Nomen est omen


           
ANALIZE  Zoran Gajić Objavljeno: 09. 05. 2023.

Ovladavanje neodgovornošću

Ne nasedam više na olakšicu: svi smo mi odgovorni! To me ne zanima od kada sam shvatio da su u moje ime učinili toliko zla, a meni ostavili da to poričem koliko hoću. Čak ne pomaže ni razlika između političke ili građanske odgovornosti i krivice. Na vreme se mora reći „Ne u moje ime!“ i sa tim iskazom nešto uraditi – izričući ga nešto napraviti.

A šta smo napravili masovnim izlaskom na ulice? Građanske litije ili sekularni moleban? Odigrao se u tišini kao provincijalna predstava i uklopio se u spektakl slabosti kojom se u Srbiji uspešno vlada. Histerija vladara i njegova patetika traju dovoljno dugo da je i sam podlegao ulozi kojom je mislio da nas obmane. Zašto onda mi nastavljamo da učestvujemo u njegovom teatru ogorčenosti? Pa nije nam on potreban da bismo osetili srdžbu i želju za osvetom, zar ne vidimo da se umemo ugledati i međusobno.

Više je nego jasno – jasno do očaja – da je ljudima u Srbiji potrebna vlast, a još uvek misle da je država koja štiti javni interes moguća na ratom opustošenoj periferiji, na prostoru na kojem je sklopljen mir sa gospodarima rata, kriminalcima i ubicama koji su sa teritorijom dobili na upravu i nas.

Ljudi i dalje ne žele da vide da im je decu ubijala vlast, pa tako ni da je ubija danas. No ono što građani koji su se pre neki dan okupili slute, jeste da ovaj režim, Aleksandar Vučić i njegova milionska vojska neodgovornih i ucenjenih ljudi, simpatizera pod prinudom, nema veze sa masakrima koji su se dogodili prošle nedelje. Njihov „uzrok“ nadilazi režim i zato opozicija ne sme da pisne, niti ima šta da kaže a što svi već nisu rekli i pokazali da nemaju nikakav drugi predlog osim onog da se stvar prepusti drugome – stručnjacima. I batina i motika su za to da se pita struka.

Smemo li mi da kažemo da ovo u školi nije bilo vršnjačko nasilje, već sprovođenje vlasti nad vršnjacima? Da onaj iz Mladenovca nije terorista već kolega i saradnik koji se pandurima obraća sa poštovanjem?

Lista uzroka, determinanti ovih događaja, upotpunjena je i sada već svako od nas može da je izgovori naizust. No niko da uoči da je u osnovi zajednice politika, a da je ova isključivo politika vlasti kada je nema na strani ljudi. Opozicionari se prave ludi ako poriču da su i oni u vlasti – ne samo zato što konačno sede u zakonodavnoj skupštini, nego i zato što misle da je politika bez vlasti glupost zanesenjaka i naivaca, građanska glupost. Što ipak ne smeju otvoreno i da kažu.

A smemo li mi da čujemo neizgovoreno? Smemo li mi da kažemo da ovo u školi nije bilo vršnjačko nasilje, već sprovođenje vlasti nad vršnjacima? Da onaj iz Mladenovca nije terorista već kolega i saradnik koji se pandurima obraća sa poštovanjem?

Ne, nije društvo krivo, krivi ste vi koji ne želite da priznate da je vlast ona koja uređuje naše odnose i kada ih naziva društvenim. Onima koji vladaju u interesu je da se imenovanjem pronađe krivac i da se naše strasti umire dovoljno da ga u njima ne ugledamo i ne zatražimo drugu vlast kojoj ćemo se dobrovoljno predati. Krivi ste vi koji ne vidite da je dečakom upravljao nagon samoodržanja kroz nadmetanje i dominaciju, a obojicom potreba za priznanjem, kojoj se Vučić tobože iščuđavao kada je afektirajući sricao „poimeničeni glagol“ – omalovažavanje – koji je kao motiv saopštio mladenovački junoša.

Tako je, obojica su poniženi i omalovaženi, ni jedan od njih dvojice nije priznat koliko im je rečeno ili delima drugih pokazano da je potrebno. A ima li boljeg primera priznanja u našem svetu od onog koji dominira i vlada? I Vučić nije jedini. Vukova je koliko hoćete i ima ih svuda, pa i u svakome od nas kada im se popusti i da na volju.

Žarko Korać je postavio stvar kako treba – politika je politika, a klinika je klinika – ali nije i napravio od toga problem. Nema se ni prostora u Jutarnjem listu. Slažem se, dubinski pristup je neophodan ako želimo razumeti šta se dogodilo i ako mislimo sagledati kompleksnost situacije koja se ne da sistematizovati jer nije reč o matematičkoj, već o ljudskoj i situaciji u kojoj se determiniše čovekovo ponašanje – u običajima, moralu i navikama, rečju, u stanju njegove slabosti. Za snagu, pak, moramo se obratiti jedni drugima i odvojiti vreme za politiku, jer u pitanju nisu samo počinioci ovih zločina, već i njihovi nesvesni nalogodavci koji ne traže kliničku pomoć.

Treba takođe podsetiti da je duševna bolest socio-kulturna i istorijska činjenica i da ono što je u jednom društvu (i trenutku) nenormalno, u drugom ne mora biti. Drugi, koji je bio povod za antropološki zaokret u psihijatriji, danas više nije egzotični drugi čiji se život razlikovao od našeg jer još nismo imali priliku da se sretnemo i jedan drugim zavladamo. Danas se drugost razvija na osnovi vlasti i otpora vladanju a vrednosti za čijim sistemom žudimo se množe i razlikuju po onoliko kriterijuma koliko smo razlika i distanci od bližnjeg u stanju da napravimo. Ko onda može reći da su u pitanju psihopate, osim vlasti koja želi da je se ne pita za odgovornost i koja bi da okupi sebi pokorne, a nepokorne proglasi uljezima. A prihvatimo li je, implicitno priznajemo da smo i sami spremni da vladamo i činimo isto. I ne zavaravajte se, nije ovo teorijski i filozofski problem, stvarnost nam donosi pobune ljudi koji ne žele vlast, ali se one ne događaju i kod nas.

Nema kod nas pobuna, kao što nema ni radikalizma koji fatalizmom i masovnim ubistvima vodi mlade ljude u smrt kada njihovi zahtevi ostanu bez političke artikulacije predloga koje možda i imaju. I za te predloge je potreban rad i strpljenje, kao i za kliničku pomoć u našim mentalnim nevoljama i problemima.

Reč je o globalnom fenomenu, pa problem tako treba i shvatiti. Masovna radikalizacija je posledica nečega što se naziva „deinstitucionalizacija“ i nije reč samo o zarobljenoj državi – to je naš problem i treba mu se vratiti – nego oslabljenju institucija koje čini da i oni koji vladaju ne znaju gde udaraju. No ono što je karakteristika radikalizma o kojem se govori kada se policijski preti i zastrašuje terorizmom, jeste gubitak političke orijentacije najširih slojeva društva, naroda, koji je do kraja prošlog veka (da, do neoliberalne reakcije) imao načina da brani i gradi svoj identitet i dostojanstvo. Pad radničkih i komunističkih partija u kapitalističkom svetu, njihovo uništenje i napuštanje u zemljama socijalizma, dogodio se unutar istorijske i političke konjunkture kada napredak za veliki deo nižih klasa i slojeva više nije bio moguć – moguć u političkom smislu (politika je napuštena) – i koji su onda svedeni na socijalnu i ekonomsku isključenost. Kako kaže stručnjak za savremeni Iran i islam u Francuskoj:

Kada je isključenje praćeno stigmatizacijom, može doći do eksplozivne mešavine. Grupe koje su i maltretirane i lišene političkih sredstava za izražavanje svoje društvene situacije imaju tendenciju ili da se povuku u pasivnost i ćutanje, s povećanim rizikom od kriminalnog ponašanja, ili da izraze svoj revolt nasiljem, pri čemu je radikalni islamizam jedan od takvih načina izražavanja. Rad imaginarnog onih koji se prihvate takve vrste delovanja samo pogoršava situaciju.” (Radikalizacija, Farhad Khosrokhavar)

Pacifikacija ratom i nasiljem vlasti koja ovladava i vlada kriminalom od svakog radikalnog istupa u Srbiji čini državotvorni čin.

Drugi su, međutim, zahvatili stvar politički i rekli da nije u pitanju radikalizacija islama, već islamizacija radikalizma, što nas može navesti na slično zaključivanje i, u našem slučaju, dovesti u iskušenje da postavimo pitanje nadodređenosti radikalizma u Srbiji. Ali od toga nema ništa. Nema u Srbiji ni politike, ni radikalizma kojem bi politika nedostajala. Pacifikacija ratom i nasiljem vlasti koja ovladava i vlada kriminalom od svakog radikalnog istupa u Srbiji čini državotvorni čin. Za ubistvo vršnjaka u školi odgovorna je vlast, koliko i za pokolj u Mladenovcu i njegovoj okolini. Politički, odgovorni bi trebalo da podnose ostavke redom i pokažu da politika koju vode nadilazi njihov kapacitet kao pojedinaca i da zato moraju potražiti bolje i hrabrije među sobom, a s obzirom na vlast, građani se moraju upitati koliko način vladanja koji se smatra racionalnim odgovara stvarnosti u kojoj živimo. Ni od toga nema ništa.

Nije, dakle, reč ni o kriminalizaciji radikalizma, iako deca iz nižih slojeva završavaju kao žrtve kriminalnih organizacija. Niti ima radikalizacije akcija siromašnih, niti je kriminal „autonoman“ u državama bivšeg socijalizma. I to je opšte poznata stvar među kriminolozima i svetskim policijskim stručnjacima: zaštitu organizovanom kriminalu u bivšim socijalističkim zemljama pruža država i službe bezbednosti, a ne mafija. Nema mafije u Srbiji, to je „zapadni“ proizvod koji nismo uvezli, a i njemu uskoro prestaje proizvodnja jer je otkriće koje stiže sa „Istoka“ već primljeno u Latinskoj Americi i nudi se kao daleko efikasniji način ovladavanja i vladanja organizovanim kriminalom, koji se, opet, pokazao kao jedini moguć način privređivanja u deinstitucionalizovanom svetu u kojem ni oni koji vladaju više ne mogu po starom.

Reći da ima časnih ljudi ne znači ništa dok se ne pokažu i dokažu da ih ima. Do tada smo im prepušteni na nemilost, i to svi koji imaju ambicija da vladaju vrlo dobro znaju. Iluzija da živimo u miru je samo naša, građanska. No problem je što to polako, a najpre povremeno, saznajemo i mi. Rat koji se odvija u Srbiji je rat protiv civilnog društva, a odnos građana prema organizacijama civilnog društva je samo simptom dubljeg poremećaja međusobnog poverenja. Mržnja, zavist i strah su dominantni afekti koji su odavno prisutni i kod dece, ali sada su prispeli i roditelji koji su formatirani ratom devedesetih i koji nemaju nikakvu odgovornost za zločine počinjene u ime njihovih roditelja ili koje su njihovi roditelji sami uspeli da naprave. Njima je rat imaginarna stvar i stvar fikcije i pre video igara i konzola koje će njihovi klinci doživljavati kao trenažer.

Ako smo i mislili da su vladajuće ideje ideje vladajuće klase, danas znamo da ih ideje vladanja stvaraju.

Ali mnogi klinci se igraju tim glupostima, pa nikoga na kraju ne ubiju! Stop making sense! Samo oni čiji roditelju se primaju na rat kao igru od igračke mogu napraviti plačke: „Nasilje na televiziji pogađa samo onu decu čiji se roditelji ponašaju kao televizijski likovi.“ (Talking Heads) Čak je i u ovom slučaju krivlja televizija od video i kompjuterskih igara. Televizijski mi primamo poruke koje nas čine bespomoćnim ili prinuđenim na oponašanje. Javnost i značaj čini od televizije vlast i zato je i sa medijske strane vlast ona koja je izvršila ove zločine.

Ako smo i mislili da su vladajuće ideje ideje vladajuće klase, danas znamo da ih ideje vladanja stvaraju. O toj vlasti ovde pišem i ona nije apstraktna, a još manje čista kao što se moglo čuti da je zlo čisto i iskonsko kada ga napravi dete. Vlast se širi društvom kao nasilje koje prihvatamo i u njega investiramo interese za koje se danas borimo nadmetanjem i nadvladavanjem do pokoravanja. Zato ovo što se dogodilo u školi nije vršnjačko nasilje, već nasilje vlasti nad detetom kojeg je pokorilo svetu odraslih i uskratilo mu detinjstvo kršenjem prava deteta. A da to nije spekulacija, dokazuje činjenica da se danas svi reakcionari žale na ta prava i u njima vide razlog nesreće koja je zadesila srpsku porodicu i roditelje.

Ilustracija: GKP

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh