Mogu li mesne zajednice izaći iz krize nakon vanrednog stanja?
Mesne zajednice su prešle dug put, od organizacije građana u lokalnoj zajednici kako je naznačeno u njihovim statutima, do zatvorene šalterske službe grada, što možemo pročitati u obaveštenju novosadskog Gradskog štaba za vanredne situacije istaknutom na vratima mesnih zajednica koje smo pokušali da posetimo. Obaveštenje, tačnije naredba, izdato je odmah nakon proglašenja vanrednog stanja i njegova se sadržina tiče zatvaranja svih šaltera gradskih službi dok vanredno stanje traje. Da li isticanjem ove naredbe vlast mesne zajednice izjednačava sa svojim šalterskim ispostavama, pa ih, bez obzira što su one organizacije građana, zatvara? Ili nas, pak, isticanjem ove naredbe samo obaveštava da su druge gradske službe zatvorene i da nema potrebe da ih obilazimo jer naše zahteve neće imati ko da primi? Možemo se upitati koja je razlika između redovnog i vanrednog stanja, jer je naše zahteve i predloge i pre vanrednog stanja vlast odbijala da konsultuje, a mesne zajednice već pretvorila u svoje šaltere, i to takve da u njima pauza za građanske inicijative traje čitavo radno vreme.
Ono što pored ove naredbe i brojeva telefona gradske volonterske službe danas možemo videti na vratima mesnih zajednica su privatni brojevi mobilnih telefona njihovih sekretara, odnosno referenata, ali i broj telefona sasvim druge mesne zajednice od vaše kojoj možete da se javite ukoliko vam je nešto potrebno, jer je vaša zatvorena. Vrata mesne zajednice postala su oglasne table koje su ranije bile istaknute u njenim unutrašnjim prostorijama, što znači da građani u nju više ne treba da ulaze ukoliko tragaju za nekom informacijom ili im je nešto potrebno. S obzirom da vlast tokom vanrednog stanja uporno pokušava da svede političku krizu isključivo na sanitarnu i zdravstvenu, mogli bismo reći da izmeštanje oglasne table mesne zajednice manje govori o pozivu da se poštuje mera ograničenja fizičkog kontakta koje se već sami pridržavamo brinući o sopstvenom zdravlju, a više o krizi ovih lokalnih institucija koje svoja vrata i danas za nas drže zatvorenima. Možemo reći da je tako bilo i pre vanrednog stanja, jer su one zatvorene od kada su njihove Savete u potpunosti preuzeli članovi vladajuće Srpske napredne stranke koji ignorišu svaku inicijativu nepartijski organizovanih građana. Neposredno pre vanrednog stanja je to bio slučaj sa čak šest zborova građana koje su u svojim mesnim zajednicama inicirali građani Novog Sada, a koje njihovi Saveti nikada nisu sazvali. Saveti i drugi organi grada krše statute mesnih zajednica i niz zakona, svaki put kada građanima koji im se obrate svojim inicijativama uskrate pravo na neposredno učešće u upravljanju i odlučivanju u njihovim lokalnim zajednicama. Mesne zajednice su šalteri vlasti i oglasne table na koju se spuštaju njene odluke, koje donosi bez našeg učešća.
Jedna od retkih aktivnosti mesnih zajednica koja je organizovana u redovnom stanju su humanitarne akcije u funkciji propagande vladajuće partije, a danas tokom vanrednog stanja, one su jedine i gradskim naredbama legitimisane akcije u mesnim zajednicama. Njihove prostorije predstavljaju resurse za gradsku volontersku službu i mesta odakle se distribuiraju paketi pomoći za najstarije građane malih primanja. Koliko su te akcije uspešne, govori slučaj Beograda gde paketi nisu stigli do svih penzionera kojima su namenjeni. A kada uprkos dezorganizovanoj volonterskoj službi paket ipak stigne do penzionera koji ne želi da ga primi jer ga smatra partijskom propagandom a ne pomoću, kakav je bio slučaj u okolini Čajetine, volonteri-SNS članovi uspevaju da se organizuju ali u borbenu formaciju koja je u stanju i fizički da napadne čoveka. Iskaz da je vanredno stanje razotkrilo kolaps institucija u Srbiji postao je opšte mesto, ali to ne znači da je manje istinit, jer institucije lokalnih i mesnih samouprava kakve su i mesne zajednice funkcionišu samo onako kako funkcioniše vladajuća partija – dezorganizovano, aljkavo, klanovski i klijentelistički. Dakle, humanitarne akcije su retke aktivnosti u mesnim zajednicama pre i tokom vanrednog stanja, a takvo je i volontiranje koje postoji i pre nego što su u njima počele da deluju volonterske službe grada. Naime, članovi Saveta mesnih zajednica i sami rade kao volonteri, jer je njihov rad bez novčane nadoknade. Ali, kao članovi partije, oni time dokazuju svoj angažman i to doprinosi njihovom zaposlenju ili zadržavanju posla u javnim službama. A ponekad ih lansira i među kandidate za gradske parlamente, kakav je slučaj sa dva predsednika Saveta novosadskih mesnih zajednica koji su dobili svoja mesta na izbornoj listi SNS-a za naredne izbore. Mogli bismo reći da su to i zaslužili, jer su iz perspektive partije dobro vodili ove institucije pošto su ih uporno zatvarali za sve samoorganizovane građane.
Ugledajući se na državni vrh i gradski krizni štab, MZ volonteri zahtevaju da se situacija ne politizuje. Poput njihovih organizatora, oni kažu da smo kao građani sami krivi što ne učestvujemo u radu mesnih zajednica jer ne izlazimo na izbore za njihove Savete. Dodaju i da su upravnici stambenih zajednica krivi zbog toga što svoje kontakte ranije nisu dostavili mesnim zajednicama, kako bi uspostavili međusobnu komunikaciju, a učinilo bi se i koordinisanu akciju u pružanju pomoći stanarima koji su penzioneri i kojima je kretanje zabranjeno. No, pošto kontakata nema, ne može biti ni komunikacije, i za to MZ volonteri nikako nisu krivi. Partijske članove-volontere je abolirala njihova vlasti tako što je izdala naređenje upravnicima stambenih zajednica da ovu pomoć u potpunosti sami realizuju, ali da spiskove stanara-penzionera ipak dostave i mesnim zajednicama. Pitanje da li oni imaju kapacitete za to, vlast ne postavlja. Ako bismo bili ironični, mogli bi reći da je povezanost stambenih i mesnih zajednica na nivou na kakvom nije bila decenijama unazad, i da se desila tek sa vanrednim stanjem. Ali, ako situaciju sagledamo bez ironije, uviđamo da je vanredno stanje pokazalo da potreba za njihovim povezivanjem postoji, ali da država nije u stanju tu vezu da uspostavi. Kada se prisetimo našeg upozorenja ‒ „u poslednjih dvadeset godina smo ostali bez posla, a u narednih dvadeset ostaćemo bez krova nad glavom“ ‒ kojom smo počeli bavljenje održivošću stanovanja pre skoro deset godina, vidimo da ono ima sadržaj koji se postupno konkretizuje. Mnogo toga će se do tada dogoditi, a ono što se u međuvremenu desilo je da smo ostali bez mesnih zajednica, koje sa stambenim zajednicama predstavljaju osnovu našeg života i samoorganizovanja u lokalu.
Ali, šta se događa kada tokom vanrednog stanja ipak moramo da se javimo mesnoj zajednici da bismo rešili lokalni problem? Štaviše, kada nas upravo na nju upute gradske javne službe, odnosno preduzeća? To se upravo dešava sa mesnom zajednicom u Begeču, čiji Savet ignoriše zahteve građana koji se tiču obezbeđenja elementarnih uslova za život poput vode za piće. Begečku mesnu zajednicu su na izborima prošle godine preuzeli članovi SNS-a, da bi proces predaje lokalnog vodovoda gradu prošao bez otpora stanovnika koji su je do tada vodili i koji su samodoprinosima vodovod izgradili. Danas, kada njen Savet treba da iskomunicira kvar na vodovodnoj mreži sa istim gradskim javnim preduzećem kome je vodovod pripao, on izjavljuje ono što je od početka bilo očigledno, da je vodovod predao i da je time njegova misija završena, misija zbog koje su brutalnom izbornom kampanjom u ovom prigradskom naselju preuzeli Savet i zatvorili mesnu zajednicu. A građani? Građani nemaju ispravnu vodu za piće tokom pandemije, jer više ne učestvuju u radu Saveta mesne zajednice. Da li bi mesne zajednice igrale značajniju ulogu za lokalno stanovništvo, i u vreme pandemije, da mi učestvujemo u njihovom radu? Verujem da bi, jer ljudi koji se organizuju i svoje potrebe i predloge sami artikulišu, pružaju pomoć i podršku jedni drugima, to rade daleko bolje od države, naročito srpske čija se slabost danas ispoljava primenom restriktivnih i represivnih mera. Uostalom, Begečani su nam već pokazali šta je sve moguće uraditi učešćem u radu mesne zajednice i sigurna sam da bi dobro upotrebili njene resurse za organizovanje lokalne zajednice i tokom pandemije.
U vanrednom stanju su mesne zajednice podjednako uzurpirane i za nas zatvorene kao i u periodu pre njegovog proglašenja. Da li će one nakon ukidanja vanrednog stanja izaći iz krize u kojoj se nalaze, mislim da više neće zavisiti od vlasti. Sa druge strane, verujem da nama nije lako da zamislimo kako bi mesne zajednice koje su dugi niz godina displeji vlasti, mogle da rade u našu korist i korist lokalnih zajednica. Povezivati stambene zajednice sa njima, insistirati na našem pravu da učestvujemo u njihovom radu, u Savetima, komisijama ili kroz oblike neposrednog učešća, i dalje se čine kao jedini način. To smo već započeli i pokušavali u tome da istrajemo, i pored toga što je izgledalo da je vlast organizovana i snažna u otporu prema našim zahtevima, a ponekad i zavodljiva pozivajući nas na neformalne odnose u trenucima kada smo zahtevali poštovanje procedura i zakona. Međutim, vanredno stanje nam je pokazalo nešto sasvim drugo, da je vlast zapravo slaba i neorganizovana u upravljanju zaštitom stanovništva tokom pandemije, volonterskim službama, stambenim i mesnim zajednicama. Tu slabost je morala da kompenzuje restriktivnim merama i naređenjima, koja, iako izričita, nisu mogla da budu realizovana jer je prethodno razgradila sve veze između aktera lokalnih zajednica. Moguće je da nakon ukidanja vanrednog stanja i kraja pandemije dolazi vreme za novi pristup lokalnim zajednicama, pre svega sa naše strane. Za novi pristup koji će biti fokusiran na uspostavljanje pokidanih veza bez kojih lokalne zajednice neće moći da opstanu i koji će na temeljima uvida o slabosti države raditi na jačanju naših kapaciteta i artikulaciji naših predloga i lokalnih politika, a ne više njenih.
Branka Ćurčić, GKP
Foto: GKP
