Nomen est omen


           
ANALIZE  Zoran Gajić Objavljeno: 30. 08. 2022.

Oružani pacifizam

Politika na strani ljudi je nastavak mira drugim sredstvima

Može li politika na strani ljudi biti ratna? Rat je za nas bio politika vlasti i to je bio način na koji smo prihvatali Fukoovo obrtanje Klazuevica kada je rekao da je politika, zapravo, nastavak rata drugim sredstvima. Ali pošto smo mišljenja da je Fuko pisao isključivo o vladanju i vlasti, o upravljanju, mišljenja smo i da je isključivo politika vlasti nastavak rata drugim sredstvima – ne i politika na distanci prema državi, a upravo tako Silven Lazaris (Sylvain Lazarus) misli politiku u interiornosti, koju ponekad naziva i politikom na strani ljudi.

Objavili smo dve njegove knjige, pa pročitajte.1 A i pisali smo o tome. U Antropologiji imena on iznosi svoje propozicije i pažljivo obrazlaže svoj stav o politici kao specifičnoj intelektualnosti – nesvodivoj na nauku o politici, na filozofiju, pa ni na istoriju, iako ne poriče da politika može biti njena građa. U pitanju je specifična intelektualnost i njoj se pristupa kao takvoj – kao mišljenju i kao intelektualnosti – a ne kao (nekoj ili nekakvoj) stvari; što znači da i naš pristup mora biti bez pretenzije da bude objektivan i odlučan da i sam bude s obzirom na realno, a ono je u politici moguće. Drugim rečima, naše mišljenje tada ne treba da bude naučno jer saznajna objektivnost tu nema šta da traži: politici, kao mišljenju, pristupa se političkim mišljenjem.

Međutim, za njega postoji nešto što je politika vlasti i nešto što sa njim nazivamo politika na strani ljudi. Jedna i druga su retke i sekvencijalne, što znači da se ne događaju stalno: nisu stalni proces ili društvena delatnost, aktivnost, dimenzija, instanca ili podsistem sistema društva, kako se to u sociologiji ili nekoj drugoj nauci o društvu i čoveku može reći i misliti. Politika nije teorijska konstrukcija.

Prema tome, ako smo Fukoa razumeli kako rekosmo da jesmo, i politiku na strani ljudi suprotstavili politici vlasti, onda bi politika na strani ljudi za naše političko mišljenje mogla biti nastavak mira drugim sredstvima. A da jeste, dokazuje to što sam se odvažio da to kažem.

I evo nas odmah pred novim problemom: zašto dolazi do promene sredstava i na kakva sredstva su mislili Fuko i Klauzevic?

*

Otvorile su se ovih ratnih meseci brojne internacionalne diskusije na temu rata i mira u Ukrajini, pa tako i među anarhistima, a one su naročito interesantne jer se i odvijaju kao diskusije unutar jednog internacionalnog pokreta.2 Jedni su za učešće u oružanim borbama u Ukrajini, u otporu koji Zelenski naziva nacionalnim, dok su drugi za radikalni antimilitarizam i pacifizam. Odbijanje učešća u ratu jednima se čini doslednom politikom anarhizma – „Ne rat, već klasni rat”. U slobodnijem prevodu rekao bih: nema rata bez klasnog rata, ali je to isuviše cinično jer takvim tumačenjem investiram želju za ratom, koji je inače veoma popularan u filozofsko-aktivističkoj literaturi, a ne za mirom, koji je ipak odlučujući u paroli: „No War But Class War”. Drugi, pak, misle da je poštenije biti realan i staviti se u poziciju onih koji su prinuđeni da se brane oružjem, a ovima nije do cinizma, niti do klasne analize situacije u kojoj ginu bližnji, a ne apstraktni ljudi ili agensi odnosa proizvodnje.

O njima bi se takođe moglo spekulisati, što se i događa u raspravama koje se odvijaju po anarhističkim portalima, ali treba priznati da je pozicioniranje na stanovište ljudi u akciji i konkretnoj, singularnoj situaciji, ne samo poštenije, već i bliže stvarnom politike, a njeno realno je moguće. Mišljenje odnos-mogućeg je, u našoj interpretaciji Antropologije imena, politika i zato je potrebno da se raspitamo, pitamo i saznamo šta je moguće za ljude u situaciji oko koje takođe moramo da se sa njima dogovorimo kakva je. Da li je to rat, okupacija, invazija ili specijalna vojna operacija? Da, potrebno je dogovoriti se oko reči, ali se ti dogovori ne događaju u debatnim klubovima, već u oružanim sukobima koji imaju svoja lokalna ispoljavanja i nimalo bezbedna teorijska ateriranja. Suspenzija polisemije, mišljenje, odvija se u situacijama u kojima ljudi donose i moraju doneti odluke, ali odluke, i kada se moraju doneti, ograničene su na moguće u datoj situaciji. Ta veština nije samo Bizmarkova, kao što ni politika ne mora biti samo, kao što smo rekli, na strani onih koji imaju vlast.

Da li je politika mira moguća kada neko gine i spreman je da se brani?

Kako god, zaključak do kog se dolazi čitanjem ovih rasprava i mišljenjem argumenata koji se još uvek razmenjuju u ovoj „prijateljskoj vatri“, jeste da je prigovaranje ljudima zašto su se latili oružja neodgovorno čak i kada nije bezobrazno. Ali treba razumeti i „američke“ ili „zapadne“ anarhiste koji su po svaku cenu za mir i koji svakom svojom odlukom i stavom nastoje napraviti distancu od vojno-industrijskog kompleksa i boriti se protiv odluka zemalja u kojima žive, a koje potpiruju i materijalno podržavaju rat. Jer, ako su se ljudi u Ukrajini morali latiti oružja, moramo li i mi koji nismo u Ukrajini? Sasvim sigurno bi bilo poštenije da im se pridružimo na terenu i da ga lično ponesemo nego da navijamo za oružano snabdevanje sa bezbedne distance. Zato treba pomiriti dva stanovišta, a to znači prestati sa međusobnim optuživanjem. Oni koji moraju da se brane, traže oružje, a oni koji nisu na terenu treba da budu protiv rata i naoružavanja ukoliko nisu spremni da ga sami ponesu. I tu smo u samom problemu, a problem je mišljenje izvan situacije. Da li je ono moguće i da li je ono za mir, čak i kada je protiv naoružavanja? Da li je politika mira moguća kada neko gine i spreman je da se brani?

Jedan od argumenata antimilitarista je da su ljudi naterani u rat. Oni ne veruju da su ljudi spremni da se bore, već ih je ukrajinska vlada na to primorala. Zato su za podršku dezerterima i svima koji odbijaju da uzmu oružje u ruke. Taj agrument je problematičan jer drugi tvrde da poznaju situaciju na terenu i da je sasvim pouzdana informacija da su ljudi voljni za borbu. Kome verovati? Pa onima koji su na samom terenu, koji su tamo i koji govore. Ali šta ako su to samo reči onih koji su, kao i pacifisti kilometrima udaljeni od linija fronta, skloni doktrinarnoj interpretaciji svega što vide i čuju, i pritom spremni da naređuju u skladu sa doktrinom u koju veruju? Očito je odgovor i na ovo pitanje politički i zato ga treba politički i postaviti: ima li politike među govornicima (informatorima) koji su borci i možemo li se i sami u nju uključiti? Na ovoj tački „demokratsko odlučivanje” zvuči kao neumesna fraza.

U mirnodopskim uslovima je lako reći: „Mi vodimo malu borbu i ne marimo za gubitke. Ne plašimo se poraza, razlikujemo kraj jedne politike od njenog poraza i znamo da je najvažnije da ne odustanemo, bez obzira na ishod”. No sada, kada ljudi ginu i kada se manjinska politika svodi na učešće u ratu u kojem su daleko jači i naouružaniji učesnici, ne samo na suprotnoj, već i na strani koja je samo trenutno naša (ukrajinski anarhisti su svesni da dele front sa fašističkim, a ne samo državnim formacijama), mi zaista možemo ličiti na avanturiste. Ali ako znamo da nismo mi ljude poveli u rat, već im se u borbi pridružili, onda nema mesta za sumnju u sopstvene namere. Postoji samo strah za sopstveni život i on je opravdan, ali ne kao politika u stanju rata i na liniji fronta. To je ono što je teško prihvatiti i razumeti.

Sveopšti militarizam svako parče zemlje na ovoj planeti čini okupiranom teritorijom.

Druga stvar koju takođe treba, a nije lako shvatiti, jeste da je rat na distanci drugačiji od onog na čijem se frontu nalazimo. Nije lako biti ni daleko od fronta a osećati političku odgovornost. Opravdavati rat na distanci ne zvuči moralno, ali da li je borba za rat to što ne osuđujemo militarizam onih koji su saborci u širem mirovnom, antimilitarističkom i pacifističkom pokretu ili bar političkom opredeljenju, a sada pucaju i ubijaju ljude iako se brane? Ne bih rekao.

Teška je i pozadinska strana ovog rata, jer čitava se pozadina, ne samo za anarhiste – koji do oslobođenja dolaze samo nakon klasnog rata – već i za svakog čoveka koji je za politiku mira, nalazi, zapravo, na okupiranoj teritoriji. Sveopšti militarizam svako parče zemlje na ovoj planeti čini okupiranom teritorijom. Navijačko ratno raspoloženje preovladava nad mirovnjačkim i za moralnog čoveka Zapada biti za mir i neutralnost sada znači biti ili dezerter ili pristalica Putinove invazije kojeg sve češće upoređuju sa Hitlerom. Stičem utisak da je više mirovnih inicijativa u putinovskoj Rusiji, nego u demokratskom i liberalnom svetu. I to je jedan paradoks koji može razumeti samo neko ko je doživeo raspad Jugoslavije i ratove devedesetih. Bilo je daleko lakše boriti se za mir u Miloševićevoj Srbiji nego u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu, u kojima je mir značio saradnju sa okupatorom a ne sa ljudima koji se bore za slobodu i nezavisnost.

Očigledno je rat takvo stanje situacije koje nadilazi državne granice. Međutim, to ne znači da se on pojavljuje u istom obliku i sa istom vlašću u svojoj osnovi na svakom mestu na kojem se možemo naći. Jer, šta mi, zapravo, mislimo o dezerterima kada imamo nešto protiv njih? Dezerteri su oni koji ostavljaju ljude na cedilu – ljude koji su odlučili da se brane. Ali da li su to dezerteri kakve danas imamo u Rusiji? Komplikacije se nastavljaju i produbljuju: kakav je odnos među ljudima na frontu i kroz linije otpora i odbrane, a kakav u „pozadini”, odnosno na teritoriji na kojoj nas okupatorska vojska mobiliše? Šta se tamo događa?

Glasine po kojima je civilno stanovništvo taoc ukrajinskih oslobodilaca nisu neshvatljive, ali da li su i zaista tačne? Baš u tome bi se ogledao značaj ove situacije: ukoliko nisu tačne, to je zaista znak da je reč o istorijskom, odnosno, političkom događaju, pošto toliko normalnim smatramo da vojska drži civile kao taoce, ma na kojoj strani rata da se nalazimo – na napadačkoj ili odbrambenoj. To je ono što može s razlogom da nas zadivi i ohrabri: moguć je iskren i predan, entuzijastičan otpor u vremenu kada smo svi konformisti i skloni predaji.

Politika vlasti je nastavak rata zakonom (pravo i norma), a politika na strani ljudi nije nastavak mira oružjem.

Zato je potrebno pitati se uvek iznova: Šta znači biti dezerter? Da li je to nešto časno kao za vreme vijetnamskog rata? Da li je to otpor okupatorskoj mobilizaciji? Ili je to kukavičluk i napuštanje položaja na kojem se ljudi ostavljaju kao na cedilu? Ma koliko teška, situacija na terenu je u nečemu jasna: ruski i beloruski aktivisti (militanti) izbegavaju vojnu obavezu, a ukrajinski je prihvataju. To je snaga podele na pravednu i nepravednu borbu. Ali kako izbeći zamke propagande i moralizma koji se na pravednoj borbi može razviti? Samo političkim angažmanom.

I da zaključim. Politika vlasti je nastavak rata zakonom (pravo i norma), a politika na strani ljudi nije nastavak mira oružjem. Oružje nije sredstvo o kojem govore Fuko i Klauzevic. Oružje je oruđe za ubijanje i dispozitivi u kojima se može naći su različiti, ali u jednom isti: oružje služi ubijanju, a rat nije jedini dispozitiv ubijanja (ratna mašina). Sredstvo politike je solidarnost. Kada se mir dovede u pitanje, sredstvo na strani ljudi je solidarnost, a ukoliko je rat onaj koji ga dovodi u pitanje, onda je otpor mesto solidarnosti ili politike na strani ljudi – politike kao nastavka mira drugim sredstvima. I onda, ako je oruđe rata oružje – a nije jedino – onda i oruđe mira mora biti oružje – i postaje prvo.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR #15, leto 2022.

1 Silven Lazaris, Antropologija imena, Grupa za konceptualnu politiku & kuda.org, Novi Sad, 2013.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh