Šta da se kaže?
Hajde da zamislimo da neko svoj politički tekst nazove „Šta da se traži?“. Ne bi li to bilo smešno i grozno, i bez Lenjinovog „Šta da se radi?“ na umu. Uprkos tome, retki su oni koji imaju problem sa zahtevima jer većina misli da su oni legitimni politički činovi, koji moraju imati svoju iskaznu ili izjavnu stranu pošto smo još uvek bića koja govore. Međutim, zahtevi nisu samo zahtevi, već i zahtevi za njihovim ispunjenjem i to je ono što je u Srbiji napravilo krizu i dovelo do bezizborne delegitimizacije vlasti.
Svako se danas u Srbiji značajno smeška i podsmehuje svakome ko ne kapira šta znači ispunjenje zahteva. Ćutanje nije omerta, što takođe postoji u Srbiji, već demonstracija mudrosti i razumevanja smisla i dometa studentske misli i namera, a svako ko u njih posumnja biva optužen za podozrenje, pa i botovanje za račun režima kojem jedino i može pasti na pamet pogana misao da iza studenata stoje zaverenici koji bi da dođu glave Aleksandru Vučiću i upropaste narod i zemlju.
I evo, mi već tri meseca slušamo govor o zahtevima i zahtevima za ispunjenje zahteva koji se ne izvode samo kao govorni činovi, već i kao okupljanja, protesti i blokade. Ja bih rekao da su blokade još jedan momenat, a zapravo avatar protestnih gibanja kao jedinog političkog događaja ili demonstracije politike koja se događa na strani ljudi na ovim našim prostorima, koliko god se vlast – i na vlasti i u opoziciji – u njih uključivala, pomagala ih ili razbijala. Da, nas nekoliko misli da je moguće biti vlast i kada se nalazite u opoziciji i u tome smo videli ključ razumevanja paradoksalne, a za nas mistične izjave legendarnog seljaka koji je Vuku Draškoviću rekao: „Glasaću za tebe kada budeš na vlasti“. Čovek je, po nama, možda mislio isto što i mi, a to je da se vlašću postaje i dok ste u opoziciji, kao što se uspešno može vladati i kada vladate mimo i izvan institucija.
Zahtevi su pobrojani i očekuje se njihovo ispunjenje. Lažno očekivanje ili simulacija očekivanja? Svi znaju da bi ispunjenje zahteva, za koje se često kaže da nisu politički i priznaje da nisu samo studentski iako su u pitanju zahtevi studenata, dokazalo postojanje sistema kojem se ne bi imalo šta prigovoriti, izuzev sa leve kritičke pozicije ili pozicije kritičara kapitalističkog sistema, odnosno, kapitalističkog načina proizvodnje i političke ekonomije u krajnjoj instanci.
Odnos prema demokratiji mi nismo u stanju da izmerimo, niti se usuđujemo da ga ispitamo.
Neko je izjavio da su ovi protesti i studentske blokade pokazale da je demokratija ono što svi tražimo. Zahtevi i zahtev za njihovim ispunjenjem koji se izvodi (performira) masovnim okupljanjima, blokadama univerziteta i škola, blokadama raskrsnica, dokaz su naše želje za demokratijom koju pokazuju studenti.
Međutim, pravda i pravna država ne znači nužno i demokratiju. Odnos prema demokratiji mi nismo u stanju da izmerimo, niti se usuđujemo da ga ispitamo. S početkom ruske invazije na Ukrajinu ta reč je dobila svoje problematično značenje jer upućuje na neprijatelja Rusije, Ameriku, rodonačelnicu politike širenja demokratije problematičnim sredstvima, među kojima je civilno društvo, a ne samo ratovi i vojne, humanitarne intervencije. Ako se pošteno setimo, sa ratom u Ukrajini se podelila i demokratska Srbija, s tim što je i socijalistička otišla na Putinovu stranu. Naravno, u svom visokom stilu kritičkog preispitivanja i analize globalnog kapitala i geopolitike država koje ga reprodukuju.
Žele li studenti, pa onda i njihovi roditelji koji se za njima izvlače iz naprednjačkog kartela, demokratiju ili samo traže pravdu i pravnu vrednost sigurnosti, koja je znatno šira od fizičke bezbednosti i zaštite života?
Plenumi. Jesu li oni toliko bitni studentima koliko ih opevavaju matori radnici u kulturi i njihove univerzitetske i bolje situirane kolege koje rade u prosveti? „Sva vlast plenumima“ ispisana na paroli njihovog protesta izgleda otužno, jer nju bismo najpre morali očekivati na fasadama blokiranih fakulteta. Osim toga, studente su na televiziji pitali da li znaju šta je ono što je čak i Ana Brnabić uspela da sazna, ali upitane omladince ne interesuje šta je „Blokadna kuharica“. Ne biti nadležan može biti zgodan način izbegavanja odgovornosti i nevolja, kao što je to možda i plenum, koji onda nije samo način demokratskog donošenja odluka, već i prebacivanja odgovornosti na kolektiv (sada su to počeli da nazivaju i zajednicom) i zaštita od izlaganja pritisku režimskih medija i službi bezbednosti režima (režimske bezbednosti).
Ali šta ako su zahtevi studenata u Srbiji ipak politički predlozi? Šta ako to do sada nismo pažljivo sagledali i razumeli, iako nam je otpočetka pred nosom? Dohvatili smo čvor u koji se vezuju niti tumačenja onoga što se događa i radi – onoga šta studenti rade – ali smo u njemu videli ili nedomišljenost ili lukavstvo koje većina javnih analitičara i tumača hvali kao temeljnu i pedantnu promišljenost i „pogodak pravo u centar“. Probajte da im protivrečite i natrljaće vam taj isti nos, ali tada i bez podsmeha.
Želja da nešto ne uspe i da stvari pođu po zlu je veoma privlačna i njome se sladi pandur u nama.
Iako ne delimo većinsko raspoloženje bezuslovne afirmacije studentske akcije, u rupi u kojoj smo se našli shvatili smo da ona nije ni logička ni taktička, već zev koji se pojavio i koji bi nam mogao reći nešto drugo da je nekakvo biće koje uz to i govori. Napokon smo shvatili i doživeli iskustvo neispunjivog zahteva, studentsko zahtevanje nemogućeg kao svoje i ono nas je dovelo pred Realno koje se nalazi na dnu te rupe i, kao takvo, dâ se samo napipati. Ono se ne može definisati ni izraziti jer je svaki izraz, pa i definicija, uvek i samo s obzirom na njega, a ne njegova definicija ili izraz. Ono je takvo, takvo nikakvo ili nikakvo takvo, da se javlja samo onda kada shvatamo da naše teze padaju kao pretpostavke i glupe predrasude.
S druge strane, ove koja nas sada zanima, Realno ne poznaje niti se u njemu da razaznati ijedan od nama prihvatljivih i normama definisanih načina konstituisanja vlasti: ravnodušno je prema svakom od njih. Prema tome, dolazimo do uvida da zapitkivanje na temu kako treba da se dogodi ovo ispunjavanje neispunjivog i šta ono treba da proizvede u stvarnosti odnosa snaga i političkih aktera, nije tema za studente i nas koji smo shvatili da je paradoksalnost zahteva istina na koju niko nikada neće imati pravo a da se o nju ne ogreši. Ono što je važno i realno s obzirom na ovo Realno (do kog se došlo zahtevanjem nemogućeg!) jeste da nijedan od načina ispunjavanja zahteva nije bolji od drugog, odnosno, da su svi podjednako loši, a možda i krvavi. Da kriminalac samog sebe uhapsi, događa se samo u njegovim snovima u kojima ispunjava svoju želju za kaznom i iskupljenjem, a i to se ne događa tako često.
I još jednom međutim, zahtevati od kriminalca da samog sebe uhapsi je samo na prvi pogled budalasto i patetično, a tražiti u tome taktiku, kao što rekoh, zadovoljilo bi našu želju za sumnjom i podozrenjem koja je iz istog reda podlosti kao i spomenuti kriminalčev san. Želja da nešto ne uspe i da stvari pođu po zlu je veoma privlačna i njome se sladi pandur u nama a kojeg sada tražimo na javi kao da je ona nešto drugo od sna u kom se vrte sve ove naše halucinantne kombinacije. Hoćemo li im odoleti ili ćemo nastaviti sa spekulacijama šta i ko stoji iza studentskih zahteva i šta oni zapravo hoće kada traže neispunjivo?
Ono što nam Realno „govori“, a nemo je kao neman, jeste de je svaka vlast od vlasti i ničeg više, od straha koji izaziva jer preti kaznom i kažnjava, i da su joj svi razlozi jednaki i dovoljno dobri, te da zavise od naše želje da je učinimo razumljivom i prihvatljivom – da je legitimizujemo.
Prema tome, institucije treba da rade svoj posao i ništa više ili, preciznije, institucije treba da urade svoj posao i ništa više. Nikakvi izbori, nikakva vlada nas ne interesuje kada mislimo s obzirom na Realno, a ne samo Realno, o čemu bismo morali odmah i da položimo račun. Ne, zabole nas! Ako to ne urade, one ne postoje i sve ovo je jedna obična iluzija i fantazam u kojem ne treba tražiti biće već namere i volju ljudi da nešto urade kako misle da treba ili ne urade ništa.
On nije samo nenadležan, njega više nema, niko ga ništa više i ne može pitati, na kraju je korupcionog lanca ishrane i on i njegovi više nisu tema, pa samim tim ni načini na koje bi ih se razvlastilo. Sve je to očigledno i pre no što se papiri prouče, zahtev za otvaranjem dokumentacije je sama njihova interpretacija ili tumačenje. Institucije ne rade ukoliko su zatvorene, jer uvek mora biti nekoga, slobodnom voljom izabranog koji ih može i mora otvoriti za potrebe istrage i utvrđivanja odgovornosti, a kada su „zarobljene“, onda imamo posla i sa stokholskim sindromom od kog boluje dva miliona ljudi u Srbiji koji su do juče glasali za kriminalnu organizaciju koja se lažno predstavlja kao politička.
Zato studenti umeju reći da ih ne interesuje promena režima, već samo promena sistema. Kada to kažu, ništa ne govore o tome kako se sistem menja i kako oni na tome rade. Zbog toga sam pomislio da je ideja o promeni sistema, a ne režima, nešto učeniji i lukaviji način izbegavanja nevolja sa režimom, jer takav način razmišljanja postoji i sretao sam ga na mnogim mestima i u mnogim trenucima rada sa ljudima. „Naši zahevi nisu politički“ dugo je važilo za mudrost, a podlošću je postalo kada je u modu ušla krilatica „Sve je politika“. Međutim, i ta studentska ideja – menjam sistem, a ne režim – u ovom našem trenutku i na ovom mestu znači isto što i prethodna: zahtev za nemogućim kao način da se moguće prepusti drugima, jer će i ono, kao i bilo koje drugo, biti jednako loše, ako ne i isto kao ovo koje nas je dovelo do režima SNS.
Bolje je postaviti pitanje šta se to dogodilo, a ne šta će se dogoditi i kako će se izvesti to što svi vide da je svrha i cilj ovoga što se događa – a događaju se blokade i protesti.
Može li se u takvom stanju stvari kao stanju pameti i mišljenja pronaći politika, pitanje je od značaja, ali ni ono nije na dnevnom redu. Još uvek niko ne postavlja pitanje Šta da se radi? iako je stvarnost iznela na videlo dosta simptomalnih odgovora, odnosno odgovora na ovo nepostavljeno pitanje. Na dnevnom redu je zahtevanje za ispunjenjem zahteva koji su neispunjivi i tačka! Tačka na sva pitanja koja dolaze iz registra kako, ko i sa čim? Studente to ne interesuje, barem većinu. Oni među njima koji se pecaju na ova pitanja uglavnom su politički već angažovani, a većina takvih je stranački opredeljena, što ne znači i da su članovi nekih opozicionih stranaka, i u tome se danas traži seme razdora među studentima, a njega nije teško posejati.
Zato je možda bolje postaviti pitanje šta se to dogodilo, a ne šta će se dogoditi i kako će se izvesti to što svi vide da je svrha i cilj ovoga što se događa – a događaju se blokade i protesti. Šta nam oni govore za sebe, to je njihovo „po sebi“ i ono što jeste, a na nama je da se držimo toga da smo u rupi, ali i da smo nogama konačno na tvrdom tlu. Nismo još propali.
Ako istrajemo sa mišljenjem s obzirom na Realno koje nam se pokazalo kao neprobojan zid, a pred koji smo stigli zahtevanjem nemogućeg, onda da probamo shvatiti da iza zahteva ima predloga i da su oni od početka tu. Studenti imaju predloge i to su predlozi najpre na njihovoj strani i upućeni njima samima – „Blokirajmo fakultete i izađimo masovno na ulice!“ Za njim je odmah usledio i predlog za druge: „Izađite na masovne proteste i stupite u ‚generalni štrajk‘!“. Ovaj pojam nije izazvao nedoumice među onima koji su ga odmah shvatili kao poziv na akciju i kao politički predlog upućen svima koji su nezadovoljni režimom – zbog čega je to ujedno i zahtev, ali upućen nama samima, a ne vlasti koja bi navodno imala kapacitet i moć da ih ispuni. Sa tim terminom su imali problem oni koji u štrajku vide isključivo obustavu rada zaposlenih, ne i poslodavaca, i tražili da se pronađe drugo ime za ovo što se predlaže i zahteva na strani studenata, ali i od samih ljudi.
Prema tome, zahtevi o kojima govorimo su predlozi a ne podvala ili trik kojim bi se izbegavala politička odgovornost ljudi i zaštitilo od odmazde vlasti. Ima i toga, ljudi znaju za strah. Apolitičnost – „ovo nije politika“ – već duže vreme je napuštena parola, a njen poslednji izraz predstavljala je deviza „sve je politika“, no i ona je izgubila na težini. Kada je sve politika, onda je politika ništa. Ljudi su pribegavali ovim izjavama dok su se plašili, a sada ima vlasti i na njihovoj strani: probajte da se osvrnete kritički na bilo šta što se dešava i odlučuje na protestnoj i blokadnoj strani i uverićete se – isključenje i prekor sleduju brzinom šamara. Pojavila se prinuda i na našoj strani i ona se moralno pravda i brani, a tu su i strahovi da se za zlodela ili nečinjenja može i odgovarati. Prema tome, vlast.
Srpska napredna stranka ne može više učestvovati ni na izborima, a kamoli na mestima odlučivanja o izbornim uslovima.
U zahtevima treba prepoznati predloge i čuti novi odgovor na pitanje Šta da se radi?: „Blokirajte sve i zaustavite Srbiju!“ Srbija mora da stane, a policija mora uhapsiti kriminalce. Najpre u svojim redovima. Jer šta bi za pandura značila obustava rada u ovom trenutku? Sindikalni zahtev za boljim uslovima rada? Sindikalni prosvetari (ne svi!) su se već pokazali kao idioti i glupani, dakle ne samo u antičkom smislu. Isto to se očekuje na svakom mestu rada i života. Preuzimanje kontrole nad svim procesima i delatnostima koje obavljamo, to je ono što se mora dogoditi istovremeno sa blokadama, štrajkovima, obustavama rada. Eto to predlažu studenti, iako to i ne izgovaraju. To izgovaraju drugi – malobrojni. Studenti su već pridobili svoje „rukovodioce“ i dobili njihovu podršku, nastava se odvija po novom programu i ona je danas praktična i odvija se i na ulicama – u prirodi. Isto to se mora dogoditi i u policiji i vojsci, i tako će se ostvariti nemoguće a Realno ostaviti za sobom kao traumatsko iskustvo susreta sa njim (nemogućim).
Ali već je napravljen politički pomak: za ljude nema više izbora i nije više reč o izbornim uslovima. Nije ovo društvo koje ima politički i pravni poredak koji radi po principu zahteva i njihovog ispunjavanja, niti je to sistem u kome se odlučuje i o izbornim uslovima, a ne samo o izbornim ponudama. Ovo je društvo ili zajednica koja se zasniva iznova i to je ono nacionalno, a ne nacionalističko u svim, za naš kritički ukus, problematičnim parolama i ritualima.
Srpska napredna stranka ne može više učestvovati ni na izborima, a kamoli na mestima odlučivanja o izbornim uslovima – zbog toga nema izbora, pa čak ni onih koje sam predlagao do juče: vanredni izbori koje zahtevaju i sprovode studenti, od kontrole na biračkom mestima do učešća u radu svih komisija. Ništa od toga – studenti to ne predlažu, a ja nisam u prilici da sa njima o tome raspravljam. Šta da se radi.
A šta mu onda dođe zahtev za „prelaznom vladom“? Kome se on isporučuje i od koga se očekuje da ga prihvati i ispuni? Tu takođe ima sumnji i govora o pogađanju sa kriminalcem kojeg neki još uvek pozivaju na razum i čast. Ali izvesnije je da iza toga zahteva stoji pretnja, a ne predlog i zato ideja o prelaznoj vladi nije politička već tehnička i razvija se u policijsko-bezbednosnom i sudskom registru. Na tome se očigledno radi, jer nije pala s neba. Međutim, ovakav niz zaključivanja me vraća na malodušnu sumnju da su studenti paravan iza kog treba da se dogodi prinuda vlasti-u-opoziciji na povlačenje i preletanje svih učesnika u vlasti-na-vlasti, a to je čitav aparat države i ekonomije, čitave privrede u Srbiji. No budući dosadna, ova istina je postala laž i kao laž se samo može i dogoditi. Neće imati ništa sa studentima i nama koji smo shvatili da je sa politikom kakvu znamo gotovo.
Ono što već sada možemo imati za sebe i na svojoj strani jeste uverenje da je za politiku važno da predlažeš drugom samo ono što si i sam u stanju učiniti i da si zato jedan sa i među drugima, a ne ispred ili iza njih. To je ono što je nedostajalo do sada i što će sigurno ponovo nestati sa horizonta. Retko se događa i uvek se okončava jer je sekvencijalno, a ne kumulativno. To je ono što je neopohodno da bi politike uopšte bilo, a sve drugo je podmukla smena vlasti koja uvek podrazumeva izneverena očekivanja.
