Što više jurim, to više gorim
Svuda je tišina: na polju, na nebu,
u oblacima, samo ja žurim, gorim
svojim ognjem bolnim i
ne mogu tišinu dosegnuti
U početku beše privatna svojina. Privatna svojina je neotuđiva.
Privatna svojina, koja je neotuđiva, svoje tuđim radom stečeno pravo na umnožavanje, po logici stvari, stavlja iznad tela onih, na čijem radu, koji stvara višak vrednosti, u svojoj svetosti počiva. Braneći svoju neotuđivost, ona ponižava, porobljava, okamenjuje i ubija.
Da bi privatna svojina bila neotuđiva, tela moraju biti otuđena: mrtva, bezimena tela kojima se besomučno licitira, fabrička tela čija pogibija je statistika, tela u hladnjačama i masovnim grobnicama, tela-inkubatori, tela-dekori, nevidljiva tela, bolesna i napuštena tela, tela suvišna, tela koja ne samo da ne učestvuju u politici, kako se to cinično kaže, već ni u vlastitom životu. Tela bez autonomije, ljušture bez sopstva.
*
U vladajućem sistemu imanentno polje nekropolitika, u hroničnu istost komodifikovanih pobuna, u apatiju besomučnog ponavljanja, studenti u Srbiji su uneli radikalan rez i to – upravo telima. Telima koja blokiraju ulice i brane javne prostore, telima koja nešto žele, zaustavljenim telima koja muklo ćute, praveći rez u prostoru i vremenu za kolektivno žalovanje. Povećali su ulog tela kao štita na barikadama i blokadama, kroz zajedničko bivanje na ulicama, novim stepenom prisutnosti i simboličkog žrtvovanja, hodanjem od protesta do protesta, od jednog do drugog grada, biciklama sve do Strazbura. Ova pešačenja nisu nikakvi samosvrhoviti performansi, već pokazna vežba direktnog zaloga tela koja demonstriraju sistemsko nepoverenje, opirući se da budu uposlena u svrhu (samo)uništavanja. Moglo bi se tvrditi i da su ona zapravo jedini anti-performans u današnjem svetu spektakla, u kojem se svetski lideri ponašaju kao infantilni egomanijaci u rijalitima, a realpolitika urušava svaki privid demokratije praksama nekažnjivosti i konsenzusu u krizama i genocidima.
Za razliku od žrtvenog uloga mobilisanih tela karakterističnog za ratove, suprotno već viđenim metodama otpora i borbe u kojima neustrašiva tela iskazuju bunt ili beznađe na mnogo načina – od direktnog sukobljavanja sa policijom i nasilja, do autodestruktivnih praksi gladovanja ili samospaljivanja – po prvi put, nakon mnogo vremena, svedočimo ulozima tela koja brane život sâm. Crvenog srca, crvene krvi, oživljavamo sećanje na nemilosrdno oduzete živote, istrajnim prisustvom kojem se neprestano pridružujemo i sa kojim bivamo, podsećajući da kolateralna šteta korupcije kao direktne posledice sakralizacije profita može u svakom trenutku biti svako od nas.
Ova tela ne jurišaju na druga tela; ona neumorno hitaju, kao da sama moraju u ispunjenje. Jedna druga štite, međusobno se paze, dogovaraju, pokazujući da prostor ideja, predloga i zahteva jeste i mesto odgovornog donošenja odluka, uspešno odolevajući konstantnom i perverznom zovu vlasti, čije pozicije zauzeti unapred znači ne samo smrt direktne demokratije, već i smrt same politike.
Princip doslovne prisutnosti kao uslova političkog delovanja branio se telima i u antičkoj Grčkoj – ljudi su hodali i po nekoliko dana da bi mogli da učestvuju u donošenju odluka koje se tiču njihovih života i njihovih zajednica. Hodanje nije nikakav hir novih generacija, željnih pažnje i ovacija; ono ostavlja za sobom posledice – rane i žuljeve, upale i povrede, ali uvodi u igru stvarno vreme za retke kategorije događaja i susreta. To je vid hodočašća – ne da bi se nekome klanjalo, već da bi se dosledno stalo iza ideje i principa koje brane minimalne uslove mogućnosti samog odgovornog bivanja u zajednici, sa ljudima. Nadljudskim naporima pešačenja potvrđuje se ljudskost, a društvo čije je nepostojanje već davno proglašeno od strane globalnih i lokalnih neoliberalnih vernika, ponovo dobija šansu da se otelotvori. Tako se, u pokretu i mukotrpnoj praksi, formira politička zajednica koja je, bez obzira na krajnji ishod, istinski transformativna i lekovita.
Savremeni politički sistemi parlamentarnih demokratija ne počivaju samo na isključivanju, već na samom poricanju većinske mogućnosti političke subjektivnosti. Studenti su uspeli da vrate tu mogućnost, čak i kada to znači stati iza svoje nemoći i, njoj uprkos, pronaći snagu za delovanje. Jedino telima možemo iznova pokušati da odbranimo reke, zgrade, mostove, a to znači i mesto naše istine. Nema drugog načina da se stane u odbranu golih života do – golim životima – ne kroz ratno stanje, već aktivnim činom kreiranja novog i njegovog hrabrog artikulisanja. Otuda i povratak etike u polje politike – onemogućene i prognane usled dominacije kapitalističke logike konstantnog negiranja drugog i njegovog svođenja na objekat.
Umiranje tela, pretvaranje tela u robu, praćeno je i okoštavanjem jezika. U pesmi Evropa umire Srečko Kosovel nam precizno saopštava jednu simptomatiku na delu: Društvo naroda i apoteka, oboje su laž! Evropa je mrtva jer je ona „društvo naroda“, odnosno nacija, a društva se danas moraju graditi na drugim temeljima. Evropa jeste i „društvo apoteka“, ne zbog teoretičarima zavere sklonih uverenja da su bolesti i pandemije veštački indukovane zarad profita farmaceutskih kompanija, već zbog nepodnošljive sterilnosti i administrativne učaurenosti političkih parola i jezika njenih tehnokrata i komesara. Društvo apoteka manično se brani od drugosti, ono „integriše“ jedino tako što priziva još smrti. Urlajući protiv mukle tišine, Kosovel je, ni ne sluteći, jedan vek ranije, ispisao himnu današnjim studentima i njihovim sa tihim cinizmom „boraca za vladavinu prava“ suočenim telima.
*
Vlast u Srbiji organizovala je teroristički napad protiv vlastitih građana u trenucima mirnog odavanja pošte nastradalima, u pokušaju da agresijom zvuka „probije“ složnu tišinu koja nedopustivo daleko odjekuje. Istovremeno, višemesečna i besprekorno dosledna borba studenata i njihov zalog živim telima ignoriše se u evropskim medijima, dok se i dalje, besomučno, poput automatskog zvučnog topa ispaljuju – „konstruktivan dijalog“, „otvaranje poglavlja“, „klasteri“ „pregovori“, „sloboda medija“ – deluzivne fraze koje u ovom trenutku ništa ne znače, ali ipak nešto snažno potvrđuju. Potvrđuju svesno odabrano neznanje naspram istinskog prosvetiteljskog impulsa studenata koji odbijaju tutorstvo; odbijanje totaliteta da čuje i vidi, kao i panično poricanje priznanja rađanja nove političke subjektivnosti.
Studenti, srećom, prave rez i u samom jeziku – vraćajući duh dosetke u političke parole, nalazeći nove reči, sintagme i krilatice. Time, opet, čine nemoguće – suprotstavljaju raskošnu i živu punoću jezičke aktuelnosti mrtvilu jednog sveopšteg anesteziranog, birokratskog i porobljavajućeg jezika.
*U tekstu su u italiku navedeni stihovi pesama Crvena raketa i Evropa umire Srečka Kosovela (1904-1926) u prevodu Josipa Ostija.
Ilustracija: Crvena kiša, algrafija Bojana Otaševića, 2024.
Tekst je originalno objavljen na slovenačkom portalu Disenz.
