Problem glave protesta
„Akcija, a ne šetnja“ moglo se čuti u najavi protesta održanog u Novom Sadu povodom smrti četrnaest ljudi izazvane padom nadstrešnice sa zgrade Železničke stanice. Smisao ove parole je da je ljudima dosta šetnji, ali i ponovnog oplakivanja nedužnih žrtava. Ovog puta se nešto konkretno mora preduzeti. Ispostavilo se da je šetnje ipak bilo, a da je akciju preduzela vlast. Kako je to moguće? Tako što i građani misle da je svaka akcija nasilje, pa je čak i opozicija počela tako da misli kada je kritikovana da ništa ne preduzima osim što ljude izvodi u šetnju. No, sedam dana nakon tragedije, odnosno zločina, kako ljudi imenuju ono što se desilo, održana je blokada mosta. Zar i to nije akcija? Međutim, tu akciju nasilnom smatra vlast. Obrni-okreni, ispada da je jedina akcija u ovoj zemlji – nasilje.
Ljudi su nezadovoljni i zahtevaju konkretnu akciju i dalje – akciju kojom će prisiliti vlast na odgovornost. Po prvi put su jasno nezadovoljni reakcijom opozicije i dovode u pitanje njene namere kada organizuje proteste, posebno u Beogradu, sumnjajući u njen legitimitet s obzirom da ona takođe učestvuje u vršenju vlasti – vlasti u koju, kao takvu, više nemaju poverenje. Toga se Vučić i uplašio. Međutim, to što sumnjaju u legitimitet opozicije treba razumeti onako kako je i rečeno – opozicija nema legitimitet jer je u vlasti. Kao skupštinska ona je deo vlasti i zato su, prema mišljenju ljudi, protesti jalovi. Po pitanju konkretne akcije, jedan stranački vođa frustrirano govori da ko želi konkretnu akciju, treba i da je organizuje. Iz toga se može iščitati simptom, a on kaže da ono što opozicija preduzima i što namerava da preduzme ne može da se smatra konkretnim niti akcijom, jer nije nasilje.
„Proteste organizuje neko od nas, a možda i svi“
Sa druge strane, studentkinja koja je pre blokade u Novom Sadu bila privedena a zatim puštena, na blokadi je saopštila šta je odgovorila policiji na pitanje: ko organizuje proteste? Rekla je da bi proteste mogao da organizuje svako, svaki od stanovnika Novog Sada. Kako je rekla, „Proteste organizuje neko od nas, a možda i svi“, u čemu se takođe može identifikovati simptom. Ali simptom čega? Možda jedne ideje ili želje da nasilje ne bude jedina akcija, već da akcija možda može biti i organizacija.
Iako je novosadska opozicija pre prvog protesta izjavila da ona nije njegov organizator, već da je u pitanju građanski protest, evidentno je da je u organizaciji učestvovala zajedno sa neformalnim studentskim organizacijama. Stara je klackalica (protesti su ili stranački ili građanski) slomljena, pre svega zato što novosadska opozicija nastoji da zadrži oreol građanskog aktivizma izgrađenog na prethodnim protestima, u ranijim akcijama i sukobima sa policijom. Za razliku od beogradskih opozicionara, oni se i dalje predstavljaju kao građanski aktivisti, pa ih i ljudi takvima doživljavaju. Međutim, oni podjednako učestvuju u vlasti (kao odbornici u lokalnim skupštinama) te je na taj način, kao i njihove beogradske kolege i kolege iz Narodne skupštine, takođe legitimišu. Ipak, u vezi sa njima sumnja i nepoverenje nisu toliko izraženi kao što je to slučaj sa skupštinskom opozicijom.
Proteste bi mogao da organizuje svako, svaki građanin, kada bi se organizacijska glava protesta otvorila za predloge drugih koji bi pritom to morali i da zahtevaju.
Vratimo se na simptom u iskazu studentkinje: proteste bi mogao da organizuje svako. Kao što je navedeno, jasno je da ih organizuje opozicija u saradnji sa studentima, a ne građani koje pozivaju da izađu na proteste. Međutim, osim učešća u performativnom delu protesta, građani nisu uključeni u njegovu organizaciju niti ih opozicija na drugačiji način angažuje u ispunjenju zahteva protesta. Ali ljudi čekaju na konkretnu akciju koju bi opozicija trebalo da pokrene, a sami ne zahtevaju da budu uključeni u organizaciju protesta da bi mogli da predlažu šta dalje i da učestvuju u odlukama oko budućih akcija. Biće da je i na strani građana organizacija, budući akcija, doživljena kao nasilje. Dakle, proteste bi mogao da organizuje svako, svaki građanin, kada bi se organizacijska glava protesta otvorila za predloge drugih koji bi pritom to morali i da zahtevaju.
Da li je iskorak iz dosadašnjih praksi koje se ne smatraju dovoljnim moguć? Ovo pitanje se postavlja, ali odgovora nema. Ono čega ima su nemoć i slabost koje se manifestuju kroz novi simptom a to je da sve više ljudi nasilje prema vlasti smatra legitimnim metodom, iako je taj stav posledica relativizacije činjenice da ga je sama vlast na novosadskom protestu organizovala i inscenirala. Ono što možemo da čujemo i pročitamo su teorijske elaboracije potrebe za nasiljem i ilustracije istorijskim i aktuelnim primerima nasilnih akcija, kojima u našem slučaju “ubačeni elementi” postaju konstrukcija liberalnih političara koji nisu spremni za nasilje iako narod jeste. Previđa se, međutim, da je za vlast svaka naša organizacija nasilje.
Jasno je onda zašto ne možemo da čujemo jasan stav organizacijske glave protesta o tome da li je nasilje legitiman način borbe. I njeno nesvesno misli da je samoorganizacija nasilje. Možda zato i što je ta glava rascepljena upravo činjenicom da je opozicija jednom nogom na ulici a drugom u institucijama, a na ulici ne vidi ništa drugo osim nasilja. Zbog toga je opozicija, ne samo beogradska, već i ova novosadska, u stanju da poziva na proteste i organizuje ih, čak i da organizuje blokade, ali i da poput beogradske opozicije insistira na tome da zahteve protesta mora da preda instituciji (na stranu čak i to što je Gradska kuća bila prepuna policijskih snaga spremnih na intervenciju). Međutim, u situaciji gde više desetina hiljada ljudi stoji iza zahteva protesta kojima se od vlasti zahteva odgovornost, pečat iste te vlasti da su oni zaprimljeni zaista nije nužan. Štaviše, tim potezom vidimo da je akcija opozicije, ako ne nedosledna, svakako neodlučna.
Previđa se, međutim, da je za vlast svaka naša organizacija nasilje.
Dakle, potenciranje iskaza vezanih za nasilje kojima se ono priziva kao konkretno sredstvo pritiska na vlast da bi se privela odgovornosti, predstavlja simptom nezadovoljstva ljudi dosadašnjim tokom i organizacijom protesta. U suprotnom, da nije samo simptom, nasilne akcije ne bi bile tema – postojala bi svest i jasan uvid da je nasilje na strani vlasti. Ono čega i dalje ima su mirni, masovni protesti, ali da bi oni promenili trenutnu situaciju moraju biti politički. Kako stvarnost pokazuje, političkim protestima se više ne mogu smatrati stranački organizovani protesti, pa ni kada su oni aktivistički nadodređeni. Politički bi ovde značilo da ljudi moraju jedni drugima nešto predlagati, iznositi predloge o tome kako izvršiti pritisak na vlast i dogovoriti se oko zajedničkih akcija, a pošto se oni i dalje odvijaju uz prisustvo opozicije, to znači da bi i njoj trebalo nešto predložiti, i od nje nešto zahtevati. Tome ide u susret činjenica da su ljudi postali nezadovojni opozicijom koja gubi često potencirani i ekskluzivni status nekoga ko je jedini sposoban da artikuliše političku akciju. Jedan od predloga opoziciji koji je već iznesen jeste da napusti pozicije koje je na poslednjim izborima osvojila i da izađe iz svih skupština – narodne i lokalnih – i da konačno zakorači na ulicu ohrabrujući ljude da naprave radikalnije korake koje inače zazivaju ali ih sami ne prave.
Dakle, proteste bi zaista mogao da organizuje svako, ali taj Svako mora biti organizovan i odlučan u artikulaciji i predlaganju političkih akcija. Problem glave protesta se rešava otvaranjem njegove organizacije upravo za predloge drugih, čime se može napraviti iskorak iz nezadovoljstva koje nas u ovom trenutku vezuje u čvor međusobnog obeshrabrenja i optuživanja. Ukratko, za njegovo drešenje biće potrebna dekapitacija i samodekapitacija da bi se protestna organizacija pojavila. Opoziciji to ne bi trebalo teško da padne, ukoliko namerava da se jasno odvoji od vlasti koja je ubeđena da joj se umesto odgovornosti zahteva upravo – glava.
—
Ilustracija: Bilten Stanar/GKP, korišćen materijal: Kamerades, internet
