Nomen est omen


           
ANALIZE  GKP Objavljeno: 26. 01. 2023.

O ljudi moji, nema ljudi

Gde su ljudi ako nisu na ulici, na protestima, u različitim akcijama odbrane javnog dobra od sveprisutnog nasilja i korupcije vlasti? U poslednje vreme i u više navrata smo mogli čuti mišljenje o tome da ljudi nema dovoljno. Mali broj prisutnih ljudi na protestima je ocenjen kao nedostatak podrške onome što organizovani aktivisti rade a što ima vrednost javnog interesa, bilo da je odbrana od devastirajućeg iskopavanja litijuma u pitanju ili zaštita priobalja Dunava od investitorskog urbanizma. To mišljenje smo ranije mogli da čujemo i u individualnim razgovorima sa građanima i aktivistima, koje je najčešće postavljeno u vidu pitanja na koje nisu mogli da daju odgovor. Pitanje koje sada postavljamo je da li je moguće naći odgovor na njega ili je potrebno na otvoren način misliti problem na koji su sami aktivisti skrenuli pažnju.1

Naša namera je da ovom problemu koji su identifikovali sami aktivisti pristupimo otvoreno i odgovorno, što znači da ne pozivamo odmah i na kritiku građana i aktivista. Kritiku ljudi doživljavaju kao obeshrabrenje, a u situaciji smo kada nam je potrebna invencija. Ozbiljnim razmatranjem problema i njegovog šireg lokalnog i globalnog konteksta namera nam je da pokušamo da pružimo priliku za razumevanje ovog problema kao i za otklon od potencijalnog resantimana (potaknutog strahom?) koji je već u velikoj meri zahvatio građane od kojih se očekuje podrška. Međutim, da li je analiza povremeno izražene rezignacije dovoljna osnova za prihvatanje odsustva masovne podrške i za suočavanje sa ovim fenomenom? Drugim rečima, da li sami sebi možemo da priznamo da ljudi nema i šta je moguće činiti u toj situaciji?

Odsustvo masovnih pokreta ljudi je globalni fenomen današnjice.

Svesni smo da je za političke akcije potrebna masovnost, odnosno masovno prihvatanje artikulisanih i pred ljude iznetih predloga čije ostvarenje smatramo mogućim. Važno je reći da kada kažemo „politička akcija“, odnosno „politika“, ne mislimo na partijsku politiku (odnos građanskih inicijativa i partija je složen), već na politiku na strani ljudi koja, u terminima koji su danas možda i prevaziđeni s obzirom na situaciju, nije ona koju vodi vlast i država iako njeno delovanje moramo uzeti u obzir. A situacija je takva da se na mnogim terenima primećuje odsustvo masovnosti. Nema potrebe navoditi primere osim aktuelnog, a ovaj je da danas, u vreme rata u Ukrajini, nema organizovanih i masovnih protesta za mir kakvi su postojali ne tako davno povodom drugih ratova koji su vođeni i kojima su se ljudi masovno odupirali. Odsustvo masovnih pokreta ljudi je globalni fenomen današnjice.

Iako su pre samo deset godina društvene mreže odigrale veliku ulogu u mobilizaciji ljudi u pobunama u Magrebu, poznatijim kao „Arapsko proleće“, danas je njihov mobilizacijski kapacitet umanjen i sveden na informisanje i podršku lajkom u najboljem slučaju, a mnogo češće samo na prostor suprotstavljanja mišljenja i međusobnog neslaganja što ne može voditi zajedničkoj akciji i politici. Kada govorimo o odsustvu masovnosti ljudi, globalna pandemija Kovida-19 nije zanemarljiva činjenica jer je dovela do masovne, fizičke izolacije ljudi jednih od drugih kako bi sačuvali svoje zdravlje. Ali ne samo to. Pored izolacije, tokom pandemije dolazi do eksplozije polarizacije i neslaganja ljudi oko toga da li pandemija uopšte postoji (teorije zavere, spinovane informacije, sumnja u demokratske institucije, u instituciju nauke itd). Time je desni populistički narativ u punom kapacitetu stupio na globalnu scenu da bi sa ratom u Ukrajini doživeo svoj vrhunac.

Da li je izborna mobilizacija građana jedina koja je moguća danas u Srbiji?

Međutim, kako tumačiti činjenicu da je na samom kraju 2021. godine, na desetine hiljada ljudi širom Srbije blokiralo saobraćajnice da bi sprečili usvajanje jednog zakona i nametnuli izmene drugog? Protesti su praćeni takođe uspešno prikupljenim potpisima za narodnu inicijativu protiv iskopavanja litijuma i bora2. Da li je na uspeh i masovnost ovih akcija i protesta uticala činjenica da su se odvijali pred same parlamentarne i predsedničke izbore, na koje je opozicija pozivala smatrajući da će Vučićeva vlast biti smenjena ako na izbore izađe dovoljan broj ljudi? Pored velike izlaznosti, promena vlasti se nije desila, pa možemo postaviti pitanje da li su ljudi razočarani time ili, pak, čekaju novu izbornu mobilizaciju da bi dali svoju podršku i građanskim inicijativama? Skrenuli smo pažnju da je odnos partija i građanskih inicijativa (kao i građana-glasača) složen i on ima svoju geneaologiju: od odbijanja inicijativa da imaju bilo kakvu vezu sa opozicionim političkim partijama do prestanka protivljenja kada je opozicija nakon više godina uspela da dobije svoje mesto u srpskom parlamentu. Da li je poverenje uspostavljeno ulaskom u instituciju parlamenta, odnosno institucionalizacijom građanskih praksi? Jer, podsetimo, veliki deo programa i praksi, posebno levo-zelene koalicije, u sebi sadrži podršku neformalnim građanskim i ekološkim inicijativama, kao što je izvestan broj građanskih inicijativa odlučio da postane deo ove koalicije pred izbore. Drugim rečima, da li je izborna mobilizacija građana jedina koja je moguća danas u Srbiji?

Takođe se stiče utisak da je mnoštvo građanskih inicijativa i pokreta izrazito patriotsko jer, kako možemo takođe čuti, štiteći prirodu od eksploatacije i zagađenja štite državu na način koji je efektivniji od onog koji čini vlast. Pod pretpostavkom da je nacionalno pitanje i u ovom smislu važno većini građana Srbije, zašto ono ne predstavlja osnovu masovnosti pokreta koji otvoreno govore o ekološkom kao nacionalnom?

Mobilizacija ljudi putem protesta i organizacije narodne incijative neposredno pred izbore, a onda i velika izlaznost glasača na pomenute izbore, čini se situacijom koja je Srbiju na trenutak izdvojila iz još jednog globalnog trenda, a to je pad poverenja ljudi u demokratiju i njene institucije, što je najvidljivije na primeru opadanja izlaznosti na izbore, odnosno pada interesa ljudi za glasanje u mnogim zemljama. Međutim, u mnogima od tih država vlast nije potpuno kriminalizovana kao što je u Srbiji i u drugim zemljama Istočne Evrope, u kojima se izbori odigravaju pod prisilom, ucenama, kupovinom glasova i nasiljem, odnosno kapilarnom izbornom mobilizacijom neposrednog okruženja 700000 članova Srpske napredne stranke koja na taj način, po slobodnoj proceni, ima bar 1,4 miliona glasača (u zemlji u kojoj u proseku glasa oko 2 miliona).

Ali veza između ovakve izborne mobilizacije i masovnosti građanskih protesta može da se posmatra iz još jednog ugla. Uzmimo primer Rusije koja je duboko kriminalizovana država i koja manipuliše izborima na gotovo identičan način na koji se ta manipulacija sprovodi u Srbiji. Rusija je odmah na početku svoje agresije na Ukrajinu uvela zakone kojima se zabranjuje javno izjašnjavanje protiv rata, odnosno „specijalne operacije“, i anti-ratno protestno okupljanje. Iako potonji zakon nije bio na snazi pre dvadeset godina kada je vođen Drugi čečenski rat, filozof i esejista Mihail Riklin piše da čak i tada anti-ratni protesti nisu bili masovni. Većinu učesnika protesta koji su stajali pored njega znao je lično. Ono što navodi kao objašenjenje za odsustvo masovnosti je sledeće:

U Rusiji isuviše mnogo ljudi živi i radi u nelegalnoj ili polulegalnoj sferi da bi i sama pomisao o otvorenom i organizovanom protestu mogla da im padne na pamet. Da bi preživeli, oni su prinuđeni da obmanjuju društvo i zato nesvesno osećaju krivicu. Vlast maksimalno pojačava to osećanje, prevodeći ga na politički nivo. Ako takav čovek koji se nalazi izvan ili skoro izvan sfere legalnosti uspešno rešava lične probleme, na primer, otkupljuje odsluženje vojnog roka svog sina, on je time već zadovoljan… Na ovaj način sve češće rasuđuju poslanici, činovnici, špekulanti i milioni ljudi-šrafića kojima je uspelo da se uguraju uz ‚jasle‘ ovog ili onog polulegalnog izvora prihoda… Oni žive u stalnom izmigoljavanju nekom i nečemu, i sebe smatraju ‚suviše pametnim‘ da bi pokazali solidarnost sa građanima3…“

Individualno snalaženje i nezameranje vlasti da ne bi bili isključeni iz nje, odnosno iz prilike da prežive, predstavlja osnovu odsustva solidarnosti sa građanima koji uspevaju da se pobune.

Da li isto važi i kod nas? Vrlo verovatno, jer nelegalne i polulegalne sfere u kojima ljudi u Srbiji pristaju da žive i rade čine osnovu održanja korumpirane i kriminalizovane vlasti. Individualno snalaženje i nezameranje vlasti da ne bi bili isključeni iz nje, odnosno iz prilike da prežive, predstavlja osnovu odsustva solidarnosti sa građanima koji uspevaju da se pobune. Vlast je ta koja drži sve poluge u svojim rukama – upravlja masama ali takođe zahteva masovnost svih akcija građana da bi na njih uopšte odgovorila.4 Drugim rečima, vlast je ta koja prebrojava ljude i govori koliko ih je dovoljno, dok se ljudi pitaju gde su (ljudi).

I konačno, naslov ovog temata zvuči neobično i on glasi „O ljudi moji, nema ljudi“. U pitanju je parafraza rečenice koja se nalazi u osnovi Deridine knjige Politike prijateljstva i ona glasi: „O prijatelji moji, nema prijatelja“. Ova začudna rečenica ima i svoje čudno poreklo: za nju smo čuli zahvajujući Montenju koji je tvrdio da ona pripada Aristotelu. Derida govori o njenoj protivrečnosti, jer ako nema prijatelja kako bi mogao da ih nazove svojim prijateljima? On postavlja pitanje: „Ako vas nazovem svojim prijateljima, prijatelji moji, ako vas pozovem, prijatelji moji, kako bih se još usudio da kažem, i to vama, da nema prijatelja?“. Ako se ograničimo na parafrazu koju smo ponudili za naslov ovog temata, „O ljudi moji, nema ljudi“, kome se obraćamo? Ljudima kojih nema i koje time pozivamo da se pojave? Ili onima koji tvrde da ljudi nema i kojima podrška drugih nedostaje? U pitanju su isti ljudi, ljudi koji se međusobno zazivaju i sami konstatuju da ih nema. Ovo je ujedno poziv na refleksiju ovog problemskog mesta iz različitih uglova.

1 Radi se o (bar) tri ovakva slučaja: o reakciji aktivista na protestu nazvanom „Sve ono što oni rasprodaju, Naše je!“ koji je održan krajem novembra 2022. godine ispred Vlade Srbije u organizaciji SEOS – Saveza ekoloških organizacija Srbije, zatim o saopštenju grupe aktivista u Šodroš Surviver Kampu u Novom Sadu pod nazivom „Lajkom na beton“, kao i o iskazima aktivista na „Protestu prebrojavanja“ protiv aerozagađenja koji je početkom decembra organizovala Eko straža u Beogradu.

2 Blokade su organizovane sa zahtevom da se iz skupštinske procedure povuče Zakon o eksproprijaciji i da se izmeni Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, i njih je pokrenulo udruženje Kreni-Promeni.

3 Mihail Riklin, Pisma iz Moskve, Bibilioteka XX vek, Beograd, 2006, str. 46

4 Tako je po rečima aktivista koji brane priobalje Dunava u Novom Sadu, policijski službenik izjavio da ako bi na protestima bilo 10-15000 građana, on bi prvi bacio štit.

Kolaž-ilustracija: GKP

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.


Za neke od nas je rečeno da nismo pošteni – intelektualno pošteni – zato što smo kritikovali opoziciju i zamerali joj što je zatražila od Vučića […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh