Po sistemu pali i zaboravi, finansiranje nevladinih organizacija zamenjeno je prenosnim protivoklopnim sistemima. Džavelin1 košta kao osrednji godišnji projekat nevladinih organizacija Remontovog kalibra i njime bi se moglo platiti za rad, sredstva za rad i mesto rada nekoliko umetničkih duša. A „hladnim pogonom“ civilnodruštvene borbe za mir plaćeno je oruđe rata, i to takvo da ga na ramenu može nositi samo jedan čovek i koje zato može završiti u nekoj jaruzi ukoliko ovaj naiđe na zasedu. Na crnom tržištu ovo sranje se može nabaviti za trideset hiljada dolara, ali su troškovi za države siromašnih i jadnih zemalja daleko veći jer se ne kupuje komad ili dva. Čitav paket sa uslugom obuke i održavanja, ucenjen i uza zid sateran narod jedne takve domovine na Balkanu košta oko osamdeset miliona dolara. Jer, kako kažu: „Ova predložena prodaja će podržati ciljeve spoljne politike i nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država kroz poboljšanje bezbednosti evropskog partnera koji je važna sila za političku i ekonomsku stabilnost u Evropi.“2
Ratovi koji se danas vode militarizuju upotrebu reči kao što su civil i civilno društvo – građani su danas nenaoružani ljudi i ne više politički subjekt demokratskih država.
Cena rada i života je manja od cene uništenja, čije razmere govore da je ono iracionalno čak i s aspekta osvete. Ekspulzija ili potiskivanje, kako bi preveli ovaj termin Saskije Sasen, podrazumeva isterivanje, satiranje i čupanje koje zahvata daleko ispod sfere života u kojoj su i čovek i sve što diše uspevali da stvore ne samo živi, već i neživi svet, onaj koji mnogi i dalje smatraju običnom stenom ili posebičnošću nesvodivom čak i na filozofovu pamet. Ratovi koji se danas vode militarizuju upotrebu reči kao što su civil i civilno društvo – građani su danas nenaoružani ljudi i ne više politički subjekt demokratskih država. Odnosi vlasti su determinanta u krajnjoj instanci, a ne odnosi proizvodnje, kako smo doskoro želeli da verujemo. Sada uviđamo da je cena nečijeg vladanja ono što skupo plaćamo i da to nikada nisu bili troškovi našeg života, u šta nas još uvek pokušavaju uveriti.
*
Po izveštaju Agencije za privredne registre za 2023. godinu, u Srbiji je registrovano ukupno 37.421 udruženje građana. Samo prošle godine broj novoosnovanih udruženja je iznosio 1.782, a 841 je izbrisano iz registra. U pitanju su udruženja građana koja su se ugasila i okončala svoj rad, a to su učinila u tišini, neobaveštavajući javnost o svojoj odluci. Za tekuću godinu još uvek nemamo brojke, ali zato imamo nesvakidašnji fenomen: jedno udruženje, čiji su članovi doneli odluku da prestanu sa radom, odlučilo je da obavesti javnost o tome. Radi se o Nezavisnoj umetničkoj asocijaciji REMONT iz Beograda koja je nakon dvadeset pet godina udruženog rada odlučila da zatvori galeriju i da u perspektivi kao udruženje bude izbrisano iz formalnog registra – tačnije, da se ugasi i povuče iz javnog delovanja.
Ova odluka je javnosti preneta saopštenjem u kojem su članovi Remonta naveli razloge za to:
„Propagiranje i veličanje identiteta baziranog na banalizaciji i zloupotrebi postulata nacionalnih vrednosti, insistiranje na partijskoj pripadnosti, marginalizacija kritičkog mišljenja, budžetsko finasiranje „podobnih“ u lokalnom kontekstu i rigidni uslovi i kriterijumi inostranih donatora, ugrozili su našu motivaciju i veru u smisao borbe za bolje razumevanje snage i značaja savremenih umetničkih praksi. Odavno smo odustali i od Evropskih i sličnih donatorskih konkursa koji eksplicitno zadaju teme i formate, insistiraju na formalnom partnerstvu, opterećuju administracijom i kastriraju razvoj drugačijih (realnih) potreba i kapaciteta. Vrednost prepoznatosti organizacije na osnovu onoga šta i kako radi, a koje je kandiduje za podršku donatora uslovljena je smišljanjem NOVOG I NOVOG, na uštrb uspostavljanja stabilnosti, razvoja i unapređenja postignutog. Ovaj apsurd preopterećuje, iscrpljuje, i ne samo da dovodi do burnout-a, već i obesmišljava suštinu.“
Vest o ovoj odluci je zabrinula mnoštvo pojedinaca iz oblasti civilnog društva u kulturi, saradnika, dugogodišnje pratioce i poštovaoce rada ovog udruženja, koji su imali potrebu da se oglase i javno kažu koliko je ova asocijacija bila važna za njihovo formiranje i stasavanje u kulturnom i umetničkom polju. Nisu izostale ni političke reakcije organizacija civilnog društva, odnosno politička saopštenja udruženja građana u kulturi, a oglasila se i jedna politička stranka – ona koja potiče iz „civilnog sektora“. Međutim i saopštenje Asocijacije nezavisna kulturna scena Srbije (ANKSS) i ono koje je napisao Zeleno-levi front, politički je čin „na strani države“. Iako su prvo potpisale organizacije civilnog društva, one kao i stranka pozivaju institucije države na reagovanje. Ne traži se rešenje na strani ljudi, odnosno, na strani građana koji se sami organizuju i udružuju, već se u institucijama vlasti vidi jedini način rešenja problema, jedino moguće, u situaciji u kojoj su se našli. Dakle, ne traži se rešenje na našoj strani, već se od svih nas očekuje da se složno i udruženo obratimo državi i od nje zahtevamo da poštuje svoje zakone i ispuni svoju dužnost, kao da smo odjednom zaboravili sve što znamo i što ponavljamo više od decenije unazad. Kako to razumeti?
Od Ruske invazije na Ukrajinu, dobar deo domaće, dakle srpske kulturne i političke scene, odriče se svoje nezavisnosti jer je ona ne-vladina.
ANKSS je lepo podsetio na sve što je Remont uradio i šta iza sebe ostavlja, a što može nestati i biti uništeno ako se ne sačuva i ne pronađe način da bude preneto budućim generacijama. Za očuvanje su potrebna sredstva i volja, a oni su izgleda samo državni. Kao da još ne dolazimo do zaključka da su i strana sredstva državna – i to ne zato što su strana sredstva sredstva stranih država, kao što nacional-populistički režimi tvrde i zbog toga nas smatraju izdajnicima, već zato što i strane fondacije naseljavaju naši ljudi i preko njih iživljavaju svoje domaće sklonosti, a najjača među njima je sklonost vlasti. Politička nezavisna scena je u potpunosti podređena partijskoj i izbornoj politici, tako da na njoj nije nužno biti režimski podoban – može se upodobiti i opozicionoj vlasti od kada je ona zakonodavna, odnosno parlamentarna i skupštinska. Pomor nezavisnih i onih koji su na distanci od vlasti – ne-vladinih organizacija – sveopšti je, ali to kao da ne dolazi do svesti ne samo srpskih već i regionalnih, komšijskih, nezavisnih kulturnjaka koji, od kada su postali osvešćeni po pitanju kritike političke ekonomije, odbacuju slobodu, nezavisnost i autonomiju kao najgore podvale sila koje jedni imenuju Zapadom, a drugi ideologijom zemalja kapitalističkog imperijalnog Centra. Sa kritikom neoliberalizma (izlizane li kovanice!), kojom se dave i oni s desnice, stradali su ljudi koji misle da je moguće slobodno organizovati se i udružiti u radu koji je i u sadržajnom smislu autonoman. Remont sigurno pamti dane kada je bio prozivan zbog svog larpurlartizma – tada doživljavanog kao tržišni i tranzicioni – a nedavno su ga i podsetili na „aktivni eskapizam“, kojem je navodno bio sklon tokom ratova devedesetih.
Od Ruske invazije na Ukrajinu, dobar deo domaće, dakle srpske kulturne i političke scene, odriče se svoje nezavisnosti jer je ona ne-vladina. Iako je taj trend počeo znatno ranije, on izmiče kritičkom pogledu jer ovaj na mestu poraza politike ljudskih prava vidi propast imperijalnih politika „zemalja centra“ i uspon novog antikolonijalizma. Iz perspektive ljudi i njihovih, ljudskih prava, pa prema tome i iz perspektive nekih koji su vodili politiku civilnog društva, svet izgleda bitno drugačije i nimalo jednostavnije od onog koji smo konceptualno savladali i kojeg više nema.
Delimično vreme koje smo sa Remontom delili nije bilo nimalo idilično. Bilo je to vreme saradnji i udruživanja, solidarnosti i pokušaja da se napravi prostor za stvaralački rad, da se stvore uslovi rada u kojima autonomno odlučujemo o njegovim rezultatima, ali i vreme kroz koje se išlo raskidima i odvajanjima. Iz današnje perspektive jasno vidimo šta je bilo u njihovoj osnovi: sloboda i odluka da ne pristanemo na nešto sa čim se ne slažemo. Nikakve tu nužnosti nema niti sile prilika, jer i na strani koja postaje suprotna i od koje se odvajamo, sa njom raskidamo i na nju ne pristajemo, stoji sloboda. Tako je to iz ugla onih koji u sebi i oko sebe traže slobodu, a ne samo zakon i njegovu nužnost. Druga strana ne mora biti neprijateljska. Dovoljna je njena nezaintersovanost pa da nam se ispreči kao nešto inertno i neprobojno – nešto što je po sebi i što je determinišuće u materijalnom smislu, no koji je i dalje filozofski. Takvi su i uslovi rada kada ih mislimo objektivistički i kada u njima tražimo opravdanje za neodlučnost ili za odluke koje nismo u stanju da donesemo.
Smemo li onda da pretpostavimo da je odsustvo zainteresovanosti za stvar samog udruživanja danas opšta nezainteresovanost za bilo šta drugo osim za vlast?
Kada je ta nezainteresovanost odsustvo interesa za samu stvar zbog koje se udružujemo i organizujemo, ona je razumljiva i lako ju je prihvatiti i podneti: ne okupljamo se se svi oko istih stvari. Ali kada se okupljeni oko iste stvari ne interesuju i za samu stvar okupljanja, za politiku našeg udruživanja, onda smo u ozbiljnom problemu, oko čega god da se okupljamo i udružujemo. Danas vidimo da nismo bili dovoljno zagledani u sopstveni pupak i prisećanjem podsećamo i sebe i druge da smo govorili sve najgore o toj navici. Rekli bismo čak da je ta briga i zainteresovanost za sebe i svoj život, svoj rad, bila politika u kojoj smo učestvovali, a ne politika za koju se navija ili kritički o njoj govori i za koju se onda može samo glasati (ili ne). Treba li da podsećamo na to da smo javni interes stavljali iznad svog i da su najglasniji zastupnici takve politike u asocijaciji nevladinih organizacija – kakva je još uvek ANKSS – oni koji su završili kao politička stranka. Smemo li onda da pretpostavimo da je odsustvo zainteresovanosti za stvar samog udruživanja danas opšta nezainteresovanost za bilo šta drugo osim za vlast?
Na kraju svog saopštenja, ANKSS poziva civilno društvo, strukovna udruženja, umetničke fakultete i kulturne i umetničke institucije da zajedničkim zalaganjem spreče gašenje Remonta, ali se ne zna za šta ili u čemu, osim ako to nije u „zahtevu za hitnom reakcijom nadležnih institucija“. Znamo da nisu mislili da zajedno rade na ubeđivanju članova Remonta da promene mišljenje i preinače odluku o proglašenju kraja svoje organizacije, jer da jesu, Remont bi se oglasio i o tome. „Modus njegovog preispitivanja i presabiranja“ može biti znak oklevanja i simptom želje za institucionalnim priznanjem, ali za to ne postoje dokazi niti je divlja analiza nešto čime bismo se trebali baviti. U svakom slučaju, ako je i ima, kao što smo rekli gore, to je politika na strani institucija i vlasti, a ne na našoj strani ili politika iz perspektive autonomno i slobodno udruženih i organizovanih ljudi.
Da li je odustajanje izraz pesimizma volje i kada je u pitanju hrabrost intelekta?
Istini za volju, na našoj strani – na strani politike civilnog društva – nije se dogodilo ono što smo očekivali i čemu smo se nadali. Ništa od naših kooperativa, zadruga i samoupravnih preduzeća koja bi bila na distanci i od tržišta i od države. Nikada se nismo zanosili njihovim ukidanjem, već aktivnim i inventivnim snalaženjem i maksimalnim mogućim izbegavanjem i distanciranjem. Sada možemo javno proglasiti propast te politike, njen poraz, i nimalo nas ne teši to što su i država i tržište u krizi kakvu ne poznaje literatura koju smo čitali. No politika prestaje sa našim odustajanjem i zato je Remont nešto što nas pogađa i stavlja pred pitanja: Da li je odustajanje jedina vrsta delanja koja nije ponižavajuća, kako je to napisao Emil Sioran? Da li je odustajanje izraz pesimizma volje i kada je u pitanju hrabrost intelekta?
Mislimo da je veoma hrabra odluka da se odustane, a još hrabrija da se kaže da ni strane fondacije više ne rade za nas. Ova okolnost je posledica globalne situacije. Najpre kovid, a potom i ratovi koji su usledili, uticali su na smanjenje izdvajanja za civilno društvo i na centralizaciju fondova, što je novina koju delimično možemo prepoznati i u rečima iz saopštenja Remonta: očekuju se kratkoročni projekti upitnog smisla i banalni aktivizam. Superorganizacije civilnog društva i subgranting šema su novine u ovdašnjem civilnom sektoru koje organizacije poput Remonta tretiraju kao početnike, bez obzira na njihov staž i posvećenost u delovanju. Uz preskromna sredstva koja ne mogu da obezbede opastanak organizacije, umesto saradnje nudi se mentorstvo, što nas vraća i zauvek ostavlja u „beton ligi“, kako bi to rekao kolega Ivan Živkov iz Građanskog preokreta.
Civilno društvo je u povlačenju. U povlačenju koje ne ostavlja ništa za sobom jer je reč i o njegovom raspadanju. Ljudi se povlače i odlaze u prevremenu penziju iako se bave poslom koji je do sada podrazumevao mogućnost rada do smrti – Remont je bio organizacija rada u kulturi, a ova je takva da se iz nje ne može izaći sve i da hoćete. Reakcionaran je to koncept, bez obzira šta i koliko vi u njemu učinili na planu inovacija i promena, svaki put one završavaju u sferi reprodukcije koja održava postojeće, koje nikada ne može biti po meri svih.
Zato treba biti precizniji pa reći da je Remont organizacija rada u umetnosti i za umetnike. I to takva koja popravlja i podešava slupana sredstva rada a osnovno u umetnosti su entuzijazam i ljudski talenat, o kome se još uvek ne misli kako zaslužuje pojam koji istrajava pod tom rečju. Talenat je slobodna volja da radimo šta hoćemo i ono na šta nas niko ne primorava. Rad talenta je tako istinski proizvodni rad, odnosno rad koji niko ne može eksploatisati koliko god on bio koristan za druge. Rad talenta nije roba, odnosno proizvod namenjen drugima (tržištem ili planom). Zbog toga Remont nije bio obična asocijacija rada u kulturi, već u umetnosti i to je za nas predstavljalo moguće i njegove i naše politike. Sve drugo, okrenuto institucijama države, bilo je njegova državna politika i na nju se sada poziva kada se u saopštenju NKSS-a kaže:
„Bez stabilne podrške izloženi kontinuiranoj neizvesnosti ključnih aktera nezavisne scene…, biva ugroženo i pitanje arhive celokupnog njihovog rada, nagomilanog znanja, projekata, inicijativa, itd. I dok mnoge organizacije možda nisu prepoznate kao vredne podrške iz ideoloških ili političkih razloga, Remont i ULUS se mogu smatrati pravim društvenim institucijama, koje pokrivaju delatnost od nesumnjivog značaja za celu umetničku i kulturnu scenu a time i za celo društvo. ULUS je naslednik i nosilac najvažnijih oblika povezivanja kulturno-umetničkih i društvenih problema i praksi iz dalje a Remont iz skorije prošlosti, oba kao udruženja umetnika i umetnica. Sve ovo su pitanja koja nadilaze konkretnu kritičnu situaciju u kojoj se našao Remont i ukazuju na simptom znatno širih procesa koji se već dugo odvijaju i koji vitalno ugrožavaju kulturnu i umetničku scenu.“
I šta nama onda preostaje da kažemo, osim da i mi pročitamo Autostoperski vodič kroz galaksiju:
Pre nestanka, Zemlja se suočila s najsavršenijom zvučnom reprodukcijom, najveličanstvenijim razglasom koji je ikada stvoren. Ali iz njega se nije začuo nikakav koncert, nikakva muzika, nikakve fanfare, samo jedna poruka.
„Narode Zemlje, molim za pažnju“, reče glas, a zvuk je bio savršen. Bio je predivan, kvadrofonski, sa tako niskim nivoima izobličenja da se čovek od toga rasplače.
„Govori vam Proštetnik Vogon Jelc iz galaktičke uprave za hipersvemirsko planiranje“, nastavio je glas. „Kao što ste bez sumnje upoznati, planovi razvoja spoljašnjih oblasti Galaksije nalažu izgradnju ekspresne hipersvemirske trase kroz vaš zvezdani sistem i, na žalost, vaša planeta jedna je od onih koje su predviđene za uništenje. Proces će trajati nešto manje od dva vaša zemaljska minuta. Hvala.“
Razglas se isključi.
Nerazumni užas zavlada među ljudima Zemlje koji su to slušali. Strava se lagano širila kroz okupljenu gomilu, kao da su posredi bili opiljci gvožđa na ploči ispod koje se kreće magnet. Izbi panika, beznadna, sumanuta želja za bekstvom, ali nije bilo mesta na koje se moglo pobeći.
Kada su ovo primetili, Vogoni ponovo uključiše svoj S. O. Kazali su:
„Nema svrhe da glumite toliko iznenađenje. Svi planovi i nalozi za uništenje bili su izloženi u vašem lokalnom odeljenju za planiranje na Alfa Kentauru čitavih pedeset zemaljskih godina, prema tome, imali ste dovoljno vremena da uložite kakvu god hoćete formalnu žalbu, a sada je zaista prekasno da počnete da pravite probleme.“
—
Ilustracija: Slobodan Stošić
—