Nomen est omen


           
ANALIZE, KOMENTARI  Branka Ćurčić Objavljeno: 10. 04. 2023.

Moć zajednice i njeno nasilje

Očekivati od ljudi, koji nemaju ni najmanje pojma o tome šta je res publica,

javna stvar, da se ponašaju nenasilno i da racionalno raspravljaju

o stvarima interesa, nije ni realistično ni razumno.[1]

 

Nasilje se javlja kada je moć ugrožena. Moć kao glavna odlika zajednice koja deluje u saglasnosti svih njenih članova, tačnije grupe ljudi koja se dogovori oko nečega i koja se povodom te odluke drži zajedno. Tako je pisala mudra Hana Arent, dodajući da za razliku od moći nasilje ne rađa ništa. Ono je slepa ulica. Dakle, nasilje i moć zajednice se međusobno potiru – tamo gde jedno vlada drugo je odsutno. Nasilje može da ugrozi moć, a pri tome je potpuno nesposobno da je stvori.

A ono je, nasilje, instrumentalnog karaktera i uvek se odvija uz pomoć nekog sredstva. Šta je to sredstvo a da nije oružje jer ovde nije reč o ratu i „moći države“, već, kako smo rekli, o moći zajednice naspram nasilja u njoj? Zadržimo se kratko na terenu vlasti. Kako je Arentova tvrdila u vreme kada je pisala, ako se moć i nasilje izjednačavaju to ima svoju osnovu u tome što se vladavina shvatala kao dominacija čoveka nad čovekom pomoću nasilja. I daje primer okupacije: ako strani osvajač vrši invaziju nad nemoćnom vladom koja nije navikla da sprovodi političku moć, u tom slučaju je uspostavljanje dominacije lako. Međutim, ako to nije slučaj, osvajač će pokušati da uspostavi kvislinšku vladu, lokalnu osnovu vlasti koja će podržati njegovu dominaciju. Ako se izmaknemo sa terena političke filozofije i priđemo zajednici ljudi, da li isti odnos moći i nasilja može da stoji? Sasvim sigurno, jer nasilje ne mora biti privilegija državne vlasti; ono može da se razlije čitavim društvom, isto kao što vlast države može da se spusti do kičmene moždine svakog od nas i da upravlja svim našim odnosima koji tada nemaju više ni jednu od odlika zajednice koja ima moć.

Članovi zajednice su izabrali nasilnika a ne prvog do sebe, jednakog člana zajednice, a verbalna osuda nasilnika je trebalo da učini žrtve nevinima, ali ih je i dalje ostavila u poziciji žrtve.

Jedna od zajednica može biti i stambena, iako postoji sklonost da se stanovanje smatra delom privatnog a ne javnog života ljudi. Međutim, one koji kolektivno stanuju zakon obavezuje da osnuju i da upravljaju svojim stambenim zajednicama čiji javni karakter ne čini samo njihova formalna registracija u državnom registru. Kao i svaka zajednica, ona je mesto odlučivanja i saglasnosti, a nekada smo bili skloni da kažemo i da je ono političko, što je zajednici davalo ne samo javni karakter već i moć. Ali, stvarnost izgleda sasvim drugačije. Moć zajednice nestaje pred njenim nasiljem.

Da ovo nisu apstraktna naklapanja, ali i da se ne radi o samo jednom primeru među mnogim koji govore suprotno, ukazuju nedavna događanja u jednoj stambenoj zajednici. I to ne bilo kojoj, već onoj odakle je potekla ideja lokalnih politika po kojoj stambena zajednica predstavlja osnovnu jedinicu političkog organizovanja ljudi, što je činilo „predmet“ dugogodišnjeg rada udruženja građana čiji je član ujedno i član upravo te stambene zajednice. Ako je takvu propoziciju bilo moguće artikulisati i izneti pred jednu stambenu zajednicu, moguće je iz aktuelnih dešavanje u njoj izvesti novu. Problem koji je dovršen nasiljem počeo je svakodnevnim nevoljama stanara – curenjem vode na stan ispod – što nalaže hitnu intervenciju i zaustavljanje curenja. Međutim, niti je ono zaustavljeno hitno, niti je voda jedino što je počelo da se izliva u zgradi i njenoj stambenoj zajednici. Nasilje firme za održavanje je moglo da prođe samo kod nekoga kome nije stalo da uopšte ima vodu u stanu, da može da organizuje svoj život a da on ne zavisi od organizacije rada majstora, da ne pita za cenu i da je bez pismenog traga plati. Međutim, u ovom slučaju stanar je imao pitanja na koja je odgovoreno agresijom i lažima, a na pravo stanara da sazove sednicu stambene zajednice i iznese predlog za raskid ugovora uzvraćeno je brutalnom kampanjom, oblepljivanjem zajedničkih prostora zgrade klevetama i gašenjem kamera za nadzor tokom sprovođenja kampanje. I tu ni blizu nije kraj ovim kriminalnim radnjama. Sednicu stambene zajednice je zakazao profesionalni upravnik jer je to po zakonu dužan da uradi, ali je održana tako što je prekršio isti taj zakon: dozvolio je da autori klevetničke kampanje (firma za održavanje) budu na njoj prisutni i da time izvrše uticaj na stanare koji treba da donesu odluku o njihovom budućem angažmanu. Svakako bi jedno od tumačenja moglo glasiti da se interesi privatnih firmi (organizatora upravljanja, a zatim i održavanja) ne poklapaju sa interesima stanara, odnosno da su interesi privatnika i njihovo međusobno nezameranje ono što zapravo organizuje stambenu zajednicu, a ne njeni članovi, odnosno stanari. To bi zaista zazvučalo kao marksistički argument po kojem privatni kapital, krupan ili sitan, ugnjetava ljude čak i u prostoru njihove reprodukcije (stanovanja u ovom slučaju). Međutim, nećemo se njime zadovoljiti jer se desilo još nešto što zahteva preciznije tumačenje. A to je da su gotovo svi stanari koji su verbalno osudili neprofesionalizam privatnika i njegovu kampanju klevetama, ubedljivo i većinski izglasali poverenje istom tom privatniku, odnosno nasilniku – svi osim našeg stanara i njegove supruge. Šta se to ovde desilo i kako je to moguće?

U tom smislu, zajednica jeste dostigla saglasje ali ne u moći, već u odluci da formira lokalnu osnovu vlasti koja će podržati dominaciju nasilnika.

Nasilje, dakle, ima instrumentalni karakter i uvek se odvija uz pomoć nekog sredstva. Kada je reč o zajednici ljudi, a na ovom primeru zajednici stanara, ta sredstva su strah, lukrativnost i pojedinačan, privatni interes, tačnije, dobrovoljno pristajanje i pokoravanje tehnikama nasilja, čak i kada onaj koji se pokorava smatra da donosi racionalnu i mudru odluku. Članovi zajednice su izabrali nasilnika a ne prvog do sebe, jednakog člana zajednice, a verbalna osuda nasilnika je trebalo da učini žrtve nevinima, ali ih je i dalje ostavila u poziciji žrtve. U tom smislu, zajednica jeste dostigla saglasje ali ne u moći, već u odluci da formira lokalnu osnovu vlasti koja će podržati dominaciju nasilnika. To se upravo i dogodilo, uspostavljena je kvislinška vlada onih koji su se pridružili kampanji progona, a lični interes u tome ne ogleda se samo u strahu od budućih problema (održavanja zgrade) već i u prikrivanju zloupotreba zajednice u prošlosti (privatna tužba kojom je jedan stanar ispraznio fond stambene zajednice). Tačnije, kada su se ljudi odrekli sopstvene moći, prihvatili su nasilje i nastavili da ga sprovode.

Ono što je zanimljivo je da je Hana Arent smatrala da efikasnost nasilja ne zavisi od brojnosti, jer po njenim rečima, jedan čovek sa automatskom puškom može da drži stotine dobro organizovanih ljudi u škripcu. Međutim, dodala je da u kolektivnom nasilju ipak dolaze do izražaja njegove najopasnije atraktivne osobine a to je zbog sigurnosti koju daje brojnost. Bezbednost svakog od stanara postignuta je koherentnošću grupe koja je mnogo intenzivnija i mnogo jača od svih oblika prijateljstva i komšijskog odnosa, i kao takva je u stanju da isključi i uskrati bezbednost manjini koja je spremna da stane na put nasilju. Bravo za njih, ali tamo gde moć više ne potiskuje i obuzdava nasilje, dolazi do zamene sredstava i ciljeva. Sredstva određuju cilj, a posledica toga je uništenje celokupne moći, odnosno moći zajednice koja kao takva prestaje da postoji.

[1]     Hana Arent, O nasilju, Alexandria Press, Beograd 2002.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh