Nomen est omen


           
ANALIZE  GKP Objavljeno: 14. 07. 2022.

Rečita tišina nakon izbora

Da li su rat i izbori jedino što postoji u onome što nazivamo politikom?

Postizborna tišina je predugo trajala. Iako smo mišljenja da je ćutanje stalna odlika izborne politike, sada kažemo da tišina može da potraje toliko da nagrize entuzijazam čak i onih koji su na izborima učestvovali kao aktivisti, a ne samo kao birači. To je zato što tišina može da bude i rečita.

Najpre smo čuli da na ovim izborima nije srušen režim Srpske napredne stranke i da je zato bilo potrebno pregovarati, a onda, nakon konstitutivne sednice Skupštine grada Beograda, od opozicije čujemo da Srpska napredna stranka nema stabilnu većinu i da možda ipak pregovori nisu bili potrebni.

Ali o pregovorima se ne pregovara. Na pregovore se ide dok se vodi borba i njihov cilj je da se gubici svedu na najmanju moguću meru, ako je već nemoguće postići i trajni mir. Međutim, to što su se pregovori dogodili usred ofanzive brojanja glasova i tumačenja prigovora, govori nam više od vesti o zbivanjima u Ukrajini i da je rat plan na kojem se odvijaju svi izbori, tako da poređenje sa ratom nije samo metafora. Pregovori Vučića i Đilasa za nas su samo simptom onoga što se događa na drugoj sceni izborne politike i mobilizacije, a ta scena je rat i ratna mobilizacija kojoj svedočimo od kada su naprednjačke falange i kriminalni klanovi učesnici u izbornim radnjama i od kada kapilarne glasove ne možemo tumačiti drugačije osim kao neme postupke žrtava kapilarnog nasilja.

Moguće politike na našoj strani nije isto što je i moguće za njih, za one koji su na vlasti pa i kada su u opoziciji.

No tišina kao da nastavlja da odzvanja lupetanjem. Dovoljno je bilo jedno zasedanje skupštine da se objavi obustava ćutanja koje je nakon izbora zavladalo u senci pregovora i da se proglasi povratak optimizma, odnosno, proglasi prekid razočarenja u kojem su svi uživali – i opozicione stranke i njihovi birači. Ali isprazne aklamacije ne daju reč govoru koji bi da kaže šta smo čuli i doživeli u tišini. Za prazan govor dovoljno je da se vratimo u predizbornu situaciju nade koja je obećavala i predviđala rušenje naprednjačkog režima, a za ostalo će se već neko pobrinuti – a ima i ko. Opozicija je spremna da bude složna i da nastavi sa radom na rušenju režima, barem u Beogradu, iako bi nas i to, nas Novosađane, moralo zabrinuti, jer znamo šta su neprincipijelne koalicije, a sada vidimo da one nastaju i dok su neprincipijelni ljudi u opoziciji. U pitanju je veština mogućeg, reći će nam oni, ali samo iz perspektive vlasti, odgovorićemo im mi.

Moguće politike na našoj strani nije isto što je i moguće za njih, za one koji su na vlasti pa i kada su u opoziciji. Parlamentarna opozicija je opozicija u zakonodavnoj grani vlasti, to ne smemo zaboraviti. Sâmo učešće u njoj daje legitimitet poziciji kakva god da je ona, a za ovu znamo pouzdano da je kriminalna. To je zapravo pravi argument političkih apstinenata, a koji se ne čuje od ćutanja tihe većine koja po komandi izlazi na izbore ili od njih beži bez svesti o tome da je i u bekstvu od politike politički potencijal koji se rasipa na na našoj strani – na strani ljudi i svih onih koji su žrtve vlasti kakva danas postoji. Ta vlast možda više i nije državna. Putinov svet ne traži državu kao oslonac – dovoljno je imaginarno u kojem svi koji su protiv njega zaslužuju smrt, a oni koji uz takav svet pristaju, smrti su i vredni. Nekropolitika militarizma organizovanog kriminala ide uz tanatopolitiku u kojoj pukovi živih mrtvaca u njegovu slavu i čast danas ginu. Srpska inačica ovog sveta ne bi trebalo da nas zabavlja: nema ničeg smešnog u grotesci koju nam je Vulin priredio na dan policije i koju nam redovno priređuje svojim javnim nastupima uz čije anafore marširaju i srpska policija, i srpska vojska. Čuli smo: za njega je Vučić predsednik svih Srba, pa vi gledajte koliko je to smešno i zabavno u Ukrajini, ako ste već zaboravili kako je bilo na ovim prostorima devedesetih.

No, kako smo imali priliku da čujemo u razgovoru sa ljudima, mnogi građani koji su bili kontrolori i posmatrači na ovim izborima, iako u tom trenutku nisu bili članovi opozicionih partija, danas to nameravaju da postanu: da se priključe nekoj od postojećih ili da naprave svoje izborne opcije. Od izborne politike ljudi ne odustaju. Za posmatrača sa strane, posebno za onog koji je bio protiv bojkota prethodnih izbora, obnovljeni pluralizam može da izgleda kao demokratizacija stranačkog i parlamentarnog života u Srbiji. Ali, niko ne postavlja pitanje šta je sa demokratskim životom ljudi. Niko se ne pita hoće li zadovoljstvo opozicije zbog učešća u vlasti imati bilo kakve veze sa ljudima, odnosno, da li se sva sreća i dobar život ogledaju u vlasti svojih izabranika? Da li će opozicija na vlasti formirati drugačiji odnos prema ljudima i njihovim političkim pravima i podeliti prostor učešća u zakonodavnoj vlasti? Napokon, hoće li se ljudi organizovati, predlagati nešto, pitati, ili pak smatrati da je njihova rola u političkom životu završena glasanjem?

Plašimo se da će ljudi ostati u tišini i, kao tiha većina, nastaviti da služe kao oslonac desnom populizmu koji je zavladao Evropom. Formalnu distancu između ljudi i vlasti uočili smo na samim izborima, kada smo, kao kontrolori, prisustvovali jednom obliku pantomime, a ne političkom procesu u kojem ljudi govore, misle i jedni drugima nešto predlažu. Državno-izborni dispozitiv nalaže tajno glasanje, a arhetipska slika tog „učešća” je slika čoveka skrivenog iza paravana koji tajno i nemo zaokružuje jedan od brojeva na listi.

Međutim, subjektivni politički kapacitet ljudi zavisi od odnosa koji oni formiraju na distanci prema državnom dispozitivu, a mi bismo sada rekli na distanci prema vlasti. Da bi se moguće pojavilo za ljude, vlast ne sme biti jedini referent njihove politike. Međutim, danas on to jeste, jer izbori se i dalje nameću kao jedino mesto politike. Organizacija i politika na strani ljudi je inače retka, ali je danas svedena na neupitno prijanjanje uz vlast, na prećutnu saglasnost sa njom, ako ne isključivo radi dobijanja sinekure, onda zbog utiska da učestvuju u političkom životu iako su svesni izborne korupcije. To nas je navelo da pomislimo da je vlast nepobediva. Ne političke stranke koje na izborima mogu biti poražene ili mogu biti pobednice, već vlast čijem osvajanju svi teže.

Da li su, onda, rat i izbori jedino šta danas postoji u onome što nazivamo politikom? Rat je trajan, koliko i razoran, i on se ponovo dešava u Ukrajini, a izbori su poprište borbi koje se takođe vode sredstvima prinude i nasilja. I oba se nalaze u prostoru države ili vlasti, čiji legitimitet više ne zavisi, a već mnogi misle da nikada i nije zavisio od slobodne volje i odluka jednakih i slobodnih ljudi. Suverenost je odavno viđena kao moć odlučivanja o životu i smrti, i kao nešto što počiva na ubeđivanju u kojem nema ništa od deliberacije, o kojoj se danas toliko govori. Deliberacije, naime, može biti samo kada je negujemo na našoj strani – na distanci prema svakom obliku vlasti i hijerarhije. Na strani vlasti je čak i princip jednakosti pred zakonom stavljen van snage i sve što nam se nudi je opšti i masovni klijentelizam koji se održava kapilarnim nasiljem i nad kojim se razvija organizovani kriminal. Kriminal koji potiče iz same države i koji štiti državna vlast kao što je to nekada činila Mafija i druge kriminalne organizacije prinude i nasilja. Nekažnjivost i korupcija su imanentne svakoj vlasti, a kao što rekosmo, pitanje je da li je ona danas još uvek i državna. Rat je lice koje nam se prvo prikazuje i u njemu nam se nudi da prepoznamo svoje, a tome se može odoleti samo političkom organizacijom koju sami moramo stvoriti.

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Biltena STANAR #15, leto 2022.

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh