PSSST! Izbori su u toku
U zemlji u kojoj se svaka zamena poklopca za šaht i svaka zakrpana rupa na trotoaru slikaju i kao vest od nacionalnog značaja puštaju u drugom dnevniku simpomalna tišina pokrila je vest koju smo, tek guglajući po Službenom glasniku grada Novog Sada, iskopali krajem prethodonog meseca: grad je za 22. novembar raspisao izbore za mesnu samoupravu u četiri od ukupno četrdeset i sedam mesnih zajednica u Novom Sadu (radi se o izborima za MZ „Bukovac“, „Podbara“, „Salajka“ i „Stepanovićevo“). S obzirom da je došlo do naglog pogoršanja epidemiološke situacije u gradu, 13. novembra je objavljena vest i o odgađanju istih.
Kao i u slučaju njihove objave, i oglas o prestanku izbornih radnji gradske vlasti objavile su u pola glasa i više kao neko pismo samima sebi, pa mi, kao politički aktivisti, ne možemo a da se ne zapitamo zašto je to tako. Zbog čega se o izborima koji bi trebalo da predstavljaju pravi pokazatelj demokratičnosti i decentralizacije, tih novih mantri političkog novogovora pripadnika klana koji je trenutno na vlasti, tako upadljivo ćuti? Otkud odjednom sva ta simptomalna tišina i šta ona govori nama, nenaviknutima da u njoj vidimo najavu nečeg dobrog? Izbori o kojima je reč, zapravo, i nisu izbori „u pravom smislu reči“, tj. nisu izbori za vlast, pa čak ni onu lokalnu, opštinsku (a u Novom Sadu to ujedno znači i gradsku, pošto je od marta meseca 2019. godine Petrovaradin kao opština izbrisan iz Statuta grada), jer se ne radi o izborima za odbornike skupštine grada, nego o izborima na kojima građani treba da biraju druge građane, svoje komšije i poznanike. To mu dođe više kao neki kobajagi izbori, nekakav zaostatak iz pradavnih vremena kada se znala razlika između lokalnog i mesnog, između vlasti i uprave, a onda i između uprave i samouprave. To su izbori koji više odgovaraju onom što je u zakonima i statutima opstalo pod imenom „zborovi“, i što toliko odudara od logike kojom se uporno nastoji opkoliti sve ne-izborno, da je to već mučno i pratiti. Dakle, ovi su iz-zborovi nešto što predstavlja recidiv iz vrēmēna za koje se sve strane političkog spektra slažu da je davno prošlo i da nikako ne treba da se vrati. Iako i sami spadamo u grupu onih koji ne pate za povratkom u staro doba niti patimo za starim imenima, ne možemo a da se ne zapitamo malo u vezi ove tišine koja se tako gromoglasno nadvila nad pitanjem mesne samouprave. Šta je to što toliko smeta i bode oči u činjenici da postoji još neka ustavna i zakonska niša koja omogućava ljudima da ostvare političko pravo da iskažu svoje mišljenje i van perioda i procedura vezanih isključivo za parlamentarno-izborne prakse koje su kod nas u isključivoj nadležnosti partija? Zašto se o izborima za mesne zajednice ćuti i u vlasti i u opoziciji? Postoji li to neki nemušti sporazum, neko nepisano pravilo po kome stranka koja je na vlasti na svim ostalim nivoima, mesnu samoupravu dobija „gratis“, kao nekakav privezak koji ide uz ključeve gradske kuće? Svedoci smo da se opozicija u vreme izbora za mesne zajednice koji su u Novom Sadu održani 2017. godine sa ovih povukla bez ispaljenog metka, jer već tada im je bilo jasno da su u oseci, a sa tim, valjda, ide i nemogućnost da se kadrovima pokrije sve više od glavnog odbora. I onda smo doživeli da nam šturmunddrangovci i jastrebovi danas vladajuće stranke napune mesnu samoupravu ljudima čija je jedina misija da ovu zatvore za svaku inicijativu koja bi poticala „odozdo“ – bilo da je reč o građanima-pojedincima bilo o građanima organizovanim u udruženja. Jesmo li mi onda, kao građani i bića koja misle o svojoj egzistenciji, nekim sporazumom o nenapadanju koji su partije postigle između sebe, osuđeni da naša mesna samouprava postoji samo na papiru i samo „k’o fol“, dok ćemo u budućnosti i to svoje famozno mišljenje morati da tražimo „na recept“? Ako je suditi po ponašanju većine aktera u (zvaničnom) političkom polju – ta stvar je već rešena i svako ko reaktuelizuje ovo pitanje može se smatrati politički nepismenim ili nezrelim, takoreći ograničenim. Politika se ne vodi u mesnim zajednicama, parola je koju smo čuli na samom početku našeg bavljenja problematikom mesne samouprave i njeni nas odjeci prate i danas, čak i među prijateljima i saborcima kojima je na vreme javljeno da se saberu, upristoje i partijski ukolonaše, jer – revolucija samo što nije!
Ok. Baviti se mesnom samoupravom, kao i mišljenjem ljudi, naivno je i priliči neodraslim en-dži-o-ovcima, a imajući u vidu odakle potiče jedna takva kvalifikacija možemo da budemo spokojni. Tim pre što mi i jesmo naivni i nedorasli u stvarima partijskog pokoravanja i traženja nekog novog tate tek pošto smo se prethodnog rešili. Opustimo se onda i nastavimo sa pitanjima: dakle, kome danas opet smeta mesna samouprava? Zašto se o ovim izborima ćuti? Zašto čak ni na FB stranicama novosadskih mesnih zajednica o ovim izborima ne možete pročitati ništa, a možete o tome kako je „Gradsko zelenilo“ počistio smeće oko kontejnera (sic!), kao da je to vest nad kojom neko treba da meti prst na čelo? Zašto ne možete da dobijete informaciju (uzgred, javnu) o tome koja je procedura za podnošenje kandidature, nego za tako nešto morate da šaljete zvanični dopis na koji onda čekate toliko dugo da bi izbori već prošli (da nisu obustavljeni)? Ko se to i zbog čega tako revnosno trudi da ukloni komentare građana sa već pomenutih FB stranica onih MZ koje ih uopšte i imaju? Čega se boje ti ljudi? A onda i pitanje svih pitanja: kada će prestati da se boje?
Dimitrije Kaorin
