Nomen est omen


           
ANALIZE  Svebor Midžić Objavljeno: 24. 08. 2023.

Naučna fantastika

Silom vladanja protiv upravljanja

Činjenica da je neko lud ne znači da će nužno poludeti. Milioni ljudi svakodnevno grade ustave oko svojih „ludila” koje ih štite od „ludačkih epizoda” i samo ako one popuste konačno dolazi do često zastrašujućih i nasilnih, često javnih, erupcija poput one koja se desila u Beogradu u maju ove godine.

Ponekad je, kaže britanski lakanovski psihoanalitičar Darian Lider, zapravo, probitačnije pitati se ne šta je bio „okidač” nasilne psihotične epizode već šta je to što je sprečavalo da to takvog ishoda ne dođe ranije.

Lider u svojoj knjizi o ludilu navodi slučaj mladića koji je svoju prvu psihotičnu epizodu imao nakon skoka padobranom doslovce u trenutku kada mu je noga dotakla tle. Godinama pre toga njegovi su se razveli i kako je njegova majka govorila, otac je „ispario u vazduh”.

Odsustvo oca bilo je sublimirano kao njegovo prisustvo u vazduhu i tek kada je skok padobranom učinio da se mladić, simbolično, uveri da otac nije u vazduhu nestala je ustava koja je držala njegovo ludilo funkcionalnim.

Kada se desi epidemija autokanibalističkog nasilja – usmerenog prema samoj budućnosti jedne zajednice i lišenog svakog smokvinog lista racionalizacije – koja preplavi društvo, kao što se desilo sa Srbijom, pitanje nije samo šta je okidač nasilja već šta je to što je sprečavalo da se ovakva epizoda ne desi mnogo ranije?

Roman sovjetskih pisaca naučne fantastike braće Strugacki Teško je biti Bog za temu ima i fašističko nasilje i ludilo koje ono izaziva. Anton, protagonista romana poslat je na udaljenu planetu, u kraljevstvo Arkanar. Civilizacija na ovoj planeti je i dalje na srednjevekovnom stupnju razvoja dok je naše, zemaljsko društvo, odavno u globalnom komunizmu. Kao i mnogi drugi romani Strugackih i ovaj je deo takozvanog „Podnevnog” ciklusa koji se odvija u društvu trijumfa globalnog komunizma kojim vlada anarhistička meritokratija, bez zakona i pravila, osim onih koja regulišu odnose sa manje naprednim ljudskim društvima.

Na samom početku romana, još uvek na planeti Zemlji, Anton i par prijatelja odlaze na trenažni izlet u zaraslim ruševinama starog sveta. Tokom izleta Anton je frivolan i par puta, u šali, preti prijateljima samostrelom da bi zatim čak i ispalio strelu u stari saobraćajni znak za jednosmerni pravac ispod kojeg stoji njegova drugarica Anka. Nelagodu koju oseća zbog toga što ju je uplašio potire tako što rešava da ignoriše drevno upozorenje znaka i uprkos protivljenju svojih prijatelja odlazi da vidi šta se nalazi na kraju „slepe ulice”. Sami autori nam podcrtavaju značaj ove epizode uvodeći je ponovo u epilogu:

Anton se tada podvukao ispod cigle; a kada se vratio, rekao je da

je tamo navodno pronašao most dignut u vazduh i skelet fašiste, prikovan

za mitraljez.“

Ne sećam se“, rekla je Anka. „I šta onda?“

Sada se često sećam tog puta“, rekao je Paška. „Kao da postoji

nekakva veza… Put je bio anizotropan, kao i istorija. Nazad se ne može

ići. A on je krenuo. I naleteo je na prikovani skelet.“

Ne shvatam te. Kakve veze sa svim ovim ima prikovani skelet?“

Ne znam“, priznao je Paška. „Samo mi se čini.“

Antonov zadatak, u liku misterioznog plemića, je da se stara da pojedinci koji dođu do značajnih naučnih otkrića imaju mecenu koji im omogućava da nesmetano stvaraju. Cilj je da sva društva ljudske ekumene gradualistički prođu kroz iste stupnjeve razvoja kao i ono zemaljsko do komunističke utopije.

Kako vreme prolazi Antonu postaje sve jasnije da se arkanarsko društvo razvija u pravcu različitom od onog zemaljskog. Kancelar arkanarskog kraljevstva Don Reba (originalno nazvan Don Rebia dok prijatelj Strugackih, pisac i antropolog Ivan Jefimov, nije skrenuo pažnju da je u pitanju očigledan anagram od Berija) polako ali sigurno pretvara kraljevstvo u fašističku policijsku državu u savezu sa radikalnim religijskim elementima. Drugi „posmatrači” na sličnim zadacima upozoravaju ga da on suviše „učitava” u socijalnu dinamiku Arkanara i da se drži svog osnovnog zadatka.

Međutim, Don Reba, daleko pronicljiviji nego što bi jedan „primitivac” trebao biti, zarobljava Antona i otkriva mu da mu je poznato da on nije ono za šta se izdaje. Iako ne može tačno da zna da je on došljak sa druge planete već veruje da je ovaj predstavnik neke demonske sile, njemu je postalo jasno, „naučnim” posmatranjem, da ovaj mora da se povinuje jasnim pravilima koja između ostaloga zabranjuju oduzimanje ljudskog života.

Odmah nakon što utvrdi kakva pravila igre obavezuju Antona, Don Reba požuri da istakne da se ta pravila ne odnose na njega samog, štaviše da je njegov prerogativ to što može da oduzme ljudski život.

Možda ste čak i satana… Čak i ne pokušavam da bacim pogled u bezdan,

koji vas je izbacio na površinu. Vrti mi se u glavi, i osećam da padam u jeres.

Ali, ja mogu vas da ubijem. U bilo kom trenutku. Sada. Sutra. Juče. Shvatate li to?“

Valter Benjamin bi nasilje kojim preti Don Reba nazvao mitološkim. U svom eseju „Kritika nasilja” Benjamin pravi distinkciju između mitološkog i božanskog nasilja.

Mitološko nasilje je ritualizovano nasilje koje je izvan strukture legalnog nasilja ali se pojavljuje onda kada je autoritet na kojem počiva zakon doveden u pitanje. Mitološko nasilje ponovo uspostavlja granice autoriteta koji se razume kao fatum, datost izvan legalnosti.

Uznemiren Anton odlučuje da napusti Arkanar kako bi na sigurnost zemlje sklonio svoju ljubavnicu Kiru. Ona za Antona nije samo žena koju voli već i sublimacija svih „nepravednih smrti”, svih onih koji su trebali da se rode u potpuno ostvarenom, utopijskom, društvu Podneva ali su nestali u holokaustu istorije.

Obavešten o njegovom bekstvu, Don Reba šalje svoje ljude da zarobe Antona. U konfuziji pokušaja hapšenja Kira strada pogođena strelom i to vodi klimaktičnom kraju romana koji otkrivamo samo iz razgovora Antonovih drugova „posmatrača”.

Doveden do ludila Kirinom smrću i koristeći naprednu zemaljsku tehnologiju, Anton masakrira arkanarski dvor i Don Rebu, pretvarajući grad u pozornicu neke Šekspirove tragedije po kojoj se u trećem činu ne može kretati od leševa.

Ovaj Antonov passage à l’acte koji kao talas briše sve zakone i pravila, odgovarao bi Benjaminovoj koncepciji Božanskog nasilja koje štiti ono što je sveto u ljudskosti od užasne snage nepravednog zakona.

Sam Antonov čin tako postaje i pravičan i destruktivan. Međutim, ono što on uništava nije zločinački režim primitivnog feudalnog fašiste koji bi uskoro i sam postao žrtva dvorskih spletki, već zakon paternalističkog mešetarenja sofisticiranog režima budućnosti, njegova odvojenost od konkretnih ljudi i njihovih sudbina.

Mada je privlačno videti Božansko nasilje kao pozitivno ili transformativno, ono to nije. Božansko nasilje „ne služi nikakvom cilju“ samo po sebi već samo uništava postojeće zakone. U samom romanu ostaje neizrečeno ali jasno da Antonov divljački pohod neće ništa promeniti. Strukture koje je predstavljao Don Reba će se ponovo okupiti i sam Arkanar će postati samo jedna provincija u carstvu religioznih zilota.

Bilo bi lako tvrditi i pomalo mistično da Antonov susret sa okovanim skeletom oslobađa avet fašizma sa kojom se zatim zaista i susreće na udaljenoj planeti.

Međutim, paradoksalno, nešto je drugo po sredi. Trauma za Antona nije sam susret sa skeletom već njegova frivolna igra samostrelom koja mu je prethodila. Susret sa „skeletom fašiste” je zapravo pokazatelj da je fašizam mrtav i da je oružje „sraslo sa zemljom”. To je ustava koja blokira razumevanje da je sam Anton koji se grubo igra vitlajući samostrelom, spremajući se da ide među „divljake“, taj koji deluje „fašistički”.

Kada Kira strada, i to od strele koja je letela od prvih do poslednjih stranica i promašila jednu kako bi pogodila drugu devojku, Anton više ne može da poriče svoju umešanost i pribegava bezumnom nasilju kao jedinom odgovoru koji mu je ostao. I dok su neposredne žrtve nasilja varvarski čuvari i srednjevekovni proto-fašisti, sam nasilni čin je zapravo usmeren ka društvu iz kojeg Anton dolazi.

To društvo koje se zasniva na potpunom nepostojanju zakona i koje je drušvo odgovornih pojedinaca, društvo dakle anarhističke meritokratije, jedine zakone nameće u odnosu prema manje razvijenim ljudskim zajednicama. Tako se iza paternalističkog gradualnog progresivizma pojavljuje prostor za fašizam.

Nasilje koje je pogodilo Srbiju je mitološko nasilje. Ono se pojavilo kada su autoriteti koji vladaju ovim društvom ugroženi. Kada šovinisti i mizogini patrijahalci pričaju o sopstvenoj ugroženosti treba im verovati na reč. Reakcije vlasti, sitnih Don Reba, na ovo nasilje pokazuje da ono služi obnovi njihove vlasti i zastrašivanju. Njihovi odgovori su isti, pretnje i kazne onima koji ne mogu da se brane: blebetavi tinejdžeri u višemesečnom istražnom pritvoru zbog par redova na društvenim mrežama, arbitrarni prekidi rada školskih ustanova, mahanje rukama preko državnih granica poput pijanog oca, uzimanje talaca uz podsećanje da oni distribuiraju lekove i hranu i prizivanje nasilja sa kojim bi znali šta da čine.

Odgovor na ovu provalu mitološkog nasilja je dvojak: mogućnost da sagledamo šta je to što je činilo da ljudi ne polude, kakve su strukture omogućavale njihov život izvan ekscesivnog nasilja koje se upravo odigralo i drugi, ne manje značajan, otkriće kako da se nasilje među ljudima prevede u nasilje prema zakonu.

Odgovor na prvo pitanje je u pronalaženju našeg „skeleta fašiste” – potsećanje da je fašizam mrtav. Drugo je svest da nasilje mora biti usmereno ne prema primitivnim formacijama i pučkoj zabavi u potpalublju, već prema zakonima i institucijama koje tvore granice naše dozvoljene društvenosti – od ustavne zabrane da se misli o priznanju Kosova do legalističkog robovanja zakonima koji regulišu nošenje i držanje oružja.

Božansko nasilje je „uništavanje zakona“. To je pravda koja se meša protiv zakonodavnog i mitološkog nasilja u korist svetosti čoveka, koju potonje ograničava na njegovo materijalno stanje, njegovu „prostu egzistenciju“. Braneći svetost čoveka, Božansko nasilje takođe štiti suštinu samog sebe, činjenicu o živopisnoj ljudskosti, sposobnost da sami donosimo izbore, da sami stvaramo zakon i na kraju da otkrivamo svet putem jezika, društvenosti i posmatranja.

Tekst je objavljen i u štampanom izdanju Biltena STANAR 18&19.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.


Za neke od nas je rečeno da nismo pošteni – intelektualno pošteni – zato što smo kritikovali opoziciju i zamerali joj što je zatražila od Vučića […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh