Dogovor za pobedu nad samim sobom
Zapažanja jednog uzorno politički artikulisanog opozicionara
Spada li pojam politička artikulacija još uvek u oblast realnih društvenih procesa ili je s vremenom zalutao u domen mita ili legende? Kada se jedna te ista floskula ponavlja mesecima i to od strane tolikog sveta (jer eto, ni sam ne pamtim koliko sam je puta izgovorio samo tokom ovog prohujalog leta) ljudi nekako neminovno počnu da gube odnos prema smislu tog pojma, sve dok potpuno ne zaborave šta je on uopšte trebalo da znači i šta je bilo ko ikad pod tim pojmom podrazumevao. Tako je to ponekad sa rečima, posebno kada iza reči ne stoji bogzna šta.
A ovaj tekst, sticajem okolnosti, upravo je tom pojmu trebalo da bude posvećen. Trebalo je, ali šta će biti dok dođem do kraja, to niko ne zna. Pišem sporo, ne tako sporo koliko je pojmu politička artikulacija bilo potrebno da se tokom leta izgubi u mističnoj magli, ali dovoljno sporo da do svršetka ovog teksta možda čak i nestane iz upotrebe. Možda, kada završim sa pisanjem, ukucam politička + artikulacija u gugl i umesto sadašnjih 167.000 rezultata, ne izađe ama baš ništa, kao da te dve reči nikad niko nije ni pomislio da stavi jednu pored druge.
Sećam se jednog nedavnog, neizdrživo sparnog protestnog popodneva u Jagodini, kada sam, hladeći se papirom sa pripremljenim govorom, ophrvan neugodnim predosećajem, uviđao da se, koliko god njime mahao, vazduh uopšte ne pomera. Okupljali smo se svakog petka i subote, i strpljivo čekali trenutak političke artikulacije, uporedo sa najavljenom radikalizacijom protesta, ne znajući tačno po čemu se ovo drugo od prvog razlikuje, ili je to možda bilo samo drugo ime za jednu te istu stvar. Govorili smo, gde god bismo se zatekli, u Novom Sadu, Kragujevcu, Gornjem Milanovcu, Šapcu, da su neophodne kako artikulacija tako i radikalizacija, koja je iz artikulacije trebalo da proistekne. Ili možda obrnuto. Govorili smo takođe: Nema nikakvih izbora po diktatu režima. Nema izbora dok se ne ispune zahtevi protesta. Ne dolaze u obzir, pogotovo ne svi izbori odjednom. Znamo za jadac, pa nismo valjda blesavi… Nismo mi dva, tri, četiri meseca na ulicama da bismo na kraju pristali na nekakve izbore po meri i diktatu režima.
Onda je četiri meseca prošlo, i u velikom finalu leta – sa mučnim početkom školske godine, brutalno ukinutim anketnim odborom za utvrđivanje okolnosti dva masakra, s roditeljima đaka u potpuno opravdanoj panici i naoružanim policajcima pred školama, uz ponavljanje i pretnje nasiljem manje-više na svakom koraku, uz novi rijaliti Željka Mitrovića primereno nazvan Elita, uz komotno usvojen Zakon o konverziji zemljišta, uz netaknute i neuznemirene Gašića i Vulina, ukratko uz režim koji je bio, kao što su se mnogi neobično maštovito trudili da primete, vidno oslabljen i poljuljan – najednom je saopšteno da je opozicija spremna za izbore.
Beogradske? Ma ne, već za sve izbore istovremeno, i to što pre to bolje.
Svi simptomi bolesti raskošno bujaju, svako u skladu sa sopstvenim političkim ulogom učestvuje u patološkoj laži koja se meri što izgovorenim budalaštinama što budalastom tišinom.
Ne kažem da je to imalo ikakve veze jedno s drugim, možda je to bio moj sasvim lični osećaj naprasne povezanosti mnogih naizgled raznorodnih fenomena, no nekako je baš tih dana momentalno porastao broj psihopata koji ubijaju sebe i druge vozeći suprotnim smerom na autoputevima. Čini mi se da sam istog dana kada sam prvi put čuo onu rečenicu Ako vlast neće da ispuni zahteve protesta, ispunićemo ih mi, i sam video jednog koji, negde posle isključenja za Konjarnik, u pravcu Niša pravi polukružni zaokret ka Zagrebu. Trebalo mi je, zapravo, nekoliko dana da shvatim, tačnije da saznam, jer mi je tako objašnjeno, da je čudan osećaj koji me je tih dana obuzimao dolazio od toga što smo konačno i ja, i parlamentarna opozicija, i svi moji sugrađani na protestima, najednom, i ne znajući to, bili politički artikulisani, verovatno donekle i radikalizovani, premda ne i na način koji je bio sasvim u skladu sa očekivanjima mnogih od nas.
Onda se mesec dana kasnije dogodila Banjska. Srbija organizuje i finansira terorizam, Srbija se smešta među zemlje neprijatelje civilizovanog sveta, pa i svojih najznačajnijih saveznika, a Kosovo se, sasvim prikladno, i uvek kao poručeno, vraća u najoštriji fokus srpske političke psihoze. Svi simptomi bolesti raskošno bujaju, svako u skladu sa sopstvenim političkim ulogom učestvuje u patološkoj laži koja se meri što izgovorenim budalaštinama što budalastom tišinom. Eno ga i Novak Đoković koji svoje flomastersko srce nudi „herojima“ koji ubijaju iz zasede, pa se čak i Vučić preznojava pred Kristijan Amanpur jer previše ova zemlja ima heroja, kako za unutrašnju tako i spoljnu upotrebu, kao mast za hemoroide.
Proevropska opozicija ne deluje previše zabrinuto ni najavljenim evropskim sankcijama, naprotiv, kuražno se ponavlja da je Vučić dokrajčen, da je to krah njegove kosovske politike, samo što se zaboravlja da kosovska politika ne postoji, da je to organizovani kriminal loše maskiran u politiku, a da jedino okrilje iz kojeg bi nekakva politika prema Kosovu morala da proistekne, jeste okrilje opozicione evropske Srbije, kao pitanje koje se najdirektnije tiče srpske, pa i kosovske, evropske budućnosti. Pa ipak evropska Srbija (koju, dosledno svojim neobično introvertnim stavovima, u Evropi niko ništa po tom pitanju i ne pita) ili ćuti kao zalivena, ili se povremeno neki njen načelni predstavnik istrči i glupavo razotkrije svoj duboko antievropski duh.
I šta se sada, u mesecu oktobru, pet i po meseci nakon dva masakra i početka protesta protiv nasilja, i pola meseca od terorističkog napada u Banjskoj, govori građanima iz opozicionih redova?
Pomozite nam da bismo vam pomogli. Nemojte obraćati pažnju na naše nedoslednosti, nemojte brinuti brigu zbog toga što vam se čini očiglednim da se postupa po potpuno pogrešno shvaćenom redosledu stvari. Ne dosađujte nam brigom što o ključnim stvarima ćutimo jer, ruku na srce, znate i sami da niste u stanju da o isuviše kompleksnim stvarima imate sopstveni sud. Nemojte da vašu nekonstruktivnu kritiku proglašavamo za suprotstavljanje promenama ili podršku režimu. Nemojte, bolje je za vas, jer ćemo vas svakog dana podsećati, makar to bilo i bez ikakvog osnova, koliko je pogrešno biti apolitičan, koliko je pogrešno zadrto insistirati na nekakvim precenjenim istinama, i koliko ćete sami biti krivi ako i ovog puta zaseremo stvar.
Odmah da kažem – jer vidim da me nepoverljivi čitalac već procenjuje i svrstava među tragače za dlakom u jajetu, među cepidlake i salonske opozicionare, među omražene pripadnike kruga dvojke (još jedan za mene potpuno mističan pojam) ili me naprosto drži za običnog drkadžiju kome nikad ništa nije po volji – odmah da kažem, dakle, na predstojećim izborima daću punu, nedvosmislenu podršku građanskoj, proevropskoj opoziciji bez obzira na format u kojem će se na izbore izaći, kada god i kakve god izbore dočekamo, makar po mom mišljenju bili ishitreni, kontradiktorni, iritirajući, makar neodoljivo ličili na izlaznu strategiju iz onog bezidejnog leta sumanutih oluja i nesnosne vrućine.
Kako građani da očekuju da će opozicija ispuniti protestne ili bilo kakve zahteve upućene režimu, ako ne ispunjava jedan jedini elementaran i nesporno racionalan zahtev koji upućuju građani: jedna lista proevropske opozicije?
Eto, prevalio sam to preko jezika, glasno izgovorio kucajući, da ni sam ne budem oko toga u kakvoj zabuni ili nedoumici. I sve je to potpuno nesporno jasno i zato moram sebe da podsećam da nikome ne treba da stajem na muku, pa ni sebi. Neću više, nakon ovog teksta, da postavljam pitanja kao što je recimo: kako građani da očekuju da će opozicija ispuniti protestne ili bilo kakve zahteve upućene režimu, ako ne ispunjava jedan jedini elementaran i nesporno racionalan zahtev koji upućuju građani: jedna lista proevropske opozicije. (Nije li svim onim partijskim kadrovima koji ne odvajaju pogled sa ispitivanja javnog mnjenja doprlo do svesti da je upravo to ključni zahtev javnosti?) Niti ću više ikada da se zapitam nije li ta, najpre izvesna, a potom izvesno propala najava jedne liste, imala za cilj da jednu izlaznu strategiju upakuje u što uverljiviju lažnu nadu. Neću se pitati, jer mi se, ovako politički artikulisanom, to u datom trenutku čini zaista krajnje neprimereno, te ću i ovo poslednje pitanje do daljnjeg ostaviti samo za sebe i svoju intimu: nije li naš dogovor taj da našeg dogovora komotno ne bude?
Ipak, reč je o mojim prijateljima, dobrim i vrednim ljudima koje iskreno poštujem, u čije sam najbolje namere, između ostalog, vrlo dobro upućen. Prijateljima koji, doduše, ne odgovaraju uvek na pisma, poruke i pozive (što bi rekao Vudi Alen: showbusines is not dog eat dog, it’s dog doesn’t return other dog’s phone call) no svejedno, neću imati ni trunku sumnje da dajem podršku jedinom mogućem putu i jedinom preostalom pokušaju spašavanja svega što se ovde još spasti može.
I neka ostane samo kao jedno sporedno zapažanje za kraj ovog teksta, da zaista veliki deo onih nekoliko stotina ili nekoliko hiljada ljudi koji u ovoj zemlji čine najsolidnije jezgro kulturne i društvene opozicije, a koje sada opozicione stranke pozivaju na saradnju, suštinski nemaju svoju političku opciju. Nemaju svoju političku opciju upravo oni koji ljubazno i strpljivo već godinama očekuju da se o najvažnijim pitanjima govori samo to što se zaista i misli, oni kojima se ne može namesto bubrega prodati ono što bubrezi nisu, koji smatraju da je uzrok katkad urgentnije adresirati od posledice iako to zahteva ponešto veće intelektualno ulaganje, te se i taj poziv opozicije, sve u svemu, javlja kao nešto pomalo bizarno, pomalo i tužno, kao setni podsetnik o jednom uzaludno bačenom vremenu, u kojem je dosad jedina zagarantovana stvar bila ponavljanje istovetnih grešaka.
Ko nam je kriv što moramo uvek da primećujemo da ovo društvo nema ni približno toliki problem sa Vučićem po sebi, koliko sa Vučićem u sebi.
Uostalom, neka moje sumnje budu samo moj problem, i problem nekoliko hiljada nas koji delimo poneko zajedničko mišljenje. Ko nam je kriv što u sopstvenom društvu nismo nikada dogurali do kritične mase, svi mi izdajnici, plaćenici, antisrbi i autošovinisti, pa da budemo faktor partijskih odluka makar u sopstvenim strankama ili strankama koje smatramo bliskim. Da budemo tas na vagi koji će i u najpreplašenijem politikantskom umu biti ona teža strana u odnosu na beslovesnu populističku gomilu. Ko nam je kriv što smo uvek jedni te isti, što su uvek baš naša imena na nekim utopijskim peticijama i apelima, što smo omatorili buneći se i što je to protiv čega se bunimo nalik na sistemsku bolest na čije se simptome može jedino ukazivati nepopularnom kritikom većinskog društva. Ko nam je kriv što moramo uvek da primećujemo da ovo društvo nema ni približno toliki problem sa Vučićem po sebi, koliko sa Vučićem u sebi.
Ko nam je kriv.
—
Naslovna slika: Adolf Reich, „Veća žrtva“, 1943.
—
U susret novom Biltenu STANAR 20&21 koji će biti objavljen 2. novembra 2023.
