Nomen est omen


           
ANALIZE  Ivan Živkov Objavljeno: 15. 11. 2023.

Na putu do šljive ispod koje ćemo svi stati

Perspektive srpskog društva s kvazielitama

Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su vrednosno nepomirljive i poziciju države u međunarodnim okvirima doživljavaju sasvim drugačije. Da li je zaista tako?

U atmosferi opšte podrške javnosti tadašnjoj jugoslovenskoj politici „miroljubive koegzistencije“ u svetu, u Beogradu je 1989. godine, samo dva meseca pre pada Berlinskog zida i opšteg kraha blokovske podele sveta, održan Samit nesvrstanih zemalja. Deset godina kasnije, u Beogradu je pod NATO bombama vladala antizapadna histerija uz razbojničke napade na ambasade SAD i najuticajnijih članica EU. Još jednu deceniju kasnije, u istim tim, tada prijateljskim ambasadama, ili bar uz njihovu svesrdnu pomoć, kreirao se i održavao proevropski vrednosni obrazac srpskog društva. Poslednjih deset godina smo svedoci zatvaranja kruga spoljnopolitičkog i vrednosnog usmerenja ovdašnje političke elite, a za njom i većinske javnosti, što je najbolje vidljivo kroz pokušaje zauzimanja neutralne (nesvrstane) pozicije prema ratu u Ukrajini, odnosno jačanje veza s istočnim silama, pre svega s Kinom, u nameri da Srbija ne bude (samo) zapadna kolonija.

Nedvosmislena većina građana Srbije je protiv ulaska naše zemlje u Evropsku uniju, pokazalo je istraživanje agencije Ipsos početkom 2022. godine. Samo 35% građana u tom trenutku je podržavalo nastavak evrointegracija, a nakon godinu dana, posebno nakon majske tragedije za koju je vlast optužila „zapadne vrednosti“, i ponovnog oružanog sukoba na Kosovu uz ljudske žrtve, koji je ispraćen salvama državno-medijskih žalopojki o nedobronamernom Zapadu, opravdano je pretpostaviti da je javnost dodatno gurnuta u antievropejstvo.

Uvek smo imali situaciju da velika većina podržava „put koji nema alternativu“, a da se drugačija mišljenja smatraju disidentskim ili ekstremnim, uz svesrdne pokušaje društva da ih učini i potpuno marginalnim.

Najveću podršku EU je u Srbiji imala 2003, kada se u prilog pridruživanju izjasnilo 72 odsto građana, a samo osam odsto je bilo protiv. Sve do 2013. godine, podrška tom spoljnopolitičkom usmerenju bila je natpolovična. Većina populacije tokom devedesetih je imala negativan stav o Zapadu, a ako bismo se vratili još unazad, u osamdesete, videli bismo snažnu većinsku podršku „Titovom putu nesvrstanosti“. Javnost u Srbiji je tako, u četiri decenije, prošla put od neupitne podrške politici „ni Istok ni Zapad“, preko podrške potpunoj konfrontaciji Zapadu, zatim podrške politici da Zapad (EU) nema alternativu, do svojevrsnog povratka na pozicije „ni tamo ni ovamo“, uz većinske simpatije prema Rusiji dok sprovodi agresorski rat protiv Ukrajine i Hamasu dok sprovodi terorističke napade protiv Izraela, koji je deo ili bar bliski saveznik „kolektivnog zapada“. Ni u jednoj od te četiri decenije u javnosti nije postojao ozbiljan pluralizam konkurentnih ideja i politika. Uvek smo imali situaciju da velika većina podržava „put koji nema alternativu“, a da se drugačija mišljenja smatraju disidentskim ili ekstremnim, uz svesrdne pokušaje društva da ih učini i potpuno marginalnim. Opisana situacija zapravo ukazuje na to da bi umesto pojma javnost u Srbiji bilo ispravnije govoriti o (službenoj) pseudojavnosti.

Nekritičko jugoslovenstvo (titoizam), nekritički srpski nacionalizam, i nekritičko evropejstvo su različiti pojavni oblici istog stanja političke svesti u Srbiji tokom osamdesetih, devedesetih i u godinama nakon dvehiljadite. U poslednjoj deceniji ta svest je opet pojavno konvertirala, ali svoju suštinu nije menjala. Nju karakteriše nesposobnost da se vidi drugačije, šire i dublje od onoga što je trenutno vladajuća vrednosna matrica, uz izuzetnu netolerantnost prema svemu što se od nje razlikuje. Još jedna opšta karakteristika tog stanja političke svesti, što je možda i najveći razlog za pesimizam prema budućnosti, jeste način i dinamika kojim napušta vladajući i prihvata novi sistem vrednosti. Naime, što realni život snažnije dokazuje da vladajuće, široko prihvaćene vrednosti ne dovode do proklamovanih i željenih ciljeva, vrednosni sistem se od strane političke elite i sredstava državne represije, uključujući i medije, emotivnije i brutalnije brani, a stepen konformizma u opštoj populaciji raste, sve dok ključni društveni procesi koji proizilaze iz tog vrednosnog sistema ozbiljno ne ugroze ukupnu društvenu egzistenciju. Tada dolazi do sloma sistema vrednosti, a većinska javnost preuzima novu vrednosnu matricu koje će se u narednom periodu nekritički držati.

Prema onome što vidimo poslednjih meseci, aktuelna matrica je istrošena, bliži joj se slom, ali se ne nazire da će nakon toga biti suštinskih promena, u smislu stvaranja istinskog idejnog pluralizma. Baš kao što se nakon prvobitnog, originalnog koncepta nesvrstanosti bitka za dominantnu poziciju vodila između zagovornika građanskog društva po zapadnom modelu i onih koji su bili za kič srbovanje po cenu rata i izolacije od sveta, tako se i sada, nakon očekivanog raspada farsično-tragičnog pokušaja kopiranja nesvrstanosti sedenjem na više stolica, ponovo vodi bitka za preuzimanje dominacije nad društvom između manjinske prozapadne elite i većinske, antizapadne elite, koje nam nude jednako farsično-tragično ponavljanje nekritičkog evropejstva, odnosno nekritičkog nacionalizma koji vodi u izolacionizam. U dnevnopolitičkom kontekstu, to je borba između „proEU“ i „patriotske“ opozicije. Akteri te bitke, s obe strane, i ne pomišljaju na dugoročni suživot konkurentnih ideja i vrednosti, već očekuju da će im se većina koja podržava aktuelnu vrednosnu matricu pokloniti i prikloniti nakon što preuzmu institucionalnu moć, u sledećem, najmanje desetogodišnjem periodu. Istorijsko iskustvo im opravdava takva očekivanja. Cinično se to može i ovako formulisati: treba uspostaviti Vladajuću stranku, nju ovdašnje stanovništvo poštuje i podržava, ostale im uglavnom nisu po ukusu.

Dokle smo kao društvo stigli uz takvu ideološko-političko praksu? Dotle, da se nakon oružanog sukoba sa smrtnim posledicama na Kosovu, u kojem je ključno učestvovao visoki funkcioner „Srpske liste“, što je lokalna ispostava vladajuće partije, čeka čitav dan da jedan čovek, predsednik republike, saopšti javnosti šta se dešava i šta će biti preduzeto od strane državnih organa. I tako je za svaki problem, u svakoj situaciji. Nakon toga „državni funkcioneri“ i „analitičari“ ponavljaju njegove reči, hvale njegovu „mudrost“ i sprovode njegove naloge. Nema institucija, nema procedura. To nam je veći problem i od kosovskog, a kosovski nas drži zarobljene već pola veka.

Najstrašnije pitanje koje moramo sebi da postavimo glasi imamo li ljudskog potencijala, tog neophodnog pogonskog goriva, da napravimo neki iskorak i preuredimo društvo, ili smo trajno zapali u kovit iz kojeg nema povratka dok se ne svedemo na onaj narod koji može da stane ispod jedne šljive?

I naredni izbori, bilo vanredni parlamentarni do kraja ove godine, bilo redovni lokalni i pokrajinski početkom sledeće, neće se odvijati u atmosferi javne polemike o poreskim stopama, inflaciji, kupovnoj moći ili ljudskim pravima i korupciji, nego opet o istoriji, ratovima, grobovima, žrtvama, herojima, osvetama, zakletvama, a u paketu s tim i o usmerenosti Srbije ka zapadu ili istoku. Nagomilani problemi u privredi, prosveti, zdravstvu i sve ono od čega zavisi kvalitet života u sadašnjosti su ponovo gurnuti u stranu, čak i za debatovanje, a kamoli za rešavanje. Peti oktobar je, zbog sličnog ambijenta, kasnio najmanje osam godina. I sad opet kasni, bar toliko, što proizvodi nepopravljivu štetu od strane autokratske i kriminalne vlasti, ali i dovodi do duhovne bede i materijalnog siromaštva koji ni nakon političkih promena ne mogu da iznedre perspektivno društvo. To istorijsko kašnjenje ima visoku cenu. Sada, kada se nazire da se krug zatvara, ali i da su ponuđene alternative takođe već viđene, najstrašnije pitanje koje moramo sebi da postavimo glasi imamo li ljudskog potencijala, tog neophodnog pogonskog goriva, da napravimo neki iskorak i preuredimo društvo, ili smo trajno zapali u kovit iz kojeg nema povratka dok se ne svedemo na onaj narod koji može da stane ispod jedne šljive?

Kapacitet ovdašnje populacije da postane pluralističko društvo je verovatno bio približan onom kod hrvatske ili rumunske populacije krajem osamdesetih, ali se nije realizovao kao u ta dva susedna primera. To se nije dogodilo slučajno, nego je posledica sistematskog sprečavanja s vrha, od strane svih pominjanih elita. I ovde treba izneti terminološku napomenu da se zapravo radi o kvazielitama. I ma koliko one bile različite u zagovaranju željenog spoljnopolitičkog usmerenja Srbije pa i uređenja društva, sve su, nekada pojedinačno, a nekada udruženo, povlačile poteze koji su doveli do današnje apatičnosti, konfuznosti i nesnalaženja naše javnosti u savremenom svetu, odnosno Evropi.

Da bi se lakše razumelo zašto su u pitanju kvazielite, neophodno je skrenuti pažnju na raširenu pojavu intelektualnog konvertitstva, kojeg u dnevnoj politici u stopu prati fenomen „preletača“. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kojem bi trebalo da se rađa, neguje i uvažava kritičko mišljenje, 2010. godine je gostovao profesor Mariborskog univerziteta dr Sergej Flere i održao predavanje na temu „otvorenog društva, multikulturalizma i tolerancije” podučavajući naše buduće sociologe pluralizmu i evropskim vrednostima. Uvaženi gost i predavač dr Sergej Flere je intelektualni konvertit koji je svojevremeno gorljivo branio vrednosti jugoslovenskog, socijalističkog, jednopartijskog društva. Bio je predsednik ideološke komisije koja je 1981. godine udaljila s novosadskog univerziteta sociologa Lasla Sekelja uz obrazloženje da je „potcenjivao značaj diktature proletarijata u delima klasika marksizma”, da je „jednostrano i neobjektivno ocenjivao stanje društvene misli” i da je time „došao u sukob sa linijom Saveza komunista“ (navodi su iz Izveštaja fakultetske komisije formirane s ciljem da izvrši pregled i analizu radova magistra Sekelja, i Referata te komisije za reizbor Sekelja na mesto asistenta). Ideološko konvertitstvo intelektualaca može se lako pratiti jer oni iza sebe ostavljaju materijalne dokaze svojih bivših i aktuelnih, a protivrečnih ideja, stavova i postupaka. Čak i letimičan pogled u prošlost današnjih domaćih ideologa „evropskih vrednosti“ (uzmimo za primer Janka Veselinovića, opozicionog političara parlamentarne grupacije „Pravac Evropa“, a nekadašnjeg delegata na kongresu Saveza komunista) pokazuje da je često reč o bivšim promoterima ideja poput društvene svojine, socijalističkog samoupravljanja, nesvrstanosti i sličnih. Da li su zbog toga izloženi javnoj kritici ili argumentovanom preispitivanju stručnog ili bar moralnog kredibiliteta? Uglavnom nisu. Kritika i preispitivanje te vrste ne stanuje u Srbiji.

Država nam liči na politički eksperiment u kojem izborna kampanja ne prestaje, a u prilog tome govori činjenica da je za tri decenije višestranačja češće bilo vanrednih nego redovnih izbora.

Od strane opisanih pripadnika (kvazi)elita, Srbija je pune četiri decenije svesno i ciljano centralizovana, izborni sistem joj je s namerom doveden do toga da se samo još šef države bira većinski, po imenu i prezimenu, a da se sve druge instance biraju proporcionalno, preko izbornih lista i stroge partijske kontrole. Nadalje, u političkim organizacijama je decenijama prisutna negativna kadrovska selekcija, one se i formiraju kao inokosna politička preduzeća, koja imaju (neprikosnovenog) lidera, grupu njegovih bliskih saradnika i bespogovorne sledbenike. U javnom prostoru obitavaju grupe i organizacije koje su uz pomoć centara moći iz takozvane „duboke države“, narodski rečeno „službi“, formirane s ciljem da obesmišljavaju političku borbu i da kompromituju građanski aktivizam. Političke promene su kompromitovane brzim i lakim odustajanjem od predizbornih obećanja udruživanjem dojučerašnjih navodnih ideoloških protivnika u jedinstvenu vlast, kao i nebrojenim primerima prelatanja iz opozicionih u vladajuće grupe.

Država nam liči na politički eksperiment u kojem izborna kampanja ne prestaje, a u prilog tome govori činjenica da je za tri decenije višestranačja češće bilo vanrednih nego redovnih izbora. U trenutku pisanja ovih redova nagoveštavaju se još jedni takvi do kraja godine ili u proleće sledeće, a atmosfera sve više liči na onu iz dvehiljadite: opozicija izgleda kao slabašna i razbijena, neomiljena, ali uprkos tome ni vlast ne može „mirno da spava“ jer su joj rezultati takvi da i tradicionalni glasači svakog ovdašnjeg autokrate, a to su pre svega pripadnici kontigenta starijih i slabije informisanih ljudi, sve otvorenije pokazuju nezadovoljstvo životnim standardom koji se ubrzano urušava. U tim uslovima ne pomaže ni „penzionerska kartica“ ni parizer propaganda.

Do političkih promena će doći, populacija u Srbiji ima dovoljno političkog kapaciteta da u nekom trenutku zbaci vladara glasanjem protiv njega, čak i u krajnje antidemokratskim uslovima, ali je veliko pitanje, pošto je svakog dana sve manja i sve starija, ima li kapaciteta da u institucionalnim okvirima, ili revolucionarno, napravi civilizacijski iskorak i ne zaustavi se samo na personalnim promenama na Andrićevom vencu i u Nemanjinoj.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR 20&21, jesen 2023.

Ilustracija: Oskar Martin-Amorbach, Sejač (1937) i pad helikoptera

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh