Nisu ćutali ni u ratu – Referendumima protiv prisilne mobilizacije
Građani potiskih opština Senta i Ada s jeseni 1991. godine suprotstavili su se prisilnoj mobilizaciji vojnih obveznika iz tog kraja organizujući demonstracije iz kojih su zatim proizišle i inicijative za raspisivanjem lokalnih referenduma kojima bi se državnim organima jasno i nedvosmisleno poručilo da ne postoji podrška za rat. Tako su početkom novembra 1991. godine, tačnije 5. i 6. novembra, u Senti održane masovne antiratne demonstracije, uz glavnu poruku „Hoćemo mir, nećemo rat“.
– Opštinske vlasti su donele odluku da se raspiše referendum protiv rata a republičke vlasti nisu dozvolile organizovanje referenduma i pokrenule su krivični postupak protiv pet učesnika demonstracija – podsećaju na ovaj događaj Žene u crnom u svojoj „Mapi antiratnog otpora“. Iako je taj događaj označio početak krivičnog gonjenja pobunjenica/ka protiv rata u Vojvodini i Srbiji, sutradan su se građani sa istim zahtevima okupili i u Adi. Na vanrednoj sednici Skupštine opštine Ada doneta je odluka da se za 15. novembar zakaže referendum na kome će se građani izjasniti o tome žele li da njihovi najmiliji idu na ratište u Hrvatsku. I ta inicijativa završila se prekršajnim prijavama protiv najistaknutijih učesnika mirovnih demonstracija.
Ni to, naravno, nije bilo dovoljno da se građani odvrate od suprotstavljanja militarističkim tendencijama i prisilnoj mobilizaciji koje su, po oceni Žena u crnom, u slučaju nacionalnih manjina u Vojvodini imale odlike etničkog čišćenja. Naime, u Srbiji je po njihovim podacima tokom 1991/1992 nasilno mobilisano 140.000 ljudi, od čega u Vojvodini 82.000.
Jesenas je obeležen jubilej tih protesta, a o tome kako se mirovni aktivizam i bunt protiv rata širio među građanima ovog dela Vojvodine, sećanja su podelili akteri pomenutih događaja. Karolj Vicei, koji je tada radio u knjižari koja je bila svojevrsni logistički centar masovnih protesta, svedočio je da je ogorčena rodbina još u ponedeljak 4. novembra uveče okupirala trpezariju tornjoškog gazdinstva.
– Petog novembra ujutro, vojni rezervisti sa svojim rođacima su krenuli, peške i autobusima, za Sentu a potom su se okupili na glavnom trgu ispred Gradske kuće. U međuvremenu, građani su kolima i traktorima blokirali put koji vodi kroz selo, sprečavajući pri tome eventualno prebacivanje mobilisanih na front. Mi iz knjižare neprestano smo delili sendviče i čaj demonstrantima. U obližnjoj štampariji su mi besplatno napravili više stotina letaka, a njima sam saopštio telefonske brojeve poznatih ličnosti, instituta, novinskih kuća kao što su Slobodna Evropa i BBC– prisetio se on dešavanja od pre trideset godina.
U sećanje na te događaje, u holu Gradske kuće u Senti i danas stoji spomen-ploča s porukom „Hoćemo mir“, ispisana na četiri jezika: srpskom, mađarskom, nemačkom i engleskom. Do skoro je stajala napolju, na fasadi zgrade.
Duhovna republika
Neuspeh u raspisivanju referenduma ni odmazda prema najistaknutijim predvodnicima protesta nisu pokolebali građane rešene da ne dozvole prisilno odvlačenje njihovih najmilijih na front. Pola godine kasnije, u mađarskom selu Trešnjevac nadomak Sente, 10. maja 1992. dolazi do protestnog okupljanja koje organizuju žene iz tog mesta, nakon što je broj poziva za mobilizaciju njihovih muževa, sinova i očeva dostigao 220. Skup raste da bi se na kraju okupilo oko 700 ljudi.
Taj potez doveo je do toga da tenkovi i oklopna vozila Jugoslovenske narodne armije (ukupno 92) opkole ovo malo mesto, pokušavajući da zastraše učesnike protesta.
Skup je, nakon šetnje kroz selo, okončan stacioniranjem u piceriji „Zicer“, gde je tokom narednih 96 dana živela takozvana „Duhovna republika Zicer“. Vojska se povukla, što je omogućilo da se u Trešnjevac zapute dezerteri i prigovarači savesti iz Sente i Ade, ali i drugih mesta poput Temerina, Iđoša ili Moravice.
Jedan od organizatora tih dešavanja, mirovni aktivista Lajoš Laci Bala, priseća se da je prvog dana u piceriji ostalo dvestotinak ljudi koji su postigli dogovor da se na istom mestu nađu već narednog dana ujutro u šest sati. Iznenađen je bio, kaže, kada je stigavši nešto pre šest uvideo da je sam. Već posle par minuta pojavilo se gotovo 500 ljudi koji su “kao neka reka došli od svuda“.
– Ti ljudi većinom su bili vojnici i sami su se organizovali. Organizovali su patrole i sve što je bilo potrebno za nas – priča Bala. Ideja o republici došla je kao reakcija na vesti o tome da Srbi iz Hrvatske i Bosne stvaraju nekakve svoje autonomne oblasti u kojima traže neka prava. Dogovoreno je da se napravi parodija toga te je proglašena republika „bez granica, teritorije i imovine“ u kojoj neće biti ničega sem ljudske savesti. Dobila je ime „Duhovna republika Zicer“.
– Onda smo napravili svoj ustav, u ustavu je pisalo samo toliko da svako ima pravo na sve ako time neće škoditi ostalima. Zašto smo izabrali za himnu Ravelov Bolero – neki su mislili da je to zato što počinje neverovatno tiho, a do kraja zvuči neverovatno lepo. Zapravo, bilo je to zato što je u pitanju disharmonija, a ovo što mi radimo je u stvari disharmonija u ovom društvu – pojasnio je Bala. Imali su i grb i Krizni štab, posećivali su ih i podršku im svakodnevno pružali umetnici i intelektualci, čitav svakodnevni život organizovali su oko svoje republike. Meštani su im donosili hranu koja je ubrzo stizala iz svih krajeva Vojvodine. Imali su na kraju i opipljiv rezultat, dodaje Bala.
– U ono vreme, posle desetog maja, nikoga nisu odveli iz Vojvodine u inostranstvo, a onda je već inostranstvo bilo i Bosna i Hrvatska. Kosovo nije bilo inostranstvo, još nisu vodili ljude na Kosovo, to se desilo tek sedam godina kasnije“, priseća se on.
Ocenjuje da je poraz za celu Srbiju to što smo dozvolili da se isti ljudi, doduše u novom ruhu, vrate na vlast.
Teško do samoorganizovanja
Hrvatski filozof Lino Veljak ocenjuje da je pokušaj zakazivanja referenduma i uopšte antiratne borbe kroz institucije bio odraz vremena na samom početku uvođenja parlamentarne demokratije.
– Mnogi ljudi su smatrali, formalno govoreći posve s pravom, da se treba sve raditi kroz institucije parlamentarne demokratije, među koje spada i referendum. Ljudi su verovali da je moguće ljudsko dostojanstvo – kaže Veljak za naš portal. Za razliku od tog ratnog doba od pre trideset godina kada se građani širom zemlje, uprkos ozbiljnoj životnoj opasnosti, nisu ustručavali da pokušaju da uđu u institucije ili izađu na ulice kako bi branili svoje interese, čini se kao da danas, u neuporedivo lagodnijoj situaciji, ne veruju da je tako nešto moguće. Poneki, retki slučajevi poput samoorganizovanja na izborima za savete mesnih zajednica ili oko nedavnog referenduma za zabranu iskopavanja litijuma samo su izuzetak koji potvrđuje pravilo da građani zapravo veruju da ne mogu da direktno utiču na bilo šta. Slično misli i Veljak.
– U međuvremenu se pokazalo da je to ponegde funkcionisalo, mnogo češće nije, a posebno nije tamo gde su autoritarne strukture zahvaljujući parlamentarnoj proceduri zauzele celokupan prostor i države, pa ponekad čak i društva.
I naravno da danas ljudi sve manje veruju u procedure, znajući da ih oni koji drže vlast, zloupotrebljavaju i instrumentalizuju – ističe Veljak.
Precizira da se ne radi nužno uvek o zloupotrebi već da vlast, kruto se pridržavajući procedura, posredstvom suptilnih a u okviru zakona dopuštenih manipulacija realizuje svoje ciljeve. Tu je i negativna selekcija, dodaje Veljak – ko je verovao u sebe, taj je pobegao glavom bez obzira.
– Bili smo danas u Trešnjevcu, u Trešnjevcu nema mladih ljudi više, oni svoju budućnost traže po svetu, od Mađarske, Nemačke pa sve do Norveške. Slična situacija je i u Beogradu, 75 odsto mladih ljudi koji studiraju na Univerzitetu u Beogradu samo čeka da diplomira i da odu, ako budu mogli otići – kaže Veljak. To znači, nastavlja da ovde ostaju oni koji ne mogu da se snađu i normalno je da se oni neće baviti procedurama niti se boriti za institucije. Sve to, upozorava Veljak, znači da Srbi, a slično očekuje i Hrvatsku, nemaju baš svetlu perspektivu.
– Ako se onaj ostatak za budućnost zainteresovanih Srba ne okrene od Putinovog fašizma i usmeri u Evropu, pri tom ne mislim na Evropu neoliberalizma nego na socijaldemokratsku Evropu koja štiti ljudska prava, ali istovremeno i radna prava, onda Srbi kao narod odumiru – zaključuje ovaj filozof.
