Napredno pogoršanje
Iskustvo Begečana u proteklih godinu dana najbolje dokazuje da je stav meštana Lipara po pitanju predaje sopstvenog vodovoda jedini ispravan stav. Nakon „izbora“ na kojima su „tvrdoglavi“ sklonjeni, Begeč nije zabeležio apsolutno nikakav boljitak. Na licu mesta vidi se da je mesto prljavije, zapuštenije, a glavni kamen spoticanja – vodovod, ne da nije poboljšan nego radi još gore. Objekti su zarasli u travuljinu, učestala su zamućenja vode, a nova ekipa nema stručnjake koji bi to mogli da reše. Pobornici predaje vodovoda sada i sami, kako čujemo na licu mesta, prilikom zamućenja vode pijaću dovlače s česme iz centra sela.
Sva obećanja na koja su lakoverni pali, (oni koji nisu bili direktno ucenjeni ili plaćeni) ostala su upravo to – obećanja. Jer, nakon što je SNS zajahao i poslednju novosadsku mesnu zajednicu, umesto da pokaže kako se to ispravno radi na tom nivou i šta su to sve bile greške prethodnog saveta koje će sada biti otklonjene, stranački poslušnici su se nakon predaje vodovoda povukli u ilegalu.
I sama predaja vodovodne mreže i postrojenja odigrala se mimo očiju javnosti. Tek nakon više havarija i zamućenja vode, na insistiranje pojedinaca, Begečani su saznali su da je lokalni vodovod prešao u ruke novosadskog JKP-a. Ipak, rukovodstvo JKP „Vodovod i kanalizacija“ obelodanilo je medijima ugovor i uslove pod kojima je ova pogodba sprovedena, te obaveze koje narednih godina očekuju sve strane. To je izazvalo revolt građana, ali savet je ostao nepokolebljiv u svojoj zatvorenosti.
Ipak, novi savet MZ Begeč nije pokrenuo nikakve postupke protiv prethodnika, iako su ih optuživali da se protive predaji vodovoda između ostalog i zbog toga što žele da uzimaju novac „na ruke“ i njime raspolažu po sopstvenom nahođenju. Čak su pre smene dolazile i različite inspekcije i odlazile praznih ruku. U pokušaju da spreče sve moguće zamke koje im priprema Grad Novi Sad, prethodni savet MZ je na svoju ruku vršio analizu vode u vodovodu, plaćajući za tu uslugu Institutu za javno zdravlje Vojvodine. Na taj način sprečeno je nekoliko pokušaja uvođenja vanrednih mera. Uprkos tome, u par navrata u selu su se pojavile cisterne s pijaćom vodom, ne bi li dodatno prelomile kod neinformisanih građana da glasaju za Grad koji će obezbediti pijaću vodu.
Podsetio bih da se tokom bombardovanja, 1999. godine Novi Sad pitkom vodom snabdevao iz begečkih izvora, jer su oni, budući da su bili samostalni, izbegli zagađenje tokom razaranja. Dakle, ostavljanje Begeča mimo gradske vodovodne mreže jeste i bezbednosno pitanje. Jer, ako se i izvorišta tog mesta spoje sa gradskim vodovodom, svi će doživeti istu sudbinu u slučaju nekakve nove slične katastrofe.
Valja naglasiti sa su stari savet MZ Begeč činili ljudi iz više partija, te nestranački orijentisani pojedinci. To je bila pokazna vežba iz upravljanja na tom mikro nivou, jer upravo to i jeste poenta – izabrati najbolje među nama da upravljaju našom imovinom. Mesna zajednica je osnovna jedinica mesne samouprave i, kao takva, ona ni ne pripada lokalnoj samoupravi, pošto se ne radi o institucijama vlasti koja se stiče izborima za lokalni parlament, već se tu radi o neposrednom biranju ljudi sa imenima i prezimenima (a ne lista i stranačkih lica) i prilikom ovih izbora stranke čak nemaju ni pravo učešća. Zbog toga su se ranijih godina skrivale iza različitih smešnih lista sa sportskim ili ekološkim pridevom u nazivu, sve tobož glumeći da je tu reč o pojedincima koji nemaju nikakav partijski zadatak.
Kao i sve čega su se dohvatili, naprednjaci su i ovo dodatno urušili. Dovijali su se na sve načine kako da oni budu najupadljiviji na listićima, pa su izmišljali crte kojima se odvajaju njihovi od drugih kandidata i slične marifetluke, da bi na kraju jednostavno pregazili svu dotadašnju praksu i jednostavno stavili stranačku pripadnost direktno na listiće. Pa se tako Aleksandar Vučić kandidovao na svim izborima za mesne zajednice, na primer u Leskovcu (lista „Aleksandar Vučić – Mi volimo Leskovac“), a kasnije je model samo primenjen u ostatku Srbije. Kada nisu bili sigurni da li će to biti dovoljno za apsolutnu pobedu, potrudili su se da na listiću ne bude drugih kandidata i konačno ostvarili simfoniju – mesna zajednica, gradska opština, lokalna samouprava, grad, AP Vojvodina, Republika.
E sad, o kvalitetu nekog kadra na lokalu možda najbolje govori upravo to što se krije iza imena predsednika stranke. Jer, ako svojim imenima i delima ne mogu dobiti podršku komšija koji bi trebalo da ih najbolje poznaju, o čemu onda pričamo? Kakva je to slobodna volja birača kada ih ubeđujemo da će taj neki anonimus na listi biti ekspozitura višeg nivoa i tako sve do samog Vođe? Naravno da većina birača tako ne gleda na stvari, već bi da izabere najbolje među komšijama. Međutim, stranačka mašinerija kojoj je jedino važno da zauzima pozicije, ne i da zaista nešto radi, ne haje za želje građana i njihov interes. Zbog toga su važni primeri Begeča i Lipara. Begeča koji je, čini se, izgubio i Lipara koji je za sada relativni pobednik. Za utehu je poruka koju su nam uputili u Begeču prilikom prethodne posete: kako je predato, tako može da bude i vraćeno. Oni očigledno ne odustaju od svog, iako je naizgled sve izgubljeno. Nema, stoga, razloga da odustajemo ni mi drugi. Ni tamo gde se čini da izlaza nema, a pogotovo ne tamo gde još uvek postoji makar i promil šanse. Jer, što je izgubljeno, može se povratiti. Treba samo malo hrabrosti, malo htenja i malo više rada. Naravno, i prstohvat inata.
(Naslovna fotografija: Tanjug, Zoran Žestić; fotografija ispod: GKP)
