Tragedija među nama
1.
Višestruko ubistvo koje je izveo dečak KK se može videti i kao krajnja konsekvenca prosvetnog i kulturnog obrasca koji je kod nas prihvaćen a koji decu stavlja u jednu izričito takmičarsku situaciju. Naravno tako ekstreman i tragičan događaj ima i svoje opštedruštvene, porodične i mentalne pretpostavke ali one takođe konvergiraju prema kulturno-obrazovnom modelu koji afirmiše i očekuje izuzetnost, odnosno, fokusira se na dobre ocene, visoke takmičarske rezultate unutar i van škole. To je ideološka orijentacija koja zahteva maksimum ambicija, maksimum pretenzija, maksimum pritisaka i na decu i na nastavnike, kao i na roditelje – što može da proizvede i neočekivane kontradakcije i incidente. Deca se već decenijama ne upućuju u najbližu nego „najbolju“ školu, koju roditelji biraju po različitim kriterijumima iako se radi o državnim besplatnim školama koje nominalno rade po istom školskom programu i u sličnim uslovima. Drugim rečima, škole se takmiče da se preporuče roditeljima nekom svojom posebnošću. To su nekada preporuke praktične prirode, kao što je celodnevna nastava ili dnevni boravak i sl, ali su to često i izbori koje roditelji prave po osnovu uspeha škole, odnosno rezultata dece koja je pohađaju, kao što može biti važan i društveni status roditelja ili status alumnija; to je društvo sa kojim se identifikujete, škole se često preporučuju kao svojevrsni brend ali takođe i kao gradski salon.
2.
Ispraznost, glupost i francuski jezik je trojstvo salona škole u kojoj se ovo dogodilo. Francuska inače ima nekakav mističan status u fantaziji beogradske i srpske mondene kulture kojoj ova škola izlazi u susret, pre svega svojim bilingvalnim programom na francuskom jeziku, što naravno nema nikakve veze sa francuskim jezikom kao takvim ali donekle ima veze sa ambicijom francuske države da protežira sopstvenu kulturu i jezik, pomalo pritisnuta kompleksom sveprisutnog engleskog jezika. Može se reći da nekakav spoj ova dva asimetrična kompleksa, lokalnog i uvezenog, formiraju atmosferu ovog salona. Ribnikarci govore francuski i koliko god distancirani jedni od drugih, statusno i generacijski, tu svoju pripadnost ističu kao oznaku nekakve fiktivne frankofone zajednice koja je nešto kao dobar pedigre u srpskom mondenom univerzumu.
Problem sa masovnim ubistvom u Ribnikaru nije samo tragedija koja je teška po sebi, već je to tragedija među nama, kolaps naših vrednosti, trauma kao susret sa realnim.
Protesti koje ovih dana i nedelja pratimo ili u njima učestvujemo podležu nekoj vrsti urbanog sentimenta koji je imao i svoja bolja izdanja, recimo u fantaziji tzv. urbane kulture devedesetih godina i tada je to bila slična arogancija ali sa nešto više afektivnog naboja i političkih ciljeva. Njihov je paradoks što događaji koji su im u povodu ne dele zajednicu na način koji podrazumeva profilisane i međusobno suprotstavljene društvene grupacije, što bi trebalo da bude uslov svakog protesta. Ovde imamo aktere istog političkog i kulturnog profila. Problem sa masovnim ubistvom u Ribnikaru nije samo tragedija koja je teška po sebi, već je to tragedija među nama, kolaps naših vrednosti, trauma kao susret sa realnim. Tu je čitav jedan svet koji se skriva iza nekog kulturnog obrasca koji je sastavnica tog problema iz kojeg se upire prstom u neko fiktivno drugo, krezubu Srbiju i sl. Međutim sve se dogodilo u krugu dvojke – tu se možda može biti na različitim stajalištima ali na liniji koja ide u krug. Tu svoje obrazovanje ostvaruju deca roditelja sa visokim pretenzijama ne samo u pogledu dostignuća svoje dece.
3.
Dakle ovo nije tragedija koja se dogodila u ambijentu periferije, predgrađa, zapuštene, siromašne, ratom i medijima opustošene i zatucane sredine, ništa od toga. To je upravo dobro situirano dete visokoobrazovanih, ambicioznih roditelja iz centra grada koji je poslovično nenaklonjen aktuelnom režimu. Drugim rečima, taj dečak je imao konstruisan horizont vrednosti i očekivanja u koje se sigurno ne uklapaju programi sa nacionalnom frekvencijom.
Imperativ uspeha i znanja ne samo da ukida koncept detinjstva, nego decu stavlja u situaciju u kojoj oni svoje drugare iz učionice u tek formiranom novom odeljenju izuzetnih vide kao konkurenciju – to je kontekst u kojem se ova tragedija dogodila.
Masakr izvodi učenik sedmog razreda, što je takođe vrlo simptomatično. Naime, to je ogledna, bilingvalna škola u kojoj se od sedmog razreda formiraju i odeljenja sa posebno uspešnom decom koja će nastavu iz različitih predmeta pohađati na francuskom jeziku. Škola će isticati sve školske i posebno vanškolske aktivnosti i uspehe svojih učenika, davaće i posebna priznanja najuspešnijim. Mnoga od te dece, od kojih se naravno očekuju najviše ocene iz školskih predmeta čiji je program ionako preobiman, svoje „slobodno“ vreme provode na časovima violine, glume, nekog sporta, dodatnih privatnih časova i sl. Imperativ uspeha i znanja ne samo da ukida koncept detinjstva, nego decu stavlja u situaciju u kojoj oni svoje drugare iz učionice u tek formiranom novom odeljenju izuzetnih vide kao konkurenciju – to je kontekst u kojem se ova tragedija dogodila. Radi se o osnovnoj školi a ipak se za ova odeljenja morate pripremati godinama, pa je vrlo čudno da se to razume kao normalno. Svi oni koji forsiraju decu u tom smislu lako mogu da proklizaju u neku vrstu patologije koja kod dece može da se manifestuje na različite načine.
Roditelji često školu vide kao instrument u službi sopstvenih ambicija koje su isprojektovali i isporučili svojoj deci. Tu postoji stalni pritisak usmeren pre svega prema nastavnicima ali i svim drugim službenicima škole. Tako je potpuno predani čuvar škole zbog pritiska uticajnih roditelja jednog ozbiljno razmaženog i asocijalnog deteta dao otkaz, da bi se na nagovor direktorke u školu vratio na posao gde će mesec dana kasnije poginuti od ruke drugog deteta. Zbog straha mnoge dece da se KK može vratiti u školu, jer svojim uzrastom nije podložan krivičnom progonu, u savetu roditelja je organizovana poseta doktorke koja se bavi njegovom opservacijom, međutim mnogi roditelji neće imati volje da je saslušaju nego će zahtevati da im se dostave na uvid njene profesionalne i naučne reference. Reference će se tražiti i od nastavnika koji je nekom detetu dao nešto nižu ocenu ili će se vršiti svojevrsni mobing preko uprave škole prema nastavniku koji se tvrdoglavo drži svojih kriterijuma i neprihvatljivog ocenjivanja nečije dece. KK je takođe upucao i nastavnicu koja mu je dala manju ocenu od očekivane.
Nasilje je deo savremene kulture, politike i zabave; rat i nasilje su opšti ideološki i estetski obrazac u svetu virtuelnih igara koje deca rado troše; film kao zabava je oduvek i obilovao nasiljem i to načelno nije nikakav specifikum ove sredine, kao ni vršnjačko nasilje. Zar roditelji KK nisu imali nultu toleranciju prema vršnjačkom nasilju. Treba reći i to da je histerija koja prati ovaj savremeni fenomen vršnjačkog nasilja takođe integralni deo tog fenomena. Svađa ili tuča među vršnjacima koju razrešavaju odrasli ili institucije se obično nikada ne završava među decom, te tako deca nikada ne nauče da upostave svoje odnose i nađu svoje mesto među vršnjacima. To je dobar način da se vršnjačka grupa ili zajednica nikada ne formira. Zapravo, roditelji i škola u tom smislu međusobno podstiču i hrane ovu vrstu netaktičnosti prema dečijim konfliktima, što će deci samo pomoći da razviju sopstvene konfliktne strategije, uračunavajući ovaj institucionalni tretman nasilja, ali takve strategije ne moraju da budu uvek benigne.
Roditelji često školu vide kao instrument u službi sopstvenih ambicija koje su isprojektovali i isporučili svojoj deci.
Masovna ubistva u školama međutim ne spadaju u kategoriju vršnjačkog nasilja, to je zapravo fenomen militantne, otuđene i ekstremno medijatizovane sredine, i otuda je to tako česta pojava u Americi ali poznata je i u mnogim drugim zemljama; nije to samo pitanje dostupnosti oružja, jer postoje i države u kojim su građani masovno naoružani ali nema ovakvih i sličnih katastrofa – to su i pored svog oružja pacifikovane sredine, Švajcarska je dobar primer za to. Međutim, naša sredina je militantna, ne samo zbog ratne prošlosti nego zbog čitavog niza okolnosti i prilika u kojim i sa kojim Srbija, odnosno njeni upravljači, operišu više decenija a to konfiguriše opšte parametre svesti pa i stavove i vrednosti nekih relativno funkcionalnih porodica kojima je prihvatljivo da deca pored svih obaveza, nastave klavira, glume i sličnih aktivnosti, provode vreme i na poligonu ili strelištu sa vatrenim oružijem na taktičkom gađanju.
Ovome treba dodati i to da fantazija o posebnosti ili izuzetnost ima još jedan aspekt koji često oblikuju i eksploatišu mediji, kojima je nasilje zgodan alat pridobijanja pažnje, to je zapravo industrija pažnje. Preciznije rečeno, mediji implicitno počinitelje pretvaraju u slavne osobe. Nasilje stvara afektacije koje su prenosive i profitabilne. Otuda izraz „If it bleeds, it leads“ što se odnosi upravo na ovu situaciju koju smo imali prilike da vidimo ne samo u poplavi naslova koji prate slučaj i potrebi novinara da po svaku cenu drže pažnju na ovom događaju, nego i da proizvode i uslove za ponavljanje sličnih incidenata, što se ovde takođe dogodilo masovnim ubistvom u okolini Mladenovca. Istovremeno, nije isključeno i da se KK nadahnuo nekim primerom koji se mogao dogoditi bilo gde; poznato je da se mnoga masovna ubistva događaju inspirisana američkim pucnjavama pošto su ona učestana i dosta medijski eksponirana. Međutim, treba primetiti da u ove dve pucnjave koje su se dogodile u skoli V.R. koja je na neki način i bila okidač za pucnjavu u okolini Mladenovca, pored svega drugog što ih razlikuje, razlikuje ih i socijalni status žrtava i ožalošćenih. Zahtevi protesta više pogađaju okidače mladenovačkog događaja i profil tog ubice, koji je bio više izložen R.E.M. uticaju, ipak, sa ovim događajem se kultura izuzetnosti mnogo lakše nosi jer je objašnjiva unutar njenog logičkog i vrednosnog profila, pa je samim tim trauma lakša iako je tragedija ista.
Tzv. građanski Beograd pokušava da dislocira dečaka KK negde u blizinu aktuelnog režima koji navodno pripada nekoj drugoj kulturnoj i političkoj sferi, što je moralno problematično i politički nategnuto jer je aktuelni režim hibrid koji ne samo da ima svoje korene i veze u beogradskoj kulturnoj i privrednoj eliti, nego su mnoga od lica tog sveta takođe i lica vlasti. Vlast naravno ima i svoja bahata i prostačka lica, jer joj takva lica trebaju u vršenju vlasti, ali je vrlo redukovan pogled koji samo taj svet uočava i identifikuje ga sa režimom. Istovremeno, istina je da optužbe i pritisak daju neke rezultate, režim je suočen sa nasiljem kojem je inače sam sklon ali koje u ovom slučaju ne kontroliše i to ga očigledno zbunjuje. Vlast je na svoj način prihvatila igru koju je nametnula konkurencija, silom ne može da rastera skupove jer su oni na neki način komemorativni. Drugim rečima, teško bi se tako nešto opravdalo. To je neka vrsta moralne klopke sa kojom se vlast ne snalazi najbolje, ali u nju lako može upasti i opozicija. Naime, vlast nije ekskluzivna tema ovih okupljanja i otuda nepodudaranje motiva protestanata i protesnih zahteva koje je formulisala opozicija. Prigovor da se opozicija grebe o ovu tragediju nije bez osnova, mada je to teško prihvatiti kao argument od strane vlasti koja uzurpira principe promenljivosti vlasti. Protestanti međutim nisu ogorčeni politički protivnici režima, nisu to radikalno drugačiji politički orijentiri, iako većina ljudi na protestnim šetnjama želi njen odlazak. Aktuelna Vlast deluje kao dobro uhodan kleptokratski aparat koji se razvio i koji je moguć unutar postojećih lokalnih i globalnih političkih očekivanja i svakako ga treba demontirati, ali za sada ne postoji alternativni politički horizont koji protestanti vide a vlastima promiče.
