Nomen est omen


           
ANALIZE  Branka Ćurčić Objavljeno: 14. 08. 2023.

Protestno lutanje zahteva

Da li su protesti protiv nasilja „Srpsko proleće“?

1.

Protesti „Srbija protiv nasilja“ nam potvrđuju da se danas politika nalazi isključivo u prostoru vlasti. Ono što je do sada shvaćeno kao problem jeste da je aktuelni režim generator nasilja, ali ne vlast i država kao nepromenljive i jedine reference politike, kojima je nasilje inherentno. Državna vlast antagonizuje sve što nastaje a nije joj potčinjeno niti se pod njenom kontrolom okupilo, dakle, sve što je drugo od nje. U želji da se osvoji vlast i smeni režim nema nikakve garancije da nećemo biti suočeni sa činjenicom da upravo mi možemo biti ti koji ćemo vršiti (novo) državno nasilje. Strukturno praktikovanje korupcije i kriminala takođe je inherentno vlasti, a socijaldemokratska ideja njihovog smanjenja i kontrole najčešće pokazuje limite demokratije za čiju radikalizaciju više ne postoji politička subjektivnost, ni na strani ljudi ni na strani partija. Uostalom, za postojanost korupcije, kriminala i nasilja vlasti pobrinule su se druge i snažnije sile od naših izabranih predstavnika. Fokusiranjem na nasilje aktuelnog režima ne dovodi se u pitanje nasilje vlasti kao takve, odnosno, očekuje se dobra, pravedna vlast i država koja će biti sasvim drugačija od ove koja trenutno postoji. Zato kažemo da su vlast i država nepromenljive i jedine stabilne odrednice politike danas, a zahtev za uspostavljanjem nenasilnog društva jednakih odumiranjem države više nije tema, ni na levici.

2.

Pitanje da li su ovo građanski ili stranački protesti je lažna dilema. Sasvim je jasno da je od prvog, proteste inicirala i sazvala aktuelna opozicija, a jedina novina je da su se građani nakon duže vremena odazvali njenom pozivu i izašli na ulice. Građani više ne negoduju zbog prisustva opozicionih partija na protestima i čini se da je konačno došlo do pomirenja i uspostavljanja poverenja između njih – građani ih više ne diskredituju. Međutim, da bi izbegla narušavanje ovog krhkog, novouspostavljenog odnosa, opozicija akcentira da su protesti građanski, dok se sa strane ljudi, učesnika protesta, može otvoreno čuti da su ovo opozicioni protesti. Dakle, na ovim protestima je došlo do obrta u odnosu na prethodne, na kojima je dolazilo do sukoba upravo oko pitanja čiji su protesti, građanski ili partijski, i pod čijim zastavama se hoda ulicama. Iz prethodnog odbijanja ljudi da se identifikuju sa opozicijom, proizašao je konsenzus među opozicionim partijama da ne ističu svoja obeležja na protestima i da izbegnu da budu prepoznati kao inicijatori protesta. Iz tog razloga ovi protesti jesu drugačiji od prethodnih. Pojedini glasovi iz opozicije nastoje da budu odlučni i da kažu istinu, da ovo nisu građanski već politički protesti, kao i da se zahtevi protesta tiču poboljšanja izbornih uslova, s ciljem da spreče depolitizaciju protesta1. Međutim, depolitizacija, odnosno, politizacija i politika nisu reči koje su u opticaju na ovim protestima, već je to radikalizacija koja ostaje potpuno nejasna – i kao kategorija i kao akcija.

Pitanje je da li danas u Srbiji uopšte postoji kapacitet za pobune i momentalno svrgavanje vlasti.

3.

Izbori su tačka na kojoj se susreću građani i opozicija. Saglasni su u tome da se aktuelni režim smenjuje na izborima, a ne pobunom. Pored toga što bi pobune mogle da oduzmu legitimitet i mirnodopski karakter borcima protiv nasilja režima, pitanje je da li danas u Srbiji uopšte postoji kapacitet za pobune i momentalno svrgavanje vlasti. Zahtevi koji su protestima stavljeni pred vlast nastoje da identifikuju izvore nasilja režima, i po njima su to mediji i pojedini ministri u aktuelnoj vladi. Dakle, mediji koji promovišu nasilje i koji stoga moraju biti sprečeni u tome, a zatim i ministri u čijoj je nadležnosti održavanje javne bezbednosti, pošto su oni odgovorni za neadekvatno reagovanje nakon dva slučaja masovnih ubistava. Iako zahtevi imaju direktnu vezu sa ovim slučajevima, oni se takođe tiču i izbornih uslova čije već traženo poboljšanje uključuje ukidanje nacionalnih frekvencija medijima pod kontrolom režima koji promovišu nasilje, pre svega prema opoziciji. Građani koji izlaze na ulice to ne dovode u pitanje, što znači da su saglasni sa tim da su zahtevi protesta zahtevi za poboljšanje izbornih uslova koji će dovesti do izbora putem kojih je jedino moguće smeniti aktuelni režim. Dakle, postoji konsenzus građana i opozicije da je osvajanje vlasti nužno, ne procedurama pobune, već parlamentarnim izborima. Ono što stvara disonancu su iskazi ljudi na protestima kojima traže da Vučić ode sa vlasti („Vučiću odlazi“) i da dobrovoljno napusti svoju poziciju u režimu, iako je njegov opstanak na funkciji preduslov za ispunjenje formalnih zahteva protesta. Premda se može učiniti da se ovim protestima nastoji delegitimisati vlast zbog nasilja koje emituje, to nije slučaj jer se ispunjenje zahteva od strane vlasti ipak očekuje. Stoga možemo reći da je reprezentacija građana važna za same građane, a zatim to i potvrditi činjenicom da oni danas hodaju rame uz rame sa svojim predstavnicima koji kao opozicija učestvuju u vlasti (sada je to parlamentarna opozicija). Disonantnost zahteva govori o tome da ove proteste određuje odustvo zajedničke artikulacije akcije građana i opozicije, kao i prostora organizacije kojom bi se otvorila mogućnost za rad na definisanju direktiva.

Mesto organizacije protesta je nepoznato, pa se zato ni ne dovodi u pitanje.

4.

Mesto organizacije protesta je nepoznato, pa se zato ni ne dovodi u pitanje. To je ono što ove proteste stavlja u istu ravan sa svim prethodnim, masovnijim, na kojima takođe nije bilo javnog mesta, foruma ili sastanaka za diskusiju i osmišljavanje dugotrajnih mobilizacijskih i akcijskih praksi. Pretpostavka je da se mesto organizovanja nalazi u vrhovima opozicionih partija i u njihovoj međusobnoj komunikaciji kojom određuju koga je potrebno pozvati kao govornika na protestima (glumce, intelektualce, studente, ljude koji su pretrpeli neki oblik nasilja). Ipak, to ne znači i otvoren poziv za svakog građanina koji bi želeo da se priključi organizaciji protesta, čime bi oni mogli da postanu politički. Samo iskreniji među opozicionarima ne kriju da protesti moraju biti politički, dok većina opovrgava i svoje tvrdnje da su oni građanski – izjavama da opozicija samo udovoljava sugestijama i željama građana. Primer toga je uslišena molba građana da se ruta protestnih šetnji skrati. Moramo se složiti da sugestije i želje nisu isto što i predlozi i akcije. Ovo ukazuje da između opozicije i građana na ovim protestima ipak postoji oprez i izvesna distanca. Zato možemo reći da pitanje organizacije nije relevantno pitanje za ove proteste, a možda je tako jer je svim učesnicima protesta jasno i prihvatljivo da se u njegovoj osnovi već nalaze organizacije – partijske – i da druge forme organizovanja nisu potrebne.

Na protestima u Srbiji se ne potencira moć građana koja bi bila zasnovana na principima i predlozima.

5.

Jedan od najupečatljivijih slogana na ovogodišnjim protestima protiv nasilja glasio je: Miriše na srpsko proleće. Time se pokušala napraviti jasna veza sa Arapskim prolećem, sa masovnim protestima ljudi u Magrebu pre desetak godina, u Tunisu i Egiptu, kojima su tadašnje autoritarne, korumpirane i kriminalizovane vlasti smenjene. Povod za te proteste je bio podjednako tragičan i težak, a u pitanju je bilo žrtvovanje samospaljivanjem zbog nepravde i siromaštva što je pretočeno u zahteve za smenom režima, čija je korupcija i osionost dovela do masovne nezaposlenosti. Tadašnji režimi su svrgnuti, vođe su proterane, a vlast su na izborima zauzele neke druge vođe, možda čak i slične prethodnima. Međutim, tu ne bi trebalo da ima mesta razočarenju, jer kako tvrdi antropolog i politički aktivista Silven Lazaris, Arapsko proleće se zaustavilo na efektivnom kapacitetu naroda, na denunciranju korupcije, na traženju pravde i zahtevima za poštovanje sloboda2. Nije bila u pitanju nemoć ljudi kada su pustili sledećeg da dođe na vlast, jer je postojala narodna moć zasnovana na principima, a ne na nečemu što bi bila druga, bolja vlast. Upravo iz tog razloga, ekvivalenciju između ova dva događaja, između „Srpskog“ i Arapskog proleća, nije moguće uspostaviti, zato što su glavni ulog srpskih protesta izbori kojim se nastoji uspostaviti bolja vlast. Iako slogan „protiv nasilja“ može zvučati kao princip kojim su akteri protesta vođeni, on se između ostalog ili pre svega odnosi na nenasilne izbore. Dakle, situacija sa „Srpskim prolećem“ je upravo obrnuta u odnosu na Arapsko: apeluje se na kraj nasilja aktuelnog režima uz plan za dan posle i za uspostavljanje novog. U Magrebu su pobune protiv vlasti pokrenuli revoltirani građani koji su protestovali na ulicama, sukobili se sa policijom i stradali od nje (u Siriji stradaju i dalje), održavali forume na javnim mestima koji su mogli trajati i danima i koji su time izgradili sopstveni efektivni, politički kapacitet – efektivni, i u smislu da su uspeli da svrgnu aktuelni režim. Na protestima u Srbiji se ne potencira moć građana koja bi bila zasnovana na principima i predlozima, odnosno ne postoji njihov efektivni kapacitet koji bi denuncirao vlast i nasilje.

6.

Na protestima „Srbija protiv nasilja“ nema ukrajinskih zastava. Štaviše, jedno njeno javno isticanje (što nije isto što i njeno individualno pretvaranje u odevni predmet ogrtanjem), nagnalo je organizatore da je uklone. To nam potvrđuje ranije demonstrirani oprez opozicije koja organizuje protest da ne govori jasno i odlučno o podršci nacionalnoj borbi Ukrajinaca za oslobođenje, već da eventualno osudi rusku agresiju. Druga krucijalna politička situacija o kojoj se takođe ne izjašnjava ni na protestu niti u javnom prostoru jeste Kosovo i pre svega jasan stav vezan za priznanje njegove nezavisnosti. Bez obzira što se u osnovi ovog neočitovanja i nezauzimanja jasnog stava može videti izborna kalkulacija, neuznemiravanje biračkog tela i suštinsko nezameranje vlasti, jedan od većih apsurda ovih protesta koji su organizovani protiv nasilja je što ni opozicija ni građani ne vide glavni izvor i esenciju nasilja u ratovima, onim prošlim kao i onim koji se danas vode. To se uklapa u jaku tradiciju negiranja ratova, pre svega onih u kojima je Srbija učestvovala, koje je pokretala i vodila na prostorima bivše Jugoslavije na najbrutalniji način po civilno stanovništvo. Činjenica da opozicija danas ne zastupa ni krajnje sumnjivu poziciju pacifizma kada je rat u Ukrajini u pitanju, govori o njenoj nespremnosti i odsustvu hrabrosti da se uhvati u koštac sa temeljnim političkim problemima, od kojih svakako jedan od najvećih jeste – nasilje.

1Poslušati govor Branislava Dimitrijevića u emisiji „Iza vesti“, 7. jun 2023. godine: https://www.youtube.com/watch?v=MepmwC8kWsg

2Silven Lazaris u saradnji sa Kler Nioš, Hronologije sadašnjosti 2018-2019, GKP, Novi Sad

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh