Nomen est omen


           
ANALIZE  Dejan Atanacković Objavljeno: 19. 08. 2023.

Predeo slikan azbestom

Politička forenzika građevinskog nasilja

Jedna od prvih znamenitosti naprednjačke Srbije koju posetilac Beograda ima priliku da uoči po sletanju na beogradski aerodrom je ogromna deponija građevinskog otpada: prostire se, odvratno nataložena, kao odmah uočljivi simptom neke odavno iskorenjene bolesti. Na samo nekoliko desetina metara od aerodromskih zgrada i haosa iz kojeg se novopridošli iskobeljavaju po čitav sat, izručuje se sav otpad od primitivno organizovanih dogradnji aerodroma, lišenih svake logike takvog posla.

Svaka prosečna deponija zapravo je idealan teren za istraživanje geneze raspada celokupnog srpskog društva.

I dok do javnosti nedovoljno dopiru podaci o nenadoknadivoj i narastajućoj šteti koja svakim danom nastaje sistemskim nagomilavanjem otpada od rušenja i gradnje, svaka prosečna deponija zapravo je idealan teren za istraživanje geneze raspada celokupnog srpskog društva.

Šta je sve nataloženo na tim đubrištima najgabaritnijeg proizvoda srpske korupcije?

Naviknuti na neuređenost i svakovrsna neplanska nagomilavanja, građani prolaze kraj neobeleženih terena kojima krstare blatnjavi kamioni i bageri (neretko je reč o uništenom poljoprivrednom zemljištu) uvereni da se na njima nešto zida, ili da će se nešto uskoro zidati, eventualno iznervirani glupošću nekontrolisane gradnje i pitajući se dokle više s tim, ali zapravo i ne znajući da se na toj opustošenoj zemlji neće graditi ništa.

Hektari deponija decenijama neće biti ništa drugo do hektari deponija. Nadživeće sve nas koji ih zbunjeno gledamo kako narastaju i postaju nepremostive pustinje.

Naravno, problem građevinskog otpada nije samo ekološki, već je i problem koji se iznad svega tiče sistemskog bezakonja, pa i mnogih kulturnih katastrofa koje ova vlast planski iza sebe ostavlja. Na tim su deponijama, kojih ima na stotine u centru i na periferiji Beograda, od kojih se nekoliko desetina prostire na više hektara (poput, makar privremeno odbranjenog, područja bare Reva, gde je u izvedbi komunalnih službi monstruozno zatrpavana živa šuma) uz toksični otpad i trajno zatrovanu zemlju, nagomilane hiljade tona precizno izmerljive korupcije, raznovrsni mehanizmi nasilnog razaranja institucija, pa i razaranja čitavog društva, ako društvo sagledavamo kao skup pravila usmerenih ka očuvanju i opstanku zajednice. Na njima su nataložene naslage dokaza o sistemskoj korupciji koja, nakon niza kriminalnih radnji, nalazi svoje indiferentno i trajno mesto.

Ne postoji evidencija količine građevinskog otpada koji okružuje Beograd. U opštem institucionalnom brlogu, hiljade građevinskih dozvola koje godišnje izdaju nadležne institucije Grada (samo 2018. godine, u Beogradu je izdato preko šest hiljada, a samo u maju mesecu ove godine više od sedam stotina) zapravo su dozvole za stvaranje pustoši.

Besmisao naprednjačkih deponija građevinskog otpada savršen je ekvivalent besmislu naprednjačke gradnje.

Negde prošle godine u ovo vreme, računao sam da, ako bismo samo sa dvadesetak najvećih beogradskih deponija preneli građevinski otpad na površinu od jednog hektara, recimo na Trg Nikole Pašića koji ima oko 8 hiljada kvadratnih metara, dobili bismo brdo visine 70 do 100 metara. A kada bi se rasporedio na obode grada, otpad od rušenja opasao bi nekoliko puta ceo grad, sa sve prigradskim opštinama, poput pretećih zidina koje govore o gluposti i nasilju sumanutog vlastodršca, i gradu taocu, opustošenom i opljačkanom iznutra.

Besmisao naprednjačkih deponija građevinskog otpada savršen je ekvivalent besmislu naprednjačke gradnje. Njime se zatvara krug pogubnosti i zla kojem nije, kada je za to bilo vreme, iščupan koren.

Deponije građevinskog otpada oblik su nasilja i kriminala totalitarne vlasti koji, po želji i potrebi, precizno mogu da pogode, zanemare, ucene ili kazne određeno područje i stanovništvo. Na momente deluju kao materijal za socijalni eksperiment kojim se utvrđuje spremnost građana na trpljenje u samoponiženju. Podrškom ili izvedbom javnih komunalnih preduzeća, šutom se zatrpavaju potoci, izaziva izlivanje fekalnih voda, uz pasivnost inspekcijskih službi i potpunu saglasnost vlasti. Ponekad investitor, pa i sam grad, zakupe privatne terene, i na tim terenima istovaruju otpad nezakonito plaćajući nekakvu rentu vlasniku koji je time i sam počinilac krivičnog dela. Onda se ti tereni, a neretko je reč o poljoprivrednom zemljištu, izmenom plana detaljne regulacije, preko noći preinačuju u građevinsko, tačnije u nejasne kategorije poput „komercijalnih zona“, i na tim pordručjima hiljadama tona građevinskog otpada ubrzo se pridružuje raznovrsni mešani otpad čijim namernim ili slučajnim spaljivanjem čitava područja ostaju danima obavijena otrovnom maglom.

Kao i mnoge ovdašnje kulturne i političke katastrofe i problem građevinskog otpada ima svoje poreklo u prethodnim decenijama nedovršenog i neuređenog društva. Ali naprednjačka vlast, kao što je poznato, od neuređenosti spremno pravi sistem, svaku neuređenost besprekorno nadograđuje i usavršava, i pretvara u ćumez režimskog kriminala. Tako i laž o „neopasnom otpadu“ ili „inertnom komunalnom otpadu“ kako se građevinski otpad bezazleno definiše, dolazi iz potpunog nepostojanja zakonskih pojmova kojima bi se moralo definisati rušenje. Sam pojam rušenja ne postoji u Zakonu o planiranju i izgradnji, a samim tim ne postoji ni pojam otpada koji rušenjem nastaje.

Tako se azbest, živa, arsenik, razni teški metali, zajedno sa nerazgradivim derivatima plastike izručuju direktno na zemlju, u blizini renih bunara, kraj korita reka, na zemljište doskora namenjeno poljoprivredi. Po tvrdnjama relevantnih stručnjaka, jedan od glavnih uzroka kancerogenih oboljenja i oboljenja disajnih puteva na teritoriji Beograda upravo je zagađenje izazvano raspršavanjem azbesta koji je na ovim prostorima godinama korišćen u izgradnji, a koji sada pogrešnim, masovnim i konstantnim postupcima rušenja, prevoza otpada i odlaganja, završava u vazduhu u pogubnim količinama.

I kada formalno, pod pritiskom javnosti gradska vlast donese i usvoji akcioni plan, taj plan se ne primenjuje, verovatno zato što u njemu ne nalazi adekvatan koruptivni potencijal, ili makar mogućnost za profitabilno-kriminalni posao koji bi se mogao svrstati u pojam „korupcije u korist građana“, kako je nedavno gradonačelnik Beograda dirljivo definisao sopstvene kriminalne postupke i postupke svojih najbližih saradnika.

Akcioni plan za tretman otpada od rušenja i gradnje u Gradu Beogradu donet je početkom 2022., ali on nije bio povod čak ni da se u budžetu grada pojave značajnije stavke za njegovu primenu. Na teritoriji Beograda ne postoji mesto za skladištenje i obradu ovog otpada, niti će ga biti u skoroj budućnosti. Jedino postrojenje za njegov prijem (za prijem, a ne za adekvatan tretman) zvanično se nalazi u Vinči, u onom tinjajućem predvorju pakla koje se zvanično naziva organizovanom gradskom deponijom mešanog otpada. To postrojenje koje se svodi na neselektivno mlevenje betona koji se potom koristi za nasipanje puteva, ne samo što nema kapacitet da primi količinu otpada koji dnevno nastaje rušenjem i gradnjom, još manje kapacitet da primi otpad sa postojećih divljih deponija, već nema ni tehnologiju kojom bi se vršilo njegovo razvrstavanje.

Nedavno su aktivisti stranke Zajedno pratili i dokumentovali sramno rušenje Nemačkog paviljona na Starom sajmištu i konstatovali, pre nego što ih je policija legitimisala i nezakonito im zabranila snimanje, da se kamioni koji odvoze šut vraćaju prazni u roku od 15 minuta. Krhotine ovog istorijskog zdanja koje je Grad srušio uz svesrdnu podršku gradskog Zavoda za zaštitu spomenika, izručuje se duž Save, na deponijama koje nastaju na brzinu i prema trenutnim kriminalnim potrebama.

Zakonska nedefinisanost pojma rušenja naravno da čvrsto stoji rame uz rame s brojnim zakonskim rupčagama koje režim sa svojim institucionalnim jatacima uspešno nalazi ili proizvodi u raznim oblastima.

Sa gradilišta na lokaciji poznatoj kao Airport City, stanovnici okolnih zgrada svedoče o stotinu kamiona dnevno koji otpad odlažu u zoni Savskog nasipa kamionima firme u vlasništvu poznatih kosovskih biznis-patriota.

Na Smederevskom putu, kod Boleča, na mestu nekadašnjih voćarskih plantaža, na plodnoj zemlji donedavno korišćenoj za sadnju jabuka i drugog voća, nalaze se hektari uništene zemlje koju za potrebe odlaganja šuta obezbeđuje poslednji direktor preduzeća koje je plantažama voća raspolagalo. Nakon što je preduzeće otišlo u stečaj, dotični direktor je, po sopstvenoj tvrdnji, hektare tog, sada unakaženog, poljoprivrednog zemljišta „dobio u nekoj restituciji“.

Zakonska nedefinisanost pojma rušenja naravno da čvrsto stoji rame uz rame s brojnim zakonskim rupčagama koje režim sa svojim institucionalnim jatacima uspešno nalazi ili proizvodi u raznim oblastima. Tako je, na primer, posve „kreativna“ interpretacija pojma „prethodne zaštite“, kada je o istorijskom nasleđu reč, dosad rezultirala milionima tona otpada nastalog od rušenja dragulja beogradske arhitekture s kraja devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka.

Hektari deponija nesumnjivo će ostati hektari deponija i nadživeće, kao što rekoh, po svoj prilici sve nas koji smo trenutno živi, uključujući i najmlađe predstavnike ovdašnjeg, da ne kažem srpskog, sveta. Sve te deponije koje postoje mimo zakona, u neku ruku i mimo stvarnosti, u onoj meri u kojoj je stvarnost ovde uistinu često odsutna, a kada se vrati, gdegod da je bila, poklopi nas, pa eto, manje-više, kao tone šuta srušenog grada.

Sećam se svog prvog putovanja u Albaniju početkom dvehiljaditih, kada sam, kao učesnik jedne izložbe i umetničke radionice, na nekim dalekim valovitim brdima u blizini Berata spazio ogroman natpis: ENVER. Svako slovo moralo je biti barem 20 metara dugačko. Moj vodič mi je tada rekao da bi se stanovništvo rado ratosiljalo tog uostalom vrlo nepopularnog imena, ali da je to praktično neizvodljivo, budući da je njegovo ispisivanje rezultat teškog nasilja nad prirodom: ime je, naime, bilo „napisano“ napalmom.

Predložio sam im tada, budući da se slova ne mogu obrisati, da na početak reči dodaju slovo D i dobiju makar jedan prizor koji bi bio ironičan i donekle nadrealan. Ne sećam se kako je moj predlog prihvaćen.

U ovom trenutku, međutim, ne pada mi na pamet nijedan predlog za nadrealno-ironični tretman nataloženog nasilja nad prirodom, ljudima, društvom i zakonom koje sprovode srpska i beogradska vlast. Možda zato što mi nije do ironije. Možda zato što, za razliku od svesti mog tadašnjeg sagovornika o jednom pogrešnom vremenu, ovde još nismo dostigli nivo svesnosti, ili možda kolektivni nivo očaja, kojim bismo sebi objasnili fašizam u kojem živimo.

Tekst je objavljen i u štampanom izdanju Biltena STANAR 18&19.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.


Za neke od nas je rečeno da nismo pošteni – intelektualno pošteni – zato što smo kritikovali opoziciju i zamerali joj što je zatražila od Vučića […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh