Ne sme se misliti o Kosovu van mitova
U Srbiji se ne sme misliti o priznanju Kosova jer je to suprotno uvreženim mitovima koje podstiče vladajuća elita, to može biti opasno, može biti prepoznato kao izdaja, može biti povod za krivično gonjenje. Sme se govoriti samo o srpskom diskursu na Kosovu, iako je on zapravo usmeren na disciplinovanje i pokoravanje srpskog stanovništva unutar srpske države.
Ovi i mnogi slični stavovi mogli su se čuti javno na tribini u Beogradu, koju je Grupa za konceptualnu politiku organizovala povodom promocije novog broja Biltena STANAR pod nazivom „Da li je moguće misliti priznanje Kosova ako si Srbin?“.
Tribina je bila drugi korak u tom promišljanju slobodnog političkog mišljenja koje, čini se da ipak ne postoji u Srbiji, jer se o statusu Kosova govori pola glasa ako je stav kontra mejnstrim politici i mitovima o večitoj žrtvi i nepravenom gubitku „srca Srbije“.
Prvi korak na tom putu bilo je pomenuto izdanje Stanara, objavljeno desetak dana ranije u dnevnom listu Danas. Očekivana buka izostala je, ali su zato neki od autora tekstova dobili priliku da i uživo nešto kažu o ovoj temi.
U velikoj Sali Centra za kulturnu dekontaminaciju tako su svoje stavove obelodanili, dodatno pojasnili i precizirali Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti i kustos, član pokreta „Ne davimo Beograd“, Dejan Atanacković, vizuelni umetnik, pisac, odbornik u Skupštini grada – Koalicija Moramo/Ekološki ustanak, Zoran Vuletić iz Građanskog demokratskog foruma, Milan Radonjić, novinar i autor knjige „Oliver kao brat za brata“, i Zoran Gajić iz Grupe za konceptualnu politiku. Branka Ćurčić iz GKP moderirala je taj skup.
Dozvoljena pitanja
Na samom početku, Ćurčić je beogradsku publiku upoznala sa radom GKP-a, istakavši da je uzemljenje organizacije u lokalnim politikama, gde zastupa stav da je neotuđivo pravo svakog građanina i građanke Srbije da na neposredan način učestvuju u političkom životu i političkim procesima. Da se ti procesi ne tiču samo vlasti.
– Mi se zalažemo na lokalni pogled na globalna pitanja, a taj lokalni rakurs predstavlja naš pristup politici mira kojom danas iz građanske, civilne perspektive posmatramo i pitanje priznanja nezavisnosti Kosova – pojasnila je ona. Dodala je da je upravo zato i pokrenuta priča, jer nije moguće čuti nikoga da kaže da je spreman da prizna Kosovo.
Nakon objavljivanja Stanara Ćurčić je ukazala na brojne negativne komentare na društvenim mrežama u kojima se ovaj poduhvat GKP-a ocenjuje kao „bizaran“, „gramatički nekorektan“, „provokativan“, „izdajnički“, „protivustavan“, pa čak i kao „osnova za krivično gonjenje“.
Zašto postavljamo to pitanje? Pa zato što je to pitanje pitanje političkih sloboda, sme li se uopšte reći danas u Srbiji: priznajem Kosovo?
Ipak, tišina i odsustvo ozbiljnije reakcije u javnosti zapravo je samo potvrdilo premisu GKP-a – o Kosovu se, ako si na suprotnoj strani od većinskog mišljenja, upadljivo i glasno ćuti.
– Da li je moguće da se javno postavljanje jednog pitanja u Srbiji danas može smatrati veleizdajom i u čemu mi to danas živimo kada se mišljenje o nečemu, i poziv na mišljenje, u toj meri obezvređuje da se osuđuje – rekla je Ćurčić.
Zoran Gajić je naveo da je GKP samo želela svojim pitanjem da ukaže na ono što je moguće misliti o priznanju Kosova, ali da se jasno pokazalo da o tome „i nema šta da se misli“ pošto u Srbiji nema politike priznanja Kosova:
– Zašto postavljamo to pitanje? Pa zato što je to pitanje pitanje političkih sloboda, sme li se uopšte reći danas u Srbiji: priznajem Kosovo?
Gajić je dodao i da je „Apel o Kosovu“ Žena u crnom, koji je objavljen u tom broju Stanara, časna gesta mišljenja, ali da ni on nije politika priznanja Kosova.
– U Srbiji nema organizovane politike koja bi se zalagala i radila na tome da ostvari priznanje Kosova od strane Srbije. Možemo polemisati zašto, treba li da je bude, ali sve su to pitanja koja izlaze iz registra same politike – ukazao je Gajić.
Istakao je i da se danas u odnosima Srbije i Kosova, iz perioda „konstruktivne dvosmislenosti“, ulazi u fazu koja se naziva „aktivno neprotivljenje“.
– Period konstruktivne dvosmislenosti je bila politika kojom bi se išlo ka tom sveobuhvatnom sporazumu i normalizaciji, čak i međusobnom priznanju, ali da se javnost u Srbiji ne otuđi od tog procesa. Drugim rečima, to je politika koja ide ka priznanju ali da se Srbi ne dosete, da im se to dopadne, da im se dogodi iza leđa ne bi li se sprečilo njihovo otuđenje – rekao je Gajić.
O tabuima
Branislav Dimitrijević ocenjuje da je najveća konstanta srpske politike da je Kosovo teritorija ispražnjena od ljudi, od Albanaca a u poslednje vreme i od Srba.
A Albancima se, kaže, sada nudi autonomija u okviru Srbije, odnosno upravo ono što je u samom korenu problema – ukidanje autonomije SAP Kosovo i Metohija.
– Odjednom dolazimo u situaciju da posle svog vremena, posle policijskog i institucionalnog terora nad Albancima na Kosovu, u periodu na kome su Albanci na Kosovu izgradili svoje paralelne institucije, koje su onda pretvorili u institucije države da bi onda još dobili priznanje velikog dela međunarodne zajednice, sada odjednom pretpostavljamo da postoji neka mogućnost da se to vrati na početnu tačku – rekao je Dimitrijević. Upravo ta svest da je tako nešto nemoguće, nastavlja on, upravo je glavni razlog zbog kojeg je ta tema tabu.
Ona je isključivo orijentisana na ideološko disciplinovanje nacije. Kosovo je srce vlasti u Srbiji.
– Kada ne bi bila tabu, neko bi postavio pitanje da li je moguće vratiti Kosovo pod ustavno-pravni poredak Srbije i dati mu nekakvu pravnu autonomiju – smatra Dimitrijević.
On ocenjuje i da je srpska politika prema Kosovu isključivo za unutrašnje potrebe jer nema nikakav učinak u odnosu na bilo kakavu spoljnu politiku.
– Ona nikoga drugoga ne može da ubedi ni u šta, ona je isključivo orijentisana na ideološko disciplinovanje nacije. Kosovo je srce vlasti u Srbiji – smatra Dimitrijević.
Dejan Atanacković, još je direktniji – on podseća da su danas u Srbiji na vlasti upravo isti oni politički akteri čije delanje je, nakon duge istorije problematičnih odnosa, kao rezultat donelo ne samo gubitak teritorije, već i vrlo sveobuhvatan društveni raspad i rasulo.
– Kosovo je de facto država koja ima suverenitet nad celom svojom terotorijom. I to ne zato što su je priznale neke države, već zato što ju je priznala država Srbija raznim obavezujućim sporazumima. Sa druge strane, režim u Beogradu, pod maskom svog velikog patriotizma i velikih patriotsko-diplomatskih napora, sprovodi teror nad Srbima na Kosovu. Sever Kosova je teren za kriminalne operacije, da se u odnosu na to što se prestavlja kao politička borba se sve svodi u velikoj meri na realizaciju jednog kriminalnog poduhvata – upozorio je Atanacković.
Lažna država Srbija
Zoran Vuletić iz GDF-a povukao je paralelu između povratka Srbije na Kosovo 1912. godine i rasprave u ondašnjem parlamentu, za vreme vlade Nikole Pašića, sa septembarskm zasedanjem skupštine Srbije u kojoj su se moglo čuti gotovo isto o Kosovu i Albancima. Ne treba zato, nastavlja Vuletić, ni da čudi što kosovski Albanci ne žele više da imaju ništa sa Srbima koji su tokom decenije devedesetih nastupali isto i prema ostalim susedima – Vukovar je srušen do temelja, Srebrenica je paradigma ratova, Dubrovnik, Sarajevo je preživelo četiri godine opsade.
Srbija je teritorijalni integritet izgubila svojim ponašanjem prema Albancima.
– Deset godina je Srbija u regionu radila ono što Putin radi Ukrajini, i onda se mi čudimo zašto je NATO pakt zaštitio Albance 1999. godine. Zaštitio ih je da se ne bi dogodila nova Srebrenica i zato što nije dozvoljeno u XXI veku da neka vlast sa svoje teritorije protera neke svoje građane zato što im se ne sviđa kako se prezivaju, koje običaje imaju i kako se ponašaju. Nije dozvoljeno da se milion ljudi protera preko Prokletija, da im se zapale pasoši i lične karte, misleći da je to to konačno rešenje – istakao je Vuletić.
Zbog toga, navodi, i nema paralela između teritorijalnog integriteta Srbije i Ukrajine – Srbija je teritorijalni integritet izgubila svojim ponašanjem prema Albancima, a Ukrajina nikada nije proterala milione Rusa iz svojih pokrajina.
Milan Radonjić, novinar i autor knjige „Oliver kao brat za brata“ ocenio je da je Kosovo način na koji se disciplinuje društvo, ali da je ono ipak državno a ne društveno pitanje. Nije dozvoljeno, nastavlja Radonjić, bavljenje sobom dok se bavimo jednim tako „teškim, tragičnim, večitim pitanjem“.
Radonjić je istakao i da autentični lideri kosovskih Srba nikada nisu mogli da se nametnu kao sagovornici u Beogradu.
– To shvatanje da Srbija ne sme da dozvoli da autentični srpski lider na Kosovu govori u prilog tom parohijalnom shvatanju imperijalne politike. Samim tim, tim ljudima koji žive na Kosovu i koji na neki način učestvuju u politici, oduzima se svaki legitimitet, jer oni nisu sagovornici bilo kome, posebno ne iz međunarodne zajednice. Oliver (Ivanović) je žrtva toga da je pokušao da bude autentičan, da artikuliše svoju politiku prema tom problemu koji režira i naše živote i previše dugo stoji kao nerešen – istakao je Radonjić.
On je ocenio i da je nemoguće dostići katarzu po ovom pitanju jer ne postoji inicijativa da se suoči sa problemom, da se pred njega izađe i da se donese nekakvo rešenje iz pozicije dobrobiti za ljude koji žive na Kosovu, u smislu njihove sigurnosti i njihovog prosperiteta.
– O tome sada ne može da se govori, jer bilo koja vrsta egzistencije zavisi od ljudi kojima moralni principi nisu u vidnom polju – istakao je. A zbog svega toga se, kaže Radonjić, društvo rastače i društveno tkivo nestaje, što će rezultirati time da Srba više ne bude na Kosovu.
Preambula – Klip u točkovima
Govoreći o preambuli Ustava, na koju se vladajući političari uvek pozivaju kada govore o statusu Kosova, Vuletić je ocenio da je ona postavljena kao politička manipulacija i fikcija, kao neki klip u točkove budućeg razvoja Srbije. Kada se govori o krivičnoj odgovornosti, rekao je on, nje ne može biti ako neko kaže da je Kosovo nezavisna država, jer preambula nije pravna norma.
– Ona nije deo krivičnog zakonika i tu ne može iz te norme nikada niko da odgovara krivično. To je prosto manipulacija, preambula nas građane uopšte ne obavezuje ni na šta – rekao je Vuletić. Dodao je i da je on lično tumači kao najveću smetnju razvoju Srbije.
Podsetio je i da su, nakon ubistva Zorana Đinđića, čija je jedina vlada zaista želela da napravi pomak po ovom pitanju, stvari drastično pogoršane.
– Nakon atentata Koštunica, Boris Tadić, Tomislav Nikolić, Vojislav Šešelj iz Haga, Vučić i Dačić, tu su bili naravno i Đilas, Vuk Jeremić i svi ostali kao drugi ešalon, u nacionalističkom konsenzusu predaju srpske interese ruskoj politici. Prethodno 2006. u tom konsenzusu usvajaju Ustav i fikciju u ustavnoj preambuli – rekao je Vuletić.
Ako Ustav Srbije kaže u preambuli da je Kosovo deo Srbije, a njene institucije ne mogu na Kosovu da sprovode ništa, dok Kosovo može da uvede carine srpskoj robi i sankcije predsedniku i premijeru da otputuju tamo, o čemu mi onda pričamo?
Lider GDF je podsetio da državu definišu teritorija, narod koji na njoj živi i organizovana vlast. To na Kosovu postoji, dodao je, dok je za Srbiju upitno.
– U Srbiji kažu lažna država Kosovo. Ako Ustav Srbije kaže u preambuli da je Kosovo deo Srbije, a njene institucije ne mogu na Kosovu da sprovode ništa, dok Kosovo može da uvede carine srpskoj robi i sankcije predsedniku i premijeru da otputuju tamo, o čemu mi onda pričamo? Onda mi dolazimo do pitanja da nije onda Srbija lažna država na Kosovu – kazao je Vuletić.
Da li je Kosovu uopšte neophodno globalno priznanje Srbije da bi ono bilo funkcionalna država, upitao je Vuletić. I da li je neophodno da bude članica UN?
– Kosovu je neophodno da bude članica UN i da se aktivno pridružuje EU samo iz ugla perspektive svojih građana i što boljeg života u svojoj zajednici – istakao je on. Podsetio je i da je SR Jugoslavija deset godina bila izbačena iz Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih institucija, pa nije prestala da bude država jer je imala i granice, i narod i organizovanu vlast.
Pritisak na opoziciju
Atanacković smatra da bi ozbiljna politička organizacija morala u najmanju ruku da ima stav po pitanju Kosova, a pored stava i kratkoročne i dugoročne politike koje moraju odmah da se primene. Jer, kako dodaje, odnos većinske Srbije prema Kosovu u velikoj meri zasnovan je na podsticanju osećanja nepravde i večite žrtve, na čitavoj mitologiji praćenoj proizvodnjom rituala i zaista je mali procenat građana koji bi mogao da se suprotstavi takvom stavu.
Zbog toga smatra da bi trebalo napraviti nekakvu vrstu pritiska na proevropsku opoziciju, da se njena pasivnost „malo prodrma“, a kao potencijalnu grupu koja bi za to mogla da ima snage on vidi ljude okupljene oko apela Žena u crnom, koje bi inače mnogi iz opozicije želeli da vide uz sebe.
Pitanje je, dodaje, da li ćemo u trenutku „sudara sa istinom“ biti mogućnosti i prostora da se reaguje na konstruktivan i racionalan način ili ćemo se naći u situaciji da budemo uvedeni u neki novi rat i neke nove sankcije.
– Kada se prizna Kosovo, kao glavni krivci biće identifikovani Zapad i Evropa. A taj gnev će biti usmeren i na one snage koje danas u Srbiji predstavljaju tu neku evropsku alternativu i koje vide Srbiju u Evropi. Ja bih se založio da se, da bi se predupredile te traume društva, razmišlja o formiranju jednog fronta istine koji bi činili civilno društvo i političke partije, koje bi morale da sednu i dođu do nekih zaključaka i da kažu šta priznanje Kosova odnosno nepriznanje Kosova dobro donosi. Da izvagamo, da dođemo do zaključaka – rekao je Atanacković.
