Nomen est omen


           
ANALIZE  GKP Objavljeno: 01. 09. 2023.

Škola protiv mržnje

O paralalenim institucijama i odvojenim svetovima

Kao da česta pojava vršnjačkog, prinuda zaposlenih na bespogovornu podršku režimu, pa tako i roditeljska briga kojom se od dece prave projekti lišeni detinjstva nije bilo dovoljno da shvatimo da je i škola postala mesto nasilja, nego nam je i masakr koji se dogodio u Ribnikaru nedostajao da to zaključimo. Savremena srpska škola ukotvljena je u društvo kojim dominira nasilje i na kojem se uzdiže još od rata devedesetih godina. To je društvo kojim se vlast i danas širi mehanizmima nasilja i njima uređuje sve naše društvene odnose, priznali mi to sebi ili ne. Međutim, može li škola biti mesto borbe protiv nasilja? Da li bi putanja ka tome bila otvoreni konflikt između društva i države, odnosno, između autonomije naših odnosa i same vlasti? Tome bi morala da prethodi odluka da više nećemo biti neupitno privrženi vlasti, čak i onoj koja dolazi, već u otporu prema njoj, da bi se na upravljanje nasiljem konačno stavila tačka. Ako je, pak, celokupno društvo pod kontrolom vlasti, postoji li bilo šta u njemu što može biti nenasilno?

Nenasilje kao ekskurs

Zašto ovde govorimo o paralelnim institucijama na Kosovu devedesetih godina o kojima je mnogo toga rečeno, napisano i dosta toga prikazano? Jedan od protagonista albanskog nenasilnog otpora tog perioda, Škeljzen Malići (Shkëlzen Maliqi) u svojim esejima objedinjenim pod naslovom „Odvojeni svetovi“1 kaže da su stranci bili udivljeni sistemom paralelnih institucija koje su građani Kosova napravili nakon što je više stotina hiljada Albanaca srpska vlast otpustila sa radnih mesta 1990. godine, odmah nakon suspenzije političke autonomije Kosova koja je izvedena temeljno – promenom Ustava. Mišljenja smo da je potrebno govoriti o tome jer divljenje može biti samo simptom entuzijazma, a odlučnost podrazumeva da se uvek i iznova podseća na emancipacijski značaj i kapacitet nenasilnog i samoorganizovanog otpora represiji državne vlasti. Naročito je to potrebno kada čovek ima iskustvo lakog i olakog pretvaranja državne represije u otvoreno ratnu i nasilnu, kakvo je mogao steći na Kosovu, a sasvim sigurno ga je i stekao ako je živeo na prostoru neke od republika bivše Jugoslavije. Posebno je potrebno o tome govoriti danas, a nabrajanje razloga nije dovoljno da zahvatimo sadržinu problema čiji je izraz to državno nasilje.

Kao da je ulog dezintegracija, i to ne samo Kosova, već i Srbije i čitavog prostora bivše Jugoslavije na kojem od političkog kapaciteta ljudi da se distancom od vlasti demokratski udruže i stvore uslove za autonomnu političku zajednicu nema ni nagoveštaja.

O otporu Srba državnom nasilju na Kosovu govore njihovi kapaciteti za autonomno organizovanje i zauzimanje pozicije u odnosu na vlast i njenu politiku, ali je pitanje postoji li kapacitet kakav su pokazali i životima platili albanski stanovnici, građani Kosova. Jer, kojem se nasilju Srbi danas opiru na Kosovu? Kosovske ili srpske države? U društvu i zajednici, jedinstvu sa srpskom državom, Srbi danas govore o nasilju kosovske države i svojevoljno napuštaju radna mesta u kosovskim institucijama. Nije im kosovska vlast dala otkaze niti im je zabranila da rade u njima, ali izgleda kao da srpska jeste, uprkos volji koju su morali investirati. Napuštanje institucija na severu Kosova je bilo organizovano jer je u pitanju taktički potez vlasti srpske države da napravi pritisak na kosovsku vlast simulacijom otpora represiji kosovske države. To što njeno postojanje i legitimitet ne priznaje, srpsku državu ne sprečava da građane Kosova, srpskog porekla, ubeđuje da su bili slobodni i autonomni već u izgradnji svojih paralelnih institucija, a ne tek u zahtevu za Zajednicom srpskih opština (ZSO) na Kosovu, a zapravo u Republici Kosovo. Kao da je ulog dezintegracija, i to ne samo Kosova, već i Srbije i čitavog prostora bivše Jugoslavije na kojem od političkog kapaciteta ljudi da se distancom od vlasti demokratski udruže i stvore uslove za autonomnu političku zajednicu nema ni nagoveštaja.

Vratimo se trideset godina unazad. Nakon nasilne ekspulzije Albanaca iz javnih institucija (iz administracije i javnih službi, škola, rudnika i fabrika), oštre segregacije čitavog kosovskog društva, njegove etnifikacije i u tom ključu pokušaja čišćenja koju je sprovela tadašnja srpska vlast, Albanci koji su ostali bez posla i kojima je uskraćeno korišćenje javnih resursa, poput škola, a time i garantovano pravo na obrazovanje, nisu sedeli skrštenih ruku. Uspešno su organizovali sasvim nezavisan i samofinansiran sistem paralelnih obrazovnih institucija, koji je ujedno predstavljao osnovu njihovog nenasilnog otpora. Pored toga, Albanci su 1991. godine održali sopstveni referendum o nezavisnosti Kosova, a zatim i nezavisne parlamentarne i predsedničke izbore. Ipak, po Malićiju, to je bila više simbolična aspiracija kosovske državnosti, dok je upravo nezavisno organizovano društvo ono što je bilo efektivno. Činjenica da je državne funkcije obavljala srpska vlast kontrolom i represivnim merama prema albanskom stanovništu, navelo je Malićija da tadašnjim rečnikom kaže da su celokupno društvo i država bili u otvorenom konfliktu.

Ali ono što je najvažnije, najvažnije jer je najlepše i etičko-politički najdirljivije – što nam je svima posebno važno u ovom trenutku – pokušavali su da obrazuju albansku omladinu da ne mrzi druge koji pripadaju različitoj rasi ili naciji.

Tada je najveći nezavisni sistem bio obrazovni, od predškolskog do univerzitetskog nivoa, kao i celovite ili delimične mreže socijalnih, političkih, zdravstvenih, sportskih i kulturnih institucija, uključujući sindikate i nezavisne medije. U novonastalom i samoorganizovanom školskom sistemu je učestvovalo više stotina hiljada dece i omladine koje je obrazovalo više desetina hiljada učitelja i profesora uz pomoć administrativnih radnika. A s obzirom da im srpska vlast nije dozvolila korišćenje resursa škola iz kojih ih je otpustila, albanska zajednica je ustupila svoje privatne kuće, skladišta i druge prostorije neophodne za održavanje nastave. Kako je jedan od protagonista ovog nezavisnog školskog sistema, Zijadin Gaši (Gashi), govorio2, za njih nije postojala druga opcija osim da se samoorganizuju. Samoorganizovanje i nenasilni otpor su bili pitanje života i smrti. Ali ono što je najvažnije, najvažnije jer je najlepše i etičko-politički najdirljivije – što nam je svima posebno važno u ovom trenutku – pokušavali su da obrazuju albansku omladinu da ne mrzi druge koji pripadaju različitoj rasi ili naciji. To su njegove reči toga vremena, a ne naše. Smatrali su da je njihov miran, nenasilan, otpor nadvladao nasilje države koja je počivala na principu potpunog etničkog razdvajanja i primene čiste sile na svakoga ko nije pripadao našoj naciji.

Nasilje kao pravilo

Da li je današnja situacija potpuno inverzna nekadašnjoj, jer reč je i dalje o paralelnim institucijama? Iako je tačan broj nepoznat, na hiljade ljudi iz srpske zajednice je zaposleno u institucijama Srbije koje funkcionišu na teritoriji Kosova od 1999. godine. Ove paralelne institucije u kosovskom sistemu koje finansira srpska država ali i kontroliše ko će biti zaposlen u njima, po svojoj vrsti neodoljivo podsećaju na samoorganizovane albanske tokom devedesetih. U pitanju su škole, osnovne i srednje, univerziteti, predškolske ustanove, javna preduzeća kao i privremeni opštinski organi. Ali tu se svaka sličnost i završava, jer su paralelne albanske institucije pravljenje od dole samoorganizovanjem ljudi, za razliku od današnjih, srpskih koje su nametnute od gore, bilo da je reč o delovanju srpske države ili međunarodne zajednice.

Naime, paralelne srpske institucije na Kosovu funkcionišu u sistemu srpske države čak i nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine. One bi trebalo da budu ukinute Briselskim sporazumom koji je potpisan još 2013. godine posredovanjem međunarodne zajednice, odnosno trebalo bi u izvesnom smislu da postanu Zajednica srpskih opština koja bi funkcionisala u kosovskom sistemu. Takvoj vrsti legitimacije prisustva srpske države na Kosovu se protivi aktuelna kosovska vlast jer smatra da opštine ne mogu biti etničke, odnosno srpske, već građanske, ukoliko zastupa i poštuje principe savremene demokratije. A reagujući na proširenje i preciziranje ovog sporazuma novim u Ohridu, kosovska vlast je skrenula pažnju da samomenadžeriranje (self-management) srpske zajednice, kako je navedeno, nije isto što i samoupravljanje, pretpostavljamo jer bi kao takva, samoupravljana, jasno pripadala i bila u skladu sa sistemom lokalne samouprave Kosova3. U osnovi ovog u prvi mah bezrazložnog insistiranja na jezičkoj i pojmovnoj preciznosti leži insistiranje drugog tipa – na situiranju prava jedne manjine u demokratskoj državi, ako se misli da se kao takva uspostavi i održi.

Ali nije samo određenje samouprave ili samoupravljanja ono što je kamen spoticanja i nerazumevanja u trenutnim pregovorima i u složenoj političkoj situaciji koju generišu politike vlasti ove dve države. Albanci nikada sami nisu nazivali svoje autonomne, paralelne institucije, nevladinim organizacijama, pretpostavljamo ne samo zato što su bile finansirane iz sasvim nezavisnih izvora i samooformljenih fondova, već i bez ikakve vlade u odnosu na koju bi bile nevladine organizacije. Mada bi njihovo političko značenje i određenje kao vlasti neprimerenim, kao drugo od ili naspram vlasti, bilo daleko podesnije. Međutim, ipak se dešavalo da je samoorganizovan sistem paralalenih institucija na Kosovu nazivan i jednim velikim NGO-om (Non-Governmental Organization), odnosno jednom velikom nevladinom organizacijom koja se uspostavila izvan kontrole vlasti4. Ali to je vreme kada je poverenje u emancipatorski karakter autonomnog i na distanci od vlasti organizovanja ljudi bilo daleko veće nego danas.

Ako bi se taj otpor nasilju doznačio ili samo povezao sa autentičnim političkim značenjem koje nosi ime, reč ili sintagma, nevladina organizacija, odnosno organizacija koja nije vlast, da li bi se iko ikada više usudio da otvoreno govori o njenoj beznačajnosti? Jer, šta bi za sve nas značilo da je sve osim vlasti beznačajno?

Međutim, kada danas govori o ZSO, srpska vlast kaže da ona ne može biti puki NGO koji „proizvodi hemijske olovke“, već zahteva da ona ima izvršna ovlašćenja. S obzirom na organizovan uticaj koji vrši i kojim upravlja srpskim stanovništvom na Kosovu, zahtevanjem izvršnih ovlašćenja ona zapravo želi da ovlasti sebe za nastavak sprovođenja kontrole nad ljudima neostavljajući im bilo kakav prostor za organizovanje koje bi bilo autonomno i nezavisno od nje same. U manoj ili većoj meri, vlast u Srbiji je tokom poslednjih trideset godina omalovažavala kapacitete nevladinih organizacija i uspostavljanje svakog prostora koji bi bio drugo od vlasti. A danas ono doživljava svoju kulminaciju sa ruskom agresijom na Ukrajinu čime su one svedene na puke ispostave Zapada koje narušavaju državni i nacionalni suverenitet. U dve reči, nevladine organizacije su ocenjene kao strani agenti i kao takvima, uskraćeno im je poverenje ne samo od strane vlasti, već i građana. Krajnji efekat toga je, između ostalog, činjenica da se samoorganizovanog i mirnog otpora Albanaca tokom devedesetih godina, kao i antiratnih i drugih nevladinih organizacija u Srbiji, danas retko ko seća ili to čini nerado. Ali ako bi se taj otpor nasilju doznačio ili samo povezao sa autentičnim političkim značenjem koje nosi ime, reč ili sintagma, nevladina organizacija, odnosno organizacija koja nije vlast, da li bi se iko ikada više usudio da otvoreno govori o njenoj beznačajnosti? Jer, šta bi za sve nas značilo da je sve osim vlasti beznačajno?

Svesni smo da današnje vreme obeležava odsustvo politike na strani ljudi i njihovog kapaciteta da se odvoje od vlasti, i to na globalnom nivou. Ono čega smo takođe svesni je da kao Srbi na Kosovu ili u Srbiji nismo subjekti današnjih političkih procesa kao što su to bili Albanci pre trideset godina. Osim možda u slučaju kada u svoje ime kažemo da je Kosovo pravedno i pošteno priznati, što danas postoji samo u pojedinačnim i neorganizovanim glasovima. Ali su možda oni i jedini koji otvaraju prostor u kojem je moguće sprečiti da značaj samoorganizovanog i mirnog otpora Albanaca padne u zaborav, odnosno, da je moguće da (p)ostane inspiracija i mesto entuzijazma ili bar upitanosti o kategorijama i iskustvima koji su ovde izneseni.

1Shkëlzen Maliqi, Kosova: Separate Worlds, MM Society Prishtina & Dukagjini Publishing House, 1998.

2Pogledati film “Škola protiv mržnje” u produkciji GKP, kamera i režija: Slobodan Stošić: https://youtu.be/wnNeVJzWvyc

3Ovde je u pitanju subjektivno doznačavanje smisla reči self-management koja se zaista prevodi kao samoupravljanje, ali kada se kaže samo-menadžerisanje izgleda kao da se želi istaći njen spekulativni, biznis karakter, a ne građanski i demokratski.

4Marc Sommers & Peter Buckland, Parallel worlds – Rebuilding the education system in Kosovo, International Institute for Education Planning, 2004, str. 44

Foto: GKP, „Hertica school house, Priština“

Podeli ovaj članak:


Najnoviji članci



Autori izveštaja: Branka Ćurčić & Zoran Gajić Izdavač: Grupa za konceptualnu politiku Pred vama je peti po redu Izveštaj Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada, […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 29. 02. 2024.


Dokument koji je pred vama, Predlog za politiku decentralizacije – za očuvanje građanskog karaktera mesne samouprave, dobili su svi koji su raspoloženi da nam se pridruže […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 27. 02. 2024.


Perspektive srpskog društva s kvazielitama i pseudojavnošću Često se može čuti kako nam je društvo duboko podeljeno, da postoji nepremostiv jaz između „dve Srbije“ koje su […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 12. 02. 2024.


Dokumentarni film: Istina, odgovornost, poverenje Film je nastao u procesu zagovaranja građanskog karaktera mesne samouprave, ali se kao ključno nametnulo pitanje poverenja. Naš je utisak da […]

Podeli ovaj članak:
Objavljeno: 31. 01. 2024.
   
   

Prijavi se i budi prvi koji ćeš
pročitati novi članak



© 2022 BiltenSTANAR

Uredništvo biltena

Grupa za konceptualnu politiku
Pariske komune 42, Novi Sad
tel: +381 (0)21 6333 013
konceptualna politika@gmail.com
www.gkp.org.rs
www.inicijativa-samouprava.rs
www.mesnezajednice.rs



© 2022 BiltenSTANAR
Vrati se na vrh