Nedeklarativna podrška civilnom društvu
Mala smo organizacija i potpuno drugačijeg profila i kalibra od ovih koje su sada pod istražnom opsadom režima da bismo osuđivali postupke srpske vlasti i izražavali zabrinutost. Stil rada i govora nam je takođe drugačiji iako držimo do uverenja da je civilno društvo nešto što treba braniti po svaku cenu, a i mišljenja smo da naša podrška ne znači puno niti se na nju računa.
Zbog toga želimo sa vama da podelimo tekst objavljen 2017. godine u zborniku koji smo sa ljudima sa kojima smo u to vreme sarađivali priredili za publiku osetljivu na pitanja teorijske i političke intelektualnosti. https://www.metamute.org/editorial/books/look-hazards-look-losses
Politika civilnog društva je politika Grupe za konceptualnu politku i njome smo pokušali da menjamo prostor civilnog društva i organizovanja uprkos teorijskom mišljenju koje je u njemu videlo ideološke aparate neoliberalne države.
Pisali smo o tome sve ove godine, pišemo i danas, a nadamo se da ćemo pisati i ubuduće. Ubeđeni smo da je važno misliti i beležiti mišljenje koje imamo i razvijamo o svojim akcijama, a vreme koje je pred nama biće potpuno druagačije od ovog koje se završava sa epohom neoliberalne vladavine ili upravljanja.
Aparati neoliberalne države, kako su organizacije civilnog društva imenovali i teorijski situirali aktivisti i teoretičari s leva, i to isključivo oni koji znaju šta je istorijski materijalizam i njegova regionalna disciplina – kritika političke ekonomije, ostali smo do kraja neoliberalnog režima upravljanja i vladanja jer je sve što institucionalno postoji i može postojati institucionalno pod njegovim režimom vladanja i upravljanja moralo biti ideološki aparat neoliberalne države. Tako je to po slovu teorije i u tome nismo nikada videli uvredu, ali ni način da nam se pomogne ili pridruži u borbi za menjanjem uslova rada i političkog delovanja.
Uvrede su čule i videle samo navijačke grupe tupana koji su sa strane posmatrali katergorijalni i konceptualni okršaj na levoj aktivističkoj sceni, dobrim delom ako ne i u celosti zaronjenoj u isto to civilno društvo i njegove organizacije. Desnica se u to nije mešala na način teorijske problematizacije, ali je u temu unela sve svoje snove i frustracije, tako da je danas vidimo kako slavi novi poredak i to toliko da sreću deli sa levicom koja je u Putinu videla isto što i sprski levi podmladak u Slobodanu Miloševiću – borca protiv imperijalizma. Evo im sada i Trampa i njegovih Amerikanaca, za koje Vučić kaže „da su sada“, zahvaljuje se i bogu, „normalna vlast i normalni ljudi“.
Biće da smo stigli do kraja neoliberalne epohe vladanja i upravljanja. Radost zbog propasti civilnog društva širi se i preko granica Srbije, pošto je van Srbije i počelo njegovo urušavanje. Situacija u Srbiji je samo lokalni izraz globalnih dešavanja i trenda koji vodi u konačni obračun sa demokratijom, a za nas, i u našim terminima, sa politikom na strani ljudi. Studentsko ograđivanje od civilnog društva je posledica depolitizacije koja je počela sa vlašću Srpske napredne stranke i mi ćemo se tom problemu uskoro obratiti.
Institucionalne komune, rekuperacija ili reprodukcija?
Skloni smo sablažnjavanju: Svi zaposleni u ovom trenutku mogu se smatrati pandurima. Raditi je postalo privilegija, što je težak udarac na politiku koja je sledila put radničke emancipacije i radničke borbe jer ova je već stavila na dnevni red rad i njegovo odbijanje. Kako ga danas odbiti kada nam ga niko i ne nudi? Kako i šta zaposleni misli o sebi? Kako da o njemu misli onaj koji ne radi, osim kao o privilegovanom? Šta god da misli, zaposleni to zna da ceni: on misli državotvorno i nije isključeno da će se primiti na ideju javnog dobra, samo mu to treba dobro spakovati ukoliko ne radi u državi. Sa državnim uposlenicima će to ići daleko lakše. Nije isključeno da se čitava periferija, na kojoj samo država radi, zbog toga lako prebaci u socijalistički režim organizacije i reprodukcije kapitala, čemu se i nadaju na levici koja je na parlamentarnim pripremama, a u Sloveniji već i na terenu. Ne treba biti paranoik da bi se to videlo, jer ne treba tražiti pojedinca koji nam sprema socijalizaciju dugova i troškova održavanja duga. Javno dobro će nam se prvo pojaviti u obliku duga i liturgijske odgovornosti, kako to obično i biva u poslovima upravljanja provincijom.
Mi se danas suočavamo sa dilemom koju neki postavljaju terminima pacifizam i radikalizam. Pacifizam i njegove laži, samoobmane, javljaju se u vidu javnih diskusija koje drže za oblik političke brobe, dok je radikalizam onaj koji je nešto ređe na licitaciji među levim aktivistima i koji nema drugu funkciju osim isključivanja. Kao rezultat imamo parlamentarizam i konferencijalizam. Najčešće se preklapaju i tako dobijamo kongresalizam kojeg prati publicističko razvijanje onoga što bi trebala biti teorija i nauka, i sve to biva u službi društvene pokretljivosti i uhlebljenja u državi. Sa godinama se razvija glad za priznanjem i zbog toga se aktivizam na vreme pretvara u akumulaciju simboličkog i socijalnog kapitala.
Imamo nekakvo iskustvo borbe na tom terenu i mi smo prošli kroz sukobe na nezavisnoj levici. Sukobe našeg vremena, iako je ovo možda manje istorijsko prema merilima budućih istoričara koji pojave i dalje traže na planu objektivnog, a koje je uvek i u krajnjoj instanci plan državnog. Prošli smo kroz cepanja i razlaze, isključivanja i podmetanja doživljaja samoisključenosti i resantimana – jeftine psihologizacije. Osetili smo na svojoj koži kako radi mikrofašistička i državna mašina, čak i kada se ona odvija pod zastavama antifašizma. Akademizam nam je dokazao da je časove moguće držati i u slobodno vreme i lekcije deliti čak i u igri. Akademičari, gladni javnog prikazivanja, progovorili su o javnom dobru prevashodno zato što se sami smatraju dobrom koje je javno i koje bi trebalo čuvati kao zenicu oka.
Dobra država je tako ona u kojoj smo mi, a sasvim dobra ona u kojoj smo samo mi. I budući da smo levičari ili čak socijalisti, takva država onda radi svoj posao.
Danas više nismo tek i samo ozlojeđeni, već i štetočine. Štetočine, jer radimo u lokalnoj zajednici kao aktivisti na terenu lokalne samouprave. Projekat nazivamo „lokalne politike i urbana samouprava“. Mi međutim ovako vidimo problem: depolitizacija lokalne samouprave i njeno gašenje se odvija iščezavanjem civilnog društva u lokalu. Tačnije, u lokalu je iščezlo vanpartijsko organizovanje kome su teren pripremale socijalističke mesne zajednice i mi smo danas, nakon socijalističkog vremena kada su mesne zajednice imale svoja veća u skupštinama opština, svedoci prisustva države i partije u našim domovima. Saveti i uprava u mesnoj zajednici su partijski, a i domovi su nam partijski jer ih možemo održavati samo ako radimo u državi, što uvek ide preko partije ili nekog drugog državnog oblika pokoravanja, pošto je država jedino preduzeće koje radi. Preduzeće u krizi, ali koje još uvek radi u svom povlačenju sa tržišta, ali ne više da bi se napravio prostor za biznis. Čega nastaje prostor? – ostaje da se vidi isključivo u mraku.[1]
Zašto nam se dakle kaže da smo štetočine? Pa zato što radimo posao države. Tako nam je rečeno. Osim što salonski popujemo o samoorganizovanju, kaže nam se i da podlo uvaljujemo ideju o zaduživanju i preporučujemo uzimanje kredita. Pričamo priče, iako umišljamo da pokrećemo ljude da se organizuju po pitanju održavanja stambenog fonda. To bi trebala da radi država, poručuju nam levo orijentisani intelektualci (akademci i publicisti). Mi u tome vidimo paradoks: Štetočine smo jer radimo posao države i time državu oslobađamo obaveze da to sama čini? To bi dakle ona trebala da radi, a ne mi? Dakle radimo nešto što bi pre ličilo na „Big society“? Da li bi državu trebalo prinuditi da radi „svoj posao“? Zar tako što nećemo ništa preduzimati? Ništa umesto nje nećemo raditi, nego ćemo u nju ući i njome to odraditi kada budemo na vlasti ili u mogućnosti da barem delom vršimo vlast. Taj deo će verovatno zavisiti od našeg koalicionog potencijala, ako već nismo u stanju da imamo većinu i državu u potpunosti učinimo našom. Do tada moramo čekati. I to nije sve.
Dakle štetočine smo jer radimo posao države koja je loša jer to ne radi. I ne samo da je treba prinuditi, već treba znati da je ona upravo zato i loša jer postoje štetočine koje misle da to mogu i bez nje. U tome se i ogleda koncept „Big society-a“, odnosno neoliberalno upravljanje ili policija, policijska neoliberalna država. Dakle nipošto ne činimo ništa, jer svaka akcija koja nije državna i ne smera na državu kao nešto sa čim treba delati, štetočinska je i proizvodi državu koja ne radi svoj posao. Dobra država je tako ona u kojoj smo mi, a sasvim dobra ona u kojoj smo samo mi. I budući da smo levičari ili čak socijalisti, takva država onda radi svoj posao. A kako? Pa zna se: stručno i kvalifikovano jer imaćemo i stručnjake.
Dobro, nismo baš optuženi da vozimo ovom ideologijom (Big society), pošto nismo u Britaniji, ali se pitamo i zašto ne zategnuti stvar konceptualno? Radnički označitelji ili označitelji radničke ideologije mogu nadodrediti vladajuću ideologiju koja ostaje i dalje buržoaska. Sve što nikne na terenu ideologije, doprinosi njenom jačanju – i to je način na koji mi razumemo koncept hegemonije. Dakle ne samo da je u pitanju ideološka vladavina ili vladavina ideologijom, već mi mislimo da je u pitanju i njeno jačanje – jačanje vlasti – otporom i nadomeštanjem odsutnih ili označitelja koji bi baš dobro legli da zakrpe rupe. Zato nam se danas čini i da je „bekstvo“ možda bolja slika jer njom otvaramo, po nečijem ukusu isuviše poetski i romantično, put autoteorizacijama i politikama kojima se izbegava hegemonija. Budući da reči nisu samo reči, nego i prakse i dela koja rezonuju, treba uvek tražiti i odnose u koje stupamo govoreći. U tom smislu mi govorimo o institucionalnim komunama. Dakle budimo radikalni bez koketiranja sa radikalizmom i držimo se koncepta istorijskog materijalizma dosledno: Država nije samo u institucijama za koje Se smatra da su državne, dakle u institucijama državne uprave i političkog sistema, već su aparati države i preduzeća, institucije kulture, skupštine stanara, domaćinstva i porodice. Aparat vidimo kao istorijskomaterijalistički koncept institucije čija se mera (uvek i politička) uzima s obzirom na funkciju reprodukcije koju vrši u jednom načinu proizvodnje. Bilo je to Altiserovo pitanje na odgovor koji sociolozi simptomalno daju nastojeći da ustanove predmet svoje nauke, i koji bi da nazovu društvenom činjenicom. Njeno rasklapanje na „društveno delanje“, koje je onda „ustanovljeno i ustaljeno“, samo je nastavak tautološke obrade pojma opijuma koji opija jer ima opijatsku moć. Tek dovođenje institucija u odnos prema proizvodnim odnosima može nam reći nešto više o njima i tako dolazimo do koncepta aparata koji je uvek aparat države. Prema tome, prigovor je na mestu: mi ne samo da obavljamo posao države, već i pravimo nešto što je aparat države i nalazimo se u poretku države dok god postoji odnos proizvodnje koji je odnos eksploatacije. I da li je to sve što možemo i smemo reći? Smemo li pomisliti da je na taj način razgrađujemo? Kako inače zamišljamo njeno odumiranje? Smemo li reći da je ona u krizi i da se pred našim očima, u mraku savremenosti, hipnagogički osvetljavaju moguće kategorije, a pre svega ona mogućeg? Da li pozivanje ljudi da uzmu učešća u njenom funkcionisanju na distanci prema postojećim aparatima – u slučaju lokalne samouprave na distanci prema partijskoj organizaciji koja je premrežila i domen lokalne samouprave – i ohrabrivanje ljudi da sami uređuju odnose u koje stupaju odlučujući i proizvodeći ideologiju (ukoliko krenu putem samoorganizovanja i izumevanja institucija i organizacionih oblika) može biti tumačeno i izvođeno na drugačiji način od postojećeg?
To što jedna operacija može biti podeljena na skup aktivnosti i delatnosti, ne znači da se i ljudi moraju deliti, pa ni prikivati za određene aktivnosti. Subjektivacija je moguća i u subjektivnosti, a ne samo u objektivnom i preko objektivnog kojim se saznaje društvo i čovekov svet.
Na umu imamo ideju koju smo čuli od ljudi iz udruženja građana koje znamo pod imenom „Učitelj neznalica i njegovi komiteti“. Njihov cilj je bio ohrabrivanje ljudi da uzmu učešća u korišćenju resursa civilnog društva. Mislimo da je tako glasila formulacija. Nama se čini da je to dobar način da ljudi krenu putem izumevanja institucija, jer, konačno, na distanci prema državi (iako konceptualno i objektivno i dalje stvaraju aparat), ipak ne moraju slediti obrasce podele rada i distribucije koji su podržani vladajućom ideologijom i racionalizacijama koje traže svoje uporište u tehnologiji procesa produkcije. To što jedna operacija može biti podeljena na skup aktivnosti i delatnosti, ne znači da se i ljudi moraju deliti, pa ni prikivati za određene aktivnosti. Subjektivacija je moguća i u subjektivnosti, a ne samo u objektivnom i preko objektivnog kojim se saznaje društvo i čovekov svet. Saznanje u subjektivnosti je mišljenje i pronalaženje mogućeg u datoj situaciji, ne tražeći drugu osnovu za svoje postojanje do u sebi i onome što možemo učiniti i bez države. Bez vlasti i njenog osvajanja koje po logici stvari ostavlja na čekanju sve ono zbog čega bi nam bila potrebna. Jer, ako mislimo da jedan problem možemo rešiti samo uz pomoć vlasti i sa njenog mesta, onda se rešavanje tog problema odlaže dok ne osvojimo vlast i time postaje jasno da je naš problem zapravo osvajanje vlasti a ne rešavanje konkretnog problema.
Udruženja građana, ako tautologiju isteramo na čistac ponavljanja, i nisu drugo do udruživanje građana. U tom smislu udruženi građani nikoga ne predstavljaju, i svako pitanje i problematizacija reprezentativnosti ili odgovaranja interesima ljudi otpada: ljudi se i jesu udružili da ih niko ne bi mogao ili morao predstavljati. Udruženi ljudi nešto čine i čine kako se dogovore. Sva je stvar u tome koliko će se držati dogovorenog, a držimo ga se i kada ga misleći i polemišući menjamo. Proizvodni odnos, budući odnos vlasti, tako biva demontiran, a kodovi rastočeni mišljenjem i borbom koja se vodi u organizacijama ništa više nego u nama samima kada se razračunavamo sa potrebom za državom u nama. Nije potrebno psihologizirati čitav problem jer politiku možemo imati kad god se distanciramo, pa tako i od psihološke racionalizacije naših odnosa koji su odnosi moći koje treba čuvati od svakog oblika vlasti.
Zamislimo sad takvu situaciju i procese u pogonima materijalne proizvodnje. Da li je to moguće u uslovima u kojima ustav garantuje i čuva privatno vlasništvo? A da li je to izvodljivo u uslovima u kojima ustav čuva i garantuje državno, pa i čak i društveno vlasništvo? Vlasništvo kao takvo, već je pravno zaodenut odnos koji je teško videti kao proizvodni i politički. Čak i kao društveno, neće otvoriti polja na kojima se odnosi moći taktički raspoređuju prema strategijama upravljanja kojima dominira briga za celinu i Jedno, i koje neumoljivo totalizuje i zatvara naše moguće u neizvodljivo i održivo kao nemoguće.
Dok ovo pišemo mislimo na reči prijatelja. Ako dobro čujemo, Sylvain Lazarus kaže da subjektivnost ljudi ne treba da bude u funkciprotivljenja državi, već u traganju za mogućim koje reč izumevanje nije iscrpela, i kojem mesto nije imaginarni prostor delovanja. Mesto je mesto mišljenja, i ako ga dobro razumemo, to je mesto principijelnosti. Mišljenje sebe ne sme štedeti i to je način postojanja mesta politike. Principijelno uspostavljivog isključivo principima koji su prihvatljivi za sve, a pre svega za one kojih se moguće tiče. Pitanje anatagonizma, ponovo na dnevnom redu, koji nastaje poput konsenzusa i prećutnog slaganja, odnosno mišljenja koje bi i na sebi da uštedi, nije više od parole. Antagonizmom se više ne može uspostaviti distanca prema državi jer ne postoji ambicija da se uspostavi nova. Parlamentarni hod revolucionara je dovršio luk revolucija i otvorio ovaj države, koji je danas takođe na svom kraju. Prema tome, antagonizam je imenljiv i odavno u rečniku teorije. Delimo mišljenje da na ljude više ne treba gledati u svetlu njihove sposobnosti za antagonizam, već u svetlu njihove sposobnosti da se suprotstave antagonizmu.
Teško mesto, pogotovo dok obrađujemo iskustvo podrške i učestvovanja u protestima u Srbiji, kojima se mobilišu ljudi isključivo kroz oponiranje državi. U tome treba da vidimo da li ima mesta za mišljenje, a voleli bismo da sretnemo i famozno izumevanje novog prostora delovanja. Praviti ga od blata nije posao. Konstatovati da ga nema bi bilo negiranje politike? Ne bismo rekli. To je pre suočavanje sa činjenicom da politike u jednom vremenu i situaciji ne mora biti. Jer ako imamo isključivo oponiranje državi, tačnije oponiranje aktuelnoj vlasti, onda imamo plediranje za neku drugu i bolju vlast što se u ovom slučaju završava u podršci opozicionim predsedničkim, partijskim ili “nezavisnim” kandidatima zarad te vlasti.
Postavili smo sebi pitanje: Da li tragati za novim terminima i političkim principima u sopstvenoj organizaciji i asocijaciji organizacija, ili se pak prepustiti antagonizmu prema državi? „Prepustiti se“ ovde ima svoje značenje i mesto, i samo je naizgled u suprotnosti suprotstavljanju: prepustiti se nije jednako onom suprotstaviti se antagonizmu. Kako bi “antagonizam” ostavili striktnom značenju koje ono ima za Lenjina i njegovu boljševičku politiku, reći ćemo sledeće: antagonizam je danas parola opozicione politike, i sutra već državne. U medijima pak, opoziciona politika je programska politika gledanosti i spektakularizacije, i, već sutra, tržišne gledanosti.
Političke partije svakako jesu legitimni oblici organizovanja, ali u njima politike nema. One su premrežene interesima pojedinaca i grupa, što smo u jednom trenutku nazvali međuljuđem2, gde je izgubljena čak i dinamika para opozicija-pozicija, pošto vidimo da partijsko vođstvo neometano sarađuje sa vrhom drugih partija (pa i „opozicionih“), a ne sa sopstvenim članstvom koje je prepušteno borbi za opstanak i egzistenciju u društvu sa društvenom pokretljivošću koja počiva upravo na takvim partijskim principima. Ukoliko je u onome što se smatra političkim sistemom (država-partija) opoziciona politika napuštena i izgubljena, možemo se upitati kakva je sudbina antagonizma (kao parole opozicione politike) prema državi. Treba li antagonizam prema državi da ispuni upražnjeno mesto opozicije? Ako bi bilo tako, onda je reč o tome da antagonizam već pripada prostoru državne politike. To je smisao bivanja pukom parolom opozicione politike.
Moguća je tačka u kojoj se susreću naš interes i delovanje. Cilj je uraditi nešto s ljudima, formulisati moguće i time konstituisati stvarnost. Diskutovati na protestima nije praksa (zašto?), ali mislimo da diskusije mora biti u jezgru koje proteste organizuje.
Jedno postaje jasno a to je da kritika sistema nije politika. Međutim, smatrati da kritika sistema nije politika ne znači i automatski obdelavati podršku i reprodukciju tog sistema. Upravo pod pretnjom takve izričite osude za kolaboracionizam i rekuperaciju treba zahtevati prostor za nove prostore delovanja, principijelnosti i mišljenja. Ono što jeste političko pitanje, a ono bi bilo: šta raditi s ljudima?, pitanje je koje uvek fali filozofima-radikalima kao i aktivistima-radikalima. Kada bi se samo filozofija prisetila svoje polazne tačke, da realnost nije jemstvo istine i da mišljenje treba razlučiti od bića, ne bi svojim postulatima pravila adekvaciju teorije sa praksom, odnosno nauke sa politikom, te pravila nešto što postoji van prostora subjektivnosti i mišljenja ljudi. Kada bi se samo aktivizam prisetio da je ulog raditi s ljudima u formulisanju mogućeg u sagledavanju neke situacije, ne bi moguće vezivao za situaciju već bi potencirao da moguće jeste stvarnost. Tada bismo bili bliže konstataciji da stvarnost po sebi ne postoji, odnosno da postoji kada se konstituiše mišljenjem i odlučivanjem ljudi: Tada bi imali filozofiju i teoriju koje ne plediraju za poziciju prvomislećeg kada je mišljenje ljudi u pitanju, kao i aktivizam koji bi otvoreno mogli da smatramo politikom. U suprotnom, ostajemo u determinizmu i deskripciji, tj. u nabrajanju ograničenja koja su nam državom i kapitalom nametnuta, odnosno u savršenom spoju teorije, filozofije i aktivizma.
Dakle moguća je tačka u kojoj se susreću naš interes i delovanje. Cilj je uraditi nešto s ljudima, formulisati moguće i time konstituisati stvarnost. Diskutovati na protestima nije praksa (zašto?), ali mislimo da diskusije mora biti u jezgru koje proteste organizuje. Podržavajući ljude u protestu, organizovanju protesta smo postavili pitanje protestne organizacije – permenantnog procesa sagledavanja situacije i problema u kojem se nalazimo i pokušaj da se oni reše na osnovama solidarnosti uz diskusiju i donošenje odluka u svakoj novoj situaciji. Ali, ukoliko ljudi ne istrajavaju u svom mišljenju i štede se u izumevanju novih argumenata i formulacija koji vrše povratak mišljenju, u najboljem slučaju se samo jedan deo humanistike vraća na velika vrata u vidu svođenja praksi ljudi na ono što se može nazvati istraživanje sa učestvovanjem. Pošto smo se sa sociologijom pozdravili, u ovoj situaciji postavljamo šta je moguće uraditi a da se ne pridružimo deskripciji ograničenja lamentom nad nemogućnošću da se bilo šta uradi? Veliki je izazov kako pristupiti tom fenomenu, ne prepustiti mu se i ne suprotstavljati mu se kao da nas ne određuje. Za to mišljenje pravimo mesto neimenljivog imena institucionalna komuna, što je nekakav prostor zajedničkog delovanja i principa.
Čega su onda ime institucionalne komune? Niti rekuperacije, niti reprodukcije. Večnost ideologije (za one koji računaju sa njom u izgradnji koncepta kojim se vrši „analiza situacije“) učiniće večnim postojeće ukoliko računajući sa ideologijom odbijamo da priznamo postojanje mišljenja. Priznanje mišljenja, sa druge strane, otvara put osudi za rekuperaciju. Ali tada situacija nije ista: optužba će se morati dokazati u izravnoj polemici koja više nije teorijska razrada, niti filozofska rasprava već rad sa ljudima, politika na strani ljudi, odnosno nastojanje da se sa ljudima nešto uradi – šta god to bilo.
[1] Kriza države (videti Poulantzasa) u vremenu njene dominacije slabljenjem teorijski je obrazlagana. Dominacija države, to je značilo da je ekonomska funkcija države nadodređivala ostale. Prema našem teorijskom sećanju, takva je bila i socijalistička partija-država tretirana konceptom načina proizvodnje, koji je i na Istoku i na Zapadu osvetljavao mišljenje ljudi ne čineći ih i savremenicima. Ekonomske funkcije države se ogledaju u njenim intervencijama koje pogoduju širenju tržišta kao same ideje regulacije. Smemo li reći da je tržište isto što i regulacija i uređenost na način nevidljivosti ruke kao odluke (preskripcije), a da ne budemo shvaćeni kao ideolozi političke ekonomije? Smemo li to reći iako je uvek iznova nejasno da smo načisto sa tim šta je bila kritika iz vremena Kritike političke ekonomije? (Videti i Fukoa – Biopolitika).
2 Reč „međuljuđe“ je skovana nakon izjave jednog od gradskih članova veća koji je svoju partiju uveo u neprincipijelnu koaliciju kako bi zadržao mesto u veću i upravljanju gradom.
