ANALIZE  GKP Objavljeno: 21. 08. 2024.

Šta je novo u protestima?

Čini se da sa protestima protiv rudarenja litijuma imamo novu političku situaciju. Šta je novo a šta se promenilo?

Za nekoga ko godinama unazad nastoji da afirmiše „politiku na strani ljudi“, dakle onu koja se tiče autonomnog organizovanja ljudi a ne politike države, čemu pripadaju i izbori i partije i vlast, potrebno je da sagleda šta se promenilo u odnosu na prethodnu situaciju i postoji li nešto potpuno novo a što se danas događa na strani ljudi. Sa ovim protestima, analitičari kao da rehabilituju samu reč „politika“ i da je pripisuju ljudima koji protestuju protiv rudarenja, smatrajući da je izlazak na ulice „politički čin“¹. Takav stav je pre svega reakcija na optužbe vlasti da okupljeni žele da je na nasilan način svrgnu. Ovakva analiza imputira ljudima jedan lakonski odgovor („Da, pa?“), ali je on brzoplet jer je u njega investirana potreba za promenama, bez da se čuje šta ljudi zaista govore i kako artikulišu svoje mišljenje o problemu oko kojeg su se okupili.

Ono što se zasigurno promenilo, to je masovnost protesta u preko četrdeset gradova u Srbiji, zaključno sa onim održanim u Beogradu 10. avgusta koji se smatra najvećim ekološkim protestom na svetu. Proteste koji su mu prethodili organizovale su različite grupe iz manjih sredina, a ono što je novo jeste da su u velikom broju ljudi izlazili na njih na poziv lokalnih organizacija Ne damo Jadar i SEOS i to tako da ih podrže, ne dolaskom u dolinu Jadra, već organizovanjem protesta u svojim lokalnim sredinama. Masovan odziv i mnoštvo organizovanih protesta pre svega su izrazi podrške i solidarnosti sa direktno pogođenima najvljenim rudarenjem, a tek onda i brige zbog posledica po prirodne resurse i zdravlje ljudi na čitavoj teritoriji Srbije. Novo je takođe to što su se u okviru ovih protesta pojavile i različite inicijative građana: osnovana su lokalna udruženja za borbu protiv rudarenja², pokrenute su inicijative za izglasavanje rezolucija o zabrani iskopavanja litijuma u lokalnim parlamentima (Valjevo), a onda i sasvim entuzijastičan i duhovit taktičko-organizacioni momenat sa uputstvima organizatora protesta u Beogradu za one koji dolaze iz manjih sredina automobilima, da na mestu na kojem bi ih zaustavila policija odmah proglase i blokadu. No ono što nas vodi najznačajnijoj stvari i potpunoj novini, jeste da su ovo protesti koje ne organizuju opozicione političke partije, niti se oni tiču izbora u bilo kom smislu i na bilo kom nivou. Članovi opozicionih partija su na ovim protestima samo građani poput svih ostalih, a izbori po prvi put nisu tema.

Da bismo to razumeli, potrebno je obratiti pažnju na iskaze ljudi u kojima izražavaju nepoverenje prema vlasti kakvo do sada nije postojalo. Osim što krade, ljudi smatraju da vlast i laže, a to potkrepljuju činjenicom da je nedavno ukinula odluku o zabrani eksploatacije litijuma koju je prethodno usvojila na zahtev građana, iako pod pritiskom blokada 2021. i 2022. godine. Građani time govore da ova vlast laže kada tvrdi da upravlja zemljom u njihovom ili javnom interesu, da ih kao lažljiva više ne predstavlja i da je zbog toga nelegitimna. Iako je ona na poslednjim izborima formalno legitimisana, i to zahvaljujući učešću dela opozicije na izborima koji su kao i svi do sada bili pokradeni, građani joj danas etički oduzimaju legitimitet.

Međutim, šta ako se delegitmacija ovaj put ne događa na izbornom terenu, već na etičkom, a pre svega na strani ljudi koji misle svoju politiku i bez posredovanja partija i države?

Njihov glavni zahtev je da vlast usvoji Zakon o trajnoj zabrani rudarenja litijuma i bora na celoj teritoriji Srbije. Moglo bi se pomisliti – a i ljudi su dovedeni u situaciju da pomisle kako je njihovo nepoverenje, pa tako i delegitimacija vlasti, koju mi u ovim protestima vidimo i ohrabrujemo, protivrečna i nepotpuna, pošto se od vlasti kojoj se ne veruje očekuje da nešto ispuni i ovaj put bude poštena i dosledna. Potpuno oduzimanje legitimiteta bi značilo da ljudi žele da aktuelna vlast bude smenjena, ali sami učesnici protesta tvrde da to ne zahtevaju jer i sami kažu da se vlast menja na izborima (to je i jedino pominjanje izbora u ovim procesima). U jednom trenutku se učinilo da ova kontradikcija – legitimitet i ne-poverenje – završava u slepoj ulici, u čvoru, jer iz nje nije moguće argumentovano izvesti zahtev za usvajanje zakona i obavezivanje vlasti da će ga poštovati. Ako je vlast već prevarila ljude, koji bi bio garant da ovoga puta to neće uraditi? Međutim, šta ako se delegitmacija ovaj put ne događa na izbornom terenu, već na etičkom, a pre svega na strani ljudi koji misle svoju politiku i bez posredovanja partija i države?

Ovaj čvor je pokušao da odreši jedan od nosilaca organizacije otpora rudarenju, Zlatko Kokanović iz udruženja Ne damo Jadar, koji je rekao da nakon usvajanja zakona o trajnoj zabrani rudarenja litijuma očekuje da će Vučića smeniti upravo oni koji ga zbog litijuma podržavaju – članice EU, a kako vidimo i SAD – dakle „kolektivni Zapad“. Stoga se očekuje da Vučić izgubi podršku zemalja koje su zainteresovane za rudarenje u Srbiji, štaviše, da će ga upravo one smeniti sa vlasti kao nepouzdanog partnera koji nije u stanju da ispoštuje dogovor i dozvoli rudarenje. Ova pozicija može da deluje kao nedoslednost, jer ono čemu se mnoštvo ljudi u Srbiji protivi jeste uticaj, odnosno, mešanje stranaca i velikih sila kojim se dovodi u pitanje nacionalni suverenitet a narod isključuje iz procesa odlučivanja. Međutim, sa druge strane, očekuje se da ova vlast bude smenjena isključivo intervencijom spolja.

Sami građani na protestima odbijaju da svoje okupljanje nazovu politikom, i u tome nema ničeg novog. Novo u vezi sa rečju politika je samo na strani intelektualaca i analitičara koji napokon shvataju da se politika ne svodi na stranačku. Građansko odbijanje reči politika bilo je sredstvo distanciranja ljudi od političko-partijske opozicije koja je bila pod jakim udarom vlasti. Međutim, danas, kada opozicija ne učestvuje u protestima na organizovan način, razlog za odbijanje politike leži u nečemu drugom. A to drugo upravo je nepostojanje zahteva za smenom vlasti, tačnije, decidno odbijanje ljudi da njihovo organizovanje za cilj ima rušenje režima, što je par excellence politički čin. Stoga možemo reći da je danas suočavanje ljudi u protestu sa politikom države i dalje složeno i još uvek nejasno: postoji nepoverenje prema vlasti i negiranje njenog legitimiteta, ali i odbijanje da svoje organizovanje nazovu politikom.

Oni odbijaju zvaničan referendum tvrdeći da protest, kao i njihova odlučnost da kažu „ne“ iskopavanju litijuma, već jeste referendum i to referendum na ulici koji su sami sproveli, koji je nemoguće pokrasti i na kojem su se već izjasnili.

Za sada, ono što iz iskaza ljudi u protestima možemo istaći kao važno jeste da je trenutna politička situaciji u Srbiji referendumska, oko čega se slažu i vlast i ljudi. Vlast je u više navrata nudila održavanje referenduma na kojem bi se građani na formalan način izjasnili da li žele rudarenje litijuma ili ne. Po rečima Vučića mogu čak i da biraju da li žele referendum samo na teritoriji Loznice, Zapadne Srbije ili na celoj teritoriji države. No, naizgled data mogućnost izbora ne garantuje da će građani zaista moći da učestvuju u donošenju odluke o ovom pitanju. Građani su saglasni da ovaj način njihovog izjašnjavanja neće biti ni demokratski niti autentičan s obzirom na konstantne manipulacije kojima vlast barata. Iako referendum predstavlja jedan od institucionalnih izraza „politike na strani ljudi“, a to je svakako i (ukradena) narodna inicijativa kao način neposrednog učešća u donošenju odluka, ljudi su po ovom pitanju sasvim jasni – oni odbijaju zvaničan referendum tvrdeći da protest, kao i njihova odlučnost da kažu „ne“ iskopavanju litijuma, već jeste referendum i to referendum na ulici koji su sami sproveli, koji je nemoguće pokrasti i na kojem su se već izjasnili.

Ljudi ne zahtevaju rušenje vlasti, ali joj zato oduzimaju legitimitet.

Konačno, da li je nužno da ljudi svoj angažman nazovu rečju „politika“? Ako i nije nužno, koje bi bile konsekvence toga, a pre svega po moguću perspektivu njihovog daljeg organizovanja? Ono što je u ovom trenutku izvesno je da ljudi u protestima i blokadama stoje iza svoje odluke, iza referendumske odluke, da eksploatacije litijuma u Srbiji neće biti. Oni su je doneli samoorganizovano i na neposredan način, što u krajnjoj instanci po svojoj snazi i artikulaciji može da se smatra upravo političkom odlukom. Međutim, ljudi u protestu je ne smatraju takvom, već pre govore o ujedinjenju i slozi između onih koji po svim drugim pitanjima mogu da imaju različita mišljenja, osim o ekploataciji litijuma. Ono što možemo reći u ovom trenutku, bez obzira da li će najavljene akcije ovih aktera biti podjednako uverljive ili ne, njihovo delovanje jeste uvelo značajnu novinu u odnosu na cilj svakog protesta poslednjih godina, a to je da ljudi ne zahtevaju rušenje vlasti, ali joj zato oduzimaju legitimitet.