Da li smo pobedili Vučićevu vlast ili smo od nje izgubili? Da li smo zadovoljni izbornim rezultatima ili smo razočarani? Kako da razumemo kontradiktorne tvrdnje koje često ista usta izgovaraju, da je jednoumlje u parlamentu neprihvatljivo, ali i da je opozicija konačno smestila svoje dupe u skupštinske stolice i da je to sve što je od ovih izbora očekivala? Napokon, razumeju li ljudi uopšte da su učestvovali u državno-izbornom dispozitivu biranja svojih predstavnika u vlasti i da je arhetip tog „učešća” slika čoveka skrivenog iza paravana koji tajno i nemo zaokružuje jedan od brojeva? Da li su oni želeli da budu uključeni na drugačiji, direktniji način ili, pak, od zaokruženog imena očekuju sve moguće odgovore? Da li su zbunjeni zbog toga što ne znaju šta su naredni potezi opozicije, pošto ova u javnost šalje dvosmislene poruke? Opozicije koja radi kako mora i kako određuje dispozitiv vlasti u kojoj građani već duže vreme ne učestvuju. U to smo se svi već odavno uverili, ali se takođe odavno postavlja i pitanje pravi li opozicija drugačiji politički prostor za ljude i predlažu li sami ljudi bilo šta?
Radost razočarenja
Razočarani su čudna kategorija birača. Reč je najpre o onima koji su izašli na izbore, pošto se ljudi, koje je razočarenje ohrabrilo da ni ovaj put ne izađu na birališta, o pobedama ili porazima na srpskoj političkoj „sceni” i ne oglašavaju. Čujemo, dakle, samo one koji su na ove izbore izašli, a mogli su to učiniti ne samo kao birači, već i kao kontrolori izbora. Opozicija nas je pozvala da se uključimo jer je bilo potrebno povećati izlaznost kako bi se dokazalo da Vučić nema većinu koja ga priznaje za predsednika, a njegovu stranku za legitimno izabranu stranku svih građana Srbije, ali i da bi sačuvali te glasove, jer ovaj je u stanju ne samo da ucenjuje ljude i kupuje glasove, već i da nam iz oka ukrade. Većina odazvanih je manje ili više već angažovana, što stranački, što građanski. No svi su oni nakon izbora razočarani i kao da ne znaju šta sa tim razočarenjem. Da li da mu se otvoreno raduju kao građani, ili da ga skrivaju kao opozicija. Pregovori su najpre počeli sa nama samima i osećanjima koja smo doživeli, odnosno kojima su aficirane naše misli i procene.
Stranačka sreća se skriva. Stranke su i optužene da su zadovoljne i to je sada noseći argument razočarenja, ako ne i njegov uzrok. No mi smo skloni da uzroke potražimo dublje, odnosno u nesvesnom ili potisnutom, koje dele i razočarani građani i, u svojoj sreći diskretne, stranke opozicije. To nesvesno nije tako mistično kao što se laike želi ubediti, jer ono je svuda oko nas i svako od nas mu se može obratiti.
Ni srećni ni razočarani, mi računamo da smo razboritiji od njih, a to ne znači ništa drugo osim da smo dovoljno hrabri da kažemo šta mislimo, pa kako nam bude. Misliti ovde znači videti, a da je to isto, dokazuje ponašanje i građana i opozicije koji bi radije da nešto ne vide i da se nešto ne vidi, odnosno, sakrije. Politički prostor je ispunjen lažima više nego mnjenjem, jer ljudi od akcije znaju šta žele i psihijatrima se obraćaju kad u tome prestanu da uživaju. Ne mare puno za svoje simptome dok god se sa njima nose, što mnoge navodi da je politika najbolji lek za mnogo toga što nazivamo duševnom bolešću. Naša pozicija je, kako mnogi od njih umeju da kažu – komotna, i mi u njoj uživamo koliko i oni, ali se, za razliku od njih, ni na šta ne žalimo, niti skrivamo sreću, pošto je, za nas, na izborima i ne može biti.
Razočarani uživaju i srećni su zbog neuspeha opozicije da pobedi Vučića, a opozicija skriva sreću što u tome nije uspela.
Opozicija, a naročito stara, zna da se putevi smene kriminalne vlasti ne trasiraju institucionalnim predelima demokratskih procedura.
Sve što se može dohvatiti u promenama jesu položaji u vlasti koja je izvršna i kada je zakonodavna, što pitanje suvereniteta jedne male i slabe države smešta na poziciju koja mu jedino i može pripasti u savremenim političkim sistemima globalnih tokova vlasti, rata i kapitala. Suverenost je vlast nad životom, a ne demokratski život, kako se to ljudima čini, iako iz tog privida ljudi izvlače mogućnost delovanja. Imanentna zabluda da smo slobodni konstitutivna je za politiku, no ne i za vlast. Vlast računa sa razočarenjem ljudi i u njemu uvek vidi šansu. Suverenitet je politika bez zabluda, odnosno vlast koja svoj legitimitet uspostavlja silom i spram nje svaka demokratska procedura izgleda naivno, u čemu bi trebalo tražiti koren čovekovog razočarenja i u politiku.
Stranke možda i potiskuju neuspeh (Vučić nije nadglasan), ali zato skrivaju sreću što su ipak nešto postigle – prisutne su, biće vidljivije, a procenat koji su osvojile, osim što nije mali, pokazuje i daleko više: vlast SNS-a je u povlačenju i otvaraju se mesta u vlasti koja je moguće zauzeti. Međutim, građani su nezadovoljni, ali to sa svojevrsnim užitkom i srećom pokazuju – dakle, sreću ne skrivaju – iako ona možda govori o problematičnijem potiskivanju, o želji da su bili u pravu i dokazali da je Vučić nepobediv, a nepobediv je jer se opozicija ne razlikuje mnogo od njega, a u mnogo čemu je i gora. Nepatriotska je, oportuna i korumpirana, kapitalistička je i izdajnička.
Razočarani su srećni, a oni koji u tome više ne uživaju, vraćaju se u sedlo. Sada već raspravljaju kao stranački angažovani ljudi (pa su verovatno takvi bili i kao kontrolori) i opredeljuju se za komentare koje političari upućuju jedni drugima. Pokazuju razumevanje za jednog, a kritikuju drugog; iskazuju poverenje u politiku jednih i otvoreno osuđuju postupke drugih. Oni sada dele sreću sa opozicionim strankama koje simpatišu ili su njihovi članovi, a to znači i da počinju da je skrivaju. Razočarenje više nije njihov modus operandi.
No šta je sa razočaranima koji nisu odustali od svog uživanja? Oni nastavljaju po starom iako, kako vreme odmiče, više ne uživaju toliko glasno u svom uspehu, odnosno u porazu opozicije. Oni sada nastavljaju gde su stali i kreću iznova da napadaju čitavu opoziciju i da očajavaju, s tim što sada, kako vreme odmiče, ostaju bez prostora u kojem bi delili svoje zadovoljstvo i sreću, čime se ona automatski smanjuje. Vraćaju se, dakle, na fabrička podešavanja, a pošto su nam svima zajednička, mi smo odlučili da o njima progovorimo. Tim pre što su to podešavanja vlasti, a fabrika u kojoj se uspostavljaju sama vlast.
Građani i opozicija – prekinuta veza
Očekuju li građani i opozicija jedni od drugih bilo šta? Postoji li nakon izbora bilo kakva spona među njima? Opozicija kalkuliše u ime odbrane svakog glasa građana, a birači negoduju čekajući da ih opozicija povede u proteste. Međutim, čak i kada se to desi, a dogodilo se, ispostavilo se da ih je opozicija istovremeno pozvala i opozvala. Prvi je na protest pozvao Ćuta, a za njim su pošli i ostali iz koalicije Moramo, no pošto se nije odazvalo dovoljno ljudi (deo razočaranih je prešao u angažovane, a deo se vratio na mesto sa kog je mislio politiku i pre svog izlaska na birališta) skup je prekinut i zakazan za sutra, u nadi da se neće ni dogoditi dok ne odluče šta im je činiti. Da li da se priključe razočaranima koji više nisu na mestu na kom su ostavljeni i poslednji put viđeni ili da nastave sa radom na svojoj sreći što su ušli u parlamente iz kojih će voditi politiku koju su svima obećali, pa i razočaranima sa kojima se nisu sreli u očekivanom broju.
Nakon toga, opozicija istovremeno saopštava da je protest i dalje opcija, iako najmanje poželjna, ali i da su to i vanredni izbori u Beogradu. Ne odustaje se ni od ponovljenih izbora na izbornim mestima u kojima su uočene nepravilnosti, ali je ideja da se tako može obezbediti većina za formiranje opozicione vlasti u prestonici počela da bledi. Koji je od ovih scenarija bio u igri?
Nećemo to nikada saznati jer nije bilo politike kojom bi se odluka donela.
Pokušaj da nas ubede kako je legitimno da svi odgovori budu u opticaju znači da politički artikulisanog dogovora među opozicionim akterima nema i da su spremni da razočarane prepuste sreći u kojoj već uživaju.
Politika kontrolora
Pisci ovih redova su se, kao i izvestan broj građana, angažovali u kontroli izbora. Iako smo i glasali, za nas je to bio nastavak protestne politike bojkota koja je nastavljena „drugim sredstvima” – izlaskom na birališta. Dakle, izašli smo, ali ne na izbore, već na birališta, i to kao kontrolori, čuvari kutija i kao protestanti. Masovnu mobilizaciju i izlazak na birališta videli smo kao drugi čin bojkota i deo istog događaja ustanka protiv kriminalnog režima koji je i izbore ukinuo tretmanom opozicije i političkih prava građana. Prema tome, nisu izbor, ponuda ni partije bile predmet mišljenja niti smo od njih nešto očekivali. Naprotiv, masovni izlazak naroda na birališta i odbrana izbora, prava izbora, činili su nam se kao politika i nešto što je bilo moguće učiniti; moguće, jer je bilo moguće za nas, i moguće sa naše strane, jer je bilo bez oslonca na vlast države i partije. Zato sada nismo razočarani. Od partija nismo ništa očekivali, one rade kako moraju i kako određuje zakon vlasti, a od ljudi smo očekivali da se pridruže nama koji smo odlučili da budemo kontrolori jer smo ličnim angažmanom želeli da odbranimo instituciju izbora.
Ljudi nisu u tome prepoznali politiku u meri u kojoj bi došlo do smene režima, pošto izvan gradova ta politika nije bila moguća. Ona je uspela samo u gradovima, kao što je i bojkot samo u njima bio uspešan.
Kao što sada pokazuju natezanja oko beogradskih izbora i apsolutni mir u vezi sa republičkim, u manjim sredinama odbrana prava na izbore nije bila moguća, jer nije bilo dovoljno kontrolora i posmatrača, a ogroman je broj onih koji su pod pritiskom lokalnih nasilnika morali odustati. Neregularnosti je zapravo bilo svuda i ovo nisu bili slobodni izbori. SNS je i ovaj put, daleko pre izbora, ucenjivao ljude, kupovao njihove glasove i bio spreman da kažnjava nelojalne. Od tih glasova i ljudi kao da smo svi odustali. Zvuči krajnje snobovski i akademski reći da se krađa ne svodi samo na to, te da se ona događa na svim onim mestima koja ljudi ne vide i ne misle kao politička, a to su mesta na kojima žive, rade i borave, jer to su mesta kakva je moguće stvarati u gradovima. Tamo gde postoji način da se čovek skloni od nasilnika koji na upravu dobijaju čitava sela, naselja i pripadajuće im teritorije. Kako god bilo, na takav oblik brutalnosti i krađe nije moguće uložiti formalnu primedbu, kao što je nemoguće prigovoriti svim oblicima racionalizacije ucenjenih kojima se život u takvim okolnostima jedino i čini mogućim.
Ko su apstinenti?
Iako povećana, izlaznost na ovim izborima nije uspela da smeni vlast. Deo opozicije je to najavljivao, čak i obećavao da ćemo, ako izađemo u dovoljnom broju, oterati Vučića sa vlasti uprkos sili kojom raspolaže. Ali apstinenti su i dalje tu – ali ne zato što 60% nije 100%. Ako na stvari ne gledamo statistički, vidimo da SNS uveliko zahvata u apolitični deo društva i privlači onaj njegov deo (za izbornu pamet svi građani su birači) koji ne odgovara idealnom tipu apstinenta kakav demokratska opozicija stvara u svojoj glavi. Dakle, SNS je navalio na ljude koji ne bi ni znali da se održavaju izbori, da im banda nije zakucala na vrata sa poklonima i obećanjima koja nije dužna da ispuni. To su apolitični ljudi, ali ne iz ubeđenja; to su ljudi koji su marginalizovani i na koje je SNS obratio pažnju, za razliku od „demokrata”, koji su se bavili sobom i stvarali imaginarnu srednju klasu. To su „gubitnici tranzicije”, kako se to tada zvalo, i ljudi koji su služili nacionalističkim politikama i ratovima – uvek kao žrtve, pa i kada su dželati. To su ljudi koje malograđani i hulje nazivaju dnom društva, a levo nahereni sanjari radničkog pokreta proleterskom bazom.
To su, zapravo, organizovani idioti, odnosno ljudi koje je politizovala vlast. Ljudi koje je vlast uzela u obradu i za to angažovala neke od njih, ali su na njenom vrhu ljudi koji se od ovih distanciraju i žive životom kojim žive političke elite i kriminalci. Nasiljem se spušta do dna ove grupe ili sloja ljudi i zato mi možemo reći da ona broji i više nego što SNS ima članova. To je tih 2 miliona spram 750 hiljada članova SNS-a. To je taj narod koji nikada nije u opoziciji, o kojem je govorio Orban. Dobar deo ovih ljudi se zaista nalazi među apstinentima, jer su to ljudi koji daju odgovore na anketna pitanja kao da su apstinenti. Tu možemo videti i razlog greške ili loše procene po kojoj je veća izlaznost trebalo da dovede do pada režima. Veća izlaznost jeste zadrla u statističke apstinente ili neopredeljene, ali ovi su se, kada dođe dan izbora, „opredeljivali” za Vučića.
To su idioti koji se daju organizovati. Lumpenproleterijat na globalnoj ravni. To su ljudi koje je vlast zbrinula i zbrinjava. Oni su podjednako zaposlenici u sistemu i pod njegovom kontrolom. To su ljudi pod prismotrom. Njihovo zbrinjavanje i pacifikacija je ono što Vučića čini „faktorom stabilnosti”. Iz perspektive centra, svi ovi ljudi su parije i lumpenproleteri. Njima je data država na upravu, odnosno oni su zbrinuti državom kakvu imamo u Srbiji. To je ujedno i odgovor na već degutantno išćuđavanje malograđana koji sebi ne mogu da dođu zbog pada standarda funkcionera na svim važnim mestima u državi i upravi. Njima se to javlja kao vladavina nekompetentnih. A ima li u tom „bazenu” političkog kapaciteta ljudi? Mi ne bismo rekli.
Apstinenti, ali ovaj put pravi: to su ljudi koje bismo sada nazvali „nedostupnima”.
Kao što imamo nedostupne stanare na skupštinama stambenih zajednica, tako imamo i „nedostupne birače” na skupštinama građana, što bi lokalni i republički parlamenti trebalo da predstavljaju. Doduše, preko svojih predstavnika. „Nedostupni birači” su ljudi koji ne mare za srpsku politiku, spremni su da odu i već su otišli i kada se samo spremaju na put, pa čak i kada na put više nisu u stanju da krenu, te se odlučuju na „unutrašnju emigraciju”. To su ljudi koji se ne mogu kupiti i niko ih ne traži na političkom tržištu. Ono što vlast nahvata od takvih, mali je procenat i pretvaraju se u gore spomenute „apstinente” jer to automatski prestaju biti kada prihvate obaveze na ime duga uključenja u sistem.
Prema tome, to su ljudi koji su zaista isključeni i od te isključenosti prave svoj način života. Spremni su da ga brane i da se sami isključuju kada se nađu u opasnosti da budu usisani. To su zapravo ekonomski i socijalni migranti, a u ratovima postaju i izbeglice. To su ljudi koji su naučili i sami da se snalaze ili su zbrinuti da im snalaženje nije ni potrebno. Socijalna specifikacija ove grupe je složen posao i ne bi trebalo špekulisati nad stvarima koje se mogu ispitati. Da ne nagađamo sada, ali slutimo da ovu grupu čini miks obrazovanih, a obrazovani nisu samo oni sa visokom školskom spremom. Njihovu politiku ne čujemo i ne vidimo. Oni liče na idiote, ali je njihovi idiotizam aktivan – održava se otporom prema svakoj mobilizaciji.
Politika je s one strane zakona
Pojavili su se i oni koji tvrde da bi se trebalo ponašati po zakonu i poštovati ustav jer to sada pruža priliku da se stvar reši u korist opozicije i bez pregovaranja sa Vučićem. Ono što nas ovde zanima je upotreba ustava u političke svrhe i izbegavanje suočavanja sa realnim politike, a ovo je iskustvo neodređnosti. To je zapravo tajna o kojoj i drugi mudraci govore kada kažu da je pravo suverena vanredno stanje. Stanje prelegitimiteta, stanje koje je vanredno, ali koje i zasniva zakon. Toliko je iznad, da je iznad svakog zakona. To je koren političkog za te mudrace, a mi znamo da je to koren vlasti. Političke vlasti i politike na strani vlasti. To je vlast rata i zato zaista političko, jer političko je struktura, za razliku od politike koju su i strukturalisti razlikovali od političkog imenujući je praksom. Ali za nas, koji ovo pišemo, politika je mišljenje i na strani je mira, a ne rata ili vlasti. Kada je na strani ljudi, razume se.
Jer, politike ima i na strani vlasti, a ima je kada ima predloga na njenoj strani. Kada nema, tamo nema ni politike već je to onda policijska vlast i uprava, koja može biti i kriminalna i ratna.
Ideja po kojoj treba nešto raditi po zakonu je strana vlasti, međutim, to bi i nama nešto trebalo da govori. Treba da nam kaže najpre to da ni mi ne treba da poštujemo zakon koji vlast po definiciji ne poštuje, već ga, budući suverena, suspenduje i uspostavlja. Politika je s one strane zakona, a zakon, čak i kada je to ustav kao pravno-politički dokument, dakle zakon koji je najbliži mističnom temelju autoriteta (a to je vlast, jer vlast je moć koju prihvatamo i zato je možemo smatrati autoritetom), predstavlja samo instrument vladanja, odnosno upravljanja. Proces pozivanja na ustav, upotreba svih pravnih lekova i upravnih sredstava bi potrajala i dovela do vanrednih izbora bez pregovaranja. Pitanje je čemu izbegavanje pregovora? Da bi se sačuvao ugled jednog opozicionara? Da narod ne bi bio razočaran i demotivisan?
Đilas zna da je politika iznad zakona i on, kao pretendent na vlast, spreman je da pregovara. On je spreman da se ogluši o zakon da bi postigao cilj. Njegovi simpatizeri i članovi dele njegovo uverenje, a oni opozicionari koji mu sada prigovaraju misle isto što i on, ali, budući da je on taj koji se nametnuo, pokušavaju da ga prozovu argumentima koji nisu politički, već moralni ili pravni. Računaju sa razočarenjem ljudi i podgrevaju ga. Šta mi u toj situaciji možemo predložiti ili misliti?
Mi mislimo da bi ljudi trebalo da vode politiku pregovora. Mislimo na građane koji odolevaju želji razočaranja. Mi, dakle, treba da znamo da politika nije moral, a nije ni zakon, već nešto što zakon utemeljuje, ali isto tako treba da smo svesni da mi nismo vlast, nismo na vlasti, niti smo se ka njoj uputili. Razočarati se, značilo bi nasesti na igru vlasti koja upravlja razočarenjima ljudi. Uz njihovu pomoć i njima samima. To onda znači da i sami možemo pregovarati, a za to je potrebna akcija. Ako je to protest, onda su to protesti u našem aranžmanu. Ako je to nešto drugo, onda je to nešto drugo – opet u našem aranžmanu. Ono što je bitno je to da se sada pokazuje jasna razlika između organizacije i delovanja u našem aranžmanu od one koju nameće vlast i pretendenti na vlast. Na našoj strani postaje prvi organizacioni princip, odnosno uvid kojim se suočavamo sa iskušenjem razočaranja. Odoleti razočarenju znači odoleti želji kojom se ono hrani i reprodukuje, nastavlja i obnavlja. Svest o tome da možemo biti ili izabrati razočarenje je tačka koja je tačka buđenja, potrebna svakoj politici na našoj strani. Zato nema mesta razočarenju, a ne zato što je to moralno ili psihološki loše. Nezdravo.
I da zaključimo: po nama, politike nema u partijama, na izborima niti u vlasti, a može je imati samo kada se akcijama, predlozima i direktivama koje delimo međusobno pokrećemo iznova. U tome nema mestu defetizmu.
Stoga bi izlaz iz trenutnog resantimana građana bio insistiranje na protestima do predaje Beograda ili ulazak opozicije za koju su glasali u skupštinske klupe i rad sa ljudima i aktivistima među njima koji su pokazali da umeju i bez stranaka da deluju, traže i predlažu. Taj recept je poznat municipalističkim politikama koje tvrde da su jednom nogom u institucijama, a drugom na ulici. Mobilizaciju je moguće održati građanskim i narodnim inicijativama kao medijima širenja političke poruke, kojima bi se ljudi direktno uključivali u procese odlučivanja i upravljanja. Time bi se pokazalo da vlast nije toliko zatvorena koliko se čini da će i naredna biti sudeći po potezima koje u ovom trenutku vuče.
Foto-kolaž: GKP
