Nomen est omen


           
ANALIZE  Ivana Maksić Objavljeno: 23. 12. 2022.

Puki svedok

just a witness

1.

svedok (očevidac) je lice koje je bilo na mestu nekog događaja i jasno videlo i čulo šta se desilo na tom mestu.

svedok ne ide svesno i planirano na „mesto događaja“ jer on ne zna gde će i kada nastupiti „događaj“.

njegova neintencionalnost (odsustvo tendencije) čini zalog istine.

Ovaj tekst je ilustracija problema i mogućnosti političnosti javnog govora, odnosno strategije spontaniteta kojima on biva pravovremeno detektovan /legitimisan/sankcionisan.

Postavlja se pitanje šta je/ gde je relevantno mesto govora koje se može označiti političkim i kojim se (ne) može eventualno intervenisati u prostor doxe ili mnjenja i to sa mesta ne-vlasti, odnosno, subjekta/građanina.

Biram baš ovu, paradigmatičnu situaciju koja se izdvaja po tome što je to ujedno i prvi put da sam se, zajedno sa meni bliskom osobom, zbog javno iskazanog neslaganja i političkog stava, našla neposredno fizički ugrožena.

Tekst u naslovu nosi dvoznačnost. To je, pre svega, naslov dokumentarnog filma1 koji sam imala priliku da pogledam 2016. godine, a koji za temu ima „albanski teror nad manjinskim stanovništvom na Kosovu, uz prećutnu saglasnost i nemešanje NATO trupa“. Poziciju svedoka u filmu ima Pol Polanski (1942-2021), američki pisac i pesnik, nekadašnji savetnik UNHCR-a za pitanje Roma na Kosovu i dobitnik Vajmarske nagrade za ljudska prava, koji je šesnaest godina proveo živeći sa kosovskim Romima.2 Drugo, naknadno značenje, izvedeno je iz konkretnih događaja kojima sam posvedočila tokom diskusije nakon projekcije.

Nakon filma, usledio je razgovor sa autorom i Polom Polanskim. Publika je uglavnom slušala i niko se nije uključivao ni pitanjima, ni komentarima. Procenjujem da je bilo dvadesetak ljudi. Bio je tu i jedan mladić koji je sve vreme pokušavao da se nadovezuje govoreći kako on to sve već zna i da su Albanci takvi, što je užasno.

Govorilo se samo o periodu od te 1999. godine, kao da je to godina nulta, bez ikakvog konteksta ili pomena perioda koji je prethodio dolasku NATO trupa na Kosovo.

U trenutku kada je rečeno da Milošević nije prihvatio sporazum iz Rambujea jer to nijedna suverena država ne bi prihvatila, uključili smo se u diskusiju, pokušavajući da ukažemo na to da rat nije počeo NATO bombardovanjem, već mnogo ranije, odnosno da su mu, između ostalog, prethodila etnička čišćenja koja je srpski režim sprovodio nad Albancima, svesni da to ne samo da nije tema, već je u tom trenutku i na tom mestu, nepoželjan komentar.

Mene ne zanima taj pojedinac, čovek-vojnik koji je želeo da isprebija neistomišljenike.

Nismo imali namere da dovodimo u pitanje tačnost i relevantnost iznetih podataka o stradanju Roma na Kosovu nakon dolaska NATO trupa. Ali istovremeno, kako to uvek biva, pomaljala se, poput simptoma, i jedna druga istina – da je prisutnima ovaj film mahom samo još jedan izgovor da potvrde svoje tautološke ideologeme, poistovete sе sa Romima i legitimišu svoju netrpeljivost prema Albancima.

U trenutku našeg reagovanja na generalizaciju Albanci su takvi (replikom: Nije tačno!), pomenuti mladić koji je stajao negde iza nas, rekao je: Ko su ovi? Polomiću im kosti posle! Pamtim i simultani trenutak suočavanja sa nekoliko redova ljudi na stolicama ispred nas koji su se, gotovo režirano, okrenuli: svi kao jedan, uputivši nam poglede prezira i neverice.

Nakon završetka diskusije, čovek iz obezbeđenja je ciljano zamajavao mladića, valjda kako bismo bezbedno napustili salu. Nekoliko dana kasnije saznajemo da je taj mladi čovek koji nam je pretio bio proruski dobrovoljac u Ukrajini.

Mene ne zanima taj pojedinac, čovek-vojnik koji je želeo da isprebija neistomišljenike.

Važnija mi je činjenica da se tada nedvosmisleno uveravam (vidim i čujem, dakle: svedočim) da nikome od prisutnih pažnju ne privlači neko ko je spreman drugome da lomi kosti, koliko im nesnosnu nelagodu stvara prisustvo dvoje ljudi koji su prosto izustili da Albanci nisu takvi. Da su mogli, ubili bi nas pogledima.

Tek u sprezi sa sinhronicitetom njihove reakcije, postaje sasvim jasno da taj mladić nije nikakav izgred, već pravilo. Taj mladić – to su svi oni.

2.

Tabu je u plemenskim zajednicama i primitivnim religijama apsolutna nedodirljivost i zabrana upotrebe svetih stvari ili kontakta sa njima. U slučaju prekršaja, sledi neka kazna za počinioca, ali i za zajednicu. U nekim zajednicama tabu mogu predstavljati i običajne norme које se ni po koju cenu ne smeju prekršiti.

Doxa, ono što se uzima zdravo za gotovo, odnosno nereflektovano, praktično prihvatanje (društvenog) sveta baš takvog kakav jeste, najsigurniji je temelj pristajanja uz ustanovljeni poredak. Doksa ne postavlja pitanja, niti ima potrebu da se pravda.

Poziv na јединство i sabornost, isti onaj poziv koji evo i godinama nakon, upućuje srpska opozicija, uputilo mi je tada prisutno gledalište. Ćutali su, a iz očiju im je sevalo Jeste li vi (uopšte) Srbi? (kad tako nešto mislite i govorite). I ja, šta god bila, kao građanka sam se uistinu osećala manje bezbedno tu, u „srcu Srbije“, na projekciji filma o progonu Roma sa Kosova nakon dolaska NATO trupa, nego samo godinu dana ranije, u Prizrenu, na projekciji bilo kog dokumentarca, ili u kući Albanca, Huseina, do tog trenutka potpunog stranca, kod kog smo tada odseli.

Mislila sam da ću teško moći da iznesem teret neželjene krivice otišavši na Kosovo, kao mesto na kom je neko sistematski, u moje ime, progonio, ubijao i potom raznosio tela po masovnim grobnicama, a čije sunarodnike treba da pogledam u oči. A zapravo je suprotno – neko ovde želi da me ubedi da je moja istinska krivica baš u tome što mislim da to u moje ime nije smelo da se čini.

Oni koji su požurili da saučestvuju u filmskom svedočenju kako je na mestu gde nikad nisu bili, neko koga nikada nisu videli, a koga smatraju zakletim neprijateljem, uz podršku NATO-a, proganjao jedan narod, odbili su da budu svedoci da neko pred njihovim očima može biti fizički napadnut samo zato što se „ogrešio“ o doksu, odnosno zavet ćutanja kao nedvosmislenog pristajanja, i uvek novog odazivanja (interpeliranja) zovu disciplinovanja i homogenizovanja jedne zajednice.3

*

Intervenisanje sa mesta ne-vlasti, odnosno sa mesta subjekta-građanina, u prostor takozvanog mnjenja i opštih istina nužan je zalog političkog upravo zato što se u suprotnom, konsenzualnim proglašavanjem političkog (kosovskog) pitanja za metafizičko, neopozivo indukuje poslušnost koja čini srž „legitimiteta“ kriminalnih struktura vlasti i njihovih odluka. Na taj način sve ono što je neizgovoreno i podrazumevano obnavlja našu patnju i, uz ne mali udeo nasilja, uvećava svoju moć poput nedodirljivog tabua.

Jedini način da se taj začarani krug prekine je da svako govori i dela u okvirima date neslobode, tako što će zamišljati da govori sa onog mesta gde već jeste slobodan, odnosno, odgovoran.

1 Autor filma je Milenko Srećković i film je dostupan na: https://pokret.net/film-just-a-witness-puki-svedok-2016/

2 Polanski, koji je kao savetnik UNHCR-a za pitanje Roma živeo u njihovim kampovima u Obiliću i kasnije u južnom delu Kosovske Mitrovice, govori o albanskim zločinima i napadima na romske kampove, kao i upornom odbijanju NATO trupa da zaštite ma koju nealbansku etničku grupu. Za rad na Kosovu, Polanskog je nominovao 2004. nemački nobelovac Ginter Gras za Vajmarsku nagradu za ljudska prava, koju je iste godine i dobio, ali sam je vrlo skeptičan prema brojnim „borcima“ za ljudska prava koji otvoreno ignorišu zločine nad pripadnicima „nepodobnih“ manjina. Polanski je u celini zgrožen nezainteresovanošću KFOR-a i UN-a da se angažuju u zaštiti kosovskih etničkih manjina od organizovanog albanskog terora. Po njegovoj proceni, broj Roma koji žive na Kosovu sveden je sa nekih 150.000 pre 1999. na sadašnjih 20.000.

(https://www.politika.rs/sr/clanak/358450/Americki-pesnik-kao-ocevidac progona#:~:text=Pol%20Polanski%20je%20ameri%C4%8Dki%20pisac%20i%20pesnik%2C%20savetnik,Autor%20ovog%20filma%20je%20nezavisni%20novinar%20Milenko%20Sre%C4%87kovi%C4%87)

3 U trenutku pisanja ovog teksta još uvek traje rat u Ukrajini, Srbija još uvek ne zna gde su joj granice, a situacija na severu Kosova je nestabilna.

Ilustracija: Preklop slike iz filma „Boj na Kosovu“ Zdravka Šotre, 1989. i slike romskih izbeglica sa Kosovog polja, jun 1999.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh