Nasilje naše nasušno
Neprepoznate vrline patrijarhata
Prošlo je više od dva meseca od kada se Srbija suočila s najvećom mirnodopskom tragedijom u svojoj savremenoj istoriji. Od tada do danas, najfrekventnija reč u javnom prostoru je nasilje, a protesti i prateći društveni procesi koji su počeli povodom dva masovna ubistva se razvijaju, vremenom postaju pojave „sui generis“ i ne naslućuje im se jasan epilog.
Vlast je reagovala očekivano, pokušajem da tragedije proglasi izolovanim incidentima, da krivicu svali na pojedince – monstrume, a malo i na mrske „zapadne vrednosti“, uz poruke da „sistem nije zakazao“ i da su državni upravitelji reagovali baš kako je trebalo i pre i nakon počinjenih zločina. Posle suočavanja s rekama ljudi na ulicama koji su sve otvorenije i glasnije pokazivali gnev prema nasilju koje već čitavu deceniju proizvode i šire aktuelni predsednik Srbije i državna propaganda pod njegovom strogom kontrolom, režim se latio svog omiljenog sporta: diskreditacije onih koji se okupljaju na protestima i dokazivanja da ih je malo ili bar manje od onih koji podržavaju vođu.
Kontramiting u organizaciji Srpske napredne stranke je prvenstveno bio nasilje nas svojim glasačima, ali i nad društvom u celini jer su ogromna budžetska sredstva potrošena da bi se nekoliko desetina hiljada ljudi platilo, nahranilo i dovezlo u Beograd na poklonjenje predsedniku koji im je saopštio isto što je mogao i što im redovno saopštava preko televizije. Prebrojavanje nije završeno kako je „vrhovni komandant“ zamišljao, jer je njegovih kritičara već narednog dana na ulicama bilo isto ili možda i više, pa je usledio nov talas izlivanja njegovog besa i agresije prema nezahvalnim građanima koje je nazvao lešinarima i hijenama. Poslednje epizode režimske reakcije na proteste su korumpiranje tradicionalnih podržavalaca svake ovdašnje vlasti najavama uvećanih plata i penzija i novim krugom bacanja „helikopter novca“, kao i cinična kampanja protiv glumaca s istaknutim ulogama u protestima.
Opozicija koja je u startu protesta bila gotovo nevidljiva, vremenom se pribrala i ohrabrena brojem demonstranata sve više je uzimala aktivnu ulogu u njegovoj organizaciji, do te mere da je izazvala već tradicionalne polemike oko toga da li neko „preuzima protest“, da li je u dosluhu s vlastima, ako jeste – ko je, da li se sprečava autentični izliv narodnog nezadovoljstva kontrolisanim zahtevima, izborom govornika, datuma, lokacije… Istovremeno, i samo naizgled apsurdno, sve vreme se od velikog broja kritičara aktuelne vlasti mogu čuti vapaji za „boljom opozicijom“, za nekim harizmatičnim liderom ili bar organizacijom koja će konačno da ujedini i povede sve nezadovoljne na drugačiji, autentični, kvalitetan način, u konačnu pobedu nad naprednjačkom vlašću.
Da li su nam majske tragedije i ono što je nakon njih usledilo otkrile nešto novo o društvu u Srbiji?
Zahtevi protesta nisu par ekselans opozicioni iako su politički na štetu vlasti, jer se ne traže vanredni izbori ili ostavka vlade, što bi bio logični zahtev opozicije u funkcionalnim demokratijama nakon velikog društvenog potresa i masovnih antivladinih skupova građana. Opozicija, ipak, prvenstveno razmišlja o izborima, i otud je najglasnija u delu zahteva koji se tiču promena na medijskom nebu Srbije. Za neke druge, na primer zahteve prosvetnih radnika da se izmenama seta zakona u obrazovanju i krivičnog zakona, dođe do veće bezbednost u školama, opozicija nije pokazala veće interesovanje.
U međuvremenu, školska godina je završena dekretom, preko noći. Ako nema škole, nema ni nasilja u njoj, alanfordovski je zaključila državna vlada. Nastavnici su, uz čast malobrojnim izuzecima koji su se javno pobunili, opet većinski pognuli glavu i sproveli dekret, pokazujući po ko zna koji put od devedesetih godina na ovamo da u tim strukturama, koje popunjavaju prvenstveno visokoobrazovani pojedinci, jednako kao u komunalnim preduzećima za održavanje čistoće koje prvenstveno popunjavaju osobe s društvene margine, nema potencijala za ozbiljniju, sistemsku pobunu protiv vlasti, ma koliko se ona ponašala destruktivno, nedemokratski, nestručno i protiv opštih interesa. U najvećem broju primera, po modelu „naređenje – izvršenje“ u Srbiji funkcionišu i portiri i profesori.
Da li su nam majske tragedije i ono što je nakon njih usledilo otkrile nešto novo o društvu u Srbiji? Da li je veći broj pojedinaca postao svestan nivoa i rasprostranjenosti nasilja, svih njegovih oblika, uzroka i posledica, i obrazaca ponašanja koji dovode do njegovih ekstremnih ispoljavanja kojima smo svedočili? Prema dosadašnjem ponašanju najvidljivijih aktera naše društvene scene, odgovor je odričan. U periodu u kojem je skoro svako osetio potrebu da ponudi objašnjenje uzroka, geneze i željenog pravca delovanja protiv nasilja, stiče se utisak da dominiraju jednofaktorska objašnjenja, koja su po pravilu pogrešna kada se koriste u analizi kompleksnih društvenih pojava. I baš kao što je vlast pokušala sve da svali na izolovane pojedince čije zločinačko ponašanje nije moglo da se predupredi, tako i opozicija pokušava da pojednostavi veliki društveni problem, tražeći uzroke, odnosno odgovornost, samo u ponašanju vlasti i pojedinih medija tokom prethodne decenije.
Opisana situacija ne čudi, čak bi se moglo reći da je tipična za kolektivistička društva. Za razliku od liberalnih društava, koja se baziraju na pojedincu koji ima pravo da pita, da sumnja, da kritikuje, da se izjašnjava i, najvažnije, da samostalno odlučuje, tražeći kompromise s drugim pojedincima i usvajajući pravila koja jednako važe za sve, u kolektivističkim društvima je u centru pažnje porodica, partija, klasa ili narod. U takvim društvima, u koje bez sumnje spada i srpsko, pojedinac nije važan, od njega se očekuje žrtva u interesu kolektiva kojem pripada, a svaki pokušaj emancipacije se etiketira, a zatim i suzbija kao izdaja.
Kolektivističko, patrijarhalno društvo podstiče tezu da je porodica privatna stvar njenih članova. Sledstveno tome, nasilje u porodici se prećutkuje u javnosti, i oni koji unutar porodice imaju manje moći, a to su žene i deca, gube mogućnost spoljne podrške da izađu iz potencijalnog ili realizovanog nasilja.
Problema ima u svim društvima, jedan od njih je nasilje. I dok se u liberalnim društvima problemi prepoznaju brže, a najčešće rešavaju unapred poznatom procedurom, u kolektivističkim društvima se problemi identifikuju s velikim zakašnjenjem, kada se stigne do nekog besmisla ili egzistencijalne ugroženosti, i uglavnom se ne rešavaju sve do potpunog političkog prevrata ili društvene revolucije. To je slučaj i s aktuelnom identifikacijom nasilja u Srbiji. Mnogi su nasilje primetili tek kada su u jednom danu masovno pobijena deca u osnovnoj školi, a dan kasnije i prolaznici na ulici.
U periodu od 2019. do 2021. godine, u domaćim medijima je objavljeno više od 36.000 naslova o nasilju prema ženama, pokazuje analiza grupe „novinarke protiv nasilja“. U prvoj polovini 2023. godine, u Srbiji je najmanje dvadeset žena ubijeno u partnerskom i porodičnom nasilju. Iako je taj broj veći od broja žrtava u Beogradu i Mladenovcu početkom maja, raspoređen je u šest meseci pa nije izazvao kolektivni šok i reakciju. Zašto ta ubistva, to nasilje i tako poražavajući podaci nisu (bili) okidač za proteste?
Kolektivističko, patrijarhalno društvo podstiče tezu da je porodica privatna stvar njenih članova. Sledstveno tome, nasilje u porodici se prećutkuje u javnosti, i oni koji unutar porodice imaju manje moći, a to su žene i deca, gube mogućnost spoljne podrške da izađu iz potencijalnog ili realizovanog nasilja. Muškarci su u kolektivističkim, patrijarhalnim društvima naučeni da dominiraju u porodici, a ponekad to rade nasilno. Deca koja odrastaju u ambijentu potencijalnog ili realizovanog nasilja kasnije teško poznaju drugi način komunikacije i porodičnog odnosa. Društvo koje ima takve porodične odnose, u kojima je normalizovano (očekuje se) da pojedinac, na svoju štetu, uprkos očiglednim apsurdima i nepravdama u pojedinim situacijama, ne protivureči nekom ko se smatra „glavom porodice“, slične obrasce neguje u preduzećima, političkim organizacijama i institucijama.
Pošto je, dirkemovski rečeno, u pitanju kolektivna svest koja je interiorizovana u svest pojedinca, većina ljudi ne prepoznaje opisanu situaciju kao problem, niti nešto što im je nametnuto, nego takve odnose prihvata maltene kao prirodnu pojavu i sasvim normalnu stvar. Povinovati se volji oca, muža, direktora, lidera partije ili šefa države iako greše, iako krše propise ili ugrožavaju prava i slobode onog koji se povinuje, u našem društvu se ne prepoznaje kao odnos nasilja, iako on to suštinski jeste.
Cilj nasilnika je uživanje u statusu moći i kontroli. Dok ih bespogovorno ima, on možda i neće pokazati svoje pravo lice. Čak će se predstavljati, a od strane potencijalnih žrtava često i doživljavati, kao dobronamernik i zaštitnik. Onog trenutka kada neko želi da se oslobodi tog obrasca u kojem je podređen, potencijalno nasilje se pretvara u stvarno, a čak ni onda ga društvo ne detektuje u punoj meri. Postoji, naime, i verbalno, psihološko, ekonomsko, seksualno nasilje, uznemiravanje, proganjanje, praćenje… i sve to često ostane „ispod radara“ ljudi i institucija. Obično se primeti samo fizičko nasilje većeg obima, što je vrh ledenog brega, do kojeg dođe kada se neko suprotstavi nasilniku, a on nije naučen da gubitak kontrole i moći toleriše, nego to doživljava kao uvredu, i posegne za fizičkom silom kako bi povratio svoja „prava“ i kaznio „prestupnika“. Da se nasilje ne prepoznaje dovoljno u svojim prikrivenim oblicima pokazuje veći broj istraživanja, a to dobro ilustruju i vrlo rasprostranjena iščuđavanja nad zločinima i zločincima koje srećemo u medijskim objavama. Rodbina, prijatelji i komšiluk nasilnika često izjavljuju kako „niko to od njega nije očekivao… bio je miran i povučen… izgledali su normalno, srećno… ništa nije ukazivalo da sledi tragedija“ i slično.
I ovde postoji situacija neprepoznavanja nasilja od strane većeg broja ljudi jer se identifikuju s ponašanjem i politikom autokrate, smatraju normalnim i poželjnim da on ima toliku moć i da je upotrebljava po svojoj volji.
Tradicionalne vrednosti kolektivističkog, patrijarhalnog društva se u njegovom političkom podsistemu ispoljavaju kao autoritarnost – trajna i velika nejednakost učesnika u političkom životu i njihova nemogućnost da slobodno iskazuju i zadovoljavaju svoje potrebe i interese. Autoritarni sistem vrednosti, osim što potcenjuje pojedince i čini ih neravnopravnim, opravdava i upotrebu sile – nasilja (različitih oblika) zarad očuvanja postojećeg poretka. On se ostvaruje preko državnih institucija, političkih stranaka i medija. Upravo to vidimo i doživljavamo u Srbiji. U formi fasadne demokratije, autokratija u Srbiji formalno ima demokratske institucije, ali je sva vlast maksimalno personalizovana i faktički koncentrisana u rukama pojedinca. On vlada uz pomoć podrške oduševljene mase, a nasilje u početku vladavine ne upotrebljava, jer mu ono u tom stadijumu nije ni potrebno. I ovde postoji situacija neprepoznavanja nasilja od strane većeg broja ljudi jer se identifikuju s ponašanjem i politikom autokrate, smatraju normalnim i poželjnim da on ima toliku moć i da je upotrebljava po svojoj volji. Međutim, kada se veći broj ljudi osvesti i ojača politička opozicija, režim se sve više održava silom, a nasilje u društvu postaje očigledno. Taj model, prvo prikrivenog, a zatim otvorenog nasilja autoritaraca, vidljiv je i po dubini društva. Nedavno smo imali priliku da se upoznamo s većim brojem svedočenja ljudi zaposlenih u državnom i javnom sektoru u vezi s pritiscima da idu na (kontra)miting vladajuće partije. Dok su svojevoljno prihvatali da budu njeni kapilarni glasači i bespogovorni pratioci, oni nisu osećali nasilje od strane lokalnih funkcionera, svojih rukovodioca. Naravno da ti funkcioneri nisu preko noći postali nasilni, nego je ta njihova osobina razotkrivena tek kada im je pružen ili bar pokušan otpor.
Autoritarnost predstavlja smetnju razvoja pojedinca i društva u celini. Nezavisni i autonomni pojedinac je pretpostavka društvenog napretka. Srbija ima ogroman deficit takvih pojedinaca. From bi rekao da su pobegli od slobode, jer im je lakše da žive bez odgovornosti, uz prepuštanje odlučivanja nekom „autoritetu“. Postoji izreka koja objašnjava šta se od čega ne pravi. Da li građani Srbije, takvi kakvi su, dok svesno ili nesvesno prihvataju i reprodukuju obrasce ponašanja koji stvaraju potencijalne nasilnike u porodici, na radnom mestu, političkoj organizaciji i institucijama, a mnogi to čak doživljavaju kao vrlinu i takozvane tradicionalne vrednosti, mogu da izgrade tolerantno društvo bez ekspanzije nasilja?
—
Tekst je objavljen i u štampanom izdanju Biltena STANAR 18&19.