Nomen est omen


           
ANALIZE  Zoran Gajić Objavljeno: 26. 02. 2022.

Protestna organizacija izlaska na izbore

Tekst je objavljen u okviru Izveštaja #4: Biram samoupravu, izdavač GKP

Nije nam teško da bojkotujemo izbore, pošto ih ignorišemo od 2003. godine. Iako niko od nas nije bio “beli listić”, po izbornoj logici možemo se smatrati saučesnicima u usponu srpske radikalske i ratne politike koja će u maju 2012. godine, pod novim imenom, konačno pobediti Demokratsku stranku. Međutim, 2020. godine smo odlučili da našu apstinenciju predstavimo kao bojkot, odnosno da je javno izrazimo, ne samo kao politički stav, već i kao predlog.

Kao što je svima poznato, građane je na bojkot pozvalo opoziciono plemstvo i pridružile su mu se novosnovane partije i pokreti, no poziv je bio rezultat obećanja koje su dali i sporazuma koji su sa narodom potpisali. Drugim rečima, bojkotom su ispunili ono što je narod od njih očekivao. Obećali su mu da neće izaći na izbore ukoliko ne bude fer izbornih uslova, kao da je narod zainteresovan za uslove pod kojim se stara opozicija može angažovati i pod kojim jedino i ima smisla učestvovati u politici. Politika je za opoziciju, a reklo bi se i za građane, isključivo izborna i u nju se ulazi ako postoje uslovi da se glasovi pošteno izbroje i ako se opozicione stranke predstave kako treba. Sećamo se, jedan od uslova je bio i sloboda medija, a pošto se na izbore ne izlazi pod prisilom, zahtevao se i prekid kapilarnog nasilja, odnosno pritiska na birače i zloupotreba položaja sa kojih se ljudi sa radnih mesta odvode na birališta.

Bilo je prigovora na logičnost ovakvih zahteva, ali se preko toga prešlo. Zahtevati od nasilnika da prekine sa nasiljem ili od prestupnika da poštuje zakone, zvučalo je od početka čudno, no ideja da država postoji učinila je ove zahteve opravdanim. Ali šta su nam oni govorili i ko ih je formulisao? Sporazum koji sam i sam potpisao na jednom od mitinga nisam ja sastavljao, niti me je ko pitao za amandmane. Ko je onda predstavljao narod i da li je narod imao predstavnika?

Prema pisanju štampe u to vreme, „predstavnici opozicije su odgovorili na poziv organizatora protesta ‚1 od 5 miliona‘ i usvojili tekst Sporazuma sa narodom u sedam tačaka, kao predlog skupa mera za obezbeđivanje poštenih izbora i vraćanje demokratskih načela i vladavine prava nakon pobede nad Vučićevim režimom“1, a sam Sporazum počinje ovim rečima:

„Odgovarajući na zahtev naroda, polazeći od stanja u društvu koje je duboko podeljeno i uzurpirano u svakom segmentu od strane režima, potpuno razumevajući stav da se na lažne izbore ne izlazi i da se više nikada ne ponovi da se država prilagođava političarima, a ne političari sistemu, predlažemo sledeći Sporazum sa narodom.“

U nastavku teksta stoji da smo se kao potpisnici sporazuma izjasnili da smo svesni da je politički i javni život uništen, da je jedan čovek suspendovao pravo i pravdu i da je uzurpirao sve društvene i prirodne nacionalne resurse. Svesni smo, dakle, da imamo posla sa nekim ko se smatra vlasnikom Srbije i uzurpatorom našeg suvereniteta, ali u njegovim rukama je sve osim naše volje, pošto mi više ne pristajemo na izbore u kojima ona ne može biti slobodno izražena. Bojkot lažnih izbora se podrazumeva, kao što se podrazumeva i da sporazum sadrži obećanje da će ono što mi tražimo biti ispunjeno. To što je na „usvajanje“ teksta pozvao organizator protesta „1 od 5 miliona“ nije nas navelo da postavimo pitanje adekvatnog zastupanja, jer biti jedan, bilo koji od pet miliona koje Vučić nije želeo da čuje, ni da svi izađu na ulicu, bilo je dovoljno da pomislimo da smo i mi među njima.

Mi od tog trenutka preuzimamo bojkot na sebe i od zahteva – koji nikada nismo ispostavili opozicionim strankama – pravimo predlog iza kojeg stajemo i ulazimo u kampanju u našoj organizaciji. Ta kampanja je, kao i kampanja za izbore za mesne zajednice, bila skromna, jer kapacitet jedne organizacije civilnog društva nije ni blizu stranačkom. Pisati tekstove i objaviti bilten je sve što smo mogli da uradimo, a u radu sa ljudima smo pokušali da obrazložimo predlog za koji smo mislili da se tiče svih. Naše mišljenje bojkota izbora 2020. godine izneli smo u tekstu koji je objavljen u „Stanaru“ i štampan u prošlogodišnjem „Izveštaju“, ali tekst nije naišao na prijem iako je bojkot uspeo. Isto se dogodilo i sa izborima za mesne zajednice, koji su uspeli, iako naš predlog nije prihvaćen od strane svih koji su u njima odlučili da učestvuju. Verovatno i sada, kada pozivamo na izlazak na birališta, možemo očekivati isto: imati predlog koji se tiče svih, ne znači nužno da će ga svi i prihvatiti.

Naše moguće nije bilo i moguće svih (stanovnika Novog Sada koji su izašli na izbore za mesne zajednice, građana koji su protestovali i bojkotovali republičke izbore i, sutra, onih koji će izaći na izbore i birališta) što bi moglo ukazati da smo bili zatočenici objektivizma u političkom mišljenju, iako primer takve političke omaške možemo videti i u citiranom delu teksta Sporazuma sa narodom, koji se može smatrati i preambulom političkog objektivizma: „Odgovarajući na zahtev naroda, polazeći od stanja u društvu…“ Sa druge strane, čini mi se da su građani „opsednuti“ moralnim pitanjima iza kojih je teško čuti političke predloge i detektovati akcije koje bi nam ukazale na moguć izlazak iz ovakvog stanja situacije. Jer, ako je moralni problem projektni angažman i organizacija akcija udruženja građana, zašto se partijska i izborna mobilizacija smatra jedinom mogućom političkom opcijom? Da li to znači da je za građane moguće ono što je delotvorno? I ako jeste, da li je delotvornost moguća i bez vlasti?

Da ovo nije samo naš problem, dokazuju i blokade puteva koje je organizovala organizacija civilnog društva „Kreni-Promeni“ i problematizacija njihovog uspeha, za koju je teško ustanoviti da li je spontana ili stručna, i čija je procena, odnosno, analiza u pitanju. Da li su opozicione stranke i pokreti koji se spremaju za izbore oni koji dovode u pitanje uspeh blokada ili su to sami građani, koje ovih dana, 3. januara, i Skupština slobodne Srbije, poziva da sa blokadama nastave? U pitanju su i dalje organizovane grupe ljudi, formalno i neformalno, koje nastavljaju sa protestnim okupljanjima i blokadama puteva u nekim gradovima, a epicentar su Gornje Nedeljice odakle stiže poziv da se ne odustaje dok god Rio Tinto ne bude proteran iz Srbije. Izborno pokrenute organizacije i građani kao da imaju drugačiji interes, ali i kao da je njihov mobilizacijski kapacitet veći od građanskog, međutim, brojevi pokazuju da je organizovana akcija nevladine organizacije „Kreni-Promeni“, koja je podrazumevala konkretne zahteve (koji su pritom ispunjeni), ostvarila najveću izlaznost na ulice. Izlaznost se sada pojavljuje kao merilo uspeha, a možda i merilo stvari ako uočimo da je i na izbore potrebno izaći. Da li je izlaznost sada ključna reč i da li je izborna izlaznost isto što i izlaznost na birališta? Ukoliko organizacija povodom ove reči ne bude dala odgovor na ovo pitanje, vreme će ga sigurno dati.

*

Mi smo se uverili da ljudi ne žele da se organizuju. Možda bi voleli, ali ne žele. Ne mogu reći da to odmah znači da se ljudi opiru hijerarhiji i autoritetu – oni radije ćute i svesno rade na tome da ne kažu šta zaista žele jer znaju da ih to može dovesti u neprilike. Zbog toga mi govorimo o neiskazanim rečima, a ne o implicitnim mislima koje ostaju nemišljene dok god se ne ohrabre na govor, a ovaj ne mora nužno biti i javni. Ankete se sprovode u prijateljskom razgovoru i trudimo se da sa ljudima razgovaramo kao ljudi, iako to u političkim situacijama i akcijama podrazumeva i raspravu. Prema tome, na svoju odgovornost kažemo da ljudi ne žele da se organizuju, ali i da bi rado da za njih neko obavi politički posao, zbog čega su spremni da mu daju mandat upravljanja i odlučivanja. Ali isto tako smo se uverili da su ljudi nepoverljivi prema svakome ko im ponudi takvu „uslugu“. Politički sistem u glavama ljudi u Srbiji još uvek nije privatizovan i većina ne prihvata tržišni jezik u kojem usluga ne znači isto što i sluga, što bi, za mnoge naše sagovornike, trebalo da je ne samo svaki službenik države, već i političar koji će vlašću steći moć da upravlja službenicima.

U međuvremenu, popustilo je i poverenje u administraciju, odnosno u službenike države jer je Srpska napredna stranka raspršila ideju birokratske neutralnosti i među samim službenicima, koje je najpre okružila lojalistima, a potom i istisnula stare činovnike i „stručnjake“ u gotovo svim oblastima uprave, što danas vidimo na primeru Elektro privrede Srbije i Telekoma. Negativna selekcija i razbojništvo uprave ostaviće iza Srpske napredne stranke potpuno uništen sistem infrastrukture, kao što će za njom ostati uništene i ugašene institucije.

Sa druge strane, samoupravljačka politika kao da nikada nije zaživela iako zakonske osnove za nju i dalje postoje: srpski Zakon o lokalnoj samoupravi nadživeo je raspad jugoslovenskog samoupravnog socijalizma. No promene kroz koje on prolazi odgovaraju „trendu“ ukidanja prava na neposredno učešće ljudi u političkom životu i postoji opasnost da se beogradski model prihvati u svim većim opštinama u Srbiji.2 Mesne zajednice u manjim mestima su već postale ispostave centralne vlasti, ili bar mesto njene stranačke organizacije koja isključivo izvršava partijske direktive i mere opštinskih vlasti koje se uspešno sprovode i kada se ništa ne radi u lokalnim zajednicama. Pasivizacija je proces iza kojeg stoje odluke, ali kada vlast dominira političkim životom – sve i da nije autoritarna i kriminalna – taj proces se doživljava prirodnim i ljudi napuštaju ne samo mesto života, već i lokalnu samoupravu kao političko mesto. Mesne zajednice Stare planine su oživele u ratu protiv mini hidroelektrana, ali i njima je bila potrebna podrška civilnog društva i građana čitave Srbije. Isto se događa i sa opštinom Loznica i lokalnim zajednicama u dolini reke Jadar, kojima same institucije mesne i lokalne samouprave nisu bile dovoljne da politički reše problem koji imaju sa Rio Tintom.

Da paradoks bude veći, ljudi nemaju poverenje u političke stranke čak ni kada se u njih učlanjuju, a to je posebno uočljivo u slučaju vladajuće Srpske napredne stranke u kojoj se cinizam koji je zavladao raspoloženjem ljudi u Srbiji najbolje vidi. Ucene kojima su prinuđeni da se učlane i učestvuju u akcijama i aktivnostima Srpske napredne stranke doživljavaju se kao dobit i prilika koja pruža mogućnost veće zarade na ime većeg zaduživanja ukoliko se pristanak prihvati kao slobodan izbor i pokaže inicijativa u širenju kapilarnog nasilja. U pitanju je, dakle, racionalnost populističke vladavine koja ne počiva samo na radu sna ili asocijaciji i plutanju označitelja koje okuplja onaj koji je najviše ispražnjen od značenja i pod kojim ćemo doživeti jedno mi kao narod, kao što smo to imali priliku sa brojem jedan u broju pet miliona. Jasno je da smo se prepoznali kao građani čije mišljenje ne zanima gospodara, uzurpatora suvereniteta koji pripada svima nama, pa onda i svakome od nas, ali identitet suverena i građanina republike nije dovoljan da bude i politike, odnosno političke akcije. Reči nisu dovoljne, niti su samo reči one kojima se nešto saopštava. Saopštava se i okupljanjem, protestnim šetnjama i blokadama, međutim, politika se ne vodi saopštavanjem, iako su saopštenja na redovnom repertoaru političke pozornice. Za politiku je potrebna organizacija, a da bi bila na strani ljudi podrazumeva se da je demokratska. No organizacija podrazumeva i jedan scenario, odnosno fikciju koju odigravamo, odnosno akcija koju sprovodimo u delo.

Nepoverenje u opoziciju se temelji samo na činjenici da je ona bivša vlast koja je odgovorna za sve neuspehe u procesu demokratizacije i pridruživanja EU. Na levici su ovi prigovori nadodređeni kritikom politike privatizacije i uvođenja „kapitalizma“, a na desnici optužbama za izdaju nacionalnog interesa i gubitak suverenosti. Srpska napredna stranka je uspela da objedini ove prigovore preuzimanjem na sebe obaveze ispunjenja svih zahteva, pa i onih koji su ostali neizrečeni. Od rešavanja slučaja dvadeset i četiri sporne privatizacije, do kosovskog pitanja, na koje možda ima i bolji odgovor od opozicije, koja je listom protiv priznanja Kosova, čak i kada se jednom njenom delu može čuti da je nezavisnost činjenično stanje ili da je pitanje Kosova problem sa kojim se tek treba upoznati.3 Na unutrašnjem planu nikada nije došlo do jasne artikulacije zahteva – što je veoma važno za razumevanje značaja političke organizacije, a što ću, nadam se, uspeti da obrazložim – ali se na spoljnopolitičkom planu dočekala smena Demohrišćanske stranke Angele Merkel i njen odlazak u penziju, za koju se ne bi reklo da nije umela da saopštava zahteve. To takođe baca svetlo na vlast Aleksandra Vučića i na ulogu međunarodne zajednice u legitimaciji vlasti u našoj zemlji, i ono može izneti na videlo još jedan simptomalni odgovor ljudi koji ukazuje na potiskivanje uvida da je država odvojena od ljudi. Naime, u narodu se može čuti da Vučića na vlasti drži međunarodna zajednica jer računa da će on izvršiti obaveze koje je preuzeo, a od bojkota izbora i neuspešnih pregovora oko izbornih uslova ljudi misle da je Evropska unija spremna da toleriše nasilje nad demokratskom opozicijom i medijima zarad svojih interesa i aranžmana koje je sa njim sklopila. Izjava Angele Merkel da je Evropa zainteresovana za srpski litijum bila je provokacija za građane, a za opoziciju nokdaun. Videćemo šta će se desiti sa novom inicijativom Save Manojlovića i njegove organizacije civilnog društva „Kreni-Promeni“, ali po svemu sudeći građani će morati preuzeti rešavanje ekološke problematiku na sebe. Protestni talasi će napuniti mreže biračima za opoziciono plemstvo, ali ono će morati da ćuti ukoliko očekuje poverenje globalnog auto-industrijskog kompleksa, no šteta će biti velika ako ulov bude mali za levo-zeleni blok koji, barem zato što je mlad i naivan, neće odustati od ideala kojim je i zakoračio u srpski politički mulj.

A postoji li double bind u vezi sa državom? Rascep se može analitički utvrditi iza govora i dela ljudi koji protestuju od 2016. godine, pošto je diskurs u kojem se protesti odvijaju podeljen i do danas protesti ostaju neorganizovani u političku akciju na strani ljudi. Podeljenost države (na onu koju bismo voleli i onu koju možda ne želimo) već vidimo u nepoverenju u političke stranke i cinizmu učešća u stranačkoj i izbornoj politici, ali i u uverenju da vlast u Srbiji ne zavisi od volje naroda, već od odluka koje se donose na globalnom nivou ili bar na nivou Evropske zajednice, a ipak od srpske države zahtevamo da ispuni naše zahteve. Ali postoji još jedan simptom koji ukazuje na krizu mišljenja o državi, no za njega je potrebno istraživanje mišljenja ljudi o ekonomskoj i socijalnoj emigraciji, koja prolazi ispod radara političkih analitičara iako se već i na protestima govori o problemu koji ljudi, roditelji, imaju sa odlivom, najpre „mozgova“, a danas je postalo jasno da je u pitanju odliv radno sposobnog stanovništva koje ne obuhvata samo decu, već i odrasle koji i privremenim radom u inostranstvu delima ukazuju na to da ljudi više ne računaju na državu i njenu moć upravljanja tokovima koji su od egzistencijalnog značaja za stanovništvo Srbije. Međutim, političku analizu ovog problema (situacije) ne treba mešati sa sociološkom, pa čak ni politološkom analizom i teorijom.

Ljudi sa kojima smo imali priliku da radimo i razgovaramo iskazuju, dakle izgovaraju, uverenje da država postoji, ali je ona zarobljena. Iako se u međuvremenu govor izoštrio, pa danas možemo čuti da smo u vlasti kriminalne organizacije, a ne stranke, kriminal se još uvek ne misli kao način vladanja. Reći da ljudi misle da države ima jer bi voleli da je bude, pravi prostor za pitanje da li bi baš i želeli da je ima ili imaju i nešto drugo na umu. Dakle, koliko je država nešto što oni zaista žele i koliko ih se tiče? Iako se čini da je odgovor nemoguć bez stučne analize, političko mišljenje ga zahteva i istovremeno mora pružiti. No mišljenje onoga što je mislivo i mišljeno u mišljenju ljudi nije isto što i analiza mišljenja kao takvog u smislu analize geneze ili razvoja nekog mišljenja. To istovremeno znači da ni ono što je mišljeno u mišljenju – na primer „zarobljena država“ – nije nešto što ima svoj razvoj i što bi se tek razvojem pokazalo u svojoj celosti i onda nestalo, ili prestalo da postoji po zakonu nekakve evolucije ili po zakonima fenomenološke redukcije i deskripcije. Ono što je mišljeno je misao ili ideja, a u politici je to predlog i izlaz iz situacije koja je analizirana i shvaćena kao stvarnost koju želimo napustiti i, u tom smislu, promeniti. U pitanju je mišljenje koje je krajnje subjektivno i ne treba pred njega stavljati zahteve spoznajne objektivnosti, već zahteve koje samo postavlja kako bi se od njega čulo i rešenje koje predlaže. Prema tome, šta se to zahteva, a onda i predlaže u vezi sa državom koja je zarobljena?

Analiza političke situacije na strani ljudi je drugačija od filozofske i naučne te podrazumeva drugačiji pristup. Najpre se mora ljudima priznati da misle, što je naučnom saznanju još uvek neprihvatljivo, pošto je za naučnika samorazumljivo da je on jedini koji misli. U objektivističkom pristupu, kakav je naučni, mišljenje ljudi se tretira kao stvar. No problem je što se mišljenje ljudi tretira kao stvar i u politici koja se oslanja na objektivizam, iako je i politika isključivo subjektivna – politika je mišljenje. Takvu politiku, politiku koja se oslanja na objektivnost različitih saznanja, do sada smo mogli smatrati državnom ili politikom na strani države, no ako države nema, onda smo u situaciji u kojoj naša politička analiza mora biti spremna na suočavanje sa subjektivnim koje se možda i ne oslanja na objektivnost. Trampove sumnje u klimatske promene i vakcine su izraz jedne takve politike koja, budući da se ne oslanja ni na kakvo objektivno, naučno ili stručno znanje, kao da i nije više državna. To me navodi da mislim da ljudi uviđaju da postoji rascep između onoga što bi voleli i onoga što stvarno žele, s tim što reći da to što ljudi ne žele državu, ne znači da mislimo da su skloni anarhizmu u doktrinarnom i ideološkom smislu jedne levičarske anarhističke politike. Ne želeti državu ovde može imati značenje odbijanja politike kao takve, a što teoretičari nazivaju političkim. Dakle, baš kao što ne žele da se organizuju, građani možda ne žele ni državu. Ali šta to znači – šta nam time poručuju?

Politički rad podrazumeva rad sa ljudima koji imaju svoje ime i prezime, i koji govore što žele reći i ćute o onome što žele da sakriju. Njihovo nesvesno nije predmet političke analize niti je presudno u političkoj organizaciji koju sa ljudima treba napraviti, uprkos nepreglednosti uslova i događanja koji čine svet, društvo, državu i vlast – u kojoj i pod kojom živimo. Analiza situacije je moguća i na strani ljudi, i politike ima ako su i oni, takvi kakvi jesu, manje ili više upoznati sa činjenicama sveta u kojem živimo, priznati kao sagovornici i čije mišljenje je dostojno legitimacije vlasti koju uspostavljaju. Autonomija je princip suvereniteta od kada je suverenitet na strani naroda i nijedna vlast ne može biti demokratska ako joj je uslov bilo koja druga sposobnost osim sposobnosti autonomnog, dakle, slobodnog mišljenja. Iz političkog ugla, svaka druga sposobnost je stvar kompetencije za pitanja koja nisu politička, jer političko je samo pitanje kapaciteta ljudi da se organizuju i organizovano donesu odluke šta im je činiti po pitanju njihovih međusobnih odnosa kao ljudi, a ne kao stručnjaka ili poznavaoca određenih stvari.

Međutim stvarno (realno) koje mišljenje susreće (i koje susreće mišljenje) imenujući „zarobljenom“ i, od skora, „kriminalnom državom“, kojim, dakle, političko mišljenje zna da ima posla sa nečim što postoji (stvarnost) a ne umišljenim ili fantazijom (fantazma), možda je, u slučaju koji nas interesuje, uvid da nije država mesto koje im pripada i na kojem oni donose odluke o svom životu među ljudima. Ne želeti državu, za koju bi voleli da je ima, možda znači da ljudi ne žele više da se nose sa srpskom državom i njenim obećanjima, sa srpskim političarima koji se smenjuju samo da bi zauzeli mesto sa kog će nastaviti pljačku koju su ili započeli, ili još nisu dobili priliku da izvedu. Možda ljudi žele normalan život, demokratski i slobodan život dostojan čoveka na nekom drugom mestu, pa makar to bilo i na način što će živeti u mislima sa svojim bližnjima koji su uspeli da odu, u unutrašnjoj emigraciji u kojoj se izdržavaju doznakama iz inostranstva. Ne želeti državu ili želeti nešto drugo je simptom kojim na videlo izlazi prećutani (ne i potisnuti) uvid da država za njih više ne postoji ni u stvarnosti, a ne samo s obzirom na realno, spram kog je svaka misao i ljudsko delo isključivo stvar mišljenja i subjekta, a ne stvarnog kao neosporno indistinktnog i nesvodivog na saznanje, odnosno simbolizaciju i čovekovu imaginaciju. Želeti nešto drugo, a ne državu, možda znači da bi ljudi voleli da je ima, ali pošto ne žele da kažu da je nema, govore da bilo lepo da je ima. Govor nam pokazuje kretanje ka estetskim kategorijama i izražava eskapizam koji je u osnovi apstinencije i povlačenja iz politike koja ostaje na distanci i prema etičkim kategorijama, u kojima bi dobro moglo zameniti lepo, imperativ bi zamenio ljubav (voleti), a želja bi ustupila mesto volji. Međutim, ako imamo sluha za ljude i tragamo za mogućim koje nam može pokazati izlaz – nikada nije reč o zamecima i klicama, jer misli nisu biljke, kao što ni misao nije život – i pružiti priliku da se pridružimo onima koji su se već zaputili, onda treba politički raditi i sa onima koji ne izgovaraju političke parole i ne artikulišu jasno političke predloge. To bi značilo politički raditi sa ljudima koji su odlučili da odu iz Srbije, a takvih je dosta, možda i više među onima koji za to više nemaju priliku, ali se ipak vide na nekom drugom mestu i nastoje živeti kao da su otišli. To bi značilo politički razumeti problem emigracije, iseljavanja i potiskivanja ljudi sa teritorije koja je nekada smatrana domovinom: zemljom i državom istovremeno, i među ljudima koji ostaju i koji će nastaviti ovde da žive. Kakva je politika moguća sa takvim svetom, narodom koji je odsutan i kada je tu, pitanje je koje se nametnulo aktivističkim radom. Oni koji vladaju, međutim, vrlo dobro znaju da manipulišu imaginarnim narodom, i to je ono što danas nazivamo populizmom.

*

Prema tome, bojkotu se može prići i sa strane ljudi, i sa strane države, odnosno vlasti, za koju ne znamo da li je još uvek državna, ali sasvim sigurno možemo reći da može biti i opoziciona. Partijska opozicija takođe pripada poretku vlasti, odnosno države – ukoliko je ima. Rekao sam na drugom mestu da je pitanje da li je država preživela zatočeništvo i to me je navelo da postavim jednu hipotezu i nazvao sam je kriminalnom. Rekao sam tada da razumevanje mišljenja ljudi koji vladaju nije samo stvar hermeneutike, već pokušaj da identifikujemo predloge, propozicije koje postoje na strani države, ali ako je verovati onome što smo imali priliku da pročitamo u Antropologiji imena4 na strani države preskripcije više ne postoje. Po njegovim rečima, mi još od sedamdesetih godina prošlog veka imamo konsenzusnu državu, a to je država koja se oslanja na ekspertizu u kojoj nema ničeg od politike, već isključivo od „struke“ ili specijalističkog znanja kojima je Fuko pronašao mesto i funkciju, a to je da znanje i istine koje ono stvara – stvarajući i predmet spoznaje – služe kao proteza vlasti i suspstitucija odlukama sa mesta vlasti. Njegov pokušaj da sazna kako država misli je i za nas koristan, ali pod uslovom da shvatimo da nije država ta koja misli, već su to ljudi i misli onih čije iskaze je Fuko podrobno analizirao. Rađanje biopolitike je ispunjeno iskazima tvoraca liberalnog načina upravljanja, sa sve imenima i prezimenima ljudi koji su uticali – direktno – na stvaranje institucija vladavine države koju poznajemo ili koju smo do sada poznavali. Zato valja naglasiti: neoliberalni oblik vladanja je oblik države kapitalističkog načina proizvodnje njegovog vremena, a Kapitalizam je za Fukoa predstavljao politički predmet. U Lazarisovim terminima, kapital je nešto subjektivno i singularno, a ne objekt koji treba naučno obrađivati. Jasno je da je to mesto na kome se i jedan i drugi razilaze sa onima koji istorijsko-materijalistički nastoje od kapitalizma načiniti naučni predmet, ali ostaje još nedovoljno shvaćeno da politički predmet nije ono protiv čega se može ili ima smisla boriti. Kao što se ideje ne mogu rekuperirati, već ljudi – ponavljam ove Delezove i Gatarijeve reči po ko zna koji put – tako se ni borba ne vodi protiv predmeta i ideja, već protiv ljudi koji ih stvaraju kao oslonac i osnovu svoje vlasti. No borba je ipak teška i ratna kategorija, tako da bi tu trebalo stati.

Država u kojoj nema preskripcija (direktiva) i propozicija (predloga) je vladavina u kojoj nema politike na strani ljudi i to je jasno jer je u pitanju država, ali je takva državna politika politika na čijoj strani nema ni ljudi, što može zvučati čudno. U njoj sede „profesionalni“ političari i stručnjaci koji im pomažu u tome da što manje liče na ljude kojima treba upravljati i da što više potisnu svoje ljudsko „poreklo“. Razume se da je ovde reč o političkoj, a ne antropološkoj kategoriji čoveka, kojem možda nikada nije bilo mesto u naučnoj spoznaji, ali u politici, ljudi su neizostavna kategorija. Kako Lazaris kaže, „ljudi su neosporno indistinktno“, a ja ću na svoju odgovornost dodati: realno mišljenja politike i dokaz slobode koji se ne analizira objektivistički i kojem se ne utvrđuje nikakav društveni status i položaj, uključujući i klasni. Ljudi u politici misle i govore, predlažu i organizuju se bezuslovno ili se iz politike povlače misleći da tako izbegavaju nevolje i racionalizuju svoje moguće uslovima koji ga u osnovi čine nužnim. U pitanju je, dakle, rad mišljenja na opredmećenju, što je filozofska kategorija koja ni nauci nije od velike pomoći, a u politici štetna koliko i vlast za slobodno mišljenje.

Konsenzusnom državom su, dakle, vladali stručnjaci raznih fela i profila i to je sociologe tog vremena navelo da govore o tehnokratskoj vladavini koja je trebalo da smeni birokratski princip racionalnosti. No danas imamo nešto sasvim novo i neočekivano. Tehnokratska struktura je najpre zahvatila birokratiju i podredila je režimu vojno-industrijskog kompleksa, a takvu dijagnozu smo mogli čuti i na strani naroda još od pobuna šezdesetih. Militarno nasilje je predstavljalo realno hladnoratovske politike jer u osnovi je bila podela sveta, odnosno, raspodela sveta kao plena, ali da su ljudi i demokratija, da su narod i politika na strani ljudi jedini neprijatelj tog „kompleksa“, pokazaće tek devedesete godine, kada će „novi ratovi“5 zavladati društvom, a politika na strani ljudi u potpunosti nestati sa pozornice. Civilno društvo i organizacije civilnog društva će biti institucionalni izraz otpora takvom stanju, ali će mesto politike ovakvih organizacija i dalje biti država. Sa globalizacijom njihovo mesto se pomera na naddržavnu ravan i one postaju organizacije globalnog civilnog društva, no čiji položaj je od tada neodređen i zbog toga sumnjiv: ako je civilno društvo politika u konceptualnoj korelaciji sa državnom i politikom vlade, s obzirom na koju državu se određuje globalno civilno društvo?

No moja teza je da je država u krizi i da onaj ko misli da se angažuje u globalnom sistemu civilnog društva mora da zauzme novi položaj u odnosu na vlast. Distanca u odnosu na državu postaje distanca u odnosu na vlast i to je način da sačuvamo politiku i u onome što je jednom već nazvano društvo bez države. Kao što smo otkrili da politike ima i u društvima bez države – društvima koja su izučavali antropolozi i koja više niko ne naziva primitivnim, jer uveliko su deo sveta kojem i mi pripadamo (pljačkamo ih, kolonizujemo teritorije na kojima su živeli, uspostavljamo vlast kojoj su uspešno odolevali dok ih nismo „otkrili“ i započeli podučavati i proučavati), tako nam se nameće potreba da za politikom tragamo i među „modernima“ koji su možda ostali bez države. Takvih je na periferiji sistema više nego u njegovom centru, ali je i sistem decentriran i danas opet imamo sile koje se nadmeću za prevlast imenujući se Kinom, Rusijom, Amerikom i sutra opet Francuskom, Nemačkom i Britanijom, ukoliko je Bregzit označio početak raspada EU. Ako je i u pitanju decentralizacija kapitala ona sa demokratskom decentralizacijom vlasti ne mora imati ništa – naprotiv. Rečnik kojim se međusobno odnose ove sile više nije ratni, već ekonomski (partnerstvo je ključna reč) i nije više pojedinac, preduzetnik, onaj koji je predmet ekonomske analize, to su sada korporacije i funktivi ekonomskih funkcija vlasti koje dominiraju nad ostalim funkcijama koje vlast može imati, odnosno ispunjavati.

Kažem vlast, a ne država, jer su zloupotreba vlasti i privatizacija monopola nasilja i nadzora koji je danas masovni oslabili državu i učinili dominantnom novi oblik vladanja, a čitav ovaj proces je počeo jačanjem izvršne vlasti nad zakonodavnom, odnosno jačanjem autoritarizma nad demokratijom, a s obzirom na „ekonomsko“, i tržišna i planska privreda su zahtevale autoritarno upravljanje. Liberalizam je tako ostao ideal političke filozofije, čija stvarnost je autoritarno oslobađanje konkurencije koja nadilazi nacionalne granice, a socijalizam je postao ideal savremenog akademskog aktivizma koji se toleriše nakon političkog odustajanja od komunizma. Država je prestala da bude nacionalna, da bi početkom novog milenijuma vlast prestala da bude i državna. No gde je u svemu tome Srbija i šta na planeti radi Aleksandar Vučić?

*

Izbori su i dalje tema i mi smo stekli utisak da ljudi, kada misle politiku, misle isključivo na izbore i na partijsku organizaciju. Nezadovoljni strankom na vlasti, koliko i opozicionim partijama – koje nazivaju „bivšom vlašću“, ipak nisu pronašli način da se organizuju na distanci prema državi i prema partijskoj i izbornoj mobilizaciji. Politika je mišljenje ljudi, a ljudi imaju svoja imena i prezimena, tako da u politici nema koncepata koji će ih situirati u teorijskom sistemu. Zoran Gajić je ime i prezime čoveka koji je učesnik u akciji i zato je moguće lično ga prozvati za ono što je učinio ili odbio da uradi, a direktive su način na koji komuniciramo u politici u kojoj je ključna kategorija predlog. Propozicije i preskripcije su operatori mišljenja politike, i ona nije nikakav saznajno-teorijski metod ili teorija kojim se analizira stvarnost, iako se situacija mora analizirati.

Ta analiza je u politici subjektivna i aktivistička, a ne objektivna ili stručna, i ja iz lične perspektive i svog aktivističkog iskustva danas kažem da treba izaći na izbore, a prošle godine sam govorio da izbore treba bojkotovati. Od početka našeg rada – rada Grupe za konceptualnu politiku – mi govorimo da izborna mobilizacija više nije mesto politike, a pozvali smo ljude da izađu na izbore za mesne zajednice. Isto toliko ponavljamo da partija nije politička organizacija koja je na strani ljudi, a pozivamo ljude da se organizuju i kada protestuju. Jesmo li se razumeli?

Tekst o Bojkotu je prošao nezapaženo. Niko ga nije citirao, pa ne znamo ni da li ga je pročitao. Ne govorim o bliskim ljudima i prijateljima grupe, već o javnosti koja bi mogla biti zainteresovana. U njemu se postavlja problem zauzimanjem stava:

„Naš bojkot nije imao za cilj da bude sredstvo, niti je bojkot, kao politička ideja, trebalo da dovede do poštenih izbora ili boljih izbornih uslova. Bojkot kao ideja je bio misao i jasno izražen stav da izbori u slučaju vlasti kakvu nad nama sprovodi vladajuća koalicija, Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić, više nemaju nikakav značaj.“6

Svako pitanje o izbornim uslovima, suspendovano je. Iako su ljudi protestovali i zbog izbornih uslova, ti uslovi nisu bili ono što nas je izvelo na ulice. Stajemo među ljude i to tvrdimo u naše ime, a odnos smo uspostavili angažmanom i radom sa ljudima. Mi smo ljude slušali, čuli i sa njima se pokušali organizovati oko određenih zahteva i predloga koje smo među sobom iznosili i usvajali kao smernice.

Izborni uslovi ni danas nisu tema. Kao što je bilo nepošteno pitati ljude koji bojkotuju: „Šta nakon bojkota?“, tako je i danas neumesno pitanje: „Zašto se izlazi na izbore, kada se izborni uslovi nisu promenili?“. Cinizam je „zarazna“ politička pojava i širi se sa vlasti na medije. Medij slobodno shvatite slobodnije, odnosno protegnite značenje ove reči na čitav univerzum institucija u kojima se odvijaju procesi semioze i videćete u kakvoj se nevolji nalazimo. Srećom, filozofi i teoretičari su skloni preterivanju, a spin-doktori su, srazmerno svojoj umišljatosti, ipak neubedljivi. Ljudi misle i zato ih ne možete hvatati na emocije jer vrlo dobro znaju i šta je ljubav.

Držimo se rečenog: mi smo bojkotovali izbore jer ova vlast nema legitimitet, čak i da je izabrana na fer i slobodnim izborima. Da, ovako formulisan smisao prvih rečenica teksta zvuči populistički – populisti su poznati po tome što su izbori nepošteni kada na njima izgube, a vlast koja nije njihova po definiciji je nelegitimna: ili je tiha većina ućutkana zastrašivanjem ili je, ukoliko je ipak progovorila na izborima, pokradena. Ali ja nisam zaboravio da je Srpska napredna stranka došla na vlast izborima. Nedoslednost populista – desnih i autoritarnih – još bolje se vidi kada dođu na vlast, a mi smo dobili dovoljno vremena da je sagledamo u čitavom rasponu od obećanja do laži, a nadam se i od početka do kraja.

Načinom na koji je vladala, Vučićeva vlast je izgubila legitimitet i zato su protesti kojima su građani došli pred bojkot i Bošku Obradoviću zaličili na proteste u Francuskoj. Ljudi su ustali protiv vlasti koja ih je izdala, napustila i razočarala, a opozicioni aktivisti, članovi partija i birači su mislili ono što se u njihovim partijama mislilo i zaključivalo – a to je da su izbori i mediji kojima bi da dopru do naroda neslobodni. Bela košulja Borka Stefanovića je bila krvava, ali su sa levice odmah stigli i prigovori zašto se ne protestuje i zbog krvavih plavih bluza. Ljudi koji nisu ideološki „osvešćeni“ govorili su svojim jezikom i mogle su se čuti reči kao što su kriminal, korupcija, nepravda, poniženje i nasilje. Za tu leksiku mediji i analitičari, a sa njima i opozicija, pripremili su sintagmu „zarobljena država“, čime je održana iluzija da je država još uvek živa i da je samo treba osloboditi. Međutim, mi na umu imamo druge stvari i ideje:

„Protestom se izjašnjavamo – i to smo činili mesecima – o tome da je vlast nemoralna, nepoštena, nasilna i da se udružila u zločinački poduhvat protiv ljudi koji kao da su joj dati na upravu. Vlast u Srbiji je usmerena protiv ljudi i sistematski suzbija njihovu političku volju. Ova vlast zbog toga nije naša, iako je u njoj organizovana grupa koja broji čak sedamsto hiljada članova. Svi ti ljudi su takođe taoci, ali i svesni učesnici u režimu koji nije politički, već nasilnički i zbog toga kriminalan. U našoj zemlji dogodio se antropološki obrt u odnosu na ono što iz literature znamo kao „rat društva protiv države”. U Srbiji se vodi rat države protiv društva. Svako ko ne pripada organizaciji koja vlada ne samo da ne pripada državi, već ni narodu nad kojim se ona uspostavlja. Ideja države je u krizi i zato je malo reći da je ona zarobljena ili oteta. Ona je propala i to je ono što uznemirava ljude koji politiku misle isključivo kroz državu i uz njenu pomoć. Ti ljudi se zovu političari i njihove organizacije su partije.“7

Imali smo tada situaciju u kojoj nije bilo naroda izvan vlasti, a danas možemo čuti da se opozicijom može smatrati svako ko je sačuvao elementarno poštenje.8 Biće da je ovo situacija u kojoj se na populizam vlasti odgovara populizmom iz opozicije: gradi se moralna kategorija naroda kojem ne može pripadati čovek koji nije sačuvao „elementarno poštenje“. Ja u tome vidim problem, a zapravo ga mislim iz mišljenja politike s obzirom na organizaciju u kojoj se traži i utvrđuje moguće. Mišljeno u politici nisu apstraktne reči, već problematične reči oko kojih se okupljamo i organizovano donosimo predloge u vezi sa njima. Ako je „poštenje“ ta reč, šta ćemo sa njom? Šta je moguće uraditi da se poštenje postigne, a ne da bude samo princip našeg organizovanja, odnosno okupljanja. Ako je cilj pošteno organizovanje, što je takođe dobar predlog, šta predlažemo da to postignemo? I ko predlaže? Televizijska izjava nije predlog, a još manje direktiva. Televizija, naravno, nije ni mesto organizovanja. Bilo je toga i to smo imali sa „Podrži RTV“ u Novom Sadu, one godine kada su građani i njihove organizacije organizovale proteste u Beogradu i iz kojih je potekla politička inicijativa, a danas je to pokret „Ne davimo Beograd“.

Prema tome, reči nisu označitelji u politici, niti je politika lingvistika – kao što nije ni psihoanaliza. „Prazni“, pa onda i „plutajući označitelji“ koji nas okupljaju (prošivaju lance naših zahteva), nisu reči koje nas okupljaju kada nastojimo utvrditi i doneti odluku šta da se radi. Reči koje tada izgovaramo su u iskazima koji su predlozi i analize, a ne spontane asocijacije kojima govori naše nesvesno, i one se izgovoraju na mestu na kojem se uzajamno obavezujemo. Te reči su najpre problematične, a onda postaju imena. Imena, jer su u pitanju singularne suspenzije višeznačnosti (polisemičnosti), ali kojima se ništa ne imenuje, već se pod njima odvija mišljenje organizovanja i donošenja odluka. To je značenje političke organizacije i njome se identifikuje mesto imena, odnosno mesto „modusa politike“ – za koju, kada ga ima, možemo reći da ima i nje. Jednostavnije: ime tada ne luta.9

I da zaključim. Danas je čitava bojkot stranačka opozicija za izbore, ali to nema veze sa protestnom organizacijom koja je po nama bila u bojkotu, a sada je u našem predlogu da se izađe na izbore. Ali šta bi za jednog bojkotaša značio izlazak na izbore? Pa isto što i za lokalnog aktivistu u mesnoj samoupravi: neposredno učešće u političkom životu, čak i kada su izbori akcija koju treba izvesti. Pisali smo o izborima za mesne zajednice i objasnili zašto su to specifični izbori i zašto bismo morali da govorimo o izborima i izborima. Formulacija je možda čudna, ali to je zato što je ne treba posmatrati kao logički iskaz, već kao čin kojim se uspostavlja razlika razlikovanjem mesta koje se zauzima. U poretku vlasti, procedure su izborne na posredan ili reprezentativan način, ali u poretku koji je organizacija građana na distanci prema vlasti, izbori su neposredni i autonomni: biramo i predlažemo jedni druge bez posredovanja partija i lista koje su naši reprezenti. Izbori za mesne zajednice nisu za nas bili izbori za učešće u vlasti, niti su bili partijski, iako su i građani koji su se smatrali nezavisnim kandidatima formirali liste. Oni su u listama videli smisao i opravdanje svog angažmana, jer su samo u vlasti videli smisao svog učešća u radu saveta mesnih zajednica. Isti je slučaj i sa većinom građana koji protestuju – smisao njihovog angažmana se dovršava u slobodnim i fer izbornim uslovima, što je zapravo smisao za stranke koje u protestima traže način da se do slobodnih i fer izbora dođe. Bojkot je za njih bio sredstvo, no, kako smo u proglasu napisali, ne i za nas. E isto tako za nas izlazak na izbore nije sredstvo da nešto izaberemo, već akcija kojom izlazimo na birališta da bismo prekinuli sa stanjem situacije koja nije loša samo u pogledu stranačkog političkog života, već i za ukupan demokratski život i politiku u Srbiji. Sa birališta je potrebno oterati nasilnike i pobediti ih na izborima jer su njima potrebni izbori za legitimitet za zaštitu organizovanog kriminala. Da bismo u tome uspeli, moramo izaći svi – a to se uopšte ne podrazumeva. Bilo bi to lepo i dobro istovremeno, bilo bi to realno politike koju podela opozicionih stranaka u kolone (blokove) nije uspela da simbolizuje. Ljudi bi bili u jednoj koloni, a opozicija bi bila upozorena na stvarnost koju neće graditi samo ona, već smo od sada u njoj i mi. Svi.

fotografija: izvor N1

  1. https://www.danas.rs/vesti/politika/predstavnici-opozicije-usvojili-predlog-sporazuma-sa-narodom/
  2. U beogradskim mesnim zajednicama su ukinuti neposredni izbori za članove saveta. Članove saveta u onome što je ostalo od mesnih zajednica u Beogradu postavljaju opštinske vlasti.
  3. Liga socijaldemokrata Vojvodine izbegava da se politički izjasni tako što se poziva na faktičko stanje, a Ne davimo Beograd i Akcija Nebojše Zelenovića je izjavila da su joj potrebna saznanja i poziv da sedne najpre za analitički, pa tek onda i za pregovarački sto.
  4. Sylvain Lazarus, Antropologija imena, Grupa za konceptualnu politiku, 2013.
  5. Mary Kaldor, New and Old Wars, Polity Press, UK, 2012.
  6. Grupa za konceptualnu politiku, Bojkot, Izveštaj 3, Politika u izolaciji, GKP, Novi Sad, 2021, str. 50.
  7. Isto, str. 52-53.
  8. To su reči Predraga Voštinića, člana Lokalnog fronta iz Kraljeva, koji je u televizijskoj emisiji „Iza vesti“, na televiziji N1, najavio akciju „Budi front“, kojom bi trebalo sprečiti krađu na izborima koji će se održati u aprilu ove godine: „Mi ćemo se pojaviti s kampanjom budi front, pozvati ljude da čuvaju izborni rezultat i da se bore da izborni uslovi budu popravljeni. Mi ćemo u svakom gradu naći makar po pet do 50 ljudi koji će biti spremni da idu od biračkih mesta, fotografišu džipove, da uoče svaku nepravilnost, da se to dokumentuje i procesuira.“
  9. Prema tome, jasna je razlika između pristupa koji neguju „Eseksovci“, teoretski analitičari diskursa – Ernesto Laklau (Ernesto Laclau) i Šantal Muf (Chantal Mouffe) – i onog koji predlaže Silven Lazaris (Sylvain Lazarus). Eseksovci barataju kategorijom označitelja, a Lazaris imenom kao kategorijom mišljenja. U tom smislu njihov „prazni označitelj“ nije „neimenljivo ime“, a „plutajući označitelj“ nije „lutajuće ime“. Ono što „Eseksovicima“ nedostaje, po mom mišljenju, jeste rad na razlikovanju mesta iskazivanja od mesta u iskazu, zbog čega im ni reč mesto ne znači ništa u mišljenju politike. Konačno, njihovo mišljenje politike je teorijsko, a ne političko, što i dokazuju svojom politikom. Šantal Muf izlazi na izbore i glasa za Melanšoa (Jean-Luc Mélenchon), a Silven Lazaris u izborima ne vidi ništa što bi bilo mislivo niti na njih izlazi.
Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.


Za neke od nas je rečeno da nismo pošteni – intelektualno pošteni – zato što smo kritikovali opoziciju i zamerali joj što je zatražila od Vučića […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh