Uvod u birački rat
Za neke od nas je rečeno da nismo pošteni – intelektualno pošteni – zato što smo kritikovali opoziciju i zamerali joj što je zatražila od Vučića izbore iako nijedan od uslova nije bio ispunjen. Bezuslovno zahtevati izbore bez uslova samo je produbilo našu ogorčenost i razočaranje. I zato nismo ćutali. Međutim, ono što je bilo novo je hrabrost da nam se kaže da ne bi smeli da govorimo ako iole imamo obraza i časti, a zapravo odgovornosti za ono u čemu bi i sami trebalo da učestvujemo.
Moj problem, jer kolege iz grupe nisi bile toliko osetljive, pa ni popustljive afektima koji su su cirkulisali javnim govorom i nanosili se na nas u smetovima, bio je taj što sam ostao veran političkoj ideji izlaska na birališta, a ne na izbore. Ta politička ideja ili plan, predlog i direktiva, mišljena je kada je postojala odluka bojkota i bila je njen sadržaj. Odluka da se izbori bojkotuju te 2020. godine bila je u cilju odbrane institucije izbora i političkog prava na kojem počiva demokratija. Čak i neposredna, što smo i demonstrirali izbornom mobilizacijom građana za savete mesnih zajednica.
Braniti izbore i izbornu instituciju, pravo na slobodne i demokratske izbore, više je od izbora koji bi se na njima pravio i ja sam tokom ove kampanje čuo svoj glas – naš glas, glas nas nekoliko – što je narcistički dispozitiv, u to nema sumnje. Ali što je još odurnije, narcističkoj želji u susret je išla naredba, više moralna nego politička – o čemu posebno treba govoriti – da se na izbore mora izaći i kao birač i kao kontrolor. Bilo je teško odoleti ovim imperativima jer se provlačila i najava uživanja u pobedi nad Vučićevim režimom, barem u Beogradu, ako ne i u čitavoj Srbiji. Taktičko-tehnički, masovnost izlaska i učešća u kontroli izbora osujetila bi plan da se izbori pokradu i nadglasalo bi se biračko roblje koje Vučićeve bande – kriminalne i političke – izvode pred biračke kutije.
E sad, pandurske bande i nismo baš očekivali, a čini mi se da i sada poričemo to što smo videli – da smo živi zakopani u ovoj zemlji u kojoj vladaju kriminalci u uniformama. Znali smo da se interventne i specijalne jedinice lože na kriminal i da se mešaju sa ubicama i lopovima, ali da će šalteraše da upregnu u akciju izdavanja dokumenata na lažna prebivališta, to nismo međusobno delili u dovoljnoj meri iako je o masovnoj seobi birača bilo govora i pre izbora. Konačno, ne ponavlja li se svako malo da u policiji ima časnih ljudi i profesionalaca? Ne bi li za njih bilo previše da se kojim slučajem naprednjaci usude i na tako nešto i da ih tako nisko spuste da krivotvore dokumenta koja sami i kao policija izdaju?
Međutim, sada, nakon izbora, pameti nam se ponovo razilaze. Teškom mukom sam izašao na njih jer za to mi je bilo potrebno da imam svoje mišljenje ili razlog, a sada se od mene očekuje da progutam uvrede još jednom i da podržim ideju da je rezultat koji je postignut ipak nešto, a po nekima čak i nešto dobro – naročito ako se posmatra u istorijskoj perspektivi, koja očigledno počinje sa ljudima o čijim mandatima je reč. Racionalnost pragmatizma vlasti odavno niko ne poriče, ali zato poriče pamet i racionalnost politike koja je na strani ljudi. Ljudi su ti, ponovo se tvrdi, koji nemaju pojma i koji bi trebalo malo da olade. Da prestanu sa histerijom i afektiranjem jer ono, ne da ne vodi nikuda, već vodi u propast: ostati bez sredstava i bez para znači ostati bez organizacionog kapaciteta ili infrastrukture na kojoj počivaju partijski rad i mobilizacija. Pitanje je smemo li reći da nam se čini da je u pitanju déjà vu: partijski interes je iznad svega, pa čak i iznad politike? Ili da odmah ućutimo pred argumentom da su partija i politika ista stvar?
Meni Srbija više liči na kriminalnu krajinu nego na političku zajednicu i društvo koje razvija sve svoje kapacitete i delatnosti.
Svakako shvatam da bi bilo zalud podsećati da to što nam se sada nudi već imamo i da taj film već gledamo. Nije li Vučić partijom ispunio svaki kutak državnog aparata i da već duže vreme popunjava sve društvene kanale, do mere da nećemo znati ima li na ovomo prostoru, ne samo države, već i društva, ili je reč o nečem novom, o čemu nismo učili u školama? Meni Srbija više liči na kriminalnu krajinu nego na političku zajednicu i društvo koje razvija sve svoje kapacitete i delatnosti. A sklon sam zaključku da nam ni akademska sociologija više nije od pomoći.
Isto tako shvatam, sada, nakon izbora, da su toga svesni svi, a ne samo oni koji rade na ovakvom stanju stvari. Opozicija brzo uči i sazreva, a proces starenja zahvata i najmlađe u koloni – one koji su do juče branili ideju o više kolona. Shvatili su omladinci da imaju vršnjake i među desničarima, kao što su shvatili da bez osvajanja vlasti nema politike. Zbilja čudno, nismo li to već znali i u tome videli problem, odnosno uzrok nastanka najveće partije u Evropi i nevolje koja nas je zbog toga zadesila. Nismo li znali da je opozicija rastočena jer je ostala bez vlasti i monopola distribucije dobara i koristi koje se na ime vlasti mogu imati i udeljivati te da je partijski život ljudi u Srbiji sveden ni na šta drugo do na masovno klijentelističko umrežavanje u cilju egzistencijalnog ili materijalnog opstanka.
Ali, reći će nam se, zakonodavna vlast nije izvršna. Zakonodavna vlast obezbeđuje samo sredstva za opstanak stranke, ne i za opstanak njenih članova – naše članstvo je lišeno iskušenja učešća u stranačkom radu i životu čiji motiv bi isključivo bio materijalna korist. Pare koje dobijamo, zaista su namenjene strukturi na kojoj se povezujemo i okupljamo. I ja tu nemam šta da prigovorim.
Moj prigovor je na drugom mestu, ali za njega je potreban apstinentski sluh, onaj do kojeg partije nisu dospele, misleći da ih apstinent zbog toga i ne čuje. Apstinenti, oni koje smatramo idiotima, a posebno oni koji su na ime idiotizma spremni na akademsku fatvu u imaginarnoj identifikaciji sa Solonom, svesni su da do promena u Srbiji ne može doći. Ni sa partijama, ni bez njih. Svesni su i da ne postoji kapacitet ni na strani građana, na strani ljudi koji ovde žive, jer reč je o sve starijem svetu i prostoru na kome uskoro neće biti nikoga kome je do života stalo. Međutim, apstinenti nisu ljudi koji odbacuju život, niti su to ljudi koji ne žude za boljom državom i društvom. Naprotiv, to su ljudi koji i bolju državu i bolje društvo vide na drugom mestu, čak i kada sami nisu u mogućnosti da krenu na put. Apstinenti su ljudi koji odlaze i, stvarno ili u mašti – oni sami ili njihova deca, napuštaju mesto koje ne doživljavaju više kao jedino. Opozicija, međutim, kao i vlast – ljudi koji u stanju sveopšteg kretanja (pa i kao oblika otpora) vide priliku za svoj opstanak – podmeću nadu u promene u zamenu za mandat kojim će svetskoj politici, onome što se naziva „međunarodna zajednica“, ponuditi stabilnost. Njihove govore apstinenti odavno doživljavaju kao laži i teško da će se ikada naći među biračima i da su uslovi najbolji.
Ujednačenost govora i ponašanja koja je zahvatila ljude na ovom prostoru dokaz je temeljnog otpora novom i drugačijem, do mere da svaka kritika iščezava. Sada se i na „našoj strani“ događa da bivamo ućutkivani i upozoravani da zavežemo i ne otežavamo stvar retkima među nama koji su se odvažili na ulazak u vlast. Što je manje uslova, bezuslovnost tog imperativa raste. Ali da li je baš tako?
Tajnost rada se kao i tehnologija prenose iz bezbednosnih struktura u političke.
Vučić u vlast poziva sve, i to radi odavno. Od samog početka. Ne negujemo li mit o Tadićevoj fabrikaciji Srpske napredne stranke i ne otkrivamo li na krivinama, u simptomima koji povremeno remete javni govor, da ipak postoji komunikacija između vlasti i opozicije? Stranački život je bitno promenjen u poređenju sa onim kakav znamo iz prve dekade ovog veka i teško da članovi partija danas postaju više od birača ili skupljača sigurnih glasova i kontrolora javnih funkcija kada im stranke osvoje vlast. Odluke se donose iza zatvorenih vrata jer se misli da je za svaku potrebno posebno znanje i posvećenost, što nije drugo do inicijacija ili ekskluzivnost pristupa informacijama. Tajnost rada se kao i tehnologija prenose iz bezbednosnih struktura u političke. E to je možda nešto što još uvek promiče našim prijateljima, protagonistima opozicione politike. I sada ne mislim samo na partijaše, već i na sve pratioce njihovog marša na institucije a koji, sasvim sigurno a po njima samima i opravdano, očekuju da ih sa njima i nasele kada za to dođe vreme. Za Vučića je ključni dokaz legitimiteta vlasti saradnja i saučesništvo. Ja nisam sklon da mislim da je njegov režim politički a organizacija, SNS, politička organizacija. I on i njegovi su nešto novo i ja se trudim da ih kao novinu i mislim. To saučesništvo je, kako možemo gledati već trideset i kusur godina, počelo kao saučesništvo u zločinu, i nije se od njega odmaklo niti distanciralo. Nije li i to opštepoznato, pa onda i našim prijateljima znano? Ja u to više ne sumnjam.
Da zaključim ovaj komentar. Aluzija na građanski rat je bila veoma snažan motiv koji je Proglas uneo u predizbornu kampanju, iako se Vladimir Kostić akademski ogradio od Solonove kletve. Apstinentima je rečeno da bi i u neko drugo vreme, u političkom zlatnom dobu, idioti kakvi postoje i danas bili prokleti: „Onoga ko ne učestvuje u građanskom ratu, snaći će sramota i izgubiće svako političko pravo.“ Osim što nije želeo da kune i proklinje, akademik je uporedio građanski rat sa izborima, kao da izbori nisu već postali bojište iz kog kao pobednik izlazi isključivo vladajuća stranka. Izlazak na birališta se ne svodi na kontrolu izbora, već je to masovni izlazak i ostanak na izbornim mestima, a pokazalo se i na svim mestima na kojima se okupljaju birači. Od budžaka do sportskih hala i javnih ustanova – sve su to mesta politike izlaska na birališta u Srbiji, a vlast je pokazala da su to i autobusi, granični prelazi, policijske stanice i šalteri. I javna preduzeća, dakako. Permanentna izborna kampanja je postala jedini politički proces u Srbiji i to svi dobro znamo. Srpska napredna stranka je u stalnoj kampanji i takav je postao čitav javni prostor i prostor javnog govora, pa je propaganda slaba reč za to što vidimo i u čemu se nalazimo.
Kao da privremeno i za izbore uvek lažno prebivalište nije postalo princip prebivanja u ovoj nesretnoj zemlji od čije nesreće se itekako dobro može živeti ako si podlac i spreman na sve.
Da li je to poređenje bilo preterano? I ako nije, čujemo li danas Solonovu kletvu? Danas, kada dolazimo do zaključka da bi bar dva miliona ljudi, sa sve policijom i sudstvom trebalo da zaglavi robiju? Evo konačno da i pandure neko spomene. Ovih dana Đilasovi uposlenici obilaze adrese lažnih prebivališta pa bi čitava predstava mogla biti komična da nije jeziva. Groteska je takođe slaba reč. Konačno su počele pretnje onima koje su do sada štedeli nadajući se da će ih privoleti da glasaju za opoziciju i kada ih naprednjački kriminalci izvedu na biralište. To se nije desilo i sada im se milost više ne želi ukazati. A šta je sa pandurima? Šta je sa ostalim državnim i službenicima uprave? Njihova neposlušnost bi bila efikasnija od radničke i korisnika socijale. Šta je sa policijom u najširem i izvornom smislu? Šta je sa vlašću? Preti li ko vlasti? A ne, i dalje joj se obraća i u njoj ogleda i prepoznaje, a Vučić i njegovi kao da se žele abolirati od vršenja vlasti kako bi se njen ugled sačuvao za one koji na nju dolaze. Situacija u kojoj bi pola države trebalo uhapsiti obesmišljava svaki pojam policije, zakona i prava, a opozicija i dalje šalje prigovore na njihove adrese. Kao da privremeno i za izbore uvek lažno prebivalište nije postalo princip prebivanja u ovoj nesretnoj zemlji od čije nesreće se itekako dobro može živeti ako si podlac i spreman na sve.
Foto-kolaž: Bilten Stanar
