kao oblikom neposredne demokratije koja treba da se proširi čitavim društvom. Ovo je bio poziv studenata nakon dva ipak neuspela generalna štrajka motivisana gotovo istim iskazom: ne sme sve pasti samo na naša pleća. Jasno je da su studenti apelovali na uključenje svih ostalih građana u borbu koja se trenutno vodi i time pozvali na iskorak iz stanja bezuslovne podrške studentima koja se uglavnom manifestuje pridruživanjem protestima koje oni organizuju. Međutim, prvi utisak je bio da je tajming ovog poziva loš, jer su nekoliko dana pre protesta u Beogradu, kao kulminaciji svih prethodno održanih, građani pozvani „da se okrenu“ svojim lokalnim samoupravama i samostalno se organizuju. Možda je takvom osećaju doprinela atmosfera „sviranja kraja“, koja je došla od onih koji su od protesta u Beogradu očekivali smenu vlasti, ali i od predsednika koji je protest video kao kraj studentskih blokada. No vratimo se zborovima na koje su studenti pozvali pre ovog protesta i njihovom organizovanju širom Srbije nakon protesta. Između je, dakle, protest i ono što se na njemu dogodilo, a to je otvoreno nasilje vlasti nad mirnim građanima.
O zborovima subjektivno
Niko više od nas ne bi trebalo da bude srećniji zbog saopštenja i poziva studenata upućenog građanima da organizuju svoje zborove. Niko više od nas koji smo godinama, gotovo deceniju, ohrabrivali iste te građane da odbrane svoje pravo na lokalnu i mesnu samoupravu, odnosno, svoje političko pravo na neposredno učešće u donošenju odluka koje ih se tiču. Smatrali smo da to pravo mora biti zahtevano i praktikovano, a argumente smo gradili upisanošću tog političkog prava u zakone države, čime je ono i garantovano. Štaviše, nekoliko zborova građana smo uspeli da organizujemo zajedno sa komšijama, ali desetina onih koji su inicirani nikada nisu održani. Zašto, pitanje je koje u današnjem kontekstu treba iznova postaviti.
I tada su na vlasti bili naprednjaci, čak i u svakoj mesnoj zajednici u Novom Sadu, kao i u gotovo svakom drugom mestu u Srbiji. Reći da su „na vlasti“ na mesnom nivou ne odgovara slovu zakona, jer mesne zajednice nisu organ vlasti već organizacije građana, kako stoji u svakom od statuta ovih lokalnih institucija. Sasvim je jasno da je naprednjačka uzurpacija mesne samouprave ogledalo zloupotrebe svake druge institucije u zemlji, a njihovo zatvaranje za građane tada smo videli kao jasnu agendu vlasti da ne dozvoli samoorganizovanje ljudi i kada je to njihovo garantovano pravo. Tačnije, da spreči formiranje bilo kakve organizacije koja nije pod njihovom kontrolom. Prikupljanje potpisa i iniciranje zborova građana, a zatim i vođenje upravnih postupaka protiv naprednjačkih saveta i drugih nadležnih institucija kada su oni odbili da ih organizuju, tada je bilo viđeno kao borba za ostvarenje zakonom garantovanih prava građana u njihovim mesnim i lokalnim samoupravama. Kulminacija neprijateljskog odnosa vlasti prema građanima dogodila se sa građanskim izborima za savete mesnih zajednica u Novom Sadu 2021. godine, za koje smo vodili kampanju, kada je naprednjačka vlast proglasila da je pobedila – građane. Već tada smo bili svesni da uslovi i kontekst u kojem smo se borili za ostvarenje ovih prava nisu bili ni demokratski ni mirnodopski. A tek danas, nakon nasilja vlasti nad građanima u Beogradu, to sasvim sigurno nisu.
Iako smo svojevremeno tvrdili da su i komunalna pitanja politička, pošto je za ostvarenje bilo kakvog predloga građana bilo potrebno boriti se sa naprednjačkom uzurpacijom lokalne zajednice i njenih institucija, današnja situacija zahteva da shvatimo da su i nacionalna politička pitanja lokalna.
Zvaničan ili neformalan zbor?
U pozivu studenata na zborove, argumentacija koju su koristili se poklapa sa onom koju smo svojevremeno i sami navodili, u smislu da se zasniva na mogućnosti neposrednog učešća definisanog zakonima. Pre svega Zakonom o lokalnoj samoupravi i definiciji zbora građana kakva postoji u njemu, ali su u svom pismu spomenuli i mesne zajednice u kojima je, kako već znamo, takođe moguće organizovati zbor. I građani su počeli sa sazivanjem zborova, uglavnom neformalnih, okupljajući se na gradskim trgovima, ali i formalnih, prikupljanjem potpisa da bi ih kao instrument neposrednog učešća inicirali u svojim mesnim zajednicama. Okupljanje građana, diskusija i donošenje odluka je nešto što u svakom slučaju treba pozdraviti. Ali, postavlja se pitanje: o čemu odlučuju? Navođenjem članova zakona u pozivu studenata, otvoren je prostor za različite interpretacije građana, a zapravo je stvorena konfuzija oko toga o čemu treba odlučiti ili doneti zaključak. Članovi Zakona govore o pitanjima iz nadležnosti organa jedinice lokalne samouprave (opštine ili grada) i tumače se isključivo kao lokalna. Iako smo svojevremeno tvrdili da su i komunalna pitanja politička, pošto je za ostvarenje bilo kakvog predloga građana bilo potrebno boriti se sa naprednjačkom uzurpacijom lokalne zajednice i njenih institucija, današnja situacija zahteva da shvatimo da su i nacionalna politička pitanja lokalna. I to se takođe može pročitati u studentskom pismu narodu, koji su na dnevni red zborova građana stavili pitanja od nacionalnog značaja u ovom, protestnom, trenutku.
Slobodne interpretacije građana mogu biti posledica nepreciznog čitanja pisma koje su im studenti uputili, ali i nedovoljnog razumevanja političke situacije u kojoj smo se svi našli. U krajnjoj instanci, to je posledica izbegavanja direktne i nedvosmislene konfrontacije sa vlašću koja ne ispunjava naše zahteve već duže vreme. Zato je na zborovima moguće videti mnoštvo različitih tema koje građani predlažu za odlučivanje, od više zelenih površina i klupa u komšiluku, pa do zahteva za povećanom transparentnošću rada mesne zajednice; od smene njenog saveta i izglasavanja podrške studentima i prosvetarima, do izglasavanja nepoverenja lokalnoj vlasti, kakav je slučaj u tri većinski građanske mesne zajednice u Novom Sadu. U Beogradu, gde mesne zajednice ne postoje, građani organizuju zborove ispred opština i iznose zahteve koji nadilaze lokalnu teritorijalizaciju vlasti: zahtevaju se isplate plata pobunjenim prosvetnim radnicima, traži se ispitivanje sumnjivih i po bezbednost građana pretećih dešavanja u Pionirskom parku i, što je najvažnije u ovom trenutku, insistiraju da nadležne institucije odlučnije istraže uzrok velikog uznemirenja građana tokom mirnog protesta 15. marta, kada je nad njima upotrebljena neka vrsta zvučnog topa – kada je ljudima koji su mirno stajali odajući poštu poginulima u Novom Sadu pucano u leđa.
Koliko god neposredno okruženje građana bilo važno, iz ovoga je jasno da se poziv studenata na zborove nije odnosio na komunalna, već na protestima pokrenuta državna i društvena pitanja.
Zato je potrebno ponovo pročitati studentsko Pismo narodu, u kojem kažu: „Studenti nisu, ne žele, niti mogu biti odraz opšte volje. Odgovori na najopštija državna i društvena pitanja, koja se trenutno potežu, ne tiču se isključivo studenata i stoga ne smeju pasti samo na naša pleća.“ Dakle, u pitanju su naši odgovori na najopštija državna i društvena pitanja, a ne na komunalna. Nekoliko dana nakon Pisma, FDU je objavio zasebno saopštenje u kojem se donekle precizira goreizrečeno, komentarišući pitanje ekspertske vlade koje se pojavilo kao jedno od rešenja i u kojem kaže: „… podsećamo da se pitanje državnog uređenja ne tiče samo studenata i političkih organizacija, već naroda u celosti. Zato ponovo pozivamo građane da iskoriste svoje zakonom zagarantovano pravo i organizuju se u zborove.“ Koliko god neposredno okruženje građana bilo važno, iz ovoga je jasno da se poziv studenata na zborove nije odnosio na komunalna, već na protestima pokrenuta državna i društvena pitanja.
Takođe je bitno obratiti pažnju na to da se priručnici za organizovanje zborova, koje su objavili studenti beogradskog i novosadskog univerziteta, razlikuju. U prvom se građani pozivaju na neformalne zborove, čemu razlog može biti to što mesne zajednice u Beogradu ne postoje, dok se u novosadskom priručniku poziva na formalne zborove i na prikupljanje potpisa stanovnika mesnih zajednica kako bi se oni inicirali i održali. Ono što je u ovoj situaciji nejasno, zapravo je krucijalno. Da li građani sazivanjem formalnih zborova, za razliku od studenata koji nisu sledili nikakvu formu kada su stupili u blokade, počinju da komuniciraju sa institucijama? Slede li građani formu, odnosno zakon, oni mogu samo inicirati zborove, ali ih prema slovu zakona i statuta moraju sazvati aktuelni saveti mesna zajednica. Da li građani očekuju da će im naprednjaci sazvati zborove na kojima će se donositi odluke o podršci studentima i prosvetarima? Ili će se građani zadovoljiti time da im savet izađe u susret i sazove zbor oko komunalnih pitanja uređenja komšiluka, pošto su među predlozima za tačke dnevnog reda već počeli da se nižu i komunalni zahtevi? Da li se time, dakle, počinje komunicirati sa institucijama ili se možda nastavlja pritisak na njih da počnu da rade svoj posao? Ovo su pitanja na koja ne postoje odgovori, kao što ne postoji ni komunikacija, ne samo između građana i institucija, već ni između građana i studenata. Mislimo da bi nju konačno trebalo uspostaviti i izaći iz nesporazuma u kojem se poziv studenata građanima da se organizuju u zborove, može tumačiti kao poziv da se uradi „bilo šta, ali bukvalno bilo šta“.
Zborovi su dobri ali oni bi morali da budu protestni, na njima treba da se usaglašava oko predloga koji dolaze sa protestnog nivoa, a ovaj sada treba da bude usmeren zahtevima i predlozima za smenu ove vlasti.
Ono što je sigurno jeste da nema ničeg lošeg u zborovima građana, naprotiv! To su protesti u malom, protesti na redovnoj bazi, protesti u komšiluku u kojima ima i mesta i vremena, prostora i ličnih susreta da se iskomunicira politika protesta. Zahvaljujući zborovima, mi nismo samo posmatrači, gledaoci vesti i šetači, nemi blokatori i protestanti, već ljudi koji reflektuju dešavanja i zauzimaju stavove koji se mogu artikulisati i razmeniti sa drugima. Međutim, vrlo važno pitanje je o čemu se na njima raspravlja i odlučuje. Komunalna pitanja sigurno nisu tema dok se ljudi bune i ustaju protiv kriminalnog režima zahtevajući sigurnost i odgovornost. Bilo koji predlog ili zahtev prema upravi, naprednjačkoj upravi, legitimiše je, a upravo je jedan od većih uspeha studentskih blokada delegitimizacija ovog režima. Ovde može biti na delu komunalno rasipanje političke energije jer, podsetimo se, iza komunalnog i „legalnog“ zborovanja stoji ista ta kriminalna vlast. A motiva i predloga za raspravu i odlučivanje ima dosta: zvučni top, nasilje, neispunjeni zahtevi studenata, pretnje nastavnicima i profesorima, obustava plata, itd. Prema tome, zborovi su dobri ali oni bi morali da budu protestni, na njima treba da se usaglašava oko predloga koji dolaze sa protestnog nivoa, a ovaj sada treba da bude usmeren zahtevima i predlozima za smenu ove vlasti, odnosno, za organizovano izglasavanje nepoverenja Vučićevom režimu.
—
Foto: GKP/Bilten STANAR
