KOMENTARI  Branka Ćurčić Objavljeno: 26. 02. 2025.

MOŽE PRAVDE! – Nelagode oko borbe simbolima

Dosta prijatelja sa kojima razgovaram o studentskim protestima izražava nelagodu, što znači i strah¹ da su ovi protesti skrenuli ka nacionalizmu i desnici. Ta zebnja se ne javlja toliko dok i sami učestvuju na protestima, već više sa distance, odnosno dok prate njihove TV prenose na kojima bolje mogu da uoče istaknute nacionalne simbole, ali zastava „Nema predaje“ učvršćuje njihovu bojazan da stvari ne idu u dobrom smeru. Studenti masovno pozdravljaju gledaoce sa tri otvorena, a bogme i sa tri zatvorena prsta što se smatra autentičnijim izrazom Svetog Trojstva. Mašući zastavama države i po kojeg pravoslavnog sveca, studenti nose šajkače, šubare sa kokardom, pale badnjak, slave pravoslavni Božić, pevaju državnu himnu i rodoljubive pesme. Patriotizam, ljubav prema državi, pravoslavlje (a često i svetosavlje), tradicija, čojstvo i junaštvo, iskazuju se na svakom koraku, a posebno u marševima u kojima studenti prevaljuju na stotine kilometara peške da bi se sreli sa kolegama iz drugih univerzitetskih gradova.

U principu, simbolički repertoar je ograničen. Religiozno, narodno, a pre svega državno znamenje je jedino koje možemo videti i na njemu s razlogom gradimo predstavu o krajnje problematičnoj političkoj situaciji. Međutim, vrhunac i smisao tromesečne procesije simbola i rituala desio se sa protestom u Kragujevcu, pod nazivom „Sretnimo se na Sretenje“. U maršu na Kragujevac koji je trajao nekoliko dana i maratonu koji mu je prethodio, studenti su jedni drugima predavali štafetu, a ta štafeta je zapravo bio svitak aktuelnog Ustava Srbije. Protest u Kragujevcu održao se na Dan državnosti Srbije, koji se obeležava na dan Prvog srpskog ustanka i na Dan ustavnosti Srbije, kada je, trideset godina od ustanaka, zakletvom usvojen prvi srpski Ustav.

Preuzimanjem simbola, studenti prisvajaju državu oduzimajući je od aktuelne vlasti koju samim tim delegitimizuju.

Sažimanje ustavnosti i ustanka je i dalje inspirativna politička ideja, kao što je i podela vlasti garantovana prvim srpskim ustavom ostala ideal demokratske i liberalne političke zajednice, pa sećanje na „Sretenjski ustav“ više važi od slova aktuelnog Ustava Republike Srbije. „Rob stupanjem na tlo Srbije postaje slobodan čovek“, glasi jedan od njegovih članova i njime se proklamuje sloboda kao univerzalnu vrednost, a danas bismo mogli predložiti član po kojem bi „Stupanjem u ustanak na tlu pokorene Srbije postaje se slobodan čovek“. No, iako radikalno slobodarski, to je ipak ustav kojim se pre svega uredilo funkcionisanje države i podela vlasti, što jeste funkcija svakog ustava. U aktuelnim borbama on je noseći simbol i sinonim za poštovanje i očuvanje države, ali, kako vidimo, ne i za smenu aktuelne vlasti.

Ono što je evidentno je da je sva državna simbolika – zastava, himna, ustav – u rukama studenata. Štaviše, organizovanjem marševa i obeležavanjem Dana državnosti u Kragujevcu kao prvoj srpskoj prestonici, studenti su na sebe preuzeli državne simbole, odnosno, uzeli su ih za sebe. A zapravo, oduzeli su ih aktuelnoj vlasti. Oni su ti koji organizuju pravo obeležavanje dana državnosti uz podršku mnoštva ljudi, a ne vlast. Demagogija vlasti koja se predstavlja kao nosilac odbrane srpskog, državnog i narodnog interesa nije više ni učinkovita ni održiva. Preuzimanjem simbola, studenti prisvajaju državu oduzimajući je od aktuelne vlasti koju samim tim delegitimizuju. Iako joj se svojim zahtevima ne obraćaju i ne zahtevaju njenu smenu, ni izbore niti prelaznu vladu, studenti nad vlašću odnose pobedu na ravni državnih simbola. Međutim, da li bi to ujedno bio i limit ove borbe i da li se ona svodi samo na simboličnu pobedu, ostaje da vidimo.

Pravi razlog za brigu bi bio to što su protesti apolitični i to ne samo zbog ograđivanja od opozicionih partija.

Nisam sigurna koliko se treba zabrinjavati oko toga, jer svima postaje jasno da su ovi protesti manifestacija težnje ka nacionalnoj obnovi – nacionalnoj u smislu nacije, a ne nužno nacionalizma – i pokušaja državne reforme, eventualno i moralne. Međutim, oni koji izražavaju zabrinutost zbog nacionalističkog (s)kretanja, ipak staju uz studente, često izbegavajući da govore o neprijatnosti izazvanom simbolima u opticaju. Neki sami sebe iznenade kada kažu da je fantastično to što kada vide lika sašubarom i kokardom, savremeno obučenog kako vitla zastavom Beogradskog univerziteta, a da ne počnu odmah da seru ili misle – vidi četnika (Goran Zmuc Denić). To su ipak simboli njihove borbe za pravednu, prav(n)u i bezbednu političku zajednicu koju svi mogu da podrže.

Pravi razlog za brigu bi bio to što su protesti apolitični i to ne samo zbog ograđivanja od opozicionih partija. Problem je to što se kao ograničenje nametnula politika koja se po opštem uverenju svodi samo na vlast, partije i parlamentarizam koji nosi breme smene vlasti, a koje studenti ne preuzimaju na svoja pleća. Osim državne, postavlja se pitanje da li su i drugi oblici političke subjektivacije mogući?

U svemu ovome, mnogima od nas se dopalo tipografsko rešenje (net.transparent?) umetnika Vuka Ćosića, koji glasi: MOŽE PRAVDE! Taj slogan uspešno reflektuje ovaj trenutak praveći intervenciju u naziv srpske državne himne, ali ga i posmatra s obzirom na ono što se vidi kao moguće studentske borbe kojom se zahteva pravda. Istina je, svi želimo pravdu i u to nema sumnje, ali možda nam ono Bože baš i ne odgovara. Ovaj slogan odgovara nama, koji se iščuđavamo nad simbolizmom protesta, ali je pitanje znači li i studentima koji nedvosmisleno preuzimaju neizmenjenu državnu himnu kao svoju. Kažem „uspešno reflektuje ovaj trenutak“, ali samo za stariju generaciju kojoj i sama pripadam, koja se bori sa svojom nelagodom zbog toga što ima sliku studenta sasvim drugačiju od današnje – borca protiv autoriteta svake vrste. I to je nešto što je novo i pred nama, i ono ne podleže starim kategorijama kojih se teško oslobađamo.

Na čemu, dakle, počiva zazor? Rekla bih da leži u novom obliku suverenizma i izolacionizma nacionalne države koji se javlja kao posledica aktuelnih ratova.

Studentske proteste u Srbiji podržali su i mnogi iz regiona, odnosno iz republika nekadašnje Jugoslavije, verujući da ovim protestima može da nastane drugačija Srbija – nehegemona, mirotvorna i ne više ratnohuškačka. Srbija, ali ne i Jugoslavija. Međutim, postoje i glasovi koji izražavaju nedoumicu videvši i dalje u ovoj nacionalnoj obnovi pretnju od nacionalizma koji ni posle bratoubilačkih ratova nije nestao. Štaviše, neki od njih prave zanimljivu kombinaciju gledajući sliku protesta i podrške studentima u Sopotu ispred kineske robne kuće, uz reči: Samo da nas kineska NEW ERA, avbe i šajkače ne odvedu u Handmaid’s Tale (Irena Woelle iz Slovenije). Odnosno, u strogo kontrolisano društvo kojim upravlja nešto što bi ličilo na teokratsku diktaturu.

Na čemu, dakle, počiva zazor? Rekla bih da leži u novom obliku suverenizma i izolacionizma nacionalne države koji se javlja kao posledica aktuelnih ratova. Njima je na kolena bačen poredak u kojem smo do sada živeli slamanjem internacionalizma i univerzalizma. Odnosno, ta teskoba leži u suočavanju sa novim poretkom koji polako dobija svoje obrise, u kojem su ljudska prava stvar osporavanja i odbacivanja i u kojem neće više biti mesta za civile, civilno društvo, rodna prava, za slobodu, liberalne i leve ideje, itd. Tome otvoreno može da se raduje samo ono što danas važi za srpsku levicu, koja se ne da zbuniti ni nacionalnim aspektom borbi, jer čvrsto veruje da novi poredak zapravo počiva na slomu dosadašnjeg globalnog imperijalizma. Ova borba na nivou nacionalnih simbola u kojoj studenti vode, na svoj teren uvlači mnoge. Zahvaljujući njoj je i postignuta masovnost podrške i protesta. A uvlači i „sumnjičave“ koji postavljaju pitanje posledica nacionalne obnove u novom, globalnom odnosu snaga koji sve više dobija oblik poretka za koji se svojim ubeđenjima nismo borili.