ANALIZE  Branislav Dimitrijević Objavljeno: 07. 08. 2023.

Deregulisana autokratija i njeno „održivo“ nasilje

Vlast nemoćnih

„Moć i nasilje su u suprotnosti: gde jedno vlada, drugo je odsutno”: formula je do koje u svojoj knjizi O nasilju (1970) dolazi Hana Arent. Iako ne spori da svaka država jeste instrument nasilja kojim komanduje vladajuća klasa, ona zaključuje da se „moć vladajuće klase ne sastoji od nasilja, pa ni od oslanjanja na nasilje, već da moć vladajuće klase leži u njenom mestu u društvu, a pre svega u njenom mestu u procesu proizvodnje.”¹ Organizovanje procesa proizvodnje jeste i glavni društveni zadatak vladajuće klase – što je ona uspešnija u organizovanju proizvodnje, njena je moć veća, unutarnje kontradikcije manje zaoštrene, a pribegavanje nasilju manje izvesno.

Ako se može tražiti glavni razlog rapidne akumulacije moći Srpske napredne stranke od njenog dolaska na vlast, onda je to upravo bio fijasko prethodne, „demokratske”, vlasti da organizuje proizvodnju. Društvene kontradikcije su se tada nagomilale a demokratska vlast, kako joj i doliči, nije ni pomišljala da upotrebi silu da obezbedi održanje na vlasti i zameni vlastitu nemoć nasiljem. Upravo ove dve „slabosti” prethodnoga vakta, postale su centralne karakteristike naprednjačke vlasti: ona je s jedne strane „robusno” nastupila u pokušaju da organizuje proizvodnju (i stvorila ideološke fetiše kroz slogane „otvaranje novih radnih mesta”, „Srbija stvara”, „ekonomski tigar”, itd.) a s druge se ni u jednom trenutku nije libila da pokaže da je njena volja za vlašću toliko jaka da je spremna nasiljem tu vlast i da održi. Neoliberalni aspekt naprednjačke vlasti bešavno se utopio u radikalsko nasilničko nasleđe, nasleđe ratnih zločina, progona drugih nacija, političkih ubistava i terora nad političkim neistomišljenicima. U dijalektici proizvodnje i nasilja, nasilja proizvodnje i proizvodnje nasilja, Vučićeva vlast je pronašla formulu vlasti. Ovde ćemo pre svega govoriti o proizvodnji nasilja, ali i nasilje proizvodnje takođe ubija – čega je stravičan primer tragedija u rudniku Soko kada je osam rudara stradalo zbog proizvodnih ambicija uprave rudnika koja je broj tona uglja stavila daleko ispred bezbednosti rada i života radnika.

Autokrata vlada uz podršku nemoćnih. I ovde ne mislimo na prostu činjenicu da autokrata mora da ljude učini nemoćnim da oni ne bi ugrozili autokratsku vlast već on mora na njih da delegira i nemoć te vlasti.

Vlast u Srbiji je društvene kontradikcije koje po pravilu signalizuju slabost neke političke moći pretvorila u prednost – u Srbiji je svaka kontradikcija postala sredstvo vlasti. Glavna kontradikcija je verovatno ova: dok je Vučićeva vlast nastojala da se populistički osloni na podršku obespravljenih, poniženih i osiromašenih građana, klasa u čije ime je ona vladala je zapravo finansijska i korporativna klasa – što novoformirana, što nasleđena iz „demokratskog” perioda – koja je otkrila u autokratskom sistemu vladanja mogućnost da za svoje interese stekne podršku masa.² Medijaciju između vladajuće klase i masa obavlja autokrata kroz hiper-proizvodnju kakofonije ideoloških afektacija. Iako se u demokratskim sistemima podrazumeva da politički legitimitet proizlazi iz većinske volje, autokrati je zapravo šira podrška u društvu potrebnija još i mnogo više.³ Međutim, ta podrška, koliko god interpelirana ideološkom medijskom propagandom, zavisi zapravo i isključivo od suštinske strukturalne nemoći onih koji podršku pružaju: svaka autokratija je zasnovana na lišavanju moći onih od kojih se traži podrška. Autokrata vlada uz podršku nemoćnih. I ovde ne mislimo na prostu činjenicu da autokrata mora da ljude učini nemoćnim da oni ne bi ugrozili autokratsku vlast već on mora na njih da delegira i nemoć te vlasti.

Autokratije najčešće padaju kada društvene kontradikcije dovedu do takve destabilizacije autokratske moći da autokrata mora da se kroz državne instrumente sile okrene nasilju kao pokriću za izgubljenu moć. Dosadašnja Vučićeva vlast vrlo je retko bivala prinuđena da upotrebljava zvanične instrumente sile, već ovde nastojimo da tvrdimo da je instrumente državnog nasilja organizovala u skladu sa svojim ekonomsko-političkim projektom – a to je projekat ekonomske i sveopšte privatizacije i deregulacije koju posredstvom autokratske vlasti kontroliše ona ista elita u čije ime se taj projekat i sprovodi. Za razliku od modernih autokratija koje su se bez obzira na ideološki predznak oslanjale na državu i njene instrumente prisile, deregulisana autokratija u neoliberalnom poretku zna da se na državu ovakav sistem ne može u potpunosti osloniti. Otuda ona radi ne samo na slabljenju demokratskih institucija kontrole vlasti već i na organizovanju deregulacije i privatizacije niza ingerencija koje su bile u domenu države i koje je država sama proglasila za „ekonomski neodržive”. Država u službi deregulisane autokratije ostaje da operiše kao administrativno sredstvo u rukama vladajuće klase koja sprovodi i upravlja ovim procesom. Drugim rečima, država se sve više odriče mnogih svojih prerogativa osim što ostaje i dalje ono što po svojoj prirodi i jeste: instrument nasilja.

Umesto da vlast uđe u rizik da se brani državnim instrumentima sile kao svojim poslednjim utočištem država postaje neka vrsta menadžera i koordinatora nasilnih grupa i organizacija – što se najednostavnije može potkrepiti primerom da čak i generalni sekretar vlade Republike Srbije koordiniše i predvodi grupu batinaša sa zadatkom da razbije blokade poljoprivrednika.

S obzirom na obim ovog poduhvata, postalo je neobično značajno za deregulisanu autokratiju i da instrumente nasilja na neki način dereguliše, privatizuje i prenese na mikro-nivoe implementacije. Deregulisana autokratija ne može da se osloni samo na državne instrumente koliko god uspevala da njima ovlada jer zna da ne može u svakoj situaciji računati da će je ti instrumenti zaštiti. Odnosno, umesto da vlast uđe u rizik da se brani državnim instrumentima sile kao svojim poslednjim utočištem (kao kod modernih autokratija) država postaje neka vrsta menadžera i koordinatora nasilnih grupa i organizacija – što se najednostavnije može potkrepiti primerom da čak i generalni sekretar vlade Republike Srbije koordiniše i predvodi grupu batinaša sa zadatkom da razbije blokade poljoprivrednika. Ovako drastičan primer deregulacije državnog nasilja samo je jedan od poslednjih slučajeva po kojima možemo pokazati da je organizacija kapilarnog nasilja koju sprovodi Vučićev režim neka vrsta preventivnog mehanizma: ubrizgati nasilje direktno u društvo, učiniti ga društvenim, a ne čuvati ga isključivo kao dispositif vlasti za krajnju instancu.

Vučićeva strategija moći je kapilarna: on zna da njegova moć ne stanuje u institucijama demokratskog sistema te ih je odavno učinio nemoćnima tako što ih je pretvorio u poprišta nasilja – počev od nasilja u skupštini, preko nasilja u javnim preduzećima, pa sve do mesnih zajednica, i konačno, kako bi se ranije govorilo, do „svih pora društva”. Nasilje nije više poslednja već je postalo centralna instanca vlasti. Bez nasilja vlast ne može da se održi, ali vlast zna da to nasilje ne može biti samo na strani centralizovane vlasti: ono mora postati decentralizovano, kapilarno, deregulisano i privatizovano da bi postalo učinkovito za održavanje vladajućeg sistema i vladajuće klase. Otuda postaje vitalno posuditi nešto od ingerencija državnih instrumenata sile na mikro nivoe gde se mogu po potrebi koristiti u ime onih, ili bar dela onih, koji daju preko potrebnu podršku na kojoj počiva moć vladara. Deregulisano državno nasilje proizvodi mogućnost da svako u ime vladara, države i vladajuće klase može imati svoj instrument nasilja. I to je ovde omogućeno kroz celovit medijsko-propagandni projekat u kom se nasilje predstavlja kao nekakva nužnost društvenih odnosa kao takvih – jer samo nasilno društvo je apsolutno nemoćno da ugrozi apsolutnu vlast.

Deregulisano nasilje omogućava svakom nasilniku da bar na tren postane deo vlasti.

I na primeru medijsko-propagandnog projekta vlasti, načina na koji mediji raspiruju nasilje u javnom prostoru, može se takođe jasno videti o kakvom se procesu radi. Javni medijski servis kao tradicionalni instrument državne propagande ne može do kraja poslužiti ovolikim propagandnim ambicijama te se vlast daleko više oslanja na privatne medije kojima može upravljati mnogo dinamičnije i neposrednije jer je i politika koju vodi u njihovom dubokom interesu. U svom budućem sunovratu vlast će daleko odlučnije preko privatnih obezbeđenja braniti televiziju Pink nego što će policijom braniti RTS.

Deregulisano nasilje omogućava svakom nasilniku da bar na tren postane deo vlasti. Radi se o ozbiljnoj političkoj perverziji: da bi sakrila sopstvenu nemoć zbog koje nužno teži nasilju, vlast instrumente sile prenosi na društvo koje tako, postajući sve nasilnije, i prestaje da bude društvo, gubi političku moć, a pre svega moć društvenog organizovanja i kolektivne akcije. Uzmimo otuda ovde konsekvence teze s kojom na nekoliko mesta izlazi teoretičar Vivek Čiber: glavna strategija kapitalističkog sistema jeste da upravlja društvenim konfliktom za koji zna da je njegova neminovna posledica, kao što zna da taj konflikt, klasni konflikt, mora na izvestan način da se artikuliše.⁴ Otuda kapitalizam počinje da upravlja ovim konfliktom kroz njegove identitarne simulakrume, kulturalizuje konflikt, pulverizuje kapacitete za zajedničko, i pretvara konflikte u afekte koji stalno osciliraju na skali od viška entuzijazma do viška bespomoćnosti – kako to kaže Latur (Bruno Latour) govoreći o kapitalizmu kao o našoj „drugoj prirodi”. Sve se ovo odvija upravo kako bi se sprečilo da se na ovako akumulirane protivrečnosti odgovori jedinstvenom kolektivnom akcijom. Upravljanje društvenim konfliktom u Srbiji danas (kao deregulisanoj kapitalističkoj autokratiji) poprima oblike uspostavljanja sistema održivog nasilja, nasilja koji počinje da se samoreprodukuje i bez neposrednog angažmana vlasti, ali koje ostaje pod njenom upravom i u njenom je interesu.

Ovo su prepoznali građani na protesima pod sloganom „Srbija protiv nasilja” tumačeći dva tragična povoda ne kao primere pojedinačne patalogije njihovih izvršilaca već kao simptome principa vladanja. Ali, s obzirom da se tragični događaji koji su povod protesta ne mogu direktno povezati sa deregulisanim nasiljem vlasti, ovi događaji zapravo pokazuju da njihov „inspirator” nije i ne može biti „Vučić” kao takav, već se radi o daleko dubljim mehanizmima poretka koji svoju nemoć zamenjuje nasiljem i čega je „Vučić” ime. Zločini u Beogradu i Mladenovcu su još jedanput pokazali da su počinioci nasilja muškarci a žrtve u najvećoj meri žene: od deset žrtava dečaka ubice, osam je ženskog pola. U oba zločina centralnu ulogu ima figura patrijarhalnog oca, ili dede, koji je taj koji naoružava i obučava za nasilje. Kada se ovakav obrazac primeni u jednoj „elitnoj školi”, onda se on artikuliše i kroz pogon kapitalističkog ustrojstva: pogon kompetitivnosti. Dete ubica tako otelotvoruje svu perverziju nametnutih zahteva i sopstvenu nemoć pred tim zahtevima artikuliše u nasilje.

Iako je višegodišnje deregulisano nasilje Vučićeve vlasti postiglo efekte u lišavanju građana od volje za političkim organizovanjem, građani su ušli u savez sa opozicionim političkim partijama i prihvatili da političke partije moraju biti te koje će definisati političke zahteve i organizovati proteste. Vlast je otuda i zbunjena, pa i uzdrmana ovim protestima, jer ih nije očekivala budući da su dosadašnji slučajevi deregulisanog nasilja (osim u slučaju protesta „Stop krvavim košuljama”) uglavnom prolazili bez organizovanije reakcije ljudi jer su upravo i služili tome da se ta organizovana akcija zatre. Ovi protesti nisu forum koji će moći da odigra čitavu partiju iscrpljujuće političke borbe koja predstoji u Srbiji, ali jesu forum na kom su se građani konačno sreli jedni s drugima u javnom prostoru, i što je još važnije motivisali žene i muškarce koji su bili žrtve kapilarnog političkog nasilja vlasti da izađu u javnost i razotkriju mehanizme tog nasilja. Ako je glavni cilj deregulisanog nasilja usađivanje straha i bezvoljnosti, i odvraćanje od političkog organizovanja, onda je prvi korak u borbi protiv nasilne vlasti načinjen. Drugi korak će biti mnogo komplikovaniji i preduslov za njega neće više biti samo osećaj šoka i nepristajanja već i politička odluka, akt političkog opredeljenja, akt političkog činjenja.