Nomen est omen


           
ANALIZE  Nikola Đoković Objavljeno: 20. 04. 2023.

Patologija sveopšte (de)politizacije: protiv vladajuće kulture

Jedan od prvih trenutaka mog ličnog susreta sa „baukom politike“, bio je onaj đački, srednjoškolski. Dakako, i pre tog trenutka, tokom cele osnovne škole, postojale su eksplicitne manifestacije zvanične politike ritualno uvedene u svakodnevicu nas đaka, od vezivanja đačke marame, zaklinjanja da ćeš biti marljiv i radan pionir, do propagandnog evociranja lika i dela druga Tita i partizanske borbe, kroz prigodne pesmice i recitacije.

Međutim, tek u srednjoj školi, ukazao se prvi put određeni raskol između političke svakodnevice 90ih koja je sve više postajala paralelni para-univerzum svakovrsnih oblika političkog nasilja, i škole kao ustanove koja je trebalo da predstavlja, dakako sasvim simulirano i fingirano, primer određene očuvane „normalnosti“ odrastanja. Reklo bi se, uprkos svemu, pa i toliko nasušnom zdravom razumu koji je još mogao da došapne i dojavi, onome ko je bio u stanju da sluša i čuje, da sve baš nije kako treba, da nismo dobro i u dobru (sa sobom i drugima), i da nećemo to ni biti/postati. Škola je bila upravo idealno mesto ozvaničenog poricanja i potiskivanja, u ime lažnog, i dalje propagiranog boljeg sutra, u ime naših već proneverenih i potrošenih sadašnjosti i budućnosti.

Roditelji su, u svom maniru, hteli da me – da bi me sačuvali od monstruoznosti političke svakodnevice koja je pokazivala svoje nacereno lice iza svakog ugla – zaštite od posledica saznanja da se „negde tamo“, u naše ime, odvija krvavi rat… Oni su ipak hteli da znam da nešto svakako nije kako treba, dok je sama spoznaja o dubinama i mehanizmima uspostavljene politike zločina, bila ionako suviše zahtevan izazov za artikulaciju (kako pojmovno tako i iskustveno, fenomenološki). To je tada mogla samo biti određena politička i faktografska apstrakcija, određena slutnja i tek fragmentarno naziranje, izvirivanje kroz krhotine razbijene celine sveta.

Trebalo nas je, dakle, dodatno infantilizovati i pasivizirati, učiniti nemoćnim i nesposobnim za kritičko mišljenje, upravo u edukacijskom stadijumu, u stanju povišene izloženosti i ranjivosti, kao i produžene „konzumacije“ svih zamislivih fenomena koji su hrlili ka nama iz aktuelne stvarnosti kao iz pandorine kutije.

U srednjoj školi, pa i kasnije na fakultetu, međutim, pojedini nastavnici i profesori su se sa dosta patronizovanja trudili da nama đacima/studentima, plasiraju svoja uglavnom vrlo površna, sirova i „nedopečena“ promišljanja na temu političke situacije. Većina tih profesora je, uostalom, bila zdušno uronjena u cirkulaciju režimskih propagandnih narativa, te se njihov trud ogledao u nastojanju da nas „dobronamerno“ upute da se svako naše izričito političko angažovanje, na liniji suprostavljanja vladajućoj ideologiji, može obiti nama samima o naše „nevino“, intelektualno „stasavanje“. Trebalo nas je, dakle, dodatno infantilizovati i pasivizirati, učiniti nemoćnim i nesposobnim za kritičko mišljenje, upravo u edukacijskom stadijumu, u stanju povišene izloženosti i ranjivosti, kao i produžene „konzumacije“ svih zamislivih fenomena koji su hrlili ka nama iz aktuelne stvarnosti kao iz pandorine kutije. Ta moralistička osuda bespovratne politizacije naših života bila je izricana decidirano i prekorno, sa krajnjom potmulom, neizrečenom namerom da nikada ne stasamo u odgovorne i samostalne društvene i političke subjekte/jedinke.

Pravi primer za tu praksu školske, pseudointelektualne manipulacije, te sustavne de-politizacije, bio je jedan nastavnik srpskog jezika u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji (koju sam pohađao), ujedno i direktor, postavljen na tu poziciju kao odan i veran partijski kadar. Bio je politički komesar koji se trudio da zatomi sopstvenu komesarsku ulogu, igrajući sve vreme rolu dežurnog jogija koji se isključivo bavi večnim, univerzalnim i metafizičkim pitanjima i temama.

Svaki njegov čas se pretvarao u izvestan ogled mučnog isleđivanja naših stvarnih opredeljenja, (ne)izgovorenih stavova o stanju u svetu i zemlji. Istovremeno, profesor se silno trudio da taj njegov lov na nepoćudne (pri)misli i stavove, ta svojevrsna ideološka čistka, koju je sprovodio na posebno perfidan i pritvoran način, dobije lakirovku i pozlatu izuzetne upućenosti i nazočnosti – izvornog autoriteta. Trebalo je dovoljno vešto izvesti taj propagandni marifetluk, tako da ništa ne odaje tragove ucene, već da odiše poverenjem koje je u najboljem interesu onoga ko je podvrgnut opitu ovog pseudointelektualnog maltretmana.

Ovaj sračunati napor, kao i svaki drugi apolitički i politikantski akademski napor kome sam svedočio docnije, na studijama maternjeg jezika i književnosti, sa svim svojim contradictio in adjecto manirizmom, imao je za cilj prvenstveno da zaseni akademsku prostotu, kao i da nametne tada dominantnu percepciju da je biti moralno-politički homo duplex („javno“ govoriti jedno a „privatno“ činiti sasvim suprotno) ne samo moguć već i poželjan kriterijum intelektualnog poštenja i pragmatizma, neophodan manir ponašanja i delovanja („snalaženja“) u društvu naopako postavljenih početnih koordinata.

Bio je to dugoročni uspeh režimske taktike patološke de-politizacije, temeljnog i sustavnog, sasvim pristojnog gađenja i skandalizovanja nad onim što se moglo još učiniti nekom političkom inicijativom koja se ne bi uklapala u preovlađujući i svevlasni politički manirizam.

To se sve vreme odvijalo u okvirima preovlađujućeg kulturnog obrasca, dominantnog koda koji se nametao unitarno i unificirano kao jedan vid povišene kulturalizacije političke i javne sfere. Dakako, uprkos insistiranju na agonističkoj i tragičkoj patetici i uozbiljenosti, najčešće vrlo prizemno i banalno, u maniru estradne sapunice ili bulevarskog teatra. Mladima se, sa režimskih medija, udvaralo porukama Jul je kul, a starijima, kao i svima ostalima, utešnim dozama elitističkog staranja za nacionalni duh, identitet i jezik, strogo normativno i moralizatorski, sasvim u duhu maksime lepše je sa kulturom. Ova opsesivna malograđanska matrica „viška kultivisanosti“ bila je zapravo zvanični propagadni bonton, kriminogeno i kriminalno pokriće za varvarsku lazuralenost koja je partijska vrhuška uvodila u sve sfere života koje nisu odgovarale karakteru onog „strogo privatnog“, što je valjalo nekako po svaku cenu sačuvati. Sačuvati, upravo po zadatom bontonu, iako je već sva ljudska intima bila uzurpirana i konfiskovana. Pravo na privatnu sferu je osporeno upravo onim što se propagiralo kao državni i javni interes, uz toksične doze populizma, demagogije, masovne estradizacije i spektakularizacije čitave postojeće stvarnosti.

Ograđivanje od politike“ postao je, stoga, u vremenu dugog trajanja, ritual simboličkog pranja ruku od te i takve, „poremećene“ stvarnosti, koja je, činilo se, nepopravljivo i bespovratno „iskliznula iz šina“. Zapravo, bio je to dugoročni uspeh režimske taktike patološke de-politizacije, temeljnog i sustavnog, sasvim pristojnog gađenja i skandalizovanja nad onim što se moglo još učiniti nekom političkom inicijativom koja se ne bi uklapala u preovlađujući i svevlasni politički manirizam.

Biti politički aktivan u zemlji Stradiji, zaista, značilo je i još uvek znači, prečesto, biti jednostavno stalno na udaru, izložen, u neposrednom dodiru sa svakovrsnom trivijalnošću i opskurnošću, kao zaglušujućom bukom, komunikativnim šumom koji sabotira bilo kakvu smisaonu i svesnu artikulaciju sopstvene pozicije i ideje.

Mnogi akteri na javnoj sceni, koji, hteli to ili ne, sledom društvenih okolnosti postaju politički akteri (i pre nego što su stigli da to negiraju), još uvek nas „utešiteljski“ uveravaju da je sve samo pitanje časti i prostodušnog osećaja za moral.

Patronizujuća matrica deaktivacije i isključenja političkih subjekata (kojima se, i dalje, uporno ne da da stasaju), inherentno je protiv one struje političkog mišljenja i mišljenja politike koja izloženost političkom delovanju vidi pre svega kao potpuno izgaranje i posvećenost životu u svoj njegovoj fenomenološkoj kompleksnosti, pa tako i dotičnoj opskurnosti. Svakovrsni populizatori javnog mnjenja i mišljenja uveravaju nas da postoji još uvek nekontaminirano jezgro neokrnjene ljudskosti i „normalnosti“, stvoreno u nekoj vrsti strogo personalnog zbega, uzmaka od svega što je već obeleženo zloglasnim žigom političke, svakodnevne „ostrašćenosti“. Konačno, političko varvastvo, kao uostalom ni ljudski afekti ljubavi i mržnje, ne bi smeli imati ništa sa elementarnom ljudskom pristojnošću, kultivisanošću i pragmatičnošću, mudro zbori ova „škola mišljenja“.

Mnogi akteri na javnoj sceni, koji, hteli to ili ne, sledom društvenih okolnosti postaju politički akteri (i pre nego što su stigli da to negiraju), još uvek nas „utešiteljski“ uveravaju da je sve samo pitanje časti i prostodušnog osećaja za moral. Oni, sa dozom moralnog prestiža, na raznim javnim mestima, onako „usput“ upitani za sopstveno mišljenje, obznanjuju kako njih „politika ne zanima“, pa brzo nadodaju kako „nisu nikad bili članovi nijedne stranke“, što je jedno od opštih mesta višedecenijske političke frazeologije koja je uvek, nepogrešivo ubirala sentimentalne plodove vernosti i odanosti publikuma. Pronositelji ovakvih parola, u duhu simplifikovane prosvećenosti, žude da budu prepoznati kao „oni koji su uvek bili u pravu“, kao neupitne veličine od moralnog integriteta i izvornog autoriteta, iako zaboravljaju, ili ne žele da znaju, da je svako pitanje lične moralnosti već uveliko skopčano sa egzemplarnim iskustvom životne svakodnevice, sa postojećim (uveliko političkim) običajama i praksama, ritualima i vrednosnim sudovima, jednom rečju sa mogućnošću i preduslovom bilo kakvog izricanja vrednosnih sudova.

Avatari našeg apolitičnog i suštinski depolitizovanog javnog mnjenja, kao da veruju da su određeni ordinarni gestovi pristojnosti i „dobre volje“ dovoljni, poput magijske inkantacije, za obračun sa višestrukom i polimorfnom hobotnicom političke stvarnosti koja prečesto izgleda kao kakav kafkijanski košmar na javi, kao lavirint beskonačne birokratizacije i posvemašnje idiotizacije.

Ili, kako je to teoretičar Branislav Jakovljević formulisao u svom političkom (i po-etičkom) eseju, pozivajući se na Liotarov pojam/mehanizam razaranja i rastakanja celokupne društveno-političke stvarnosti, preveden kao raz-stvarnost:

Raz-stvarnost nije nestvarnost ili izmišljotina, već jedan korozivni princip koji rastače stvarnost. Ona je rat bez oružja, njegovo produžavanje drugim sredstvima.1

Treba se, dakle, osvrnuti prema uvek-već-političkom životu koji prećutkujemo i protiv koga uporno grešimo. Treba se ponovo vratiti korenima (radix-u), ukorenjenosti i korenitosti (temeljnosti i bremenitosti) političkog mišljenja i delovanja kako bi se iznova osvojila i izvojevala kontrola nad čitavom, otuđenom i otetom stvarnošću, nad životom u njegovoj najplemenitijoj i najčovečnijoj manifestaciji – izvoru onog istinski političkog.

1 Jakovljević, Branislav, Smrznuti magarac I drugi eseji: Teatar smrti; Markale kao stanje svesti, RK LINKS i MostART, 2017., str. 263.

Ilustracija: Preklop fotografije požara u Kragujevačkoj gimnaziji 2018. i učenici gimnazije na času matematike 1941. godine

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh